O REČI »HLEB«

Mi pesnici smo nezavisni od jezika - on je naša alatka. Nijednom pojedincu ne uspeva da gospodari njome. To najmanje mogu da kažem o sebi - od dana stupanja u školu, pre više od sedamdeset godina, nisam se tako istrajno i žilavo bavio ničim drugim do napornim upoznavanjem i vladanjem nemačkim jezikom; još uvek sam začuđeni početnik koji, napola začaran i napola uplašen, napola usrećen, ulazi u lavirinte alfabeta gde se iz gomilice slova, reči i rečenica sastavljaju knjige i grafičke slike celog svemira. Osnova i primarni elementi
jezika su reci. U opštenju pomoću njih otkrivamo da jedna reč, što je starija, sadrži više životnih snaga i moći zaklinjanja. Imena kojima je Adam nazivao drveće i cveće u raju imala su drugačiju, dublju snagu od onih koje je kasnije za isto koristio Line.
Svi su naši jezici prilično stari ali je blago njihovih reči zahvaćeno trajnom promenom. Reči mogu oboleti, umreti i zauvek nestati, kao što se i nove mogu svakodnevno javljati i utemeljavati u jednom jeziku. Sa rečima se dogaña isto što i sa svakom stvari koja se razvija : možemo se čuditi sposobnosti jezika da pronañe oznake za nove stvari, nove životne odnose, funkcije i potrebe ljudskog života, ali i primetiti da su od stotinu novih reči devedeset i devet samo mehaničke kombinacije iz starog fonda, da to uopšte nisu stvarne i prave reči već obične oznake, pomagala u nuždi. Ono što naši jezici u poslednje dve decenije najviše dadoše, jeste upravo znatan broj čudovišnih i zaprepašćujućih
reči koje su u težini i moći izražavanja, u jezičkoj supstanci, u lepoti i zlatnom sadržaju doista bedne, siromašne, te ovo vidljivo kraljevstvo predstavlja zapravo jednu vrstu očaravajuće inflacije.
Uzmimo u ruke stranicu omiljenih novina i pogledajmo čitavo tuce takvih tuđica koje do pre izvesnog vremena uopšte nisu postojale i za koje ne znamo.
Takve reči, bez ikakve tendencije da se jednom oslobode i raščiste, glase
otprilike ovako: kćerkoudruženje - dividendračunanje – entabilnostkolebanje - atomskabombaegzistencijalizam. To su komplikovane, duge i uobražene tuđice sa istom manom; svakoj nedostaje po jedna dimenzija - one, doduše, označavaju ali ne zaklinju, ne dolaze odozdo, iz zemlje i naroda, već odozgo, iz redakcijskih
soba i industrije, iz službenih prostorija vlasti.
One stare, prave, izrasle, zlatne, čvrste i punovažne reci su: otac, majka,
preci, zemlja, drvo, planina, dolina - svaka od njih ne govori samo našem razumu već i našim čulima, svaka poziva jedan narod na sećanje, predstave i optužbe, svaka znači nešto večno, neophodno, nezaboravljivo.
Ovim dobrim, značenjski gustim rečima pripada i reč hleb. Treba je
izgovoriti da bi se osetilo šta sadrži - time se životne moći tela i duše namah prizivaju. Zahvaćeni su stomak, nepca, nos, jezik, zubi i ruke, a u duši se bude stotine uspomena, pada nam na pamet trpezarijslki sto u roditeljskoj kući okokoga sede dragi likovi iz detinjstva; otac ili majka seku komade pogače i rasporeñuju ih po starosti ili gladi gostiju (prisutnih), u šoljama miriše toplo jutarnje mleko. Ili nas žestokim draženjem napada sećanje kako sasvim rano ujutru, još u zoru, miriše oko pekareve kuće, toplo i hranljivo, uzbuñujuće i odobrovoljavajući, budeći glad i gotovo ga pola utoljujući. Ponovo vidimo staru
sluškinju kako prekriva sto, stavlja okrugli drveni tanjir na mušemu i u tanjir hleb, debelu pogaču čije se ispupčenje tiho presijava, a uz pogaču i veliki nož sa tvrdom drvenom drškom i širokim sečivom.
Prisećamo se dalje idući kroz svetsku istoriju, hiljadu scena i slika u kojima hleb igra neku ulogu, prisećamo se reči pesnika i reči biblije u kojima se hleb javlja sa hranljivim značenjem, sve do one slike na kojoj spasitelj održava poslednju večeru... Preplavljuju nas sećanja iz hiljadu slika velikih slikara, iz svih oblasti čovekove zahvale i pobožnosti sve do mističnog sazvučja u »Mukama« Sebastijana Baha: »Uzmite, jedite, ovo je moje telo!«
Umesto minijaturnog razmatranja, o reči hleb mogla bi se napisati čitava knjiga.
Narod, tvorac i čuvar jezika, pronašao je za hleb izraze nežnosti i
zahvalnosti, od kojih ću ovde imenovati samo dva kako bih pobudio čitav niz optužbi. Narod rado govori o »dragomWebu« a Italijani j Teghld> kad tetinski žele da opišu i pohvale jednu osobu, kažu: »Dobar kao hleb« .
(1954)
JEZIK