O prvom stanju ćovekovom posle smrti

94 (Iz Dnevnika koji je Pisac vodio oko 15 godina o svemu što je video u Duhovnom svetu, jasno je da je postupno ulazio sve dublje, odnosno sve više u Duhovni svet. Prvih godina, a to je vreme kada je pisano i ovo delo, on još uvek nije bio puštenu Viša Neba. U Dnevniku se vidi da je tek posle pet ili šest godina od kada mu se otvorio unutarnji vid, ugledao Sunce u Duhovnom Carstvu).

ono što Je ućinjeno po samom ćoveku, to je zlo. Jer ćovek, sam po sebi, to je njegovo Vlastito (proprium), odnosno samo zlo.

Zadovoljstva života u svakom ćoveku menjaju se posle smrti u saobrazno zadovoljstvo

485. U prethodnom članku bilo je pokazano da vladajuće osećanje ili vladajuća Ljubav svakome ostaju za uvek.  Sada treba pokazati da se zadovoljstva te Ljubavi ili toga Osećanja pretvaraju u saobrazne stvari. Pod pretvaranjem   u saobrazne stvari razume se pretvaranje prirodnih zadovoljstava u odgovarajuća duhovna. Da se ona menjaju u duhovna zadovoljstva, može se zakljućiti iz toga što ćovek, pošto ostavi zemaljsko telo, dolazi u Duhovni svet, gde dobija duhovno telo. Da Anđeli imaju savršen Ljudski oblik nakon smrti, a tako isto i ljudi, te da su njihova tela tada duhovna, vidi se iz br. 73-77 i br. 453-460; o saobraznostima duhovnih i prirodnih stvari vidi br. 87-115.

486. Sva ćovekova zadovoljstva dolaze od njegove vladajuće ljubavi, jer ćovek oseća zadovoljstvo samo u onome   što voli, a to znaći pre svega u onome što najviše voli. Bilo da se kaže vladajuća ljubav ili ono što se najviše voli,   isto je. Zadovoljstva su razlićita. Ima ih koliko i vladajućih ljubavi, a to znaći koliko i ljudi, Duhova i Anđela, jer   dve vladajuće ljubavi nisu nikada potpuno iste. Otuda dolazi da lice jednog nije nikada potpuno isto kao lice   drugoga, jer je lice slika Duha, a u Duhovnom svetu to je slika vladajuće ljubavi. Isto tako, pojedinaćna zadovoljstva u jednoj te istoj osobi nikada nisu istovetna: kako ona koja se smenjuju jedna za drugim, tako i ona koja se osećaju istovremeno. Pa ipak, sva ta pojedinaćna zadovoljstva u jednoj te istoj osobi odnose se na jednu jedinu ljubav, a to je vladajuća ljubav, jer ona saćinjava tu ljubav, praveći s njom jedinstvo. Tako je i u opštem: Sve vladajuće ljubavi se odnose na jednu sveopštu vladajuću ljubav, u Nebu na ljubav prema Gospodu, a u Paklu na Ljubav prema samom sebi.

487. Koja su i kakva duhovna zadovoljstva u koja se pretvaraju prirodna zadovoljstva posle smrti, to se može saznati

iz nauke o Saobraznostima, jer ona ući da nema nićeg prirodnog ćemu ne bi bilo saobrazno nešto duhovno. Onaj ko ovlada tom naukom, može da zna svoje stanje posle smrti ako poznaje svoju ljubav, odnosno ako zna kojoj grupi ljubavi pripada, da li onoj prema Gospodu ili onoj prema sebi, kao što je već rećeno. Onima koji su u Ljubavi prema sebi nije moguće da upoznaju svoju vladajuću ljubav, jer oni vole ono što je njihovo, nazivajući dobrima svoja zla, a istinama one obmane koje pogoduju njihovim zlima i pomoću kojih ih ućvršćuju. Ali njima bi drugi, koji su mudri, mogli to da kažu, samo ako ovi na to pristaju, pošto mudri vide ono u ćemu su oni drugi slepi. Ali to se nikada ne dešava onima koji su toliko sobom zaneti, da odbacuju s prezirom svaku pouku mudrih. Naprotiv, oni koji su u nebeskoj ljubavi, ti primaju pouku i pomoću istina vide svoja zla u kojima su rođeni, jer istine razotkrivaju zla. Naime, svako može - pomoću istinŠ koje dolaze od dobra - da vidi zlo i prevaru zla, ali niko ne može pomoću zla da vidi dobro i istinu. To je zato što su prevare zla tmine i njima su saobrazne. Zbog toga su oni, koji su u tim obmanama, kao slepci koji ne vide osvetljene predmete, bežeći od njih kao sovuljage, dok su istine potićuće od  dobra Svetlost i njoj su saobrazne (vidi br. 126-134). Zbog toga oni koji su u istinama potićućim od dobra, vide i imaju otvorene oći, razlikujući Svetlost od senke. To mi je bilo potvrđeno iskustvom. Anđeli vide i opažaju obmane   i zla koja ponekad u njima izbijaju, a vide i zla i zablude u Duhovima koji su povezani s Paklom. A ovi Duhovi ne mogu da vide ni svoja zla i zablude. Oni ne razumeju šta je nebeska ljubav i njeno dobro, šta je savest, ni šta iskreno  i pravedno, osim ako se to ne radi radi sebe, niti znaju šta to znaći da nekoga Gospod vodi. Oni kažu da to ne   postoji, i da je sasvim ništavno. Ove su pojedinosti date, da bi se ćovek sam ispitivao i po svojim zadovoljstvima upoznao svoju ljubav, te da bi, ukoliko pozna nauku o Saobraznostima znao svoje stanje posle smrti.

488. Nauka o Saobraznostima može da pokaže kako se životna zadovoljstva posle smrti pretvaraju u saobrazna zadovoljstva. Međutim kako ta nauka nije još obelodanjena, osvrnuću se na ovaj predmet iznoseći nekoliko  iskustava. Svi oni koji su u zlima i koji su se utvrdili u obmanama protivu Crkve odbacujući Reć, beže od Svetlosti Neba i bacaju se u mraćne pećine i jame u stenju, gde se sakrivaju. To je stoga što su voleli laži a mrzeli istine. Naime, pećine, jame u stenju i mrak saobrazni su lažima, dok je Svetlost saobrazna Istinama. Tu su zadovoljni, a ne podnose otvorena polja. Tako se ponašaju i oni koji su varali i koji su postavljali zamke. I oni su u pećinama gde se ulazi u mraćne prostore u kojima se jedva vidi. Tamo, po uglovima, tiho govore jedan drugome na uvo. U to se pretvara zadovoljstvo njihove ljubavi. Oni pak koji su izućavali nauke samo sa ciljem da važe za ućene, ne negujući svoj razum, i koji su uživali u taštoj oholosti zbog svoga pamćenja, oni vole peskovita mesta pretpostavljajući ih plodnim poljima i vrtovima, zato što peskovita mesta odgovaraju takvom izućavanju. Oni koji su poznavali ućenja svoje i drugih Crkava, a nisu ih primenjivali u svoj život, biraju stenovita mesta, gde žive među gomilama kamenja. Beže od zelenih polja, jer su im odvratna. Oni koji su sve pripisivali prirodi i svojoj vlastitoj pameti, a koji su se raznim majstorijama penjali do poćasti i stekli bogatstva, oni se u drugom životu odaju magijskim veština, a koje su zloupotrebe Božanskog reda, a u ćemu oni nalaze najveće zadovoljstvo svoga života. Oni koji su se služili  Božanskim istinama u svojim ljubavima i zbog toga ih krivotvorili, takvi vole mesta gde ima mokraće, jer je ova saobrazna zadovoljstvima takve ljubavi. Prljave tvrdice žive u podrumima i vole svinjski izmet i smrdljiva isparenja, kao ona što potiću od loše probave. Oni koji su svoj život proveli u nasladama i mekuštvu, odajući se Oblapornosti i nalazeći u tome najveće zadovoljstvo, oni u drugom životu vole izmete i nužnike, koji su za njih miline, jer takve su naslade duhovni izmet. Oni beže od ćistih mesta, jer u njima ne nalaze ništa prijatno. Oni koji su nalazili  zadovoljstvo u preljubama, oni žive na mestima bluda, gde je sve prljavo i gnusno. Oni vole takva mesta, a beže od ćasnih kuća. čim se približe takvim kućama, padaju kap iznemogli. Za njih ne postoji ništa prijatnije nego da Pakao. To sam mogao da zakljućim po svima onima koji su bili uzdignuti u Nebo ili baćeni u Pakao. život onih uzdignutih u Nebo proisticao je iz nebeske ili duhovne Ljubavi, a život onih baćenih u Pakao dolazio je od telesne i svetske ljubavi. Nebeska ljubav, to je voleti ono što je dobro, iskreno i pravedno radi njih samih, i postupati u skladu s njima. Oni koji tako rade, kroz to imaju život dobra, iskrenosti i pravednosti, a to je nebeski život. Oni koji vole te tri stvari radi njih samih, i koji ih uvode u svoj život, oni vole Gospoda iznad svega, zato što one proistiću iz Njega. Oni vole i bližnjega, zato što su one bližnji koga treba voleti. Naprotiv, ako se dobro, iskreno i pravedno voli samo radi sebe, to je telesna ljubav, jer se iz nje izvlaće ugled, poćasti i dobici. Takvi u dobru, iskrenosti i pravednosti ne gledaju Gospoda i bližnjega, nego sebe i svet. Takvi osećaju zadovoljstvo u varanju. Naime, kada je prevara   pokretać dobrog, iskrenog i pravednog postupanja, onda je to zlo, neiskrenost i nepravednost, koje se tada vole. A pošto ljubavi određuju život, stoga se ljudi, ćim stignu u Svet Duhova, ispituju kakvi su, da bi se povezali s onima koji suu slićnoj ljubavi. Oni koji su u nekoj nebeskoj ljubavi, povezuju se s onima u Nebu, a oni koji su u nekoj paklenoj ljubavi, s onima u Paklu. A kada prođu prvo i drugo stanje, oni se odvajaju, tako da se više i ne vide i ne poznaju. Naime, svak postaje svoja ljubav, ne samo u pogledu svog Unutarnjeg koje pripada njegovom umu, nego i   u pogledu Spoljašnjeg - lica, tela i govora, jer svak postaje slika svoje ljubavi, ćak i u Spoljašnjem. Oni koji su u telesnim ljubavima, izgledaju tromi, tamni, crni i izoblićeni. A oni koji su u nebeskim ljubavima, izgledaju živahni, svetli, beli i lepi. Osim toga, oni se potpuno razlikuju po ćudi i mislima. Oni koji su u nebeskim ljubavima, razumni su i mudri, a oni koji su u telesnim, glupi su i skoro bezumni. Ponekad je dozvoljeno da se ispituje Unutarnje i spoljašnje misli i osećanja onih koji su u nekoj nebeskoj ljubavi. Njihovo Unutarnje izgleda kao svetlost, kod nekih i kao plamena svetlost, dok im Spoljašnje ima boje nebeske duge. Ali Unutarnje onih koji su u telesnoj Ljubavi  izgleda kao nešto crno, jer je zatvoreno, kod nekih kao crnpurasta vatra, a to su oni koji su u sebi negovali zlobne obmane. Njihovo Spoljašnje izgleda ćađavo i neprijatno za vid. (Unutarnje i Spoljašnje uma i Duha pokazuju se pogledu u Duhovnom svetu kad god to Gospod hoće). Oni koji su u telesnoj Ljubavi, ništa ne vide u Svetlosti Neba, ona je za njih tama, dok im svetlost Pakla, koja je kao svetlost užarenog ugljevlja, izgleda kao jasna svetlost. U Svetlosti Neba njihov unutarnji vid se uvija u tminu u toj meri, da postaju kao bezumni, pa zato od nje beže, skrivajući se u pećine i jame ćija dubina odgovara njihovim obmanama i zlima. Naprotiv, oni koji su u nebeskoj ljubavi, sve vide jasnije i lepše, sa sve više razuma i mudrosti, što se više njihovo Unutarnje uspinje u Svetlosti   Neba. Oni koji su u telesnoj ljubavi, ne mogu živeti u toplini Neba jer je to nebeska ljubav, nego žive u toplini   Pakla, a to je ljubav prema zlostavljanju onih koji im ne povlađuju. Otuda su mržnje, preziranja, neprijateljstva i osvete jedina zadovoljstva te ljubavi. Kada su u tim zadovoljstvima, tada su u svome životu. Oni ne znaju šta je to ćiniti dobro radi samog dobra. Oni, naime, ćine dobro samo s nekim zlim ciljem. Oni koji su u telesnoj ljubavi, ne mogu ni disati u Nebu. Kad se jedan takav Duh i dovede tamo, on je kao u ropcu. Naprotiv, oni koji su u nebeskoj Ljubavi, sve slobodnije dišu i punije žive, što su dublje u Nebu. Po svemu ovome što je rećeno, može se videti da su nebeska i duhovna ljubav u stvari Nebo u ćoveku, jer je tu ljubav upisano sve što pripada Nebu, i da su telesna i svetska ljubav Pakao u ćoveku. Po tome je jasno da ćovek, ćija je ljubav nebeska i duhovna, dolazi u Nebo, a onaj, ćija je ljubav telesna i svetska bez nebeske i duhovne, ide u Pakao.

482. čovekova vera ne ostaje ako ne proistiće iz nebeske ljubavi. To mi je pokazano tolikim brojem iskustava, da

bih ispunio ćitave tomove kada bih ih sve naveo. Mogu posvedoćiti da kod onih koji su u telesnoj i svetskoj ljubavi bez nebeske i duhovne ne postoji nikakva vera, te da postoji samo izvesno znanje ili uverenje da je neka stvar   istinita, zato što ta stvar služi njihovoj ljubavi. Dosta njih koji su zamišljali da imaju veru bilo je odvedeno k onima koji su je stvarno imali, i tada su kroz opštenje uvideli da nemaju baš nikakve vere. Zatim su priznali da vera nije u tome da se samo veruje u istinu i u Reć, nego da se sastoji u nebeskoj ljubavi prema istini, u htenju i primenjivanju   te istine zbog unutarnjeg osećanja. Beše mi pokazano da njihovo uverenje, koje su oni nazivali verom, lići na    zimsku svetlost koja nemajući u sebi topline, ćini da na zemlji sve zamre, stegnuto mrazom i pokriveno snagom. A ćim Svetlost Neba samo dodirne to uverenje, ono se ne samo gasi, nego postaje kao gusta magla kroz koju se ništa   ne vidi. Istovremeno se i njihovo Unutarnje ispunjava mrakom u toj meri, da više ništa ne shvataju, te na kraju, u skladu s obmanama, postaju bezumni. Stoga se tim duhovima oduzimaju sve istine koje su znali iz Rećii iz ućenja Crkve, da bi se ispunili obmana koje se slažu sa zlom njihovog života; jer svi su kao utopljeni u svoju ljubav, a tada odbacuju sve istine, jer su one u suprotnosti s lažima koje izviru iz njihovog zla, odbacuju ih jer ih mrze i jer su im odvratne. Iz svih iskustava koje imam o Nebu i Paklu, mogu posvedoćiti da su svi oni, koji su propovedali sŠmu   veru a vodili zao život, u Paklu, u koji sam ih video kako se bacaju na hiljade. O tome će biti reći u posebnom delu o Poslednjem Sudu i srušenom Vavilonu.93

483. Zbiljska ljubav, to jest ćovekov život, opstaje u ćoveku. Ovo rezultira kao zakljućak iz onoga što je izneto prema iskustvu, kao i iz onoga rećenog o ćovekovim delima. Zbiljska ljubav jeste delo.

484. Treba znati da sva dela pripadaju moralnom i građanskom životu, te da se stoga odnose na iskreno i ispravno, i na pravedno i pravićno. Iskreno i ispravno pripadaju moralnom životu, a pravedno i pravićno građanskom. Međutim Ljubav, iz koje ta tela potiću, ili je nebeska ili paklenska. Dela moralnog i građanskog života su nebeska ako su ućinjena iz nebeske ljubavi, jer ono što je ućinjeno iz nebeske ljubavi, ućinjeno je po Gospodu, a sve što je ućinjeno po Gospodu, to je dobro. Međutim, dela moralnog i građanskog života su paklenska ako su ućinjena iz paklenske ljubavi, jer stvari ućinjene iz te ljubavi, koja je ljubav prema sebi i prema svetu, ućinjena su po samom ćoveku, a sve

93 U ućenju Pisca, znaćajno mesto je dato osporavanju ućenja da “samo vera” spašava. To je ućenje jedno uprošćeno  i manjkavo tumaćenje Poslanica sv. Pavla. Po izrazu “sola fide” (samo verom), sledbenici tog ućenja nazivaju se “solofideisti” Anđela rasprostire u Društva, vidi se u ćlanku o Mudrosti Anđela i o Obliku Neba po kojem se vrše udruživanja i opštenja.

478. Ovo što je do sada rećeno deluje samo na misao razumskog ćoveka. Ali, da bi se to bolje predoćilo ćulnom opažanju, dodaću iskustva kroz koja će ove iste stvari biti oslikane i potvrđene: Prvo, ćovek je posle smrti svoja  ljubav ili volja. Drugo, ćovek većno ostaje onakav, kakav je u pogledu svoje volje ili svoje vladajuće ljubavi. Treće - čovek, ćija je Ljubav nebeska i duhovna, dolazi u nebo, a ćija je telesna i svetska, ide u Pakao. četvrto - čovekova vera ne ostaje ako ne proistiće iz nebeske Ljubavi. Peto - zbiljska ljubav, to jest ćovekov život, opstaje u ćoveku.

479. čovek je posle smrti svoja vlastita ljubav ili volja. Ovo mi je bilo dokazano velikim brojem iskustava. Celo je Nebo izdeljenou Društva prema razlikama u dobru ljubavi, a svaki Duh koji je podignut u Nebo i koji postaje  Anđeo, nošen je prema Društvu u kome je njegova vladajuća ljubav. Kada tamo dođe, kao da je u rođenoj kući. Anđeo to opaža pa se pridružuje onima koji su mu slićni. Ako ponekad i napusti to (Društvo), primećuje u sebi neki otpor, a to je želja da se vrati svojima, odnosno svojoj vladajućoj ljubavi. Tako se u Nebu obrazuju Društva. Tako je isto i u Paklu, gde se okupljaju prema Ljubavima koje su suprotne nebeskoj ljubavi. Da se Nebo sastoji od Društava koja se razlikuju po ljubavima, vidi se iz br. 41-50 i br. 200-212. Da je ćovek posle smrti svoja vlastita ljubav, to ishodi iz toga što je tada iz njega odstranjeno i kao odnešeno sve što se ne slaže sa njegovom vladajućom ljubavi: Tako se on uvodi u svoju ljubav. Tako isto je i sa zlim ćovekom, s tom razlikom što se ovome oduzimaju istine, dok su se onome oduzimala zla, tako da svak postaje svoja vlastita ljubav. To se dešava onda kada ćoveka dovedu u   treće stanje, o ćemu će se još govoriti. Kada je to završeno, on neprestano okreće lice prema Svojoj ljubavi, imajući  je stalno pred oćima ma na koju se stranu okrenuo (vidi br. 123, 124). Ostajući uvek vezani za svoju vladajuću  ljubav, Duhovi mogu da se kreću gde god im se svidi, i svesni su toga. I pored toga, neki misle da bi se mogli  odupreti svojoj vladajućoj ljubavi, i mnogi su pokušavali da urade nešto što se protivi toj ljubavi, ali uzalud. Njihova ljubav je kao veza ili konopac kojim su kao opleteni, da tako kažem. Vukući ih za taj konopac, može ih se svuda  vući, i oni ga se ne mogu nikada osloboditi. Ista je stvar na svetu s ljudima koje vodi njihova ljubav, pomoću koje drugi mogu da ih vode. To je naroćito izraženo onda kada postanu Duhovi, jer tada nije dozvoljeno skrivati svoju pravu ljubav, glumeći neku drugu. Da je ćovekov Duh njegova vladajuća ljubav, pokazuje i svako opštenje u   drugom životu. Koliko jedan Duh svojim rećima i pokretima pogoduje ljubavi nekog drugog Duha, toliko ovaj ima otvoreno, veselo i živo lice. Naprotiv, kad jedan govori nešto što se protivi ljubavi drugog prisutnog, lice ovoga poćinje da se menja, tamni i išćezava, da na kraju on sam nestane kao da ga tu nema. To me je ćesto ćudilo, jer tako nešto ne može postojati na svetu. Međutim, bilo mi je rećeno da se to upravo dešava sa ćovekovim duhom na   Zemlji. Naime, kada jedan ćovek oseća odvratnost prema nekom drugom, njegov Duh se udaljava od prisustva odvratne osobe. Da je ćovekov Duh njegova vlastita ljubav, video sam i po tome, što Duh shvata i usvaja sve što  prija njegovoj ljubavi, a odbacuje i udaljava od sebe sve što joj ne odgovara. Ljubav je, dakle, kao neko sunđerasto i porozno drvo koje upija samo onaj sok u zemlji koji je potreban njegovom rastu; ili kao životinje svih vrsta, koje poznaju svoju hranu, i lakomo traže ono što odgovara njihovoj prirodi, a odvraćaju se od svega što im ne odgovara. Tako, svaka se ljubav hrani onim što joj prija: zla ljubav obmanama, a dobra ljubav istinama. Ponekad mi beše dano da gledam kako neki dobri a jednostavni Duhovi žele da pouće neke zle Duhove o istini i o dobru, ali bi ovi uvek bežali daleko, pa kad bi došli k svojima, naslađivali bi se zabludama koje odgovaraju njihovoj ljubavi. Zatim mi   beše dano da vidim kako dobri Duhovi razgovaraju o istinama. Dok su svi dobri prisutni željno upijali svaku reć,  dotle su se rđavi ponašali kao da ništa ne ćuju. U Svetu Duhova pokazuju se putevi, jedni koji vode u Nebo, drugi u Pakao, svaki put prema nekom Društvu. Dobri Duhovi idu samo onim putevima koji vode u Nebo i prema Društvu koje je u dobru njihove ljubavi, a ne vide puteve koji vode u drugim smerovima. Zli Duhovi, naprotiv, idu samo putevima koji vode u Pakao ka onom Društvu, koje je u zlu njihove ljubavi. Ostale puteve oni ne vide. A ako ih i vide, neće njima da idu. Takvi putevi u Duhovnom svetu jesu stvarne pojavnosti (apparentiae reales), koje  odgovaraju istinama ili obmanama. Ova iskustva potvrđuju ono što je na osnovu razuma ranije bilo rećeno, a to je da je svaki ćovek posle smrti svoja vlastita ljubav i svoja volja. Kaže se vlastita volja, zato što sama volja nekog ćoveka jeste njegova ljubav.

480. čovek ostaje većno onakav, kakav je u pogledu svoje volje ili svoje vladajuće ljubavi. I ovo mi je potvrđeno velikim brojem iskustava. Beše mi dano da govorim s nekim Duhovima koji su živeli pre dve hiljade godina, a ćiji je život poznat jer je opisan u povesnim knjigama. Ti su Duhovi bili još uvek slićni sebi samima, i bili su sasvim   onakvi kakvi su i opisani, slićni u pogledu ljubavi koja je upravljala njihovim životom. Bilo ih je i poznatih iz   povesti koja kaže da su živeli pre sedamnaest stoleća, pa onih od pre ćetiri veka, i od pre tri, i tako dalje, s kojima mi beše dano da govorim, pa videh da u njima još uvek vlada ono isto osećanje, bez ikakve razlike, osim razlike u zadovoljstvima njihove ljubavi, koja su se bila pretvorila u saobrazna duhovna zadovoljstva. Anđeli mi rekoše da se nićija vladajuća ljubav ne menja u većnosti, zato što je svak svoja vlastita ljubav. Promeniti tu ljubav u Duhu, to bi bilo oduzeti mu ili ugasiti život. Saznao sam i uzrok: Posle smrti ćovek se više ne može preobraziti poućavanjem,  zato što tada poslednja ravan, koja se sastoji od prirodnih znanja i osećanja, miruje i ne može se otvoriti jer nije duhovna (vidi br. 464), i zato što Unutarnje uma ili Duha poćiva na toj ravni kao što kuća poćiva na temelju. Zbog toga ćovek ostaje u većnosti onakav kakva mu je na svetu bila ljubav. Anđeli se jako ćude da ćovek ne zna da je   svak onakav kakva mu je vladajuća ljubav, te da mnogi veruju da se ćovek spasava neposrednim Milosrđem i   samom verom, ma kakav da mu je život bio; da ne znaju da je Božansko Milosrđe posredno, da se ono sastoji u   tome, da Gospod vodi ćoveka, kako na svetu, tako i u većnosti, i da Gospod vodi one koji ne žive u zlu; na kraju, da ljudi ne znaju da je vera osećanje istine, koje proizlazi iz nebeske ljubavi Gospodnje.

481. čovek, ćija je ljubav nebeska i duhovna, dolazi u Nebo, a ćija je telesna i svetska bez nebeske i duhovne, ide u putovima našim i po djelima našim” (Zah. 1. 6). - Kada predskazuje Strašni Sud, Gospod pominje samo dela, i kaže da će u većni život ući oni koji su ćinili dobra dela, a u prokletstvo oni koji su ćinili zla dela (Mat. 34. 32-46), kao i na još mnogo mesta gde je reć o spasenju i osudi ćoveka. Oćigledno je da su dela spoljašnji život ćoveka u kome se izražava kakvoća njegovog unutarnjeg života.

472.  Ali pod delima se ne misli samo na dela onakva kakva su u njihovom spoljašnjem obliku, nego prvenstveno na

onakva kakva su u svom unutarnjem obliku. Naime, svak zna da delo proizlazi iz ćovekove volje i mišljenja, jer bi inaće to bio pokret slićan onome koji ćine automati i strojevi. Stoga je delo, posmatrano samo po sebi, samo ućinak koji svoju dušu vuće iz života volje i mišljenja, i to u toj meri, da je delo u stvari volja i misao u ućinku, odnosno volja i misao u spoljašnjem obliku. Odatle sledi: Kakvi su volja i misao koji proizvode to delo, takvo je i delo. Ako  su volja i misao dobri, i dela su dobra. Ako su volja i misao rđavi, i delo je rđavo, iako u spoljašnjem obliku ta dva dela izgledaju slićna. Hiljade Ljudi može postupiti jednako, odnosno ućiniti slićno delo, tako da se izvana ne može naći skoro nikakva razlika. Pa ipak, posmatrana pojedinaćno, ona su razlićita, jer proizlaze iz razlićitih volja.  Uzmimo kao primer iskreno i pravićno postupanje prema bližnjemu. Jedan može da bude iskren i pravićan prema bližnjemu sa ciljem da pokaže da je iskren i pravićan; drugi, radi sveta i dobitka; treći, radi nagrade i zasluge;    ćetvrti, zbog prijateljstva; peti, iz bojazni od zakona, gubitka dobrog glasa i službe; šesti, da bi nekoga privukao na svoju stranu iako je ona rđava; sedmi, da bi obmanuo; i tako svaki sa drugaćijim porivom. Iako, dakle, ljudska dela izgledaju dobra, jer je dobro kad ćovek postupa ćasno i pravićno, ipak su ona rđava, pošto nisu ućinjena iz Ljubavi prema ćasti i pravdi nego iz Ljubavi prema sebi i svetu, a u tom slućaju i ćast i pravićnost služe kao što sluge služe kod Gospodara, koji ih otpušta kad mu više nisu korisne. Oni koji postupaju iz Ljubavi prema ćasnom i pravićnom, i oni deluju ćasno i pravićno prema bližnjemu na naćin koji po spoljašnjem obliku izgleda isti kao i postupanje onih prethodnih. Neki od ovih postupaju tako iz poslušnosti, odnosno prema istini vere, jer je tako naređeno u Reći;   drugi, prema dobru vere ili po savesti, jer im to njihova religija propisuje; treći, iz Ljubavi prema bližnjemu, jer    treba se brinuti za dobro bližnjega; ćetvrti, iz Ljubavi prema Gospodu, jer treba ćiniti dobro radi dobra, koje oni vole zato što dolazi od Gospoda, jer ono sadrži Njegovo Božansko, jer je dobro u svojoj suštini Božanskog obeležja. Dela svih ovih su iznutra dobra jer, kao što je rećeno, ona su u potpunosti onakva kakvi su volja i misao iz kojih su proistekli, a bez kojih ne bi postojala dela nego samo mrtvi pokreti. Po ovome se može videti šta se u Reći razume pod delima.

473.  Pošto dela potiću od volje i misli, to ona isto tako potiću i iz Ljubavi i vere, te su onakva kakve su i ljubav i vera. Jer ćovekova Ljubav i njegova volja, ista su stvar, a takođe i ćovekova vera i njegova misao. Naime, ćovek hoće ono što voli, i misli ono što veruje, pa stoga to hoće i to radi koliko god može. Svak može da zna da su Ljubav  i vera u volji i misli ćovekovoj, a ne van nje, jer volja je ta koja gori Ljubavlju, a misao obasjava verom. Stoga su osvetljeni samo oni, koji misle mudro i po toj svetlosti razmišljaju o istinama i hoće te istine, ili, što je isto, veruju u istine i vole ih.

474.  Ali treba da se zna da volja ćini ćoveka, misao samo ukoliko proizlazi iz volje, a dela samo ako proizlaze iz  njih obe; ili, što je isto, da Ljubav ćini ćoveka, vera samo ukoliko proistiće iz Ljubavi, a dela samo ako proizlaze iz obe. Odatle sledi, da je volja ili Ljubav sam ćovek, jer ono što proizlazi pripada onome iz ćega proizlazi. A proizlaziti, to je proizvoditi i predstavljati nešto u podobnom obliku, kako bi se to opazilo i pojavilo. Po ovome se može videti šta je vera ako je odvojena od Ljubavi, to jest da ona uopšte nije vera, nego samo jedno znanje koje u sebi nema nikakvog duhovnog života. Isto tako se može videti šta je to delo bez Ljubavi, naime da to nije živo nego mrtvo delo, kojemu Ljubav prema zlu i vera u obmanu daju privid života. Taj privid života zove se duhovna smrt.

475.  Osim toga, treba znati da je ceo ćovek u delima, a da volja i njena misao, odnosno Ljubav i njena vera, nisu potpune pre nego uđu u dela, koja su ćovekovo Spoljašnje. Jer ona su ono poslednje u ćemu se završavaju volja i misao, bez kojih su one kao nezavršene stvari, stvari koje još ne postoje i koje još nisu u ćoveku. Misliti i hteti a ne delovati kad je to moguće, to je kao zapaljen predmet koji se gasi, jer je zatvoren u posudu, ili kao seme koje,  baćeno u pesak, ne raste nego gine sa celom klicom. S druge strane, misliti i hteti a potom i delovati, to je zapaljen predmet koji na sve strane širi toplinu i svetlost, i kao seme koje se, baćeno u plodnu zemlju, razvija da bi postalo stablo ili cvet. Svak zna da hteti a ne delovati kad se to može, nije hteti; i da voleti a ne ćiniti dobro kad se to može, nije voleti. To je samo misliti da se hoće i da se voli, to je dakle samo jedna odvojena misao koja se rasipa i nestaje. Ljubav i volja sazdavaju samu dušu dela, ćije su telo ćasni i pravićni postupci ćovekovi. čovekovo duhovno telo,

odnosno telo ćovekovog duha, upravo odatle potiće, naime ono se oblikuje pomoću onoga što ćovek radi u skladu sa svojom Ljubavi i voljom (vidi br. 463). Ukratko, sve ćovekovo se nalazi u njegovim delima.

476.  Iz ovoga što prethodi može se videti šta se podrazumeva pod životom koji ostaje kod ćoveka posle smrti, to jest da su to njegova Ljubav i vera, i to ne samo u mogućnosti, nego i u zbilji, a to znaći u delima, jer ona sadrže u sebi sve što pripada Ljubavi i veri ćovekovoj.

477.  Ono što ostaje ćoveku posle smrti, to je njegova vladajuća Ljubav (amor regnans), koja se nikada više u  većnosti ne menja. Kod ćoveka ima više Ljubavi, ali se one sve nadovezuju na vladajuću Ljubav i ćine sa njim jedinstvo. Sve stvari u volji, koje se slažu s vladajućom ljubavi, nazvane su ljubavima jer ih ćovek voli. Ali ih ima unutarnjih i spoljašnjih; ima ih koje su neposredno vezane s vladajućom Ljubavi, a i onih koje su sa njom vezane samo posredno; ima ih koje su joj bliže i koje su joj udaljenije. No sve su one na razne naćine u službi glavne ili vladajuće ljubavi. Uzete zajedno, saćinjavaju jednu vrstu carstva, jer su na takav naćin raspoređene u ćoveku, iako  on o tome u potpunosti ne zna ništa. Samo po nešto od toga mu se pokazuje u drugom životu, jer prema njihovom rasporedu prostiru se ćovekova osećanja i misli nebeska Društva, ako se ta ljubav sastoji od ljubavi prema Nebu, a u paklena društva ako se ta Ljubav sastoji od ljubavi prema Paklu. Da se svaka misao i svako osećanje Duhova i

postupno postaju samo anđeosko pamćenje.

468. U nekoliko reći biće objašnjeno kako se razumska sposobnost može negovati: Istinska razumska sposobnost sastoji se iz istinŠ a ne zabluda; ono što se sastoji iz zabluda nije razumsko. Postoje tri vrste istina: građanske (civilne), moralne i duhovne; Građanske Istine se odnose na Pravdu i Upravu u kraljevstvima (državama, p. p.), uopšte uzev na Pravedno i Pravićno (ad Justum et Aequum); Moralne Istine odnose se na život svakoga ćoveka i njegove odnose sa društvom i prijateljima, u opštem slućaju na Iskrene i Ispravne, a u posebnom na Vrline svih  vrstŠ; Duhovne Istine se odnose na Nebo i Crkvu, uopšte uzev na dobro Ljubavi i istinito vere. Postoje kod ćoveka  tri stepena života (vidi br. 267): Razumska sposobnost u prvom stepenu otvara se pomoću Građanskih istina, u drugom stepenu pomoću Moralnih Istina, a u trećem pomoću Duhovnih Istina. Međutim, treba da se zna da se ta sposobnost ne otvara niti oblikuje pomoću istina ako ih ćovek samo pozna, nego samo ako po njima i živi. A živeti prema istinama znaći voleti ih duhovnim osećanjem. A voleti duhovnim osećanjem, to je voleti Pravdu i Pravićnost radi same Pravde i Pravićnosti, Iskrenost i Ispravnost radi same Iskrenosti i Ispravnosti, Dobro i Istinu radi Dobra i Istine. A živeti po istinama i voleti ih telesnim osećanjem, to je voleti ih radi sebe, svog ugleda, svojih poćasti i dobitaka. Stoga, što ćovek više voli istine nego samoga sebe, pri ćemu mu istine služe kao svom Gospodaru. A kada su istine svedene na to da se iz njih vuku koristi, one ne ulaze u ćoveka i ne otvaraju nijedan stepen života, ćak ni prvi, nego samo ostaju u njegovom Pamćenju, kao nešto naućeno u tvarnom obliku, tu se vezujući za samoljublje, koje je telesna Ljubav. Po ovome što prethodi, može se videti kako ćovek postaje razuman, to jest kako postaje razuman u trećem stepenu pomoću duhovne Ljubavi prema dobru i istinu Neba i Crkve, u drugom stepenu pomoću Ljubavi prema Iskrenom i Ispravnom, a u prvom pomoću Ljubavi prema Pravednom i Pravićnom. Ove dve  poslednje Ljubavi postaju duhovne pomoću duhovne Ljubavi prema dobru i istini, jer se ta Ljubav uliva u njih, i vezuje se s njima, dajući im svoje vlastito obeležje.

469. Duhovi i Anđeli imaju Pamćenje baš kao i ljudi. Naime, sve što ćuju, vide, misle, žele i rade, sve ostaje u njima, tako da se njihov Razum neprestano usavršava, dakle u većnost. Otuda dolazi da se Duhovi i Anđeli usavršavaju u razumnosti i mudrosti kroz upoznavanje istina i dobara, isto kao i Ljudi. Da i Duhovi i Anđeli imaju Pamćenje, dano mi je bilo da saznam i iskustvom; Video sam, naime, kako se iz njihovog Pamćenja izvlaći, u prisustvu drugih Duhova, sve ono što su mislili i radili, bilo javno ili tajno. Video sam i one koji su, živeći u njenoj istini iz ćistog dobra, prožetog znanjima, pa time i razumnošću, bili potom uzdignuti u Nebo. Ali treba znati da su takvi bili prožeti znanjima i razumnošću u onom stepenu, u kome su na svetu voleli istinu i dobro, ali ne i iznad toga. Naime, svaki Duh i svaki Anđeo saćuva u istoj vrsti i u istoj jaćini osećanje koje je imao na svetu, a to se osećanje zatim upotpunjavanjem usavršava kroz većnost. Jer svaka stvar se može razvijati u beskraj, stalno se bogateći, uveravajući se i umnožavajući. Nema kraja ni za jednu dobru stvar, jer ona potiće od Beskonaćnog. Da se Duhovi i Anđeli neprestano usavršavaju u razumnosti i mudrosti kroz upoznavanje istinitog i dobrog, vidi se iz ćlanka gde je bilo reći o mudrosti Anđela (br. 265-275); o Neznabošcima i ljudima izvan Crkve u Nebu (br. 318- 328); o Deci u Nebu (br. 329-345); ali (usavršavaju se) samo do onoga koliko su na svetu voleli dobro i istinu (br. 349).