PREPODOBNI JOVAN LESTVIĈNIK II

O POKAJANjU

1. Pokajanje je obnova krštenja. Pokajanje je zavet sa Bogom da će se voditi jedan novi Žvot. Pokajanje je izvor smirenosti. Pokajanje je neopozivo odricanje od svake ţelje za telesnim dobrima. Pokajanje je samosudna misao i briga o sebi bez brige o spoljnim stvarima. Pokajanje je kćer nade, i poricanje beznadeţnosti.

2. Kada padnemo u jamu bezakonja, mi se ne moţemo izvući na drugi naĉin do da se spustimo u dubinu pokajniĉke smirenosti.

3.  Jedna je stvar setno smirenje pokajnika; drugo je griţa savesti onih koji još greše; a drugo je, opet, blaţena i bogata smirenost koja po dejstvu BoŽjem ulazi u savršene. Mi nećemo ni pokušavati da reĉima objasnimo u ĉemu je suština ove treće vrste smirenja, jer bismo se samo uzalud trudili. Znak druge vrste smirenja jeste svecelo trpljenje sramote. Navika ĉesto tiranski muĉi i one koji plaĉu zbog svojih grehova. Nije ni ĉudo: nauka o Sudu i padu je veoma tajanstvena. Nijedna duša nije u stanju da shvati kakvi se gresi dogaĊaju sa nama zbog našeg nehata, kakvi po promisliteljskom Boţanskom napuštanju, a kakvi zbog toga što se Bog od nas odvraća. Uostalom, neko mi je i to priĉao: kada nam se to desi po promislu BoŽjem, brzo se spasavamo od nevolje. Onaj, naime, koji je dopustio da padnemo, ne dozvoljava da dugo budemo obuzeti time.

4.   Dok je još sveţa i zapaljenja, rana se lako leĉi; no zastarele, neleĉene i zapuštene rane se teško leĉe: da bi se iscelile, potrebno je već mnogo rada i svestranog zauzimanja lekara. Mnoge rane sa vremenom postaju i neizleĉive. Ali, Bogu je sve moguće (up. Mt.19,26).

5. Pre nego što padnemo u greh, demoni nam govore da je Bog ĉovekoljubiv.

6.  Ne veruj onome koji ti po padu tvome govori o tvome grehu kao o maloj pogreški: "Samo to i to nemoj ti da uĉiniš, a ovo - pa to nije ništa". Ĉesto su, naime, i mali pokloni veliki gnev sudije stišavali.

7.  Ĉovek koji istinski polaţe raĉuna svojoj savesti, smatra izgubljemim svaki onaj dan u koji nije plakao, makar uĉinio tog dana ne znam kakva dobra dela.

8. Neka niko od onih što plaĉu ne oĉekuje da će u ĉasu svoje smrti dobiti potvrdu o tome da mu je oprošteno: ono što nije jasno, nije ni sigurno. Oslobodi me straha dokazom da mi je oprošteno, da se odmorim pre no što odem odavde bez potvrde da mi je oprošteno (Ps.38,14). Gde je Duh Gospodnji, tamo se raskidaju okovi. Gde je najdublja smirenost - i tamo se okovi raskidaju. A onaj koji je i bez jednog i bez drugog, neka se ne vara: okovan je!

9. Oni koji Žve u svetu, ne dobijaju takve potvrde. Naroĉito ne onu prvu. Uostalom, oni koji ĉine milostinju će u ĉasu svog odlaska iz ovog sveta saznati kolika im je korist od nje.

10. Onaj koji plaĉe nad sobom, ne vidi plaĉ, i pad, i griţu savesti kod drugog. Pas koga ujede zver, još više se na nju razjari i od bola što ga oseća u rani laje bez prestanka.

11. Pazimo da savest naša nije prestala da nas grize usled toga što se, na izvestan naĉin, umorila, a ne usled ĉistote naše. Znak razrešenja od greha je u tome što ĉovek uvek smatra sebe duţnikom.

12. Svi, a naroĉito pali u greh, treba da pazimo da nam se u srce ne uvuĉe bolest bezboţnog Origena. Njegovo pogano uĉenje o BoŽjem ĉovekoljublju veoma je prihvatljivo za ljude koji vole uŽvanja.

13.  Pre svega, ispovedimo se našem dobrom sudiji, ne samo nasamo nego i pred svima, ako zapovedi. Rane koje se otkrivaju, ne samo što se ne pogoršavaju nego se lakše i leĉe.

14. Na ispovesti budi i po spoljašnjem izgledu i u dubini duše kao osuĊenik: nikom ponikni i ako je moguće orosi suzama noge sudije i lekara kao da su Hristove.

15. Demoni ĉesto imaju obiĉaj da nam savetuju ili da se uopšte ne ispovedamo, ili da se ispovedamo u trećem licu, ili da krivicu za svoj sopstveni greh prebacujemo na druge.

16.  Neka te ne prelesti duh gordosti: nemoj kazivati svoje grehove uĉitelju kao u trećem licu. Jer, bez sramote se od srama ne moţe osloboditi. PokaŽ slobodno svoju ozledu lekaru. Ne stidi se, reci: "Moja je to rana, oĉe. Moj je to oŽljak. Nije ga niko drugi napravio nego moja sopstvena lakoumnost. Niko drugi nije kriv - ni ĉovek, ni duh, ni telo, niti šta drugo - već jedino moj nemar".

17.  Jovan Preteĉa je od onih što su mu dolazili traŽo da se pre krštenja ispovede (up. Mt.3,6; Mk.1,5) ne stoga što je njihova ispovest njemu samome bila potrebna, već zato što mu je stalo do njihovog spasenja.

18.  Ništa toliko nije nedoliĉno onima koji se kaju, kao uzbuĊenje gneva. Jer, obraćanje [Bogu sa pokajanjem] zahteva veliko smirenje, a srditost je znak velike gordosti.

19.  Kao što zrak sunca, koji kroz prozor uĊe u kuću, sve osvetljava, tako da se moţe videti i najsitniji trun prašine što lebdi u vazduhu, tako i strah Gospodnji koji uĊe u srce, pokazuje sve njegove grehe.

20. Kao što voda moţe izbrisati slova, tako i suze mogu izbrisati grehe.

21.  Kao što slova, u nedostatku vode, brišemo i drugim sredstvima, tako i duše koje nemaju suza izglaĊuju i odstranjuju svoje grehe tugovanjem, uzdasima i dubokom setom.

22.  Kao god što se sveţa rana lako da izleĉiti, tako i zapuštene rane u duši teško zaceljuju, premda se i mogu izleĉiti.

23. Kao što bi bilo neĉasno da neko ko je sahranio svog oca odmah po povratku sa pogreba ode na svadbu, tako ni onima koji plaĉu zbog svojih grehova ne odgovara da traţe od ljudi bilo kakvu ĉast, ili spokojstvo, ili slavu u sadašnjem Žvotu.

24.  Kao što se stanovi graĊana razlikuju od obitališta osuĊenika, tako i Žvot pokajnika treba da bude razliĉit od Žvota nevinih.

25.  Osećanje duše je njeno prirodno svojstvo, a greh je njegovo mrcvarenje. To osećanje dovodi ili do prestanka ili do smanjivanja zla. A saosećanje je plod savesti. Savest, pak, jeste glas i prekor našeg anĊela ĉuvara, koji nam je još prilikom krštenja dodeljen. Zbog toga se nekršteni i ne muĉe toliko u svojoj duši zbog svojih zlih dela, već samo nekako slabo.

26. Ko napusti svet da bi sa sebe zbacio breme grehova, neka se ugleda na one što sede na groblju van grada, i neka ne zaustavlja vrele i gorke svoje suze, ni neĉujni lelek srca, dok i sam ne ugleda Isusa gde dolazi da odvali stenu okorelosti sa srca i oslobodi um od veza grehova - kao što je Lazara oslobodio (up. Jn.11,44) - zapovedajući svojim poslušnim anĊelima: "Razdrešite ga od strasti, i pustite da ide k blaţenom bestrašću".