O pismu u Nebu

256.  Pošto Anđeli imaju govor sastavljen od reći, stoga imaju i pismo kojim svoje misli izražavaju isto kao i govorom. Više puta mi behu poslani listovi prekriveni pismenima, baš kao što su to na svetu rukopisi i odštampani listovi. Mogao sam i da ih ćitam, ali mi nije bilo dozvoljeno da iz njih izvlaćim smisao, osim tu i tamo, a to stoga što nije prema Božanskom Redu da se pouke Neba primaju kroz spise, već se one primaju kroz Reć (Božiju), jer samo kroz Reć postoji opštenje i veza Neba sa svetom, to jest Gospoda sa ćovekom. Iz Jezekilja se vidi da su listovi,   pisani u Nebu, bili pokazivani i prorocima: “I pogledah, a to ruka pružena k meni, i gle, u njoj savijena knjiga. I   razvi je preda mnom, i bješe ispisana iznutra i spolja” (Jez. 2. 9, 10). A kod Jovana: “I vidjeh u desnici onoga što sjedjaše na prijestolju knjigu napisanu iznutra i spolja, zapećaćenu sa sedam pećata” (Otk. 5. 1.).

257.  Gospod se pobrinuo da u Nebu postoji pismo radi Reći. Jer, u svojoj suštini, Reć je Božansko Istinito, odakle proizlazi sva nebeska mudrost, kako kod ćoveka, tako i kod Anđela. Nju (Reć) je naložio Gospod, a to što Gospod nalaže prolazi sva Neba redom da bi završilo kod ćoveka. Stoga je Ona prilagođena kako mudrosti u kojoj su    Anđeli, tako i umnosti u kojoj su ljudi. Otuda dolazi da i Anđeli imaju Reć, i da je ćitaju isto kao i ljudi na Zemlji. Iz Nje izvlaće (ućenja), prema kojima se saćinjavaju propovedi u Nebu (v. br.221). To je ista Reć. Ali u Nebu Ona  nema prirodni smisao, a on je za nas doslovan, nego duhovni, a to je Njen unutarnji smisao. U delu O Belom Konju (o kome se govori u Otkrovenju) može se videti kakav je taj smisao.

258.  Jednog mi dana beše poslan s Neba jedan listić na kome je bilo ispisano nekoliko hebrejskih znakova. I bi mi rećeno da svaki znak sadrži tajne mudrosti, i da se te tajne nalaze u prevojima znakova, kao i u njihovim zvukovima. Po tome jasno uvideh šta znaće Gospodove reći:

“Jer vam zaista kažem: dokle Nebo i zemlja stoji, neće nestati ni najmanjega slovca ili jedne title iz Zakona” (Mateja

5. 18). U Crkvi je poznato da je Reć Božanskog obeležja sve do naglasaka. Ali nije poznato gde je to Božansko sakriveno, niti se to znalo, pa će zato sada biti rećeno: U najunutarnjijem Nebu pismo se sastoji od raznih izvijenih i

56   Psihologija ima svoje objašnjenje za pojavu koja se ovde objašnjava. To je fenomen nazvan »déjà vu« (već jednom viđeno). Ako je taćno objašnjenje koje daje pisac, onda se time mogu tumaćiti verovanja u zagrobni život u oblicima koje ona imaju kod drevnih Egipćana. U drevnom Egiptu cvetala je magija i nekromantija. Veze sa nevidljivim svetom bile su opipljivije nego kod kasnijih civilizacija, pa su se duhovi mešali sa ljudima, “ulivajući” tako svoje pamćenje u ljudsko. Ljudi su lako mogli verovati da su nekad živeli jer su se »sećali« svog prethodnog života. Slućajeva takvog sećanja ima i u naše vreme, iz ćega neki izvlaće potvrdu da postoji seoba duša.

57   Slućajevi opsedanja beleže se kroz ceo srednji vek, a dešavaju se i danas. Zanimljivo je primetiti da su hrišćanski misionari nalazili u Kini slućajeve opsednutosti, onakve kakvi su opisani u Jevanđeljima. Obaveštenje koje daje pisac i ne mora biti taćno. On je pisao što je saznao u toj dimenziji u koju je bio uveden milošću, a sa zadatkom da tumaći unutarnji smisao Sv. Pisma i da najavi Drugi dolazak Gospodnji, ali je izneo i mnoge pojedinosti koje nemaju neposrednu vezu s ta dva glavna zadatka, pa tako i ovo o opsednutosti.

ćoveku jer se ćovek prema njima odnosi kao prema božanstvima.52 Govorio sam ponekad s njima, i tada su se mogle videti gadosti koje su oni izlivali na svoje obožavaoce. Ovi Duhovi žive zajedno s leve strane, na jednom pustom mestu.

250.  Samo onim (ljudima) koji su u istinama prema dobru,53 dozvoljeno je da govore s Anđelima Neba, naroćito

onima koji priznaju Gospoda i Božansko u Njegovom Ljudskom, jer su u toj istini sva Neba. Jer, kako je bilo pokazano, Gospod je Bog Neba (br. 2-6); Božansko Gospodnje ćini Nebo (br. 7-12); Božansko Gospodnje u Nebu jeste ljubav prema Njemu i milosrđe prema bližnjem (br. 13-19). U celini Nebo predstavlja jednog ćoveka, a tako isto i svako Društvo Neba; svaki pak Anđeo ima savršeno ljudski oblik, a sve to je prema Božanskom Ljudskom Gospodnjem54 (br. 59-86). Iz ovoga je jasno zašto je razgovaranje s Nebom dopušteno samo onima kod kojih je unutarnje (biće) otvoreno Božanskim istinama sve do Gospoda, jer Gospod utiće kod ćoveka u njegovo unutarnje biće, a kad utiće Gospod, tada utiće i Nebo. Iz br. 126-140 vidi se da Božanske istine otvaraju ćovekovo unutarnje

biće, jer je ćovek tako sazdan da je po svome unutarnjem biću slika Neba, a po svome spoljašnjem slika sveta (br. 57), i da se unutarnji ćovek otvara pomoću Božanskog Istinitog koje proizlazi iz Gospoda, jer je to svetlost Neba i život Neba. (br. 126-140).

251.  Uticaj Gospoda kod ćoveka ide u ćelo, a otuda u celo biće, jer ćelo je saobrazno ljubavi, a lice celom  unutarnjem biću. Uticaj duhovnih Anđela kod ćoveka ide u glavu, u deo koji se nalazi između ćela i slepooćnica pod kojima je mozak, jer taj deo glave saobrazan je umu. Uticaj nebeskih Anđela ide u onaj kružni deo glave od ušiju do poćetka vrata, pod kojim je mali mozak, a taj se deo zove potiljak, jer je taj deo saobrazan mudrosti. Svaki govor Anđela sa ćovekom ulazi tim putevima u njegove misli. Po tome sam raspoznavao kakvi su Anđeli koji su sa mnom govorili.

252.  Oni koji razgovaraju s Anđelima vide ono što je u Nebu, jer oni vide prema Svetlosti Neba u kome je njihovo unutarnje biće. S druge strane, Anđeli kroz njih vide ono što je na Zemlji. Naime, u tim situacijama Nebo je  pripojeno svetu a svet pripojen Nebu, jer kao što je rećeno u br. 246, kada se Anđeli okrenu ćoveku, oni se vezuju uz njega u toj meri da su u punom uverenju da im pripada sve ono što pripada ćoveku, i to ne samo ono što se odnosi na govor, nego i ono što se odnosi na sluh. S druge strane, ćovek je tada u uverenju da mu pripada sve ono što mu se uliva kroz Anđela. U takvoj povezanosti s Anđelima Neba bili su Pradrevni ljudi ćija su vremena zbog toga nazvana Zlatnim dobom.55 Pošto su ljudi priznavali Božansko pod Ljudskim oblikom, a to znaći Gospoda, razgovarali su s

Anđelima kao sa sebi slićnima, a isto se tako i Anđeli odnošahu prema njima, pa su na taj naćin u njima Nebo i svet ćinili jedinstvo. No ćovek se posle toga vremena postupno udaljio od Neba, jer je voleo više sebe nego Gospoda, a više svet nego Nebo. Tako je poćeo da oseća zadovoljstvo ljubavi prema sebi i prema svetu odvojeno od   zadovoljstva Neba. Na kraju je odvajanje bilo takvo, da on nije ni znao za drugo neko zadovoljstvo osim za ono koje dolazi od ljubavi prema sebi. Tada se dogodilo da se njegovo unutarnje biće, nekad otvoreno prema Nebu, zatvorilo,  a njegovo spoljašnje biće otvorilo prema svetu. A kad se to desi, ćovek je u Svetlosti s obzirom na sve što pripada svetu, a u mraku u pogledu svega što pripada Nebu.

253.  Od toga vremena retko se dešavalo da neki ćovek razgovara s Anđelima Neba, što neke, međutim, nije sprećavalo da govore s Duhovima koji nisu u Nebu. Naime, ćovekovo unutarnje i spoljašnje biće takvo je, da je okrenuto ili prema Gospodu kao svom zajednićkom Središtu (vidi br. 214) ili prema sebi, a to znaći suprotno Gospodu. Unutarnje ćovekovo okrenuto prema Gospodu okrenuto je i prema Nebu, a unutarnje koje je okrenuto prema sebi okrenuto je i prema svetu. A oni koji su na tu stranu okrenuti, teško se mogu uzdignuti. Pa ipak, i oni se uzdižu, tj. Gospod ih, koliko god je to moguće, uzdiže, menjajući njihovu ljubav, a to se vrši pomoću istina Reći.

254.  Bio sam upoznat sa naćinom na koji je Gospod govorio s Prorocima preko kojih je data Reć. On nije govorio s njima kao sa Drevnim ljudima, ulivajući se u njihovo unutarnje biće, već je govorio preko Duhova koji su njima bili poslani, Duhovima koje je Gospod ispunjavao svojim izgledom i kojima je udahnjavao reći koje su oni nalagali Prorocima, tako da je to bio nalog (dictamen) a ne uticaj (influx, ulivanje). A pošto su sve te reći dolazile od Gospoda, sve su bile ispunjene Božanskim, te sadrže u sebi unutarnji smisao koji je takav, da ga Anđeli Neba razumeju u duhovnom i nebeskom smislu, dok ga ćovek razume samo u prirodnom. Tako je Gospod povezao Nebo i Zemlju uz pomoć Reći. Tako isto mi je bilo pokazano kako Gospod ispunjava duhove Božanskim: Duh kojega Gospod ispuni Božanskim ne zna drugo nego da je on sam Gospod i da je ono što izgovara Božansko, i sve tako dok

ne prestane da govori. Tada opet vidi da je on samo Duh i da nije govorio od sebe nego od Gospoda. Pošto je tako sa Duhovima koji su govorili s prorocima, oni su sami sebe nazivali Jehovom, kao što se može videti ne samo iz Proroka, nego i iz povesnog dela Reći.

255.  Da bi se videlo kakva je veza Anđela i Duhova sa ćovekom, dozvoljeno mi je ovde da iznesem nekoliko

52   Ovde se misli na to da mu ne škode fizićki jer im prija da imaju vernike. Ali im škode na taj naćin što sprećavaju njihov normalan duhovni razvoj, pa se zato i uklanjaju postupno.

53   Ranije je bilo reći o stepenima duhovnog razvoja ćoveka. U prvom ćovek postupa prirodno: ćini dobro da bi mu

se ćinilo dobro. U drugom postupa duhovno: ćini dobro i postupa pravedno bez obzira na nagradu, jer se upravlja prema duhovnim zakonima koji dolaze od Boga. U trećem, ćovek ćini dobro iz ljubavi prema dobru. Ovakvi ljudi koji žive u ljubavi prema dobru lako i brzo primaju duhovne istine, kao suva zemlja kišu. Takvi i znaju istine u Nebu (kad umre njihovo fizićko telo a nastave da žive unutarnjim telom). Oni su u istinama prema dobru.

54   Tj. prema Bogoćoveštvu Gospoda Isusa Hrista.

55   Zlato je saobrazno dobru u kome su bili Pradrevni ljudi.

kojim govore postoji kroz njegovu duhovnu misao, no da ta misao utiće (uliva se) u njegovu prirodnu misao; a kako je ova pripojena sećanju, to im ljudski jezik izgleda kao da je to njihov vlastiti jezik i da je celo znanje ćovekovo njihovo znanje. A ovo se, kažu, tako događa zato što se Gospodu svidelo da postoji takva veza, kao i da se Nebo  tako unosi u ćoveka (incursio coeli apud hominem). Međutim rekoše, da je stanje ćovekovo danas takvo, da više takva veza s Anđelima ne postoji, već da postoji veza s Duhovima koji nisu u Nebu. O ovome sam razgovarao i sa Duhovima. No oni ne hteše da poveruju da to, u stvari, ćovek govori. Oni su, naime, uvereni da to oni govore u ćoveku; da ta osoba ne zna šta radi nego da to oni znaju, te da stoga sve što ćovek zna, on to zna od njih. Više puta htedoh da ih razuverim, ali uzalud. U nastavku, kada bude reći o Svetu Duhova, biće naznaćeno ko su Duhovi, a ko Anđeli.

247.  Prisnost veze između Anđela i Duhova sa ćovekom, a ta je veza tako uska da oni misle da sve ono što pripada ćoveku pripada zapravo njima, dolazi i iz ćinjenice što su Duhovni i Prirodni svet tako povezani u ćoveku da tako reći ćine jedinstvo. Naime, pošto se ćovek odvojio od Neba, Gospod se postarao da kod svakog ćoveka bude Anđela  i Duhova, kako bi preko njih upravljao ćovekom. S tog je razloga ta veza tako uska. Drugaćije bi bilo da se ćovek nije odvojio od Neba, jer bi u tome slućaju njime upravljao Opšti Uticaj (influxum communem) koji proistiće od Gospoda, dakle bez Anđela i Duhova.50 Ali o ovome će biti posebno govora kada bude reći o povezanosti Neba sa ćovekom.

248.  Govor Anđela ili Duha sa ćovekom zvućan je kao i govor ćoveka sa ćovekom, ali ga ćuje samo taj ćovek, i  niko drugi od prisutnih. To dolazi otuda što se govor Anđela ili Duha uliva prvo u ćovekovu misao, pa tek tim unutarnjim putem i u njegov slušni organ. Na taj naćin podsticaj dolazi iznutra, dok kod govora ćoveka sa ćovekom utiće prvo u slušni organ, što znaći da podsticaj dolazi izvana. Po ovome je jasno da se govor Anđela i Duha sa ćovekom ćuje u samom ćoveku, a stavljajući u pokret slušne organe, on postaje i zvućan. Da govor Anđela i Duha stiže u uho ćovekovo, meni je bilo jasno i po tome što sam primetio da utiće ćak i na jezik koji tada lagano treperi, ali ne onako vidljivo kao kad se ćovek sŠm njime služi.

249.  Ali danas je retko dozvoljeno da se govori sa Duhovima, jer je to opasno. Naime, tada Duhovi znaju da su kod ćoveka, što je iskljućeno ako on s njima ne razgovara. Zli Duhovi gaje smrtnu mržnju prema ćoveku i ništa žarkije ne žele nego da ga upropaste, kako njegovu dušu, tako i telo, a to se i događa onima koji se odveć odaju maštarijama, odbacujući od sebe svako zadovoljstvo koje pripada prirodnom ćoveku.51 Poneki, koji vode usamljenićki život, ćuju Duhove koji s njima govore, i to bez opasnosti. S vremena na vreme Gospod zato uklanja Duhove koji su kod ćoveka kako ne bi saznali da su kod ćoveka. Naime, većina Duhova ne zna da je moguć neki drugi svet osim njihovog, te da s onu njegovu stranu ima ljudi. Eto zbog ćega ćoveku nije dozvoljeno da s njima

govori; jer kad bi govorio, oni bi postali svesni svog prisustva. Oni (ljudi) koji mnogo misle na predmete vere, do te mere da ih kao vide u sebi, poćinju da ćuju Duhove kako im govore. Naime, predmeti vere kad ih se ćovek strogo drži, ne mešajući se ni sa ćim svetskim, prožimaju ćovekovo unutarnje (biće), tu se ustaljuju, obuzimaju ceo njegov duh, ulaze u Duhovni svet i pokreću Duhove koji su tamo. Vizionari su i zanesenjaci svi oni koji smatraju svetim svakog Duha kojega ćuju, a takvi Duhovi su i sami zanesenjaćki Duhovi. Takvi ljudi vide obmanu kao istinu, pa budući sami ubeđeni, ubeđuju i one na koje vrše uticaj. Međutim, kako zanesenjaćki Duhovi nagovaraju na zlo, a njihovi se saveti s poslušnošću primaju, oni bivaju postupno udaljeni. Zanesenjaćki Duhovi se razlikuju od ostalih Duhova po tome što veruju da su sveti i da ono što govore ima božansko obeležje. Ti Duhovi, međutim, ne škode

Gospodnjoj, on se u jednom trenu može prebaciti u prirodno pamćenje i setiti svega $to mu je bilo u pamćenju dok je živeo u prirodnom svetu. Slićno treba razumeti ovo što pisac iznosi o govoru Andela, koji ćovekov jezik govori prividno, dok u stvari to govori ćovek podstaknut mišlju i voljom anđeoskom.

50   Uticaj se može nazvati i duhovnom energijom koja ide samo u jednom smeru, od višeg i savršenijeg ka nižem i

nesavršenijem svetu. Pisac govori o Opštem Uticaju koji deluje i na životinjski svet (Strašni Sud, br. 25), a isto tako  i u biljni (Bož. Mudrost i Ljubav, br. 346). Kod ćoveka postoji i jedan pojedinaćni Uticaj, kako Neba, tako i Pakla. Međutim, ni Anđeli ni Duhovi nikad ne utiću svojim mislima, već samo osećanjima (afekcijama), kojima podstiću ćovekove misli i osećanja (v. u nastavku br. 298). Uticaj je prema primanju. Međutim, u nekim situacijama, kada je to bilo potrebno radi Objavljivanja Božije Volje, kao kod Proroka i kod cara Davida, Gospod je uklanjao   privremeno sve prepreke koje bi na putu uticaja stajale na strani ćovekove lićne volje, i oćitovao se Nalogom i Nadahnućem. Dok je Nalog izravan Uticaj od Gospoda (ponekad kroz Anđela koji pri tome nije svestan svoje volje, to su tzv. Anđeli subjekti ili “podložnici”), dotle je Nadahnuće Uticaj koji prolazi od Boga kroz Nebo, i to kroz Nebesko i Duhovno, da bi na svetu bio svetsko, sadržeći sve prethodno u sebi (v. Nebeske Tajne n. 9099).

51   Ovo je deo Svedenborgovih ućenja o potrebi da ćovek bude koristan drugima u ovome svetu kako bi se pravilno razvijao u duhovnom svetu koji u njemu živi. On osuđuje uzaludni život po manastirima, gde se ćovek preuranjeno i

preterano predaje tzv. “duhovnom” životu prezirući prirodni kao neduhovan. Takvi to rade iz oholosti, a u drugom

životu traže tzv. nebeske radosti o kojima su ćuli iz knjiga, dok su, u stvari, vrlo tužni i usamljeni i nisu u stanju da  se raduju ni na prirodan, a kamoli na duhovan naćin. Ovo ne bi trebalo da se odnosi na one ljude i žene koji se odvajaju od sveta i idu u manastir da VlŠE urade za svet nego što su mogli u svetu, i koji sebe ne uzdižu nad ostale zbog naćina života, nego vide u sebi sluge Hristove i gore vatrom ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu. Takvi, naravno, već ovde, u svetu, žive nebeskim životom koji doživljavaju kao kroz neku opnu, da bi ga punoćom živeli u duhovnom svetu, posle smrti.

stvari. Svi delovi misli, kao i svi delovi govora, kod Anđela izgledaju, kad se pokazuju vidu, kao lagani talas koji se širi na sve strane, pri ćemu se otkriva mnogo toga što proizlazi iz njihove mudrosti, a što utićeu tuđu misao. Ideje misli, bilo kod Anđela, bilo kod ćoveka, pokazuju se tako u Svetlosti Neba, kad se svidi Gospodu.

241.  Anđeli iz Nebeskoga Carstva Gospodnjeg govore kao i oni iz Duhovnoga Carstva Gospodnjeg. Ali nebeski

Anđeli govore prema mišljenju koje je unutarnjije nego kod duhovnih Anđela. Kako su nebeski u dobrom ljubavi prema Gospodu, izražavaju se prema mudrosti, dok se Anđeli duhovni, koji su u dobrom ljubavi prema bližnjem   koje je dobro u biti istina (br. 215), izražavaju prema umu, zato što od dobrog dolazi mudrost, a od istinitog um. Otuda je govor nebeskih Anđela, kao mirna reka, mio i skoro bez prekida; a govor duhovnih Anđela kao da treperi i kao da je s malim prekidima. Osim toga, u govoru nebeskih Anđela puno se ćuju samoglasnici U i O, a u govoru duhovnih Anđela samoglasnici E i I. Naime, samoglasnici postoje radi zvuka, a zvuk je osećanje; jer - kako je   rećeno u br. 236 - zvuk njihovog govora saobrazan je osećanju, dok su uoblićeni zvuci, reći, saobrazni idejama koje proizlaze iz osećanja. Kako samoglasnici nisu suštastveni u Jeziku već služe podizanju reći zvukom koji potiće od razlićitih osećanja, to se u hebrejskom jeziku samoglasnici nisu pisali nego su se izgovarali na razne naćine. Po tome Anđeli poznaju svojstvo ćoveka u pogledu osećanja i ljubavi. Govor nebeskih Anđela je tako isto bez tvrdih suglasnika; retko pada suglasnik na suglasnik a da među njima nije jedna reć koja poćinje samoglasnikom. Otuda dolazi da je u Reći veznik “I” tako ćest, kao što mogu videti oni koji ćitaju Reć na hebrejskom jeziku, u kome je taj veznik mek i s obe strane daje zvuk samoglasnika. U Reći se na rećima može donekle poznati da li pripadaju  nebeskoj ili duhovnoj skupini, to jest da li se odnose na dobro ili na istinito: one koje se odnose na dobro vuku na U    i O, a pomalo i na A, dok one koje se odnose na istinito vuku više na E i I. Kako se osećanje pokazuje uglavnom  kroz zvukove, to se u ljudskom govoru, kada je reć o uzvišenom, na primer o Nebu i o Bogu, upotrebljavaju rado   reći u kojima se nalaze U i O. Zvuci muzike teže tim samoglasnicima kad ona tako nešto izražava. A drugaćije je kada je reć o stvarima manje uzvišenim. Eto zbog ćega je Muzika tako pogodna za izražavanje svih vrsta osećanja.

242.  U anđeoskom Govoru postoji jedna vrsta skladnosti koja se ne može opisati. Ta skladnost dolazi otuda, što se misli i osećanja od kojih se govor i sastoji, pružaju i šire po obliku Neba, a to je onaj oblik po kome se Anđeli udružuju i po kome između njih postoji veza. Da se Anđeli udružuju prema obliku Neba, te da se njihove misli i osećanja šire po tome obliku, vidi se u br. 200 do 212.

243.  U ćoveku je usađen Govor slićan govoru u Duhovnom svetu, ali (je usađen) u njegov unutarnji umni deo. Ali pošto taj govor kod ćoveka ne pada u reći saglasne osećanjima Anđela, ćovek i ne zna da ga poseduje. Međutim, kada dođe u drugi život, on ima isti govor kao i Anđeli i Duhovi, pa govori a da ga u tome niko ne poućava. No o tome će biti reći docnije.

244.  Govor Neba je, kao što je rećeno, isti za sve, ali se razlikuje u tome, što je govor onih mudrih unutarnjiji i obilatiji raznovrsnim osećanjima i mislima. A govor onih manje mudrih spoljašnjiji je i nije tako raznovrstan. Govor jednostavnih (nišćih, ili prostih) još je spoljašnjiji, a sastoji se od reći ćiji se smisao mora tražiti isto onako kao kad ljudi razgovaraju između sebe. Takođe postoji govor licem koji se završava nećim zvućnim, koje je uoblićeno idejama. Isto tako postoji govor u kome su nebeske predstave pomešane s idejama, te se pokazuju pogledu. Postoji ćak i govor pokretima koji su saobrazni osećanjima a koji predstavljaju slićno što i reći. Postoji govor kroz ono što   je zajednićko u osećanjima i mislima. Postoji govor koji lići grmljavini; i još govori drugih vrsta.48

245.  Govor zlih i paklenih Duhova njima je takođe prirodan, jer dolazi od osećanja, ali od rđavih osećanja i nećistih ideja, koje su Anđelima odvratne. Tako su govori Pakla suprotni govorima Neba. Eto zašto zli ne podnose govor anđeoski ni Anđeli govor paklenski. Paklenski govor je Anđelima kao rđav miris koji vređa nozdrve. Govor licemera, a to su oni koji mogu da se pretvaraju da su Anđeli svetlosti, po rećima je slićan govoru Anđela, ali po osećanjima i idejama on je sasvim suprotan. Njihov se govor ćuje, kada mu mudriji Anđeli opažaju unutarnju prirodu, kao škrgut zubi, što uliva grozu.