O PESNIŠTVU

U vreme kada sam imao deset godina, jednog dana smo u školi, iz udžbenika, čitali pesmu koja se, čini mi se, zvala »Veprov sinčić«. Govorila je o jednom hrabrom dečaku koji se junački borio usred nekakve kiše metaka ili nešto slično. Bili smo oduševljeni dečkom. Kada nas je učitelj, s prizvukom ironije u glasu, upitao: »Da li je to bila samo jedna pesma?«, mi smo vatreno po vikali: »Ne, to je bila jedna rđava pesma!«. On je imao pravo: što se tiče pravila i ukusa našeg vremena i umetnosti, pesma nije bila dobra već smandrljana, nevešto sprljena.
Uprkos tome, dečko iz pesme ispunio nas je božanstvenim talasom oduševljenja.
Deset godina kasnije, u dobu od dvadeset godina, usuđivao sam se da bez ustezanja govorim o svakoj pročitanoj pesmi, odmah nakon prvog čitanja, da li je dobra ili ne. Ništa od toga nije mi izgledalo jednostavnije. Bio je dovoljan samo jedan pogled, samo šapat stihova.
U međuvremenu je prošlo još nekoliko decenija. Pred očima i kroz ruke
prodefilovale su mi mnoge pesme ali mi je danas ponovo nejasno da li jednoj pesmi koja mi se pokaže treba da pridam vrednost ili ne. Često mi se pokazuju pesme, uglavnom mladih ljudi, koje sa sobom, na putu ka izdavačima, treba da ponesu »sud« o sebi. Mladi pesnici su uvek iznenađeni, štaviše zapanjeni, kada uvide da njihove starije kolege, u čije iskustvo oni ne sumnjaju, nemaju zapravo nikakvog iskustva već samo neodlučno listaju pesme, ne usuđujući se da išta kažu o njihovoj vrednosti.
Ono što sam kao dvadesetogodišnjak obavio za dva minuta, sa osećanjem potpune sigurnosti, postalo je sada teško, ne teško već nemoguće. U mladosti se misli da je iskustvo nešto što će doći samo po sebi. Ali, ono uglavnom ne dolazi tako. Postoje ljudi koji su obdareni mogućnošću sticanja iskustva, koji poseduju iskustvo još od školske klupe, ako ne i od majčine utrobe; postoje drugi, kojima i ja pripadam, koji mogu da žive 40, 60 ili sto godina i da potom umru, ne
naučivši i ne shvativši šta je doista »iskustvo«.
Sigurnost u ocenjivanju poezije koju sam imao sa dvadeset godina počiva na činjenici da sam tada odreñeni broj pesama i pesnika toliko snažno i isključivo voleo da sam sa njima poredio svaku knjigu ili pesmu. Ako je bila njima slična, bila je dobra; u suprotnom, nije nimalo valjala.
I danas imam nekoliko pesnika koje naročito volim. Neki od njih su isti kao nekada. Meñutim, danas sam najviše podozriv upravo prema poeziji koja me zvukom podseća na nekog od omiljenih pesnika.
Ne želim zapravo da govorim o pesnicima i poeziji, već samo o »rñavim«, o onima koje gotovo svaki čitalac, izuzev, naravno, pesnika, smatra suvišnim i ništavnim. Uvek sam čitao takve pesme. Ranije sam takoñe prilično tačno znao da su bile rñave i zašto. Danas u ovo više nisam siguran. Sigurnost i znanje su mi se nekiput pokazivali u sumnjivom svetlu; ponekad je postajalo dosadno, neproživljeno, nedostatno, bunilo se u meni i, na kraju, više nije bilo znanja već
samo nečega što me je napuštalo i čiju nekadašnju vrednost nisam više shvatao. 

Sada mi se događa sledeće: prilikom čitanja nesumnjivo »rđavih« pesama osećam zadovoljstvo da ih potvrdim i slavim, dok mi se dobre, one najbolje, često pokazuju u sumnjivom svetlu.

Isti osećaj ponekad obuzima profesore, službenike ili luđake. Obično se
smatra da je gospodin službenik jedan besprekorni građanin, ispravno božje dete, pravilno numerisani i korisni član čovečanstva, dok je luđak bedno stvorenje, nesrećni bolesnik koga ne podnose i koga sažaljevaju ali koji nema nikakvu vrednost. Naiđu, međutim, vremena u kojima se događa suprotno: odjednom se uviđa da u luđaku prebiva jedan spokojni, u sebe sigurni srećnik, jedan mudrac, božiji miljenik, karakteran i zadovoljan u svojoj jakoj veri – tada se profesor ili službenik učine nepotrebnim, bezličnim i neprirodnim figurama.

Povremeno mi se slična stvar događa i sa rđavim pesmama. Odjednom mi više ne izgledaju rđave, odjednom zamirišu osobenošću i detinjastošću a njihove otvorene slabosti i mane postaju dirljive, originalne, drage i očaravajuće te naspram njih najlepše pesme, inače voljene, izgledaju ogoljene i šablonizovane.

Kod nekih naših mlañih pesnika, počev od vremena ekspresionizma,
viñamo sličan postupak: oni u principu više ne proizvode »dobre« ili »rđave « pesme, smatrajući da ima dovoljno lepih pesama i da oni lično nisu rođeni za to. Njihova funkcija nije više zgotovljavanje ljupkih stihova i igranje igre strpljenja koja je započela kod prethodnih generacija. Po svoj prilici su u pravu. Njihove pesme zvuče ponekad jednako potresno i patetično što se, inače, ranije nalazilo samo kod »rđavih« pesama.

Lako je naći razlog. Svaka pesma je u trenutku nastanka potpuno
jednoznačna, predstavlja jedno pražnjenje, poziv, krik, uzdah, pokret, reakciju oživljene duše kojom s traži vrenje i odbrana jednog doživljaja ili osvešćivanja.

Ova prva, primarna, praizvorna, najvažnija funkcija pesme uopšte nije
procenjiva. Ona govori jedino u pesnikovo ime, predstavlja njegovo disanje, njegov krik, san, osmeh, samoomotač. Ko je u stanju da proceni noćne snove čoveka u njihovoj estetičkoj vrednosti i pokrete rukom i glavom, sve gestove i način hoda u njihovoj svnsishodnosti? Odojče koje stavlja palac u usta ponaša se jednako pametno i ispravno kao i autor koji grize držalje ili paun koji nadmeno širi svoj rep. Niko od njih nije u pogledu ponašanja bolji od drugoga, niko nije ni više ni manje u pravu.
Ponekad se dogodi da jedna pesma, osim što olakšava i oslobaña samog
pesnika, može da obraduje, pokrene i uzbudi i druge - da bude lepa. To je
verovatao slučaj kada izražava nešto što je zajedničko kod mnogih ljudi, nešto što je kod mnogih moguće. Verovatno, nipošto sigurno.

Ovde sada počinje jedan sumnjivi tok. Pošto »lepe« pesme čine pesnika
omiljenim, na svet zbog toga ponovo dolazi jedna hrpa pesama koje ne žele ništa drugo do da budu lepe, koje ništa ne znaju o praizvornim, praiskonsikim, svetim funkcijama pesme. Ove su pesme od trenutka nastanka programirane za druge, za slušaoce i čitaoce. One više nisu snovi ili plesni koraci, krici jedne duše, reakcije na doživljaje, zamuckujuće slike želja ili čarobne formule, pokreti mudraca ili grimase luñaka - onome su naprosto obični prozvodi, fabrikati,
praline za publiku. Napravljene su specijalno za uveseljavanje ili rastuživanje kupaca. I, upravo ovaj način pevanja nailazi na odobravanje. Nije potrebno da se u njega čovek upušta ozbiljno i sa puno ljubavi jer se od njega ne može patiti niti uzbuñivati. Ovaj način pevanja može izazivati samo ugodno, ljupko, umereno i prijatno treperenje.
Ove »lepe« pesme mogu postati sumnjive i paćeničke, odjednom, u nekom drugom vremenu, kao i sve druge pripitomljene i prilagoñene, kao uostalom i profesor i službenik.

Ponekad, kad se neko usprotivi korektnom svetu, kada se u njemu javi
sklonost da ruši laterne i da pali hramove, »lepe« pesme svetih klasika učine mu se pomalo cenzurisane, kastrirane, pojeftinjene, potpuno ukroćene... Tada se čovek usmerava ka rđavim pesmama. U tim trenucima nijedna rđava pesma nije dovoljna za strast.

Međutim, i ovde vreba mogućnost razočarenja. Čitanje rđave poezije jedno je odveć kratkotrajno zadovoljstvo. Njome se čovek lako i brzo zasiti. Ali, čemu tada čitanje? Zar ne može tada svako da sačini za sebe dovoljno rđavu poeziju?
Ako bude tako postupao, uvideće da stvaranje rđave poezije donosi više radosti od čitanja najlepše.
(1918)