O Ogromnosti Neba

415. Da je Gospodnje Nebo ogromno, može se zakljućiti iz onoga što je rećeno i prikazano u prethodnim ćlancima, naroćito iz toga da Nebo potiće od Ljudskog roda (vidi br. 311-317), i to ne samo od ljudi rođenih unutar Crkve,  nego i onih koji su rođeni van Crkve (vidi br. 318-328). To znaći da je ono sastavljeno od svih koji su živeli u dobru. Koliko mnogo ima ljudi na Zemlji, može zakljućiti svaki onaj ko nešto zna o Deobama, Oblastima i Carstvima ove Zemlje. Ko raćuna, pronaći će da svakoga dana umire više hiljada ljudi, za godinu mirijada miliona, i tako od prvih vremena, otkada su protekle hiljade godina. Svi ti ljudi posle smrti stižu na drugi svet, koji se naziva Duhovnim Svetom. Koliko je njih postalo Anđelima, ne može se reći. Bilo mi je rećeno da je njih u drevna vremena bilo jako mnogo, jer su ljudi tada mislili više duhovno, te su zato bili u osećanju nebeskog. Tokom vremena, broj takvih je opao, jer je ćovek postao ćulniji i poćeo da misli prirodnije, te je i njegovo osećanje postalo više zemaljsko. Po tome se vidi da Nebo, pošto potiće od Ljudskog roda, mora da bude ogromno.

416. Da je Gospodnje Nebo ogromno, vidi se i po tome, što Gospod svu decu koja su rođena van ili unutar Crkve, prisvaja, te tako postaju Anđeli. Da Gospod svako dete, ma gde da je rođeno i bez razlike da li od pobožnih ili bezbožnih roditelja, prima i podiže u Nebu, gde se ono ući Božanskom Redu, dobrima i istinama, te biva, srazmerno razumevanju i mudrosti, uvedeno u Nebo postajući Anđeo, vidi se iz br. 329-345. Koliko je Anđela u Nebu, može se zakljućiti po deci koja su u njega ušla od postanka do današnjeg dana.

417. Koliko je ogromno Nebo, vidi se i po tome što su sve vidljive Planete, kao i bezbroj drugih u Svemiru, takođe

nastanjene zemlje (tela), o kojima je bilo govora u posebnom delu, a iz koga ćemo navesti sledeća mesta: “Da ima više nebeskih tela (telluribus) i na njima ljudi, od kojih potiću Duhovi i Anđeli, to je dobro poznato u drugom   životu. Jer tamo je dozvoljeno da se govori sa Duhovima s drugih nebeskih tela svakome onome ko to želi iz   Ljubavi prema istini i koristi koju to donosi, da bi se uverio da postoji mnogo Svetova i da Ljudski rod ne živi samo na jednom nebeskom telu. O tome sam ponekad govorio sa Duhovima naše Zemlje. Zaista, ćovek zdravoga razuma može da zna da ima više nebeskih tela (zemalja) i da su one nastanjene ljudima. Jer mase kao što su Planete, od   kojih su neke veće od ove Zemlje, nisu nenastanjene mase stvorene da bi obilazile oko Sunca i davale malo svetlosti jednoj jedinoj Zemlji. Mora da je njihova svrha važnija. Onaj koji veruje, a svako treba da tako veruje, da je Božansko stvorilo Svemir samo radi Ljudskog roda i Neba, jer je Ljudski rod Rasadnik Neba, mora verovati da ima ljudi na svakoj Zemlji. Da Planete vidljive oćima, jer su unutar našeg Sunćanog sistema, jesu Zemlje, lako je zakljućiti po tome što su one materijalna tela jer odbijaju svetlost, a gledano kroz teleskop ne svetlucaju plamenom nego su prošarane tamnim mestima. Kao i naša Zemlja, i one se okreću oko Sunca i idu putem Zodijaka, ćineći Godine i Godišnja doba: Proleće, Leto, Jesen i Zimu. Kao i naša Zemlja, i one se okreću oko svoje ose, ćineći Dane   i delove Dana: Jutro, Podne, Veće i Noć. Neke od njih imaju Mesece nazvane Satelitima, koji ih u određenom vremenu obilaze, kao Mesec našu Zemlju. Planeta Saturn, koja je jako udaljena od Sunca, ima jedan veliki Prsten  koji toj zemlji daje puno svetlosti, iako odbijene. Ko bi, znajući sve ovo, a misleći razumno, rekao da na tim telima

nema nićega?78 Osim toga, rekao sam Duhovima da bi ćovek morao da veruje da u Svemiru ima više nego jedna

Zemlja već i iz ćinjenice što je zvezdano nebo ogromno i sadrži bezbroj zvezda, od kojih je svaka na svome mestu   ili u svom svetu jedno Sunce, samo razlićite velićine. Ko god pažljivo razmisli, zakljućiće da je sva ta ogromnost samo sredstvo da se dođe do svrhe koja je Stvaranje, a to je Nebesko Carstvo u kome bi Božansko živelo u zajednici

78 Danas postoje ćvrsti dokazi da na ovim planetama nema živih bića, suprotno navodu pisca. Za ovakvo njegovo tvrđenje daju se razna objašnjenja: Viša bića, Anđeli, dovodili su Pisca u stanja u kojima je mogao da opaža život na tim planetama ne neposredno, nego kroz dodir sa Duhovima onih koji su nekad na tim zemljama živeli. Anđeoski i duhovni jezik se ne može uvek jasno prevesti na prirodni jezik. Dalje, neki smatraju da imena kao “Saturn”,  “Venera” itd. oznaćavaju vrste Duhova koji pripadaju raznim nebeskim Društvima, koja imaju taj kvalitet, saturnovski, venuski, merkurski itd.

moguća i na svetu, gde neki supružnici žrtvuju svoj život da bi odbranili drugog supružnika, i gde roditelji više vole svoju decu nego sebe, kad majka radije umire od gladi nego da trpi da joj je dete gladno; slićna ljubav postoji i u iskrenom prijateljstvu, gde jedan prijatelj sebe izlaže opasnosti da bi pomogao drugome; pa ćak i u prijateljstvu zasnovanom na ćasti, kada jedan prijatelj nudi drugome bolji deo nećega, iako možda tako ne oseća u srcu. Najzad, to je i u samoj prirodi ljubavi, koja ćini da ćovek oseća radost kada služi drugome, ne radi sebe već radi drugoga. Međutim, ništa od ovoga nisu mogli razumeti oni koji su sebe voleli više nego drugoga, i koji su u telesnom životu bili gramzivi na dobit; a najmanje od svih tvrdice.

407.  Bejaše jedan koji je u telesnom životu imao vlast nad drugima, i koji je u drugom životu saćuvao želju da  vlada. Njemu je rećeno da je sada u Drugome Carstvu, koje je većno, i da je njegova vlast na svetu prestala, te da se nalazi tamo gde se svak ceni prema tome koliko je dobar i koliko poznaje istinu, i prema tome koliko je uživao

milost Gospodnju zbog svog života na svetu; da ovo važi i u nekom kraljevstvu na svetu, gde se umesto po dobru i istini ljudi cene prema bogatstvu i prema tome koliko uživaju milost kneza ili kralja. U ovome Carstvu bogatstvo je dobro i istina, a milost kneževa je milost kojom podaruje Gospod ćoveka prema tome kakav je bio njegov život na svetu. Svaka želja da se vlada drugaćije pravila bi od njega pobunjenika, pošto je on sada u Drugome Carstvu. Kad je ovo ćuo, bio je postiđen.

408.  Razgovarao sam i sa Duhovima koji su zamišljali da se nebeska radost sastoji u tome da ćovek bude velik; no ovima je rećeno da je u Nebu najveći onaj koji je najmanji, jer se najmanjim zove onaj koji nema niti želi da ima vlast ili mudrost od sebe već samo od Gospoda, pošto onaj koji je na takav naćin najmanji, taj je najsrećniji; jer time ima od Gospoda svu moć i u mudrosti nadilazi ostale. Šta znaći biti najveći ako ne najsrećniji? Jer ono što moćni traže kroz moć a bogati kroz bogatstvo, to je da budu srećniji od ostalih. Nadalje im je rećeno da se Nebo ne sastoji  u tome da neko želi da bude najmanji kako bi postao najveći, jer to bi bilo isto kao kad bi ćeznuo za tim da bude najveći; već u tome da od srca želi tuđe dobro više nego svoje, i da služi druge imajući za cilj njihovu sreću, bez ikakve želje za nagradom, dakle iz Ljubavi.

409.  Međutim, ne može se opisati kakva je nebeska radost u svojoj suštini, jer je ona u najdubljoj unutarnjosti

Anđela, a odatle u svakoj njihovoj misli i osećanju, i na kraju u svakoj njihovoj reći i delu. To je kao da se njihova unutarnjost potpuno otvorila i razdrešila da bi primala zadovoljstvo i blaženstvo, koje se širi do u poslednje vlakno, to jest kroz celo njihovo biće. Na taj naćin je njihovo opažanje i doživljavanje ove radosti tako veliko da se ne može opisati. Jer ono što poćinje u najvećoj dubini uliva se u sve što potiće iz nje, šireći se neprestano sa sve većom snagom prema spoljašnjim delovima bića. Kada dobri Duhovi, koji još nisu u toj radosti, jer još nisu podignuti u Nebo, osete sferu te radosti koja izbija iz sfere Ljubavi nekog Anđela, oni se ispune takvim zadovoljstvom, da tako reći padaju u neku prijatnu nesvest. Ovo se ponekad dešavalo onima koji su želeli da okuse nebesku radost.

410.  Kad neki Duhovi zaželeše da upoznaju nebesku radost, beše im dozvoljeno da je osete sve dotle dok su mogli da izdrže; pa ipak, to još nije bila nebeska radost; jedva da joj je bila i slićna, što mi je bilo dozvoljeno da zapazim sudelovanjem u njoj; bejaše tako slaba da je bila skoro hladna; međutim, oni je nazivaju nebeskom u najvećem

stepenu, jer je za njih to najdublja radost koju uopšte mogu osetiti. Iz ovoga se dalo ustanoviti da u Nebu ima ne samo više stupnjeva radosti, već da unutarnja radost jednog (stanovnika Neba) jedva doseže srednju ili spoljašnju radost drugoga; isto tako, da primi li ko svoju najdublju radost, taj je u svojoj nebeskoj radosti, i ne može podneti dublju, jer takva radost postaje za njega bolna.

411.  Neki Duhovi, ali ne zli, pošto su utonuli u mirovanje slićno snu, bili su podignuti u Nebo u pogledu unutarnjosti svoga uma; jer i pre nego što se unutarnji delovi u njima otvore, Duhovi mogu da se podignu u Nebo i da im se pokaže kakva je sreća onih koji tamo žive. Video sam ih u tome umirenom stanju koje je trajalo oko pola sata, a zatim ih videh kako se vraćaju u svoje spoljašnje stanje, kad uzmogoše da se sete šta su tamo videli. Govorahu da su bili među Anđelima u Nebu, i da su tamo videli zaćuđujuće stvari, koje su sve bile blistave kao da su od zlata, srebra, i dragog kamena, izvanrednih oblika i vrsta. Rekoše da Anđeli ne uživaju u spoljašnjosti tih stvari, nego u onome što predstavljaju, a to su Božanske Stvari, neizrecive, i beskrajno mudre, i da su te stvari njihova radost, uz mnoge druge koje ljudski jezik ne može opisati ni do u hiljaditi deo, i koje ne mogu na nađu mesta u idejama u kojima ima bilo ćega tvarnog.

412.  Gotovo niko ko ulazi u drugi život ne zna šta su to nebesko blaženstvo i sreća, jer ljudi ne znaju šta je to unutarnja radost, o kojoj oni misle prema telesnom i svetskom uživanju i radosti. Posledica je to, da oni sve što ne poznaju drže za ništavno, dok su telesne i svetovne redosti u stvari ništavne u poređenju s nebeskim. I zato su dobri Duhovi, koji nisu znali šta je Nebeska Radost, bivali prenošeni u rajska boravišta, da bi je upoznali, u boravišta koja su nadilazila sve ono što se može zamisliti. Oni tada poveruju da su stigli u Nebeski Raj, ali im se kaže da to još nije prava nebeska radost. Zato im se daje da osete unutarnja stanja radosti u svom najdubljem (biću). Zatim bivaju stavljeni u stanje Mira koji ulazi u njihovo Unutarnje. I tada tek priznaju da se nikakvom idejom to stanje ne može izraziti. Na kraju su bivali stavljeni u stanje Nevinosti sve dok je nisu unutarnje osetili. Na taj naćin im je bilo dano da upoznaju šta je to Duhovno i Nebesko Dobro.

413.  Ali da bih i sam upoznao šta je Nebo i Nebeska Radost, od Gospoda mi bejaše dano da ćesto i dugo opažam  ćari nebeskih radosti. Pošto imam to iskustvo, mogu reći da ih poznam, ali ne mogu da ih opišem. Međutim, da bi se o tome stekao barem neki pojam, reći ću ovo: To je Osećanje bezbroj zadovoljstava i radosti, koje se pokazuju kao jedinstvo, ali u kojem jedinstvu, odnosno jedinstvenom Osećanju, ima bezbroj osećanja koja se sva opažaju, ali nejasno. Ipak, bilo mi je dano da osetim da one (radosti) sadrže bezbroj stvari vezanih redom koji se nikada ne bi mogao opisati. Te bezbrojne stvari, takve kakve su, proistiću iz reda Neba. Slićan red postoji i u najmanjim delićima jednog od tih osećanja, koja se sva zajedno osećaju kao jedinstvo, a prema sposobnosti Podmeta. Drugim rećima, u

dobrih osećanja koja iz njih potiću, ali zato oseća blaženstvo koje se izvana jedva opaža, zato što je sakriveno u njegovoj unutarnjosti i zastrto spoljašnjim stvarima koje pripadaju telu, kao što je u isto vreme i otupljeno svetskim brigama. Ali posle smrti ova se stanja potpuno menjaju. Uživanja koja dolaze od ljubavi prema sebi i prema svetu tada se pretvaraju u bol i strah, jer to je ono što se naziva paklenim ognjem, a s vremena na vreme i u odvratne i prljave stvari saobrazne nećistim uživanjima, u kojima, za divno ćudo, zli duhovi tada nalaze svoje uživanje. Međutim, prigušeno zadovoljstvo i skoro neprimetno blaženstvo onih koji su u životu tela bili u ljubavi prema Bogu  i ljubavi prema bližnjemu pretvara se u nebesko uživanje, i postaje na svaki naćin vidljivo i prisutno, jer se tada ono blaženstvo, koje ležaše skriveno i neopaženo u dubini bića, sada otkriva i postaje i ćulima dostupno, jer je takvo bilo uživanje njihovoga Duha, a oni sada žive u Duhu.

402. U službama su sakupljena i prisutna sva nebeska zadovoljstva, jer su službe dobra ljubavi i milosrđa u kojima su Anđeli. Stoga svako ima onakva uživanja kakve su njegove službe, i u onakvom stepenu kakvo je njegovo osećanje prema tim službama. Da su sva nebeska uživanja u stvari uživanja u službama može se prikazati jednim upoređenjem sa telesnim ćulima. Svako ćulo ima svoje uživanje u skladu sa svojom službom; vidu, sluhu, njuhu, ukusu i dodiru, svakome od njih pripada posebno uživanje; vidu uživanje u lepoti i oblicima, sluhu u skladnostima, njuhu u mirisima, ukusu u zaćinima. Ove službe koje ćula obavljaju poznate su onima koji ih proućavaju, a još potpunije onima koji znaju Saobraznosti. Pogled pruža takvo zadovoljstvo zato što služi razumu koji je unutarnji vid; sluh pruža takvo zadovoljstvo zato što koristi razumu i volji kroz pažnju; njuh pruža takvo zadovoljstvo zašto što koristi mozgu, kao i plućima; ukus daje uživanje zato što koristi stomaku, pa stoga i celom telu hraneći ga. Braćno uživanje, koje je ćistiji i jaći oblik uživanja u dodiru, nadilazi sva ostala, upravo zbog službe koju vrši, a to je produžavanje ljudskog roda, pa stoga i anđeoskog Neba. Ova uživanja su u ovim ćulnim organima zbog uticaja Neba, gde svako uživanje pripada određenoj službi i slaže se s njom.

403. Bejaše Duhova koji su za života na svetu stekli uverenje, da se nebeska sreća sastoji u besposlenom životu u kome bi njih drugi služili; njima je rećeno da se sreća nikada ne sastoji u izbegavanju rada i u zadovoljstvu koje bi odatle proisteklo. To bi znaćilo da bi svak želeo tuđu sreću, a svoju drugima uskraćivao. To ne bi bio delatan život, nego dosada koja bi svakoga zamarala. Pored toga, beše im pokazano da su i sami od sebe mogli uvideti da bez delatnog ponašanja nema sreće u životu, te da odmaranje od delatnog života treba da služi samo tome, da bi se ćovekova snaga obnovila, kako bi se ovaj krepkije vratio svojoj životnoj delatnosti. Tada im beše na mnogo primera pokazano da se anđeoski život sastoji u vršenju dela ljubavi i milosrđa, a to su službe u kojima, i u skladu sa kojima, Anđeli nalaze svoju sreću. Onima koji su i dalje verovali da se nebeska radost sastoji u besposlićenju i udisanju nebeske radosti u besposlici, takvima beše dano da osete kakav bi bio takav život, da bi se postideli i od same pomisli; i zaista se uveriše da bi takav život bio vrlo tužan, i da bi, sva radost nestavši za kratko vreme, tada poćeli  da od takvog života osećaju odvratnost.

404. Bilo je i Duhova koji su sebe smatrali bolje obaveštenim, i koji su govorili da su na svetu verovali da se  nebeska radost sastoji u neprestanom hvaljenju i slavljenju Boga, i da bi to bio delatan život. Ovima je rećeno da hvaljenje i slavljenje Boga nije delatan život, i da Bogu ne trebaju pohvale i slava, nego da je Njegova volja da svi budu korisni, to jest da ćine dobra dela koja nazivamo delima milosrđa (charitas). Međutim, oni nisu bili u stanju da dela milosrđa dovedu u bilo kakvu vezu s idejom nebeske radosti, nego samo s idejom služenja, iako su Anđeli svedoćili da je ova radost potpuno slobodna, jer dolazi do unutarnjeg osećanja i prati je neizrecivo zadovoljstvo.

405. Skoro svi koji dolaze u drugi život misle da je Pakao isti za svakoga, a tako i Nebo; međutim, tamo ima bezbroj razlićitosti, tako da Pakao nikad nije isti za dve razlićite jedinke, pošto nikad dva ćoveka, ili dva Duha, ili dva   Anđela ne mogu da budu potpuno ista, ćak ni u licu. Na samu moju pomisao da bi dvoje moglo da bude potpuno jednako, Anđeli izraziše negodovanje, govoreći da se svako jedinstvo sastoji od skladnog okupljanja mnogo pojedinosti, i da je jedinstvo upravo onakvo kakvo je i slaganje između tih pojedinosti; i da na taj naćin celo jedno Društvo u Nebu postaje jedinstveno, i da sva Društva u Nebu zajedno postaju jedinstvena, i da ovo sve dolazi od Gospoda Samoga kroz ljubav. Službe u Nebesima su isto tako raznolike, i nikada dve službe nisu potpuno iste; tako ni sreća jednog u Nebu nikada nije ista kao i sreća drugoga. Pored toga, zadovoljstva svake službe su bezbrojna, a  ova bezbrojna zadovoljstva su razlićita, iako se slažu po nekom redu, kao što se slažu službe koje vrše organi u jednom telu, i kao službe koje vrše vlakna i krvni sudovi u jednom organu; sve se ove službe slažu gledajući svoje dobro u drugome, a tako i u celini. Iz ovog opšteg i pojedinaćnog ugla, sve službe deluju kao jedna celina.

406. Ponekad s Duhovima koji su skoro došli sa sveta razgovarah o tome kakav je većni život, govoreći da je važno znati ko je Gospodar ovoga Carstva, i kakav je oblik njegove uprave. Isto kao što je za one koji uđu u neko kraljevstvo na svetu važno da znaju ko je i kakav njegov kralj, i kakva mu je uprava, kao i ostale pojedinosti u vezi s tim kraljevstvom, još je važnije da sve ovo znaju o kraljevstvu u kome treba da žive većno. Dakle, treba da znaju da je Gospod taj koji upravlja i Nebom i celim svemirom, jer onaj ko upravlja jednim, upravlja i drugim, tako da kraljevstvo u kome su sada pripada Gospodu; i da su zakoni Njegovoga kraljevstva većne istine, sve ustanovljene na zakonu da Gospoda treba da vole iznad svega, a bližnjega kao same sebe; pa i više nego same sebe, ako treba da postanu kao Anđeli. Kad bi ovo ćuli, ostajahu bez odgovora, jer u to nisu verovali ni kad nešto slićno slušahu za života svoga tela, ćudeći se da takva ljubav može postojati u Nebu, i da bilo ko može bližnjega voleti više nego samoga sebe. Na to im bi rećeno da svako dobro bezmerno raste u drugom životu, i da, doduše, u telesnom životu ne mogu ići dalje od ljubavi prema bližnjem kao, prema samom sebi, ali da zato, odlaganjem tela koje im je smetalo na svetu, njihova ljubav postaje ćistija, na kraju i anđeoska, kroz koju više vole bližnjega nego same sebe. Jer u Nebesima postoji samo radost u ćinjenju dobra drugome, a sebi samo ukoliko to u krajnjoj liniji opet služi   bližnjemu. To je ono što se zove voleti bližnjega više nego samoga sebe. Rećeno im je i to, da je takva ljubav

ćovekovu, a zadovoljstva sveta u spoljašnjost njegovu, pošto sva zadovoljstva, kao što je već rećeno, pripadaju ljubavi.

397.  Nebo je tako ispunjeno prijatnostima, da i nije ništa drugo do blaženstvo i prijatnost; ono što ćini Nebo, i

uopšte i u pojedinostima, to je Božansko Dobro koje proistiće iz Gospodnje Božanske Ljubavi, a Božanska Ljubav je težnja da se svi ljudi spasu i da budu srećni iz dubine i u punoći. Stoga je isto kaže li se Nebo ili nebeska Radost.

398.  Uživanja u Nebu su i neizreciva i neizbrojna; ali onaj ko pozna samo uživanje tela ili puti, taj ne može ni da zna ni da poveruje da postoji ijedno od ovih neizbrojnih i uživanja jer njegovo Unutarnje, kao što je rećeno, he gleda prema Nebu nego prema svetu, a to znaći unatrag. Naime, onaj ko je do kraja u uživanjima tela ili puti, ili što je isto,  u ljubavi prema sebi i svetu, može da uživa samo u poćastima, u dobicima, i u zadovoljstvima koje pružaju telo i  ćula, jer ova uživanja poništavaju i guše unutarnja zadovoljstva koja pripadaju Nebu u toj meti, da ćovek više ne veruje da ona postoje. Stoga bi se takav ćovek jako zaćudio kad bi mu se reklo da su ona druga (nebeska) uživanja data samo onda kada se odbace uživanja u poćastima i u sticanju imovine, a još bi se više zaćudio kad bi mu se  kazalo da su nebeska uživanja neizbrojna, i da su takva da se ne mogu uporediti s uživanjima tela i puti, koja su uglavnom uživanja u poćastima i u sticanju imanja. Sve ovo pokazuje zašto se ne zna šta su to nebeska uživanja.

399.  Da bismo potvrdili kolika su nebeska uživanja, navešćemo samo ćinjenicu da se uživanje svakog stanovnika Neba sastoji u tome, da svoja uživanja i blaženstva deli sa drugima; a pošto je takvo obeležje svih onih koji su u Nebu, jasno je da su zadovoljstva u Nebu neizmerna. Bilo je već rećeno (br. 268) da u Nebesima postoji saućestvovanje svih sa svakim i svakog sa svima. Ovo proizlazi iz dve osnovne ljubavi u Nebu, a to su, kao što je rećeno, ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjem. U samoj prirodi ovih ljubavi je da se zadovoljstva dele sa drugima. Ljubav prema Gospodu je takva zato što je Gospodnja ljubav u tome da sve što ima deli sa svima, jer ona hoće sreću svih. Slićna ljubav postoji u svima onima koji vole Njega, jer je Gospod u njima. Otuda dolazi uzajamno deljenje zadovoljstava kod Anđela. Takva je i priroda ljubavi prema bližnjem, kao što će biti rećeno uskoro. Iz   ovoga se može ustanoviti da je u prirodi ovih ljubavi da se zadovoljstva dele sa drugima. Drugaćije je sa ljubavima prema sebi i prema svetu. Ljubav prema sebi drugima otima i krade zadovoljstvo, i usmerava ga prema sebi, jer ona želi dobro samo sebi, dok ljubav prema svetu želi da prisvoji sve ono što pripada bližnjemu. Stoga su ove ljubavi takve, da one ruše zadovoljstva drugih; i kada postoji želja da se nešto podeli, to je opet radi sebe a ne radi drugih. Tako u odnosu na druge, u prirodi je ovih ljubavi da ne dele već da oduzimaju, osim kada zadovoljstva drugih imaju neke veze sa vlastitim zadovoljstvima. Bilo mi je dano da živim iskustvom vidim da su ljubavi prema sebi i prema svetu takve onda kada vladaju. Koliko god su se puta Duhovi približe nakom nebeskom Društvu, zadovoljstvo u tome Društvu opada prema tome koliko su se ovi Duhovi približili; a što je još zanimljivije, to je da rđavi Duhovi tada osećaju zadovoljstvo. Sve ovo pokazuje kakav je Duh takvoga ćoveka dok je još u zemaljskom telu, da naime teži za uživanjima i dobrima drugih ljudi, a zadovoljan je samo onda kada u tome uspeva. Iz ovoga je jasno da  ljubavi prema sebi i prema svetu razaraju nebeske radosti, i da su protivne nebeskim ljubavima, koje žele da sve podele.

400.  Međutim, treba znati da zadovoljstva onih koji su u ljubavi prema sebi i prema svetu jesu zadovoljstva njihove požude, i da su kao takva suprotna nebeskom zadovoljstvu. Oni ulaze u ova zadovoljstva u onima kod kojih takva postoje. Drugaćije je kada oni ne uspeju da ta zadovoljstva obuzmu. Tada nisu u stanju da se približe, jer onoliko koliko se približe, toliko osećaju strah i bol; s ovoga razloga oni se retko odlućuju da se približe nebeskim   Društvima. Ovo mi beše dozvoljeno da iskustvom saznam više puta. Duhovi koji odlaze s ovog sveta najviše od  svega žele da dođu u Nebo. Skoro svi žele da udu u Nebo, pretpostavljajući da je za to dovoljno biti prihvaćen i primljen. I zbog toga što to žele, oni se dovode u blizinu nekih Društava u najnižem Nebu. Ali ćim se ovi Duhovi   koji su u ljubavi prema sebi i svetu približe prvom prilazu toga Neba, poćinju da osećaju nemir i unutarnju muku   tako da se osećaju kao u Paklu a ne kao u Nebu; i zbog toga glavaćki beže odatle, i ne odmaraju se sve dok ne stignu u Paklove gde se nalaze njima slićni. Isto tako, ćesto se događalo da su takvi Duhovi želeli da probaju nebesku  radost, i kako su ćuli da je ona unutar Anđela, želeli su da je podele s Anđelima. To se i događalo; jer sve što neki Duh koji još nije ni u Nebu ni u Paklu želi, to mu se daje ako mu to koristi. Međutim, ćim bi im ta radost bila data, osetili bi takvo mućenje, da nisu znali kako da se odbrane od bola. Bacali bi glave prema stopalima i opružali se po zemlji, i tu se savijali kao zmije, i to sve zbog unutarnjeg ropca. Takav bijaše ishod kad nebeska radost ulazaše u one koji su uživali samo u ljubavi prema sebi i prema svetu. Razlog je u tome, što su ove radosti jedna drugoj oprećne, a kada oprećno deluje na oprećno, ishod je bol. Naime, pošto nebesko zadovoljstvo ulazi unutarnjim putem i uliva se    u oprećno zadovoljstvo, unutarnje (biće) koje je u oprećnom zadovoljstvu savija se unatrag, dakle u suprotnom pravcu, iz ćega proizlazi muka. One su suprotne zato što ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjemu žele da    sve svoje podele s ostalima, jer to je njihovo zadovoljstvo, dok ljubav prema sebi i ljubav prema svetu teže da otmu drugima ono što je njihovo, i da ga prisvoje; i u meri u kojoj to uspevaju, u toj meri osećaju uživanje. Iz ovoga se može razumeti otkuda dolazi to da su Pakao i Nebo tako odvojeni; jer svi oni koji su u Paklu, bili su za vreme zemaljskog života u uživanjima tela i puti koja potiću od ljubavi prema sebi i prema svetu; dok su oni koji su u Nebesima, na svetu uživali u zadovoljstvima koja pruža Duh i Duša, a koja zadovoljstva imaju izvor u ljubavi prema Gospodu i ljubavi prema bližnjemu, Pošto su ove ljubavi oprećne, to su Nebesa i Paklovi potpuno odvojeni, i to tako odvojeni da se Duh u Paklu ne usuđuje da pruži prst iz Pakla ili da malo podigne glavu, jer kad to uradi, istog ćasa oseti bol i muku. Ovo sam vrlo ćesto video.

401.  čovek koji je u ljubavi prema sebi i prema svetu oseća, dok živi u telu, zadovoljstvo koje potiće od ovih ljubavi, isto kao što oseća i posebne slasti potićuće Od ovih ljubavi. S druge strane, ćovek koji je u ljubavi prema Bogu i prema bližnjemu ne oseća, sve dok je u telu, nikakvo posebno zadovoljstvo od ovih ljubavi, odnosno od

posle zemaljske smrti. Pored toga, Anđeli su pridruženi ćoveku da bi ga štitili i odvraćali od rđavih osećanja i misli, te da ga nadahnjuju dobrim osećanjima, koliko god ovaj može da ih u slobodi primi, kroz koja (osećanja) Anđeli upravljaju delima ljudi, odstranjujući koliko je moguće rđave namere. U ćoveku, Anđeli se nalaze u njegovim osećanjima, bliže ili dalje od njega prema tome da li je više ili manje u istini i u dobru. Ali u stvari, to su sve službe Gospodnje, koje On vrši preko Anđela, jer ih Anđeli ne vrše od sebe nego od Gospoda. Otuda dolazi da se pod Anđelima u Reći podrazumeva nešto pripadajuće Gospodu. Stoga su u Reći Anđeli i nazvani bogovima.77

392.  To su opšte službe Anđela, ali svaki ispunjava i svoje posebno zaduženje, jer je svaka opšta služba sastavljena od bezbroj drugih koje se nazivaju posrednićkim, pomoćnim i podređenim, svaka sa svakom usklađena i jedna drugoj podređena prema Božanskom Redu te uzete zajedno, vrše i usavršuju zajednićku službu koja za opšte dobro.

393.  Crkvene službe obavljaju oni koji su na svetu voleli Reć i u njoj tražili istine, ne radi poćasti ili neke koristi, nego da bi ih primenjivali u život. Takvi su u svetlosti mudrosti, sve prema ljubavi i želji da budu korisni. Tu  mudrost stiću u Nebu pomoću Reći, koja je tamo duhovna a ne kao na svetu prirodna (vidi br. 259). Oni obavljaju propovednićku službu i raspoređeni su prema mudrosti i razumu. U građanskim su službama oni koji su na svetu voleli Otadžbinu i opšte dobro više nego vlastito, te koji su postupali pravedno i ispravno iz ljubavi prema pravdi. Kolika im je bila ljubav prema pravdi i zakonima po kojima se i razvio njihov razum, toliko su sada sposobni da   vrše službe u Nebu, saobrazno stepenu razumnosti i ljubavi prema opštem dobru. Nemoguće je nabrojati sve  dužnosti službe i zanimanja u Nebu. Njihov broj na svetu je srazmerno manji. Svi Anđeli bez izuzetka vole svoje službe i poslove radi njih samih, a nikako radi sebe ili nekakve dobiti. Niko ne gaji ljubav prema sticanju životnih dobara, jer im je sve dato besplatno. Naime, stanuju, oblaće se i hrane besplatno. Stoga je jasno da oni, koji su voleli sebe i svet više nego svoju službu, nemaju udela u Nebu. Naime, ljubav ide sa sveta zajedno sa ćovekom, i ona se nikada ne može iskoreniti (vidi br. 363).

394.  U Nebu svak ima službu prema Saobraznosti. Ali to nisu saobraznosti sa samim zanimanjem, već sa korisnošću toga zanimanja (vidi br. 112). Za svaku stvar postoji Saobraznost (vidi br. 106). Stoga je ćovek u Nebu u onakvoj službi, kakav mu je bio život na svetu. Jer duhovno i prirodno ćine jedno preko Saobraznosti, s tom razlikom što on sada stiće unutarnje zadovoljstvo, a to znaći da je u stanju da primi nebesko blaženstvo.