O Neznabošcima ili narodima van Crkve u Nebu

318.  Opšte je mišljenje da oni koji su rođeni van Crkve, a koji se nazivaju Narodima ili Neznabošcima, ne mogu biti spaseni, jer nemaju Reć i ne poznaju Gospoda, bez kojega nema spasenja. Ipak, i oni bivaju spaseni, što se može  znati i po tome što je Milosrđe Gospodovo sveopšte, a to znaći odnosi se na svakoga ćoveka. Oni se rađaju kao ljudi isto kao i oni unutar Crkve, srazmerno su malobrojni i nisu nimalo krivi što ne poznaju Gospoda. Ko god misli bistrim umom, može uvideti da se ćovek ne rađa za Pakao jer je Gospod Sama Ljubav, a ona se sastoji u tome da se želi spasenje za sve ljude. On se pobrinuo da kod svih bude neka religija, a preko nje priznavanje Boga i unutarnjeg života. Jer živeti prema religiji znaći živeti unutarnjim životom. Naime, ćovek tada upravlja pogled na Božansko, te što ga više Tamo upravlja, to ga više odvraća od sveta, odnosno od svetskog, a to će reći od spoljašnjeg života.

319.  Da se Neznabošci spasavaju isto kao i Hrišćani, to je razumljivo onima koji znaju šta kod ćoveka ćini Nebo. Jer Nebo je u ćoveku, a oni koji ga imaju u sebi, u njega i dolaze. Nebo se u ćoveku sastoji u priznavanju Božanskoga koje treba da vodi ćoveka. Prva i najvažnija stvar svake religije jeste priznavanje Božanskog. Religija koja ne  priznaje Božansko nije religija. Propisi svake religije odnose se na bogosluženje (kult), to jest na naćin na koji treba poštovati Božansko da bi ono prihvatilo ćoveka. I kada to jednom uđe u njegov duh, onda samo od njegove volje i ljubavi zavisi u kojoj će ga meri Gospod voditi. Poznato je da Neznabošci žive moralnim životom kao i Hrišćani, a mnogi i životom moralnijim. Međutim, može se živeti moralnim životom Boga radi, ili ljudi na svetu radi. Prvi je naćin duhovan, drugi nikako. Oba takva života izgledaju spolja ista, ali su iznutra potpuno razlićita: Dok jedan  ćoveka spasava, drugi ga ne spasava. Jer onaj koji moralno živi Boga radi, njega Božansko i vodi, dok onaj ko živi moralnim životom ljudi radi, taj vodi samoga sebe. Ovo ćemo rasvetliti jednim primerom: Onaj ko ne ćini zlo bližnjemu jer je to protivu religije i protivu Božanskog, njegovo uzdržavanje (od ćinjenja zla, je duhovnog porekla. Ali onaj ko ne ćini zlo bližnjemu samo iz straha od zakona ili iz bojazni od gubljenja ugleda, ćasti ili zarade, a to znaći radi sebe i sveta, njegovo uzdržavanje od zla prirodnog je porekla, i on vodi samoga sebe. Njegov život je prirodan, dok je život onog prvog duhovan. čovek ćiji je moralni život duhovan, taj ima u sebi Nebo. Ali onaj ćiji je moralni život samo prirodan, taj u sebi nema Nebo. Tome je razlog to, što Nebo utiće iz Višeg, otvara Unutarnje i kroz ovo deluje u Spoljašnje. Nasuprot ovome, svet utiće kroz Niže i otvara Spoljašnje, ali ne i Unutarnje. Naime, ne postoji Uticaj Prirodnog u Duhovno, nego samo Uticaj Duhovnog u Prirodni svet. Eto zbog ćega, ako se istodobno   ne prima i Nebo, Unutarnje ostaje zatvoreno. Po ovome se može videti kakvi su oni koji u sebe primaju Nebo, a  kakvi oni koji ga ne primaju. Pa ipak, Nebo nije isto i u jednom i u drugom. Ono se razlikuje prema osećanju za  dobro i osećanju za istinito proistićuće iz toga dobra. Oni koji osećaju dobro Božanskog radi, oni vole Božansko Istinito jer se dobro i istinito prate i teže da se vežu. Eto zbog ćega Neznabošci, iako na svetu nisu u pravim    istinama, bivaju u drugom životu primljeni.

320.  Tamo bejaše jedan Duh koji je na svetu bio Neznabožac, ali je živeo u dobru milosrđa prema svojoj religiji. Slušajući Duhove Hrišćane kako raspravljaju o tome šta treba verovati, on im iznenađen reće da on ne voli takve rasprave, jer oni rasuđuju prema pojavnostima i prividima, pa ih poući ovim rećima: “Ako sam dobar, mogu već po samom dobru videti šta je istinito, pa tako mogu i primiti istine koje još ne znam.”

321.  Velikim brojem primera bejah poućen da Neznabošci, koji su u poslušnosti i potćinjenosti vodili moralan život,  i živeći u uzajamnoj ljubavi, stiću jednu vrstu savesti. Njih u drugom životu Anđeli prihvataju i s osobitom pažnjom poućavaju o svim dobrima i istinama vere, a oni se  dok primaju pouke ponašaju skromno, razumno i mudro, lako primajući i usvajajući istine. Oni, naime, nemaju u sebi nijedno lažno naćelo protivno istini vere koje bi trebalo  rušiti, niti su kao sablažnjivo mislili o Gospodu, poput nekih Hrišćana koji Gospoda smatraju obićnim ćovekom. Mnogi Neznabošci, ćim saznaju da je Bog postao čovek i kao takav živeo na svetu, onoga ćasa to i prihvataju, te Gospoda obožavaju govoreći da se Bog u potpunosti oćitovao, zato što je On Bog Neba i Zemlje i zato što mu pripada ljudski rod. Božanska je istina da bez Gospoda nema spasenja, ali to treba razumeti tako, da se ćovek može spasiti samo kroz Gospoda. U Svemiru postoji veliki broj nastanjenih zemalja (planeta). Samo poneke znaju da se Gospod na našoj Zemlji obukao u Ljudsko. No i pored toga oni obožavaju Božansko pod Ljudskim oblikom. Njih prihvata i vodi Gospod (vidi o tome knjigu O Zemljama u Svemiru).

322.  Među Neznabošcima, kao i medu Hrišćanima, ima i mudrih i prostih. Da bih saznao kakvi su, beše mi dano da razgovaram i s jednima i s drugima, ponekad satima, a ponekad danima. Ali danas među mudrima nema onakvih kakvi su živeli u davna vremena, naroćito u Drevnoj Crkvi koja je postojala u velikom delu Azije i od koje je  Religija predata mnogim Neznabošcima. Da bih saznao kakvi su oni bili, beše mi dano da razgovaram s nekima od njih. Pored mene bejaše jedan Duh koji je nekada spadao medu najmudrije, po tome poznat u Ućenom svetu. S njim razgovarah o raznim stvarima. Dade mi razloga za verovanje da je nekada bio Ciceron. I pošto sam znao da je bio mudar, poćeh razgovor o Mudrosti, Razumu, Redu, o Reći, i na kraju o Gospodu. O Mudrosti mi reće da nema   druge Mudrosti osim one koja se odnosi na život, da se ni za šta drugo ne može reći da je Mudrost; o Redu, da on postoji po Bogu, a živeti po tome Redu, to je biti razuman i mudar; što se tiće Reći, kad pred njim proćitah nekoliko mesta iz ProrokŠ, bejaše oduševljen, naroćito zato što svako ime i svaka reć oznaćavahu unutarnje stvari, ćudeći se vrlo da Ućenjaci danas ne uživaju u takvom proućavanju. Jasno uvideh da je Unutarnje njegove misli, odnosno njegov um, bilo otvoreno. Reće mi da na tom predmetu ne može duže ostati jer je sve to odveć sveto da bi ga mogao podneti, toliko je iznutra bio uzbuđen. Na kraju s njim razgovarah o Gospodu. Rekoh mu da je bio rođen kao čovek, ali zaćet od Boga, da je odbacio svoje maternje Ljudsko i obukao Ljudsko Božansko, te da je On taj koji upravlja Svemirom. Na to on odgovori da o Gospodu zna ponešto i da je shvatio, na svoj naćin, da se Ljudski Rod nije

stanju duše do toga vremena, o Anđelima i o Ĉavolu. Jer to verovanje rađa tmine, sumnje, te konaćno i odricanje   kod onih koji misle prema vlastitom razumu. Oni, naime, kažuu svom srcu: Kako se tako veliko Nebo sa toliko zvezda može srušiti i rasuti? Kako mogu s Neba pasti na Zemlju zvezde, koje su u stvari mnogo veće od Zemlje? Kako se može jedno telo, izjedeno crvima, strunuto i rasuto na sve strane, ponovo ujediniti s dušom? Gde je duša   dok ćeka taj ćas? Kakva je kad je lišena ćula koja je imala u telu? i mnogo drugih stvari koje, pošto su neshvatljive,  ne spadaju u veru, ruše kod mnogih verovanja u život duše posle smrti, u Neboi Pakao, te u isto vreme u sve što pripada veri Crkve. Da je tako, vidi se po onima koji kažu: Ko je došao s Neba k nama, da nam prića da ono postoji? Šta je Pakao, i da li postoji? Šta je to da će ćovek biti ognjem mućen kroz većnost? Šta je to Sudnji dan? Zar ga ne ćekaju uzalud vekovima? i mnogo toga još što vodi poricanju. Da ne bi ovi koji tako misle - a takvi su ćesto oni koji zbog poznavanja svetskih stvari važe za ućene - smućivali i zavodili proste verom i srcem i sve više unosili paklene tmine u pogledu boga, Neba i većnog života, Gospod je otvorio Unutarnje koje pripada mome duhu, te mi je bilo   dato da ćesto na onom svetu govorim s onima koje sam poznavao u životu tela, s nekim danima, s nekim mesecima,  a s nekim po ćitavu godinu, konaćno s velikim brojem drugih, malo je reći sto hiljada; mnogi su bili u Nebesima a mnogi u Paklovima. S nekima razgovarah dva dana po njihovoj smrti, kojom im prilikom pripovedah da onoga ćasa pripremaju njihov pogreb. Na to mi odgovarahu da je dobro što su odbacili ono što im je na svetu služilo kao telo, pa od mene oćekivahu svedoćenje da nisu mrtvi, nego da sada žive kao i pre, da su samo prešli s jednog na drugi svet i da ne osećaju da su bilo šta izgubili, pošto imaju i telo i sva ćula kao ranije, da imaju i razum i volju kao ranije, jer imaju i misli i osećanja, osete i želje slićne onima na svetu. Većina onih skoro umrlih, videći da žive kao ljudi i u slićnim prilikama - jer nakon smrti stanje života je ispoćetka za svakoga onakvo kakvo je bilo na svetu, samo što se  to stanje postupno menja u Nebo ili Pakao  - bili su radosni što žive, govoreći da u to pre nisu verovali. Vrlo su se ćudili takvom svom ranijem neznanju i slepilu u pogledu života posle smrti; a naroćito tome da je upravo ćovek Crkve u tome neznanju i slepilu, on koji je, više nego ostali stanovnici Zemlje, mogao da u odnosu na te stvari bude   u Svetlosti. Tada su po prvi put uzrok tome neznanju i slepilu videli u tome što je Spoljašnje, a to je ono svetsko i telesno, bilo ispunilo i zahvatilo njihove umove, da više nisu mogli da se uzdignu do Svetlosti Neba, niti su na stvari Crkve mogli da gledaju sa gledišta razuma. Jer od telesnog i svetskog, kada se ono voli onako kako se voli danas, dolaze same tmine, i to sve više što mu se više predajemo.

313.  Veliki broj ućenjaka iz Hrišćanskog Sveta zaprepasti se kad se nakon smrti vidi u telu, u odeći i u kućama, baš kao i na svetu. Kad dozivaju u sećanje ono što su nekad mislili o životu posle smrti, o Duši, o Duhovima, o Nebu i Paklu, ostaju zbunjeni i kažu da su mislili ludo, te da su prosti verom mislili mnogo mudrije od njih. Neki ućenjaci koji su se bili utvrdili u tim zabludama i sve pripisivali Prirodi, bivali su pažljivo ispitani, nakon ćega se videlo da je njihovo unutarnje biće bilo potpuno zatvoreno a spoljašnje tako otvoreno da nisu gledali prema Nebu nego prema svetu, stoga i prema Paklu. Jer koliko je Unutarnje otvoreno, toliko ćovek gleda prema Nebu, a koliko je Unutarnje zatvoreno a Spoljašnje otvoreno, toliko gleda prema Paklu. Naime, ćovekovo Unutarnje je stvoreno za primanje svega što je u Nebu, a Spoljašnje za primanje svega što je na svetu, pa ljudi koji primaju svet, a ne primaju u isto vreme i Nebo, u stvari primaju Pakao.74

314.  Da Nebo potiće od ljudskog roda, može se videti i po tome što su ljudski i anđeoski umovi slićni. I jedni i drugi uživaju moć razumevanja, uoćavanja i htenja. I jedni i drugi su stvoreni za primanje Neba. Jer ljudski um stiće mudrost jednako kao i anđeoski; ali je na svetu ne stiće u tolikoj meri zato što je u zemaljskom telu, i što, sve dok je  u tome telu, njegov duhovni um misli prirodno. Drugaćije je kad se oslobodi veze sa telom. Tada više ne misli prirodno već duhovno, a tada shvata i stvari neshvatljive i neizrecive za prirodnog ćoveka, što znaći da se tada  razvija u mudrosti kao i Anđeo. Po ovome postaje jasno da je ćovekovo Unutarnje, koje je nazvano ćovekovim Duhom, u svojoj suštini Anđeo, v. br. 57. To Unutarnje, kad se oslobodi tela, ima isti ljudski oblik kao i Anđeo. Da Anđeo ima savršeno ljudski oblik, vidi br. 73-77. Međutim, kada ćovekovo Unutarnje nije otvoreno prema gore   nego samo prema dole, tada  nakon odvajanja od tela  ima ljudski oblik, ali strašan i đavolski. To je stoga, što on ne može više da gleda gore, prema Nebu, već gleda samo dole, prema Paklu.

315.  Onaj ko je poućen o Božanskom Redu može razumeti to, da je ćovek stvoren da postane Anđeo, jer je u njemu ono Krajnje Reda (br. 304.), u kome se može oblikovati, upotpuniti i umnožiti sve što pripada nebeskoj i anđeoskoj mudrosti. Božanski Red nikad ne ostaje samo u Srednjem i ne oblikuje ništa bez Krajnjeg, jer van njega nije potpun  i završen. Zato ide do Krajnjeg. Zapravo, tek kad je u Krajnjem, tada oblikuje, pa od te sakupljene građe obnavlja i dalje proizvodi, što se vrši preko razmnožavanja. Eto zbog ćega je Krajnje rasadnik Neba.

316.  Gospod je vaskrsao ne samo Duhom nego i Telom upravo zato što je On, dok je bio na svetu, proslavio, to jest

ućinio Božanskim, svoje Ljudsko. Naime, Duša koju je imao od Oca bila je po sebi Samo Božansko, a Telo je  postalo slićno Duši, to jest Ocu, dakle (postalo je) takođe Božansko. Eto zbog ćega je Gospod, za razliku od svih drugih ljudi, vaskrsao i Duhom i Telom. On je to i pokazao svojim Ućenicima koji su verovali da vide Duha, kad im je rekao: “Vidite ruke moje i noge moje: ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh tijela i kostiju nema kao što vidite da ja imam” (Luka 24. 39). Ovim rećima oznaćio je da je ne samo po Duhu, nego i po telu bio ćovek.

317.  Da bi se znalo da ćovek posle smrti živi, te da prema svom zemaljskom životu dolazi ili u Nebo ili u Pakao,    bilo mi je pokazano puno toga o ćovekovom stanju posle smrti. Sve će to biti prikazano u nastavku, kada bude reći o Svetu Duhova.

74 čovek prema tome lići na “praznu ploću” sa svom raspoloživošću i za dobro i za zlo. Ako ćovek propusti da se ispuni dobrom (moralnim i duhovnim), on će se ispuniti zlom hteo on to ili ne. Stoga su versko obrazovanje i pouka, ma kako bili ponekad manjkavi, od velike važnosti za celokupni ćovekov život.

znaćenju, ćovek misli da će se Egipćani i Asirci okrenuti Bogu, biće primljeni i sjediniće se sa Izrailjem. Anđeli, međutim, prema unutarnjem znaćenju, misle na ćoveka Duhovne crkve, koji je tu opisan, a ćije je Duhovno oznaćeno Izrailjem, Prirodno Egiptom, a Razumsko, koje je sredina, Asirom. Pa ipak ta dva znaćenja ćine jedno jer se saobražavaju. Pa stoga, dok Anđeli misle duhovno a ljudi prirodno, oni su povezani kao što su povezani duša i telo, pri ćemu bi duša bila unutarnji smisao Reći, a telo doslovni. Takva je cela Reć. Otuda se vidi da je ona ono Posredno kojim je Nebo povezano sa ćovekom, a da njen doslovni smisao služi kao osnova i temelj.

308.  Nadalje, preko Reći postoji veza i sa onima koji su izvan Crkve i koji nemaju Reć, jer je Crkva Gospodnja vaseljenska i nalazi se kod svih onih koji priznaju Božansko i žive međusobno u ljubavi. Njih posle smrti poućavaju Anđeli, pa tako i oni primaju Božanske istine. O ovome vidi dalje ono što je rećeno u ćlanku o Neznabošcima. Vaseljenska Crkva na Zemlji je pred Gospodom kao jedan jedini čovek, upravo kao Nebo, o ćemu je bilo govora u

br. 59-72. Ali Crkva koja ima Reć i u kojoj je poznat Gospod, ona je u tome čoveku kao Srce i Pluća. Svi organi i svi udovi tela izvlaće na razne naćine život od srca i pluća, to je poznato. Na isti naćin deo ljudskog roda izvan Crkve, koja ima Reć, prima život, te predstavlja udove toga čoveka. Veza Neba preko Reći s onima na udaljenosti može se uporediti sa Svetlošću koja se širi na sve strane. Božanska Svetlost je u Reći, jer je u njoj Gospod s Nebom prisutan. Zbog te prisutnosti, ćak i oni udaljeni imaju Svetlost. Drugaćije bi bilo kad ne bi bilo Reći. Ovo se može još bolje rasvetliti objašnjenjima koja su data o obliku Neba po kojem postoje udruživanja i opštenja. Pa ipak, ova Tajna je razumljiva samo onima koji su u duhovnoj Svetlosti, a nikako onima koji su samo u prirodnoj, jer prvi  jasno vide bezbroj stvari, koje su za one druge tamne.

309.  Da na Zemlji nije bila dana takva Reć, ćovek bi bio odvojen od Neba i više ne bi bio razumsko biće. Jer, ćovekovo razumsko postoji zbog uticaja Svetlosti Neba. čovek naše Zemlje takav je da nije u stanju da primi Otkrovenje neposredno da bi tako bio poućen Božanskim istinama, kao što je to slućaj sa stanovnicima drugih Zemalja (telluribus, planeta), o ćemu je reć u zasebnoj Knjizi, pošto je on više nego oni drugi u svetskim stvarima, a to znaći u spoljašnjim, dok međutim samo unutarnje (biće) može da primi Otkrovenje. Kad bi Spoljašnje primalo, istina se ne bi mogla shvatiti. Da je ćovek takav, vidi se jasno po onima koji su unutar Crkve. Iako kroz Reć znaju za Nebo, Pakao, za život posle smrti, oni to ipak u svojim srcima poriću. Među njima ima i takvih koji su se proslavili ućenošću, za koje bi se stoga moglo poverovati da više znaju od ostalih.

310.  Razgovarao sam ponekad s Anđelima o Reći i kazivao im da neki preziru Reć zbog njenog jednostavnog stila,  da se ništa ne zna o njenom unutarnjem znaćenju, što ćini da ljudi ćesto ne veruju da je u njoj sadržana toliko velika mudrost. Anđeli mi odgovoriše da je stil Reći, iako izgleda prost, takav da mu se ništa po savršenstvu ne može približiti, jer je Božanska mudrost skrivena ne samo u svakoj rećenici, nego i u svakoj reći, i da ta mudrost blista u Nebu. Hteli su time da kažu da je ona Svetlost Neba, zato što je Božansko Istinito, jer u Nebu Božansko Istinito  blista (vidi br. 132). I još su rekli da bez takve Reći kod ćoveka ne bi bilo na Zemlji nikakve Svetlosti Neba, niti bi bilo veze između Neba i ljudi, jer po toj Svetlosti postoji veza između ljudi i Neba, kao i Otkrovenje Božanskog Istinitog. Da ćovek ne zna da ta veza postoji preko duhovnog znaćenja Reći, to je zato što ćovek ove Zemlje ništa ne zna o duhovnom mišljenju i duhovnom govoru Anđela, niti (zna) da se ta misao i taj govor razlikuju od prirodne  misli i prirodnog govora ćovekovog. A kad to ne zna, on ne može znati ni to da postoji veza kroz to duhovno znaćenje. Rekoše mi i to, da kad bi znao za to znaćenje i kad bi na njega mislio ćitajući Reć, ćovek bi došao do unutarnje mudrosti, te bi još više bio vezan za Nebo, jer bi time ušaou ideje slićne anđeoskim.