GLAVA ŠESTA

O MUDROSTi U JEVANĐELJIMA

U mnogim Hristovim parabolama i kazivanjima korišćena je reč mudrost. Na primer, Hrist jednom prilikom kaže svojim učenicima: "Budite, dakle, mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi!". (Mat. 10: 16) "Bezazlen" znači "bezopasan", "koji ne pravi nikakvu štetu, uopšte ne škodi", i nema moralističko, sentimentalno zapadnjačko značenje, u smislu "ne znati ništa"; ali, prosto je nemoguće biti "mudar" i u isto vreme ne znati ništa. Međutim, reč "mudar" nije toliko adekvatna kao reč "pametan" ili "praktično inteligentan". Grčka reč za to je             (fronimos), što se u najranijem obliku koristilo kao "imati pravi osećaj", i tako biti priseban ili razborit. Hrist na jednom mestu kaže: "Jer su sinovi ovog vijeka vještiji od sinova svjetlosti u svome naraštaju" (Luka 16: 8), i ovaj pasus možda jasnije od drugih objašnjava značenje te reči. Svetovni Ijudi su na svoj način ili na svom nivou, s obzirom na cilj, praktičniji, goropadniji, poslovniji, dovitljiviji i sa više znanja u odnosu na taj cilj, nego "sinovi svjetlosti" u odnosu na svoj. Oni su prisebniji, i u svakodnevnim, životnim poslovima nisu naivni i glupi.  Znati kako da se radi i uradi prava stvar u pravo vreme znači - biti fronimos. Setićete se da je "Neporočni upravitelj" (pogrešno prevedeno kao Nepravedni upravitelj - Luka 16) bio nazvan "mudar" - to jest fronimos, koga je preporučio sam njegov gospodar, zato što je umeo da vidi šta treba da se radi u vrlo teškoj situaciji i da postupa sa velikom umnom prisebnošću.

Zbog toga reč fronimos ima jako, praktično značenje, značenje koje podstiče. Ona se koristi u Jevanđeljima da definiše pravu akciju inteligentnog čoveka koji traži viši nivo sebe kroz unutrašnju  evoluciju.  Hrist govori  o onima  koji  su neupotrebljivi u tom smislu. Upoređuje ih sa solju koja je izgubila ukus i nije čak više ni za đubrivo (gnojivo): "So je dobra, ali ako i so obljutavi, čime će se osoliti? Nije pogodna ni za zemlju ni za gnojivo, negoje prospu napolje". (Luka 14: 34,35) I ovde reč prevedena sa "izgubiti svoj ukus, obljutaviti" znači bukvalno "ispasti budala". Život je "gnojivo". Glupi Ijudi su oni koji zamišljaju da je sentimentalno verovanje u Jevanđelja ono što im je potrebno. Oni su kao "glupi" čovek koji je gradio kuću na pesku i koji je suprotnost „mudrom" čoveku, opisanom kao fronimos, koji  je gradio, to  jest podizao za sebe kuću na kamenu, "/ ne pade; jer bješe utemeljena na kamenu". (Mat. 7:

25) Ovo znači da je čovek bio fronimos, zato što je sebe podizao na postojanom učenju o unutrašnjoj evoluciji, koja se u Jevanđeljima naziva Reč, i radio na izgradnji sebe, svoje sopstvene kuće, kuće sebe, upravo na toj osnovi. On je radio Reč. Iz Nje je delovao. On je primenio na svoj život ono što je razumeo. Na taj način je zasnovao sebe na kamenu Istine, a ne na nestabilnom pesku života.

Razmotrimo u ovom smislu parabolu o deset devojaka, od kojih su pet bile mudre, fronimos, a drugih pet, nepromišljene ili luckaste. To je parabola o dostizanju višeg nivoa koji se zove Carstvo nebesko, putem  unutrašnje evolucije.

"„Tada će biti Carstvo nebesko, kao deset devojaka koje uzeše svjetiljke svoje i izađdoše u sretanje ženiku.  A pet njih bijahu mudre i pet lude*. Jer lude, uzevši svjetiljke svoje, ne uzeše sa sobom ulja. A mudre uzeše ulje u posudama sa svjetiljkama svojim. A budući ženik odocni, zadrijemaše sve, i pospaše. A u ponoći stade vika: Evo ženik dolazi, izlazite mu u sretanje. Tada ustadoše sve devojke one i ukrasiše svjetiljke svoje. A lude rekoše mudrima: Dajte nam od ulja vašega, jer se naše svjetiljke gase. A mudre odgovoriše govoreći: Da ne bi nedostalo i nama i vama, bolje idite prodavcima i kupite sebi. A kad one oottididooššeeddaakukuppee, d, odđoeđežežneikn,iki ,spi rsepmrenme nueđoušdeosšenjismnjim

Izraz "lude devojke", korišćen u citatima, u osnovnom tekstu prevoda zamenjen je izrazom "nepromišljene devojke".

na svadbu, i zatvoriše se vrata. A poslije dođoše i one druge devojke govoreći: Gospodaru, Gospodaru! Otvori nam.  A on odgovarajući reče im: Zaista vam kažem, ne poznajem vas. Stražite, dakle, jer ne znate dana ni časa u koji će Sin Čovečiji doći."(Mat   25:1-13)

Mudre devojke se razlikuju od nepromišljenih po tome što imaju ulje u svojim lampama. Treba uočiti da one odbijaju da daju svoje ulje drugima, govoreći im da idu i kupe ga u životu. Sve one su imale lampe, ali je samo polovina imala ulje u njima  i te su nazvane "pametnim" ili "ne-nepromišljenim". One su praktične. Shvatile su šta je potrebno da bi se dostigao viši nivo koji se ovde zove mladoženja. Šta znači to što su imale ulja? One su te koje su, na osnovu Hristovog učenja, razumele nešto što druge nisu i to je predstavljeno prisustvom ulja u lampama. Parabola mora biti potpuno izdignuta iznad svog bukvalnog značenja. Lampa treba da da svetlost. Međutim, psihološki, to ovde označava nešto što može da da svetlost, ali ne u fizičkom smislu, nego u smislu jevanđeljske svetlosti - svetlosti koja svetli u tami uma, svetlosti novog razumevanja koja dolazi od Reči. Hrist je došao da da svetlost Ijudskim bićima koja su prikazana kao neko ko živi u tami na zemlji. Oni fizički žive u svetlosti sunca, ali to je tama u odnosu na ovu drugu svetlost, koja može da se primi jedino razumevanjem. Hrist naziva sebe svetlošću sveta. Mislio je na ovu drugu svetlost, koja može da padne na um i osvetli razumevanje. Kada čovek živi samo na osnovu svojih čula i jedini cilj mu je da prima prizor osvetljen suncem iz spoljnog života - on je u tami. Jovan kaže da tama ne razume svetlost; niži nivo ne razume viši. Kada čovek postane svestan da je iznutra nekompletan i izgubljen, i da se pravo značenje njegovog postojanja ogleda u podvrgavanju promenama, unutrašnjoj evoluciji i primanju novog razumevanja sebe i onoga što treba da preduzme, on već počinje da vidi tu svetlost, to pravo značenje njegovog stvaranja. Reč govori o stvamom značenju, o svetlosti. Hrist je govorio o Reči, i to je svetlost. Reč je učenje o putu da se dostigne novi nivo na koji je ova svetlost bačena, koja je preko i iznad čoveka, ali istovremeno i unutar njega. Pošto je Carstvo nebesko unutar

čoveka, kontakt sa njim (carstvom) on može da ostvari jedino unutar sebe. Put je dakle unutar njega, a ne van njega. I on može doživeti bljeskove svesnosti, trenutke jednog potpuno novog značenja, što ukazuje na postojanje višeg nivoa u njemu. To su trenuci te svetlosti. Međutim, da bi dosezao ovaj nivo permanentno, čovek mora biti učen ovoj Reči, i to učen pre svega na spoljni način, putem čula. On je mora čuti, ali to ne znači da je samo bukvalno čuje, nego da počne da je razumeva, da čuje svojim umom, da vrednuje, da razmišlja o njenom značenju kako bi ga obuhvatio svojom unutrašnjom svesnošcu i da vidi sebe u okviru učenja koje Reč nosi. Njegov um mora polako da se priprema za promenu, pošto se via nivo razlikuje od nižeg i misli koje pripadaju nižem nivou nisu istog reda kao one na višem. Nešto novo mora da se oformi u njegovom umu da bi primilo "svetlost"; zbog toga mora da dođe postepeno do "razmišljanja na nov način" (ili "kajanja", kako je to pogrešno prevedeno). Ova postepena promena  u razmišljanju formira "svetiijku" u njemu. Ona se formira na osnovu učenja Reči. Ali, svetiljka nije dovoljna sama po sebi. Ona ne može sama da da svetlost, ali je neophodna kao prva faza unutrašnje evolucije. Druga faza, prema paraboli, jeste faza imanja ulja u svetiljki. Dakle, ono što on zna i vidi kao novu Istinu, mora i da primeni. Hristje rekao: "Svaki, dakle, koji sluša ove riječi moje i izvršuje ih, uporediću ga sa čovjekom mudrim... A svaki koji sluša ove riječi moje i ne izvršuje ih, biće sličan čovjeku ludom...". (Mat. 7: 24,26) Ovde reči mudar i nepromišljen (lud) nose isti smisao kao u paraboli o mudrim i nepromišljenim (ludim) devojkama. Delati iz "unutrašnjeg", iz Hristovog učenja, započeti sa radom iz razumevanja unutrašnjeg značenja, započeti sa praktičnom  primenom  na sebi - znači biti mudar. To je inteligentno korišćenje Reči. To znači biti praktično pametan. I to daje ulje za svetiljku - individualno.

Međutim, Ijudi mogu da prihvate Istinu ovog višeg reda, a da ipak nastave da delaju samo sa nivoa života. Kad treba, oni iznutra ne čuju novu Istinu, novo znanje koje su stekli, znanje koje dolazi sa višeg nivoa, nego nastavljaju da budu poslušni

životu i Dobru koje on nosi. Oni imaju svetiljku, ali ne i ulje. Zato se nazivaju nepromišljenim, i moraju da ga kupe od onih koji ga prodaju. Ovo znaa da moraju stalno da pribavljaju tu vrstu ulja koja se dobija iz merodavnih aktivnosti u životu, a one su jedina vrsta Dobra koje oni vrednuju. Prodavci tog ulja jesu oni koji vam kažu šta je merodavno, šta se najviše isplati. Postupanje iz koristi i zbog nagrade, tvori jednu vrstu ulja. Delanje iz učenja o Reči i značenja proisteklog iz unutrašnjeg razumevanja, jeste delovanje sa nivoa višeg od onog koji pripada životu, i ništa iz spoljnog   života   neće  vas  nagraditi  za  takvo   postupanje. Nepromišljene device sa svetiljkama bez ulja, jesu one koje su intelektualno na jednom nivou Istine i znanja, što jeste viši nivo, ali žive i rade na nekom drugom nivou. One znaju jedno, a žive i rade  nešto  drugo.  U  suštini,  one izopštuju  sebe  iz  Carstva nebeskog, iz mogućnosti postizanja višeg nivoa, što je stvarno značenje  Carstva  nebeskog.  Nije  tačno  da  su  njima  vrata zatvorena. Vrata nisu zatvorena; one same sebi zatvaraju vrata. Vrsta  ulja  koju  one  dobijaju  iz  "kupovanja  i  prodavanja", merodavno ulje,  nije ono koje se traži za  ulaz u drugi  nivo čoveka. Za njih se kaže da "nisu pametne". One nisu pametne zato što ne vide da se Hristovo učenje odnosi baš na njih i na vrstu Ijudi kao što su one. Ne samo da su prinuđene da misle na nov način kroz ideje Reči, nego moraju da postanu i druga vrsta Ijudi. One mogu znati i čak verovati u Istinu na višem nivou, a istovremeno živeti na drugom nivou, ne primenjujua tu Istinu na sebe. Problem je što njihovim stvarnim životima ne upravlja njihovo znanje. One znaju jedno, a hoće nešto drugo. U ovoj paraboli, mudre devojke su one koje stvarno nastoje da žive na osnovu sopstvenog razumevanja onog čemu su učene i traganja za njegovim Dobrom, praktičnom primenom na sebi i sopstvenorn voljom.  Nepromišljene devojke,  s druge strane, znajući učenje, nastavljaju da traže svoje Dobro iz života, iz nagrada, iz reputacije, iz potrebe da se bude prvi, iz dobijanja viših  i  viših  položaja,  iz  potrebe  da  se  izgleda  moralniji  od drugih, čemu su dobro naučene, iz spoljnog  konformizma  u odnosu na zakone i socijalne standarde, dok su iznutra sasvim drugačije i samo su uzdržane zbog straha. To je jedino Dobro za koje znaju i njega moraju da prate. I pošto se sve vrti oko

pitanja šta Ijudi vrednuju kao Dobro i iz čega jedino postupaju, njima je kazano da idu ka tome što smatraju Dobrom i dobiju bar tu vrstu ulja, jer to je jedino što mogu da urade. Rečeno im je da idu onima koji kupuju i prodaju to Dobro. Nepromišljene devojke se vraćaju. Ali i tada ih ne primaju, govoreći im: "Zaista vam kažem, ne poznajem vas". (Mat. 25: 12) One ne umeju da postupaju iz Dobra van  života, van nagrade u životu,  u ime onog što vide kao Dobro u svetlu učenja o "višoj" Istini i Dobru. Na taj način one blokiraju sebe, jer mešaju dva različita nivoa znanja sa dva različita nivoa Dobra. Ako se pažljivije osmotri ono što se smatra "Dobrom" u Jevanđeljima, videće se na šta se mislilo. Svoditi učenje o "višem" čoveku na nivo čoveka kakav jeste, ako se slede ideje o tome šta je Dobro sa stanovišta života i njegovih nagrada, njegovih koristi, njegovih vrednosti, njegovih insistiranja na reputaciji, spoljnoj manifestaciji itd., znači isključivanje sebe iz Carstva nebeskog, zbog toga što čovek, počinjući da dostiže nivo Carstva nebeskog, čini Dobro ne zbog nekakve nagrade u životu, nego zbog onog "unutrašnjeg" što vidi kao Dobro u svetlu Istine Reči koja ga je učila. Nije korisno za bilo koga od nas da mislimo kako već poznajemo ovu vrstu Dobra i da delujemo iz njega. Mi delujemo iz života i njegovog Dobra, kako znamo i umemo.

Da bi bio hrišćanin, čovek mora da želi i radi ono čemu je Hrist učio. Ako ne vidi Dobro u onome čemu je učen, on neće iz toga delati. Bez obzira na to koliko znanja mu je dato i koliko je ono istinito, on neće postupati iz njega dok ne uvidi putem sopstvenog unutrašnjeg razumevanja da je ono poželjno i dobro, i dok ne počne da želi njegovo postojanje. Čovek nije samo svoje razumevanje, nego i želja koja proističe iz njega, a to je ono što radi, i to je ceo čovek. Reč, to jest psihološko učenje u Jevanđeljima, treba da učini čoveka drugačijim, prvo u misli, a onda i u biću, kako bi postao Novi Čovek. Samo znati o Reči i stvoriti ulje - čovekovo Dobro, iz potrebe za preimućstvorn, intrigama i koristi od života, ne znači da se ima ulje koje pripada Hristovoj svetiljki. Delati iz Reči, delati iz učenja o unutrašnjoj evoluciji, iz višeg stanja čoveka, započeti sa radom na vrlo malo stvari u svetlu  Hristovih reči,  a kroz viđenje njihovog značenja i voljenje tih ideja, i biti sposoban da se one žele bez ikakve potrebe za nagradom, nešto je sasvim drugo. Neko delo učinjeno iz želje za Istinom koja pripada tom redu učenja nazvanom Reč, podići će čoveka za trenutak daleko iznad njegovog uobičajenog nivoa. U takvom delu nema pogađanja, ne postavlja se pitanje "pošto je?", "u šta ulazim?", i nema hvalisanja u vezi sa tim posle. Nešto takvo, urađeno u najčistijem delu čovekovog razumevanja, zbog toga što se vidi neophodnost i realnost, a samim tim i Dobro od toga, nešto takvo urađeno iz unutrašnje volje, može pokrenuti ono što je do tada bilo u tišini i nepokretno. Seme kreće u život. Čovek, na koga Reč padne, počinje da se budi kao seme. Svetlost ulazi u tamu njegove unutrašnjosti. Istina je jedno, duh sasvim drugo, a čovek mora ponovo da se rodi iz vode i duha pre nego što postane Novi Čovek. Voda je Istina, znanje i učenje o višem nivou, a duh - čovekova volja koja ga, prolazeći kroz to znanje, uviđanjem njegovog Dobra, njegove vrednosti, sjedinjuje sa njim. Nema te količine spoljnog učenja koja može da ostvari takav rezultat. Čovek može da ima svetiljku, ali će ulje za nju stvoriti samo kroz sopstvenu intimnu volju, samo kroz najdublje pristajanje, samo u tajnosti, kroz poslušanje znanja koje je oformilo svetiljku u njemu. Jedino ovde je sve slobodno. I svako je upravo tu u prilici da se kroz unutrašnje delanje razvije.