O mudrosti Anđela u Nebu

261.  Teško je razumeti kakva je mudrost Anđela, jer ona toliko preseže ljudsku da se ne mogu ni uporediti. Nama (ljudima) to presežuće transcendentno, ne izgleda kao nešto (postojeće). Međutim, kod njegovog opisivanja treba se poslužiti nekim istinama koje još nisu upoznate. A te istine, pre nego se upoznaju, postoje u našem umu kao senke, skrivajući tako svoje pravo svojstvo. Pa ipak, i one se mogu saznati, te prema tome i razumeti, ali to samo u slućaju kada um nade u njima zadovoljstvo. Naime, dolazeći od ljubavi, zadovoljstvo nosi sa sobom Svetlost, te stoga u onima, koji vole onopripadajuće Božanskoj i nebeskoj mudrosti, blista Svetlost iz Neba.

262.  Šta je to mudrost AnđelŠ može se zakljućiti iz toga što su oni u Svetlosti Neba i što je Svetlost Neba u svojoj suštini Božansko Istinito ili Božanska Mudrost, a to se vidi iz br. 126 - 133. Anđeli su i u Nebeskoj Toplini koja je u svojoj suštini Božansko Dobro ili Božanska Ljubav, odakle im dolazi osećanje i zadovoljstvo u postajanju mudrim. Da Toplina Neba jeste Božansko Dobro ili Božanska Ljubav, vidi se iz br. 130 - 140. Anđeli su u mudrosti u toj  meri, da se mogu nazvati Mudrostima. To se može zakljućiti iz toga, što sve njihove misli i sva njihova osećanja  teku prema obliku Neba, a to je oblik Božanske Mudrosti, i što je sve njihovo Unutarnje, koje prima mudrost, sastavljeno po tom obliku. Da se misli i osećanja Anđela, te stoga i njihov um i mudrost, rasprostiru prema obliku Neba, vidi se iz br. 201- 212. Da je njihova mudrost mnogo iznad ljudske, može se videti i po tome što je njihov govor govor mudrosti, jer teće neposredno i samoniklo iz misli, a ova istiće iz osećanja. Tako je njihov govor samo spoljašnji oblik misli prema osećanju. Otuda se da zakljućiti da kod njih nema nićega što bi ih odvraćalo od Božanskog Uticaja, niti bilo ćega spoljašnjeg što bi, kao kod ćoveka, ulazilo u njihov govor. Da je govor Anđela govor njihove misli i osećanja, vidi se iz br. 234 - 245. Ono što još više doprinosi njihovoj mudrosti jeste to, što se

58 Pisac daje samo sakralnu numerologiju (duhovno znaćenje brojeva u Sv. Pismu ili Reći). Samo na jednom mestu u Dnevniku (koji on nije bio namenio objavljivanju) govori o znaćenju datuma svog rođenja.

ćinjenica pomoću kojih će ovaj predmet biti bolje rasvetljen. Kada se Anđeli i Duhovi okreću ka ćoveku, oni misle  da je ćovekov govor njihov govor, i da nemaju drugog. To dolazi otuda što su oni u ćovekovom govoru a ne u   svome kojega se (tada) i ne sećaju. A ćim se okrenu od ćoveka, oni su opet u svom anđeoskom i duhovnom govoru,  te od ćovekovog više ništa ne znaju. Slićno se i meni dešavalo. Dok sam bio u društvu Anđela i bio u slićnom stanju kakvo je njihovo, govorio sam s njima na njihovom jeziku, više ništa ne znajući o svom. A ćim više nisam bio s  njima u društvu, govorio sam svojim jezikom. Treba dodati i to da Anđeli i Duhovi, kada se okrenu ka ćoveku,   mogu da govore sa svake daljine. I sa mnom su tako govorili iz daleka, i to tako zvućno kao da su bili blizu. Ali    kada se okrenu od ćoveka i razgovaraju između sebe, ćovek ne ćuje ama baš ništa, makar oni razgovarali i do samog njegovog uha. Tako sam video da se svako povezivanje u Duhovnom svetu odvija prema okretanju. Treba primetiti i to, da njih više može zajedno razgovarati sa ćovekom, i ćovek sa svima njima. Oni, naime, šalju ispred sebe jednoga Duha ka ćoveku s kojim žele da govore. Poslani Duh se okreće ka ćoveku, dok se ostali okreću prema tome Duhu i tako usredsređuju misli koje Duh prenosi. Taj Duh tada misli da on govori od sebe, a oni opet da to on govori. Tako se vrši povezivanje više njih s jednim preko okretanja. U nastavku će biti više reći o Duhovima-poslanicima, koji se nazivaju i podmetima (subjektima), kao i o opštenju koje se obavlja kroz njih.

256.  Nijednom Anđelu ili Duhu nije dozvoljeno da govori po svom sećanju nego samo po sećanju ćovekovom. Jer i Anđeli i Duhovi, kao i ljudi, imaju sećanje. Kada bi Duh sa ćovekom govorio po svome sećanju, ćovek bi morao da stvari iz sećanja toga Duha uzme kao svoje, dok one pripadaju sećanju toga Duha. Tada bi se dogodilo to, da bi se ćovek kao svoga sećao nećega što u stvari nije ni ćuo ni video. Iskusio sam da je to tako. Otuda je i kod Drevnih   ljudi postojalo verovanje da će se posle hiljada godina ponovo vratiti u prethodni život i u sva njegova stanja, kao i verovanje da su jednom već bili rođeni. A to su zakljućivali iz toga što im se dešavalo da im kao uspomena naiđe nešto što u stvari nisu nikad ni videli ni ćuli. A to se dešavalo upravo onda kad bi Duhovi svojim sećanjem uticali na sećanje ljudi.56

257.  Ima takođe Duhova koji se nazivaju prirodnim ili telesnim. Kad ovi Duhovi dođu ćoveku, oni se ne vezuju sa njegovim mišljenjem kao ostali, nego ulaze u njegovo telo, obuzimajući sva njegova, ćula, govore njegovim ustima i pokreću njegove udove, smatrajući svojim sve ono što pripada njemu. To su oni Duhovi koji opsedaju ćoveka. Njih  je Gospod oterao u Pakao, i tako ih udaljio. Zato danas više nema opsednutih.57