O Mudrima i Prostima u Nebu

343.  Veruje se da Mudri u Nebu moraju imati veću slavu od Prostih zato što kod Danila stoji: “I razumni ce se sjati kao svjetlost nebeska, i koji mnoge privedoše pravdi, kao zvijezde vazda i dovijeka” (Dan. 12*3). Međutim, malo ko zna ko su ti koji se podrazumevaju pod razumnima i pod onima koji privode pravdi. Obićno se misli da su to oni    koji se nazivaju Ućenima i Ućenjacima, a osobito oni koji su poućavali u Crkvi i koji su nadilazili ostale u propovedima, a ponajviše oni koji su mnoge ljude obratili u veru. Za sve njih se na svetu veruje da su Razumni. Pa ipak, oni nisu Razumni Neba na koje se odnose one reći, osim ako im Razum nije bio nebeski. O njemu će sada biti reći.

344.  Nebeski Razum je unutarnji Razum  koji vodi poreklo od ljubavi prema istini, nikako ne radi kakve svetske slave ili slave u Nebu, nego radi same istine, koja deluje na Najdublje ćovekovo i ispunjava ga radošću. Oni na koje istina tako utiće, njih Svetlost Neba prožima i veseli, a tako isto i Božansko Istinito, što će zapravo reći Sam   Gospod, jer je Svetlost Neba Božansko Istinito, a Božansko Istinito je Gospod u Nebu (vidi br. 126-140). Ta   Svetlost ulazi samo u Unutarnje uma, jer je ono oblikovano tako da je primi, da kroz njega deluje i razveseljava, pošto sve što utiće iz Neba, i što se prima, ima u sebi neko zadovoljstvo i neku ćar. Otuda dolazi stvarno osećanje za istinu, a to je osećanje za istinu radi istine. Oni koji su u tom osećanju ili, što je isto, koji su u toj ljubavi, oni su u nebeskom Razumu i blistaju u Nebu kao nebeska Svetlost. A blistaju kao nebeska Svetlost zato što Božansko   Istinito sija svuda u Nebu (vidi br. 132). Nebeski “svod”, prema Saobraznosti, kako kod Anđela, tako i kod ljudi, oznaćava to unutarnje Razumsko koje je u Svetlosti Neba. Naprotiv, oni koji su u ljubavi prema istini radi svetske slave ili radi slave u Nebu, ne mogu blistati u Nebu, jer njih pokreće i veseli ne Svetlost Neba nego svetlost sveta, a ona je u Nebu (bez one prve) sama tmina. Naime, u tome slućaju lićna slava je ta radi koje se deluje (propter quem), a kada je ta slava svrha, tada ćovek za svrhu ima samoga sebe a ne istinu, koja mu služi samo kao sredstvo da dođe do svoga cilja. Jer onaj ko voli Božansko Istinito radi vlastite slave, taj u Božanskim Istinama gleda sebe a ne Gospoda, od kojega na taj naćin odvraća pogled koji pripada razumu i veri. On ga odvraća od Neba ka svetu i od Gospoda prema sebi samom, a takvi ljudi su u svetlosti sveta a ne u Svetlosti Neba. Ovi pred ljudima spolja   izgledaju isto tako razumni i ućeni kao i oni koji su u Svetlosti Neba, jer se na isti naćin izražavaju, a ćesto naizgled

osećanju. U isto vreme primetih da njihov razum izgledaše otvoren sve do Gospoda, jer to što isticaše iz njih ćinilo se kao da kroz njih protiće. Gospod utiće prevashodno kroz Najdublje u detinje ideje, koje kod Dece, za razliku od odraslih, nisu nićim zatvorene. Njima nikakvo lažno naćelo ne smeta da shvate istinu, niti ih život ometa da primaju dobro te tako dodu do mudrosti. Po ovome se može videti da Deca ne dolaze odmah nakon smrti u anđeosko stanje, nego se u njega postupno uvode preko upoznavanja dobra i istine, a u skladu sa svekolikim Nebeskim Redom; jer Bogu su poznate i najmanje osobenosti njihove prirode, svi porivi u njihovim sklonostima, te su tako nošeni da bi primali istinito dobrog i dobro istinitog.

337.  Bilo mi je pokazano kako se sve u njih uliva preko zadovoljstva i miline koji odgovaraju njihovoj sklonosti. Naime, beše mi dano da vidim Decu obućenu s najvećom otmenošću. Imala su oko grudi i ruku vence cveća koje je blistalo divnim i nebeskim bojama. Osim toga, videh Decu sa njihovim Vaspitaćicama, u društvu devojaka, u

jednom rajskom vrtu ukrašenom vratnicama od lovora i stazama koje vodijahu u unutrašnjost vrta. Deca su bila obućena kako je opisano i, dok su ulazila, cveće nad ulazom blistaše još divotnije. Po tome se može videti kakve su njihove miline i kako se kroz ćari i prijatnosti uvode u dobra Nevinosti i uzajamne ljubavi, dobra koje Gospod neprekidno usađuje u njih.

338.  Beše mi pokazano, kroz opštenja koja su obićna pojava u drugom životu, kakve su ideje Dece kada ugledaju neki predmet: Njima svi predmeti izgledaju kao da žive. Otuda u svakoj njihovoj ideji ima života. Primetih da su te njihove ideje slićne idejama dece na Zemlji u njihovim igrama, jer onda još ne razmišljaju kao odrasli i ne razlikuju živo od mrtvoga.

339.  Rećeno je gore da Deca mogu biti sklona Nebeskom ili Duhovnom. Ona koja su sklona Nebeskom lako se razlikuju od ostalih. Ona misle, govore i delaju na tako mio naćin, da to izgleda kao izliv ljubavi za dobro prema Gospodu i prema ostaloj deci. Druga pak nemaju u mislima, rećima i pokretima istu blagost. U svemu što je njihovo, ona pokazuju neku vrstu laganog treperenja ili talasanja. To se vidi i po njihovim malim ljutnjama, kao i po nekim drugim znacima.

340.  Mnogi Decu u Nebu zamišljaju kao da ostaju Deca medu Anđelima. Oni koji ne znaju šta je to Anđeo, utvrđuju

se u tome mišljenju gledajući slike koje vide po Hramovima, gde su Anđeli predstavljeni kao Deca. Ali stvari stoje drugaćije. Razum i Mudrost ćine Anđela. Sve dok ih Deca ne steknu, ona to nisu, iako su u društvu anđeoskom.  Kada steknu razum i mudrost, onda tek postaju Anđeli. I što me je zaćudilo, tada više ne izgledaju kao deca već kao odrasli, jer nisu više detinjasta duha već anđeoskog. Razum i mudrost dovode do toga. Da Deca, usavršavajući se u razumevanju i mudrosti, sve više izgledaju kao mladići i kao devojke, to je zato što su razumevanje i mudrost duhovna hrana. Ono što hrani njihov um, hrani i njihovo telo, i to prema Saobraznosti, jer je oblik tela naprosto spoljašnji oblik Unutarnjeg. Treba znati i to, da Deca u Nebu ne prelaze doba prve mladosti u kojoj većito ostaju. Da bih se potpuno u to uverio, beše mi dano da govorim s nekima koji su kao deca podignuti u Nebo i tu porasli; a s nekima najpre dok su još bili deca, i potom kad su postali mladići. Od njih sam saznao za tok njihovog života od jednog do drugog doba.

341.  Daje Nevinost prijemnik svega što je u Nebu, te da je Nevinost Dece plodno polje svih osećanja dobrog i istinitog, vidi se iz onoga što je pokazano u br. 276-283, o Nevinosti Anđela u Nebu, naime da se Nevinost sastoji u želji da se bude vođen Gospodom a ne samim sobom; daje stoga ćovek toliko u Nevinosti koliko je udaljen od svoga Vlastitoga, te koliko se neko više udaljava od svoga Vlastitoga, toliko je bliži Vlastitom Gospodnjem. Vlastito Gospodnje, to je ono što se naziva Njegovom Pravednošću i Zaslugom. Ali Nevinost Dece nije stvarna Nevinost jer  je bez mudrosti. Tek je stvarna Nevinost mudrost, jer koliko je neko mudar, toliko želi da ga Gospod vodi, ili, što je isto, koliko nekoga Gospod vodi, toliko je mudar. Decu vodi spoljašnja Nevinost, koja se naziva Nevinost    detinjstva, ka unutarnjoj Nevinosti, a to je Nevinost mudrosti. Ta je Nevinost svrha proućavanja i napredovanja.   Zato im se, kada stignu do Nevinosti mudrosti, Nevinost detinjstva, koja je do tada služila kao plodno polje, sada samo pridodaje. Nevinost Dece mi beše prikazana kao nešto drvenasto, skoro bez života, oživljeno tek  usavršavanjem poznavanja istine i sklonosti ka dobru. A kakva je stvarna Nevinost, beše mi pokazano na jednom lepom Detetu, nagom i punom života. Naime, Nevini najvišeg stepena, oni u Unutarnjem Nebu, a to znaći blizu Gospoda, pokazuju se oćima drugih Anđela samo kao Deca, i to naga, jer je Nevinost predstavljena nagošću koja se ne stidi, onako kako se ćita o Prvom čoveku i njegovoj ženi u Raju (Postanje 2*25; 3*7, 10, 11). Jednom rećju, što

su Anđeli mudriji, to su neviniji, i to više sami sebi izgledaju kao Deca.75 Otuda dolazi da u Reći Detinjstvo

oznaćava Nevinost (vidi br. 278).

342.  Razgovarajući s Anđelima o Deci, pitao sam da li su Deca ćista od zla zato što nisu imala prilike da ćine zlo   kao odrasli. Odgovoreno mi je da su i ona u zlu, da su zlo samo, ali da ih Gospod kao i sve Anđele odvraća od njega  i drži u dobru, što njima izgleda kao da su sami od sebeu dobru. Da ne bi stekli lažno mišljenje da dobro potiće od njih a ne od Gospoda, Deca koja odrastu u Nebu stavljaju se ponekad u zla koja su nasledno primila, te tako ostaju sve dok ne saznaju, priznaju i ne uvere se kako stvari stoje. Jedan Duh, koji je umro kao dete a imao slićno mišljenje (a bio je sin jednoga Kralja), bejaše stavljen u život zla sa kojim je bio rođen. Tada na sferi svog života primeti   težnju da ostalima zapoveda i da preljubu ne smatra prestupom. To su bila zla koja je bio primio od svojih roditelja.

75 Kada je bilo reći o Deci - Anđelima koja zbog Saobraznosti izgledaju kao Deca, u napomeni, rekli smo da ti  Anđeli jedni drugima izgledaju kao odrasli ljudi, a kao deca samo Anđelima nižih Nebesa, zasnivajući takvu tvrdnju na onome što Pisac iznosi o Anđelima Adamskih Nebesa, koja su u Nevinost par exellence. Ovde se kaže da oni  sami sebi izgledaju kao Deca. Izgleda da su Adamska Nebesa u tome pogledu drugaćija jer se za njih kaže da su odvojena od Neba Nevinosti.

odnosi prema onima izvan te Crkve kao Srce i Pluća prema svim ostalim organima, vidi se iz br. 308.