O MOLITVI (O PUTU NEPRESTANE MOLITVE)

 

Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.

Čovekovo srce je središte natprirodnog, prirodnog i protivprirodnog kretanja. Sve počinje od srca. Ako je čovekovo srce očišćeno, on vidi Boga.

MeĎutim, na koji način mi možemo da vidimo Boga? Ima li Bog ljudsko obličje? Ima li ljudski lik? Ne! Bog je nevidljiv, Bog je Duh. On, meĎutim, može da zavlada u ljudskom srcu, kad ono postane sasud sposoban da primi Boga. Da bi čovekovo srce postalo sasud koji je sposoban da primi Boga, mora najpre biti očišćeno od nečistih pomisli. Da bi se srce očistilo, u njega se mora uneti odreĎeni lek. Taj lek je molitva.

Tamo gde stupi car, neprijatelj biva proteran. A kada Hristos ili, bolje rečeno, NJegovo sveto  Ime stupi u srce, falange demona počinju da beže. Kada je Hristos čvrsto ustoličen u srcu, sve Mu se pokorava. To je kao kada dobar car osvoji zemlju i bude ustoličen u prestonici. On tada sa svojom armijom potčinjava sve pobunjenike. Drugim rečima, on proteruje neprijatelje i umiruje unutrašnje nerede u zemlji. Tada nastaje mir. Car sedi na prestolu i vidi da je sve pokoreno i potčinjeno. On se tada raduje i naslaĎuje, jer vidi da su se njegov trud i borba okončali i da su doneli poslušanje, mir i sve željene rezultate.

Tako se dešava i sa carstvom našeg srca. Ono u sebi ima neprijatelje, ono ima pobunjenike; ono ima pomisli, ima strasti i slabosti, ima bure i pometnje, i sve se to nalazi u ljudskom srcu.

Da bi se carstvo ljudskog srca umirilo i potčinilo, Hristos Car mora da uĎe sa Svojim pukovima, da ga osvoji i da protera neprijatelja, tj. Ďavola. On mora da potčini svaki nemir koji potiče od strasti i slabosti i da zavlada kao svemoćni car. Stanje koje će odatle proisteći Sveti Oci nazivaju "bezmolvijem (isihijom) srca", i njime tada neprekidno vlada molitva, donoseći čistotu i bezmolvije (isihiju) srca. Postoji mnogo puteva molitve. Da bismo dostigli svoj krajnji cilj, u početku se moramo moliti usmeno.

Ovaj metod je neophodan jer se čovekov um nalazi u neprestanom kretanju. Budući da se ne kreće u skladu s prirodom a kako bi trebalo da čini, i budući da je često zloupotrebljen zbog naše ravnodušnosti, on luta celim svetom i zaustavlja se na raznolikim nasladama. Ponekad zalazi u plotske (telesne) pomisli i uživa u njihovim slastima. Ponekad zalazi u druge strasti, a ponekad nezainteresovano lebdi tamo-amo. Ma gde da poĎe, ma gde da se zaustavi, on nalazi neku vrstu naslade.

Prema tome, čovek koji ima nameru da dostigne cilj "neprestane molitve" (v.1. Sol. 5;17), mora sabrati svoj rasejani um (nus), lutalicu koja zalazi u svaki prolaz, da bi ga (um) uredio i ustrojio.

MeĎutim, da bismo sabrali um, moramo mu ponuditi nešto slatko, jer on, kao što smo rekli, nalazi zadovoljstvo i nasladu u lutanju tamo-amo. Ponavljam, moramo ga privući nečim u čemu nalazi zadovoljstvo. Iz tog razloga, molitvu na početku moramo izgovarati usmeno.

Početnik, koji se uči molitvi Isusovoj, mora započeti tako što će usmeno izgovarati: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." On mora uložiti napor da svoj um odvuče od ovozemaljskih stvari. Zvuk koji izlazi - zvuk njegovih reči privući će um da obrati pažnju na reči molitve. Na taj način, um će se malo-pomalo privikavati da bude sabran umesto rasejan.

Razume se da će napor, pažnja, namera i cilj kojem neprestano težimo pomoći da saberemo svoj um.

Kad budemo izgovarali molitvu na ovaj način, ona će vremenom u nama početi da izaziva izvesnu blagodarnost, izvesnu radost i mir, nešto duhovno što ranije nismo posedovali. To će, malo-pomalo, privući um. Kako usmena molitva bude napredovala i privlačila um unutra, ona će početi da daje slobodu umu da sam za sebe izgovara molitvu, bez učešća usta. Drugačije rečeno, počeće da donosi plod. Kasnije, kad j? molitvu budemo izgovarali ponekad ustima a ponekad umom, ona će početi da osvaja dušu.

Baveći se molitvom, um ulazi u srce, i čovek se oseća kao da stoji tamo i gleda kako njegovo srce izgovara molitvu.

Da bi se došlo do ove tačke, mnogo pomaže ispravan metod izgovaranja molitve.

Kada napustimo pravilan i prirodan ritam udisanja i izdisanja i kada lagano udišemo i izdišemo, u srce ulazi manje kiseonika. To stvara izvesni bol, neku vrstu stezanja u srcu. Taj bol će prirodno privući um i učiniti da on obrati pažnju na srce. Ovo privlačenje uma ka srcu dovešće do njihovog sjedinjenja. To je kao da imate zubobolju: um može da odluta, ali he se zbog bola uvek vraćati zubu.

Kad se molitva izgovara ritmično i uz kontrolisano disanje, um će se spustiti tamo gde se pojavio bol i na taj način će se isključiti rasejanost. Kad se jednom na ovaj način isključi rasejanost, um će naći mirovanje. On više neće imati razloga da luta, jer će ga bol sabirati.

Da bi se um sačuvao od bekstva, neophodno je kontrolisano disanje združeno sa pažnjom. Na ovaj način ćemo uspeti da isključimo rasejanost koja isisava srž molitve. Drugim rečima, rasejanost čini izgovaranje molitve beskorisnim.

Kad isključimo rasejanost, umu će biti znatno lakše da obrati pažnju na srce. Tako ćemo početi

sa sporim udisanjem, sjedinjujući disanje sa molitvom: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!" Dok udišemo, molitvu možemo izgovoriti jednom, dvaput ili triput. Kad budemo izdisali, sa izdisajem ćemo sjediniti i molitvu. Mogli bismo tri puta izgovoriti molitvu dok izdišemo i dva puta dok

udišemo - onoliko koliko možemo. U svakom slučaju, na taj način ćemo molitvu izgovarati ritmično sa disanjem.

Dakle, dobro je ako smo u stanju da molitvu izgovaramo umno i uz kontrolisano disanje. MeĎutim, ako imamo teškoća jer nam kušač stvara probleme, trebalo bi da dišemo na usta i da lagano pokrećemo jezik, što je na početku veoma korisno.

Dok udišemo kroz nos ili na usta, trebalo bi da izgovaramo molitvu i da nam um bude u srcu. Trebalo bi da um obrati pažnju na srce, ali da ga pri tom ne zamišlja. Trebalo bi da se um jednostavno smesti u predeo srca. Ne bi trebalo da zamišljamo srce; ukoliko ga budemo zamišljali, postepeno he prodreti prelest, i počećemo da se molimo uz maštanja.

Ne postoji opasnost da se prelestimo molitvom ako je tvorimo bez rasejanosti, bez oblika,  prostog uma, i bez ikakvog obličja ili figure. Um mora biti čist od bilo kakve božanske ili ljudske predstave. Ne smemo zamišljati niti Hrista, niti Presvetu Bogorodicu, niti bilo šta drugo. Jedino bi trebalo da um bude u srcu, u grudima, i nigde više. Trebalo bi da se brinemo samo o tome da on bude tamo. Istovremeno, trebalo bi da um uporedo sa disanjem izgovara molitvu, ne zamišljajući ništa drugo. Trebalo bi da srce tvori molitvu kao mašina, dok bi um trebalo da prati reči molitve kao običan posmatrač. To je nepogrešivi put molitve.

Kada praktikujemo ovaj metod, u početku ćemo naići na odreĎene teškoće, ali ćemo nakon toga pronaći širinu, visinu i dubinu. Najpre će doći izvesna radost pomešana sa bolom. Zatim će postepeno doći radost, mir i spokojstvo. Kad um jednom oseti nasladu, više neće moći da se odvoji od molitve u srcu. Ovo stanje će se pojaviti, i više nećemo želeti da se odvajamo od njega. Sedećemo ili stajati u uglu, povijene glave, i satima nećemo želeti da se razdvajamo od ovakvog stanja. Možda ćemo sedeti tamo jedan, dva, tri, četiri, pet ili šest sati, prikovani za jedno mesto, bez želje da ustanemo i da um ode na neko drugo mesto. Zapazićemo da ga vraćamo jednostavnim povijanjem glave čim poželi da ode na drugo mesto. Drugim rečima, pojavljuje se jedna vrsta zatočenosti u molitvu.

Ovaj metod molitve je veoma delotvoran. Kao prvo, on će doneti nerasejanu molitvu. Doneće radost i mir. Istovremeno, doneće jasnoću uma i suze radosnice. Um će postati prijemčiv za sozercanja. Najzad, stvoriće apsolutno mirovanje srca. Čovek ništa neće čuti. Misliće da se  nalazi u Sahari. Istovremeno, sve brže će izgovarati molitvu. Moći će da je izgovara brzo, a moći će da je izgovara i sporo. Trebalo bi da je izgovaramo onako kako ćemo udovoljiti svojoj duši, onako kako to duša u odreĎeno vreme želi.

Dakle, reći ćemo: "Gospode... Isuse... Hriste... pomiluj... me... Gospode... Isuse...", a um će pratiti molitvu kao što mašinista prati mašinu koja radi. Kad više ne budemo mogli da udišemo, počećemo sa laganim izdisanjem: "Gospode... Isuse... Hriste... pomiluj... me... Gospode... Isuse...", dok ne doĎemo do kraja. Tada ćemo ponovo udahnuti, ali ne žurno nego lagano, blago, smireno, bez žurbe, "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me."[1]

Kasnije ćete videti da ćete, i dok radite, čim udahnete početi da izgovarate: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Dok budete izdisali, ponovo ćete započeti sa izgovaranjem molitve.

Um i srce će sami po sebi biti toliko zadovoljni ovim metodom da će um, ma gde da se nalazite, sa svakim udisajem početi da izgovara molitvu. Razume se da nećete uvek sa svakim udisajem izgovarati molitvu po tri puta, ali ćete je u svakom slučaju izgovoriti bar jednom. Kasnije ćete zadobiti ritam koji je sličan ritmu znalački rukovoćene mašine, i videćete kakve rezultate donosi ova molitva. Ona će vas sve više i više privlačiti. Reći ćete: "Sigurno je prošlo petnaest minuta", dok su, u stvari, protekla dva sata, toliko čovek ne želi da udalji um od srca i od slušanja molitve!

Kome je za to potrebno pojanje, ili nešto drugo? Zbog toga ni Ocima u pustinji nisu bile potrebne takve stvari. Naravno, Crkva je to odobrila. Mećutim, ljudi koji su pronašli ovaj metod molitve, daleko uzvišeniji od uobičajene molitve, napuštaju ono što je uobičajeno i pridržavaju se suštine. Budući da smo izgubili suštinu - možda stoga što nismo imali učitelje koji bi nam rekli kako da  se molimo ili pak stoga što nismo imali motiva i želje za tim - prihvatili smo uobičajene molitve. Tako današnji monasi služe večernju i ostale službe, i ništa više osim toga. Isto tako, oni rade i govore da vrše svoju dužnost. MeĎutim, oni ne vrše svoju dužnost!

Sveti Jovan Milostivi je osnovao manastir i rekao: "Oci, vi imate duhovne dužnosti, a ja ću se pobrinuti za hranu, tako da se ne morate brinuti za veštastveno i usled toga biti lišeni molitve. Ja ću vas snabdevati onim što je neophodno, a vi se molite."

Iguman je odgovorio: "Vaša svetosti, već smo izvršili svoju dužnost i služili prvi, treći, šesti i deveti čas, večernju, moleban i svetu Liturgiju..."

"Oh", odgovorio je on, "očigledno je da ste nemarni! Šta ste radili tokom preostalog vremena?" Šta je sveti Jovan pokušavao ovim da kaže? On je govorio da nisu ispunili svoju dužnost jer se

nisu neprestano molili.

Kada se probudimo zbog bdenja i nakon što izgovorimo "Care nebeski...", Trisveto, Pedeseti psalam i Vjeruju (Simvol vere), trebalo bi da oborimo glavu prema vrhu grudi, a zatim da pokušamo da um odvojimo od svega i da ga smestimo unutar grudi, unutar srca. Dok priklanjamo glavu, trebalo bi da prisilimo um da uĎe tamo. Kad jednom tamo uĎe, trebalo bi da sa udisajem pokušamo da izgovorimo: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!". I uvidećete! Razumljivo je da će se na početku pojaviti manje teškoće, ali će malo istrajnosti i trpljenja dovesti do željenog ishoda. Kad se srce jednom rasplamsa i nasladi i kada postane spretno u tome, ništa ga više neće zaustaviti, makar čovek i čitavu noć presedeo. Tada će zapaziti da je vreme prošlo i reći će: "Ali, tek sam počeo da se molim!" Od ovog metoda molitve videćete neizmernu korist.

S kakvim ciljem smo došli ovamo? Zar nismo došli da bismo pronašli Boga? Zar nismo došli da bismo pronašli NJegovu blagodat? Zar nismo došli da bismo pronašli mir? Zar nismo došli da bismo se oslobodili od strasti? Ovom molitvom se sve to može postići. Molitva će izazvati toplinu i plamen unutar srca. Nakon što molitva porodi ovaj plamen, plamen će umnožiti molitvu, itd. Kad se to jednom dogodi, pomalo ćete početi da uviĎate da se slabosti spaljuju, da se pomisli spaljuju, da se strasti spaljuju, a što će se okončati čistotom srca. Tada će doći Otac, Sin i Sveti Duh, i načiniće Sebi dom, obitavalište u srcu.

Sveti Oci kažu da se um lako skrnavi ali da se lako i čisti. Srce se teško čisti ali se teško i  skrnavi. Um se lako oskrnavi kada njegovu pažnju privuče nešto zlo. Srce, meĎutim, neće odmah postati pričasno ovom oskrnavljenju. Kad srce stvori dobro duhovno stanje ali ga kasnije na neki način izgubi i um počne da se skrnavi raznim stvarima, srce se neće lako promeniti, jer je prethodno bilo preobraženo blagodaću, tako da zlo napreduje polako i uz teškoće.

Dakle, molitva je neophodna da bi srce od plotskog, ostrašćenog i egoističnog preoblikovala u bestrasno, tako da više ne oseća strasti. Kad se središte očisti, čiste se i zraci i periferija. Molitva će udaljiti očajanje, beznaĎe, nemar i lenjost, jer će stvoriti novu odlučnost, novu žudnju za novim borbama.

Kada osetimo ovaj preobražaj u sebi, tad ćemo razumeti šta su plod i cilj molitve. Tad ćemo razumeti da je Carstvo Nebesko u našem srcu: Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17;21).

Upravo tu, u srcu, naći ćemo skupoceni biser, jer ćemo po srcu kopati molitvom, udišući i izdišući, i težiti da svoj um sačuvamo pažljivim u srcu. Šta je taj biser? To je blagodat Svetog Duha koju smo primili prilikom krštenja. MeĎutim, ta blagodat je bila sahranjena ili zbog našeg neznanja ili zbog našeg napredovanja u strastima.

Drugi metod koji nam može pomoći sastoji se u tome da udahnemo i da zatim sledimo put vazduha kroz nozdrve, grlo i pluća, sve do srca. Tu bi trebalo da zastanemo, nakon što smo nekoliko puta udahnuli. Tu bi trebalo da zadržimo um: u srcu. U meĎuvremenu, trebalo bi da udišemo polako, blago i smireno, a ne ubrzano. U početku, Ďavo stvara nevolje i srce oseća izvesnu teškoću i druga negativna osećanja. MeĎutim, te teškoće će postepeno nestajati, i počeće da se ispoljava njena lepota. Tad više neće biti potrebe za učiteljem, jer će nas učiti sama molitva.

Videćete da će um i srce sami po sebi automatski čeznuti da se mole na ovaj način, jer će shvatiti da od toga imaju korist veću od onoga što sad možete i da zamislite. Ovde je sve pretvoreno u kapital - to nisu novčići, srebrnjaci ili nešto slično. Ovo je istinsko zlato. Ako neko negde otkrije zlato, zar neće otići da ga marljivo i pohlepno sakupi?

Čudio sam se mom starcu. Imali smo posebne hoklice za molitvu, koje su bila kao prave stolice ali niže od njih, dok su nasloni za ruke bili viši da bi bili udobniji. Satima bi sedeo i govorio: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me." Kad je božanska blagodat dejstvovala i kad je um bio čist, prestajao bi da izgovara molitvu i započeo bi da sozercava umom. MeĎutim, kad ne bi našao sozercanje i kad bi njegov um počeo da luta, ponovo bi ga vraćao u srce i tako zadobijao korist od molitve. Ha taj način je zadobijao korist od sozercanja ili od molitve, i tako provodio po sedam, osam ili devet časova.

Nakon što se budete molili i molili, imaćete utisak da ste tek započeli. Šta su tri ili četiri sata? Ako um poželi da pobegne, da se "odmota", biće povučen nazad čim u srcu bude postojalo nešto što će ga povlačiti i privlačiti. Malo-pomalo, čovek koji se bavi ovom molitvom počinje iznutra da se usavršava. NJegovo srce se sve više i više očišćuje i on kasnije zadobija molitvu srca. Tada dostiže više nivoe molitve. Um sa svoje strane sledi srce dok izgovara molitvu. Na tom nivou udisanje i izdisanje molitve je nepotrebno. To je molitva srca.

Nakon što su se mnogo godina bavili molitvom, naši Sveti Oci postepeno su dostizali ova uzvišena stanja. Bivali su odneseni u sozercanja i doživljavali istupljenja, kao apostol Pavle: da li u telu, da li izvan tela (v. 2. Kor. 12;2) i mnogi drugi svetitelji. Čovek ne zna da li se na nebesa uznosi telom ili srcem, i zna samo da ga je viši nivo molitve uzneo do sozercanja.

Kada je sveti Grigorije Sinait otišao do svetog Maksima Kafsokalivita kojeg je smatrao prelašćenim, upitao ga je:

"Starče, reci mi da li si zadobio molitvu?"

Odgovorio mu je: "Oprosti mi oče, ja sam prelašćen. Imaš li nešto za jelo?"

Tada je sveti Grigorije rekao: "Voleo bih da i ja imam tvoju prelest" i ponovio: "Da li si zadobio molitvu?"

"Eto... baš zato sam i otišao u pustinju, da bih sačuvao molitvu", rekao je sveti Maksim. "Jesi li okusio plodove Svetog Duha", nastavio je sveti Grigorije da ga ispituje.

"Eh, te stvari su od Boga", odgovorio je sveti Maksim.

"Kuda odlazi tvoj um kad imaš molitvu i kad doĎe božanska blagodat?"

"Uznosi se do božanskih stvari. Odlazi do Strašnog suda, do raja, pakla, do Drugog dolaska. Bog ga odnosi do nebeskog svetla, do nebeskog stanja."

Cve ove stvari proishode iz umne molitve. Bez nje se ništa od ovoga neće dogoditi. Sada uviĎamo koliko ovaj metod molitve pomaže čoveku da zadobije neprestanu molitvu. Onaj ko na takav način praktikuje molitvu izgovaraće je dok udiše i izdiše čak i ako se bavi rukodelanjem, pa čak i ako to ne želi. Molitva će se prilepiti za njegovo disanje. Čim udahne, započeće da izgovara molitvu čak i ako to ne želi, jer ovaj metod dovodi do tako izvrsnih rezultata.

Moramo početi sa čežnjom, sa revnošću, sa toplinom. Čovek u početku nailazi na manje teškoće, ali put će se otvoriti i onda niko neće moći da ga zaustavi. Neka nakon toga drugi govore šta god žele - njegova duša je počela da se naslaĎuje i više niko ne može da ga zaustavi. Tada ćete videti da nalazite blagodat, izbavljenje od strasti i, posebno, izbavljenje od nečistih pomisli. Naći ćete veliku utehu. One (nečiste pomisli) će se vremenom udaljiti. Posredstvom molitve, one će biti izbrisane iz uma i srcu će biti sasvim dobro. Srce će se upodobiti srcu deteta koje ne oseća strasti. Ono će sve posmatrati prirodno.

Budući da smo stekli naviku da sa udisanjem i izdisanjem izgovaramo molitvu, u početku mi se gotovo dešavalo da izgovorim "Gospode Isuse Hriste..." umesto reči bogosluženja. To je bilo povezano sa disanjem, i molitva se prilepila za njega. Čovek se na to privikava u toj meri da ga više ništa ne može navesti da ga napusti, toliko molitva osvaja čoveka, naravno, saglasno delanju koje je uložio. U početku, biće u stanju da je izgovara samo tokom kratkog vremenskog perioda, sutradan nešto duže, a zatim će je izgovarati neprestano.

Dok smo bili na Svetoj Gori i dok je naš starac bio živ, molitvu smo izgovarali dva, tri, četiri ili pet sati, udišući i izdišući. Naravno, kad bi nas san savladao izlazili bismo napolje i naglas izgovarali molitvu kako bismo se, da tako kažem, bolje "opustili". MeĎutim, ako ne bi bio u pitanju san, ostajali smo unutra po čitavu noć.

Sveti Grigorije Palama kaže da, izgovarajući molitvu sa svakim udisajem, ponekad osetimo kako blagi miomiris izlazi iz nozdrva. I zaista, to se dešava. Posredstvom molitve, stvoriće se mirisni vazduh koji nije ništa drugo do plod molitve. Dok smo bili početnici i dok smo molitvu izgovarali na ovaj način, bilo je toliko blagouhanja da je sve odisalo slatkim miomirisom - naše brade, na primer, pa ce čak i od naših grudi širio taj miomiris. Vazduh koji smo udisali i izdisali bio je miomirisan, tako da sam razmišljao: "Kakva je to molitva?" To je Ime Hristovo! A šta Ime Hristovo ne sadrži u sebi? Imenom Hristovim posvećuju se sveti Darovi; Imenom Hristovim vrši se krštenje, dolazi Sveti Duh, svetitelji vaskrsavaju mrtve. Imenom Hristovim se sve izvršava.

Jedan od trezvenoumnih Otaca kaže da, kada se duša razlučuje od čoveka koji je zadobio molitvu, demoni nisu u stanju da ostanu u njegovoj blizini, jer se duša razlučuje uz tu molitvu. Ime Hristovo je njegovo oružje. NJegova duša je zaštićena oklopom ove molitve. Kako onda demoni mogu da mu pristupe? Takva je korist od te molitve.

Zbog toga je i angeo, koji je poučavao svetog Pahomija, rekao: "Mnogi učeni ljudi napustili su svoju nauku i svoje naučne radove, bavili se molitvom i zadobili svetost." Pored toga, pustinožiteljka Fotini[2] je zapisala da su službe slične dnevnoj zaradi: ako ste radili, bićete plaćeni i kupićete hranu. Ako niste radili, ništa nećete ni dobiti. Tako se dešava sa uobičajenim crkvenim molitvama. MeĎutim, neprestana umna (noetička) molitva ne daje vam samo dnevnu platu nego stvara veliko duhovno bogatstvo koje možete uložiti u banku i obogatiti se.

Uz ovu molitvu, čovek sedi i osluškuje rad sopstvenog srca. Takav postupak je vrlo delotvoran! Kao što mašina, kad se jednom pokrene, dalje radi sama od sebe, tako se dešava i sa čovekom koji je uznapredovao u nauci molitve. U prošlosti se mašinama upravljalo ručno i zahtevale su mnogo napora; mećutim, kad su jednom postale automatske i električne, delotvornije su i zahtevaju manje napora. Isto se dešava i sa molitvom. U početku je potrebno uložiti napor da bi se molitva uskladila sa disanjem. MeĎutim, nakon toga ovo delo postaje automatsko, i um je rukovodi kao što mašinista upravlja motorom.

Molitvi će pomoći bezmolvije, ali ne i samouverenost ili gordost. Gordost je veoma velika prepreka za molitvu.

Kada se molite i kad osetite da se u umu nalaze gorde pomisli, odmah počnite da osućujete same sebe, kako gordost ni najmanje ne bi podigla svoju ružnu glavu. Čovek ni o čemu ne bi trebalo da misli dok se moli; naprotiv, trebalo bi da ^99 pokuša da se samo moli sa strahom. Ukoliko molitvu više ukrasimo ljubavlju, smirenjem i strahom Božijim, utoliko ćemo više napredovati. Ako to praktično primenite, i sami ćete to uvideti.

Kao što u poslastičarnici nalazimo čokolade, peciva i ostale slatkiše, tako i u duhovnoj poslastičarnici čovek nalazi mnoštvo duhovnih slatkiša, i uzećemo ono što nam pekar ponudi. Mi ćemo izvršiti svoju dužnost, kako bismo ustrojili svoju molitvu i smirili se, a ostalo je Božija

stvar. Mi ćemo izvršiti sve što je propisano, ali je Bog Onaj koji molitvi daje suštinu. Ukoliko se smirenije molimo, utoliko ćemo veću korist zadobiti. Ipak, najvažnije je da um pazi na reči molitve, i da nipošto ne misli ni na šta drugo. To je srž čitavog pitanja. Nemoguće je da bude prelašćen čovek koji se moli na ovaj način.

Od sada ćemo se moliti na ovaj način. Ovaj metod će biti naše molitveno pravilo, jer će nam u velikoj meri pomoći da uvidimo svoje strasti i svoje pogreške. Sav taj napor pomoći će nam da saberemo svoj um. Svetlost i kretanje unaokolo stvaraju pometnju u umu. MeĎutim, kad čovek ostane na jednom mestu, bilo da sedi, stoji ili kleči, um ne biva pometen. Ovaj metod sadrži u sebi mnogo toga i ako budete radili na njemu i sami ćete to uvideti, i otkrićete velike stvari.

Postojao je jedan hodočasnik koji je bio posvećen u umnu molitvu. Budući da je imao mnogo sozercanja, samoodricanja i bezbrižnosti i da nije bio vezan porodicom, poslom ili nečim drugim, neprestano je izgovarao molitvu i osećao veliku ljubav prema Hristu. Drugim rečima, u duši je istinski posedovao bogočežnjivost (božanski eros). Imao je veliku želju da ode na presveti Hristov Grob. Na neki način, smatrao je da će se tamo nasititi ljubavlju prema dragom, najvoljenijem Hristu. Otišao je, dakle, do Jerusalima i Groba Hristovog i ušao unutra da bi se poklonio. Izvesno je da je osećao snažan duhovni eros (bogočežnjivost). Razmišljao je da je ovde bio sahranjen Onaj kojeg je toliko ljubio - Isus Hristos, da je tu NJegov prazan Grob, itd. Dok se poklanjao svetom Grobu, upravo tu, na Grobu, ispustio je dušu! Videvši šta se dogodilo, ostali su rekli: "Pogledajmo šta je bilo skriveno u srcu ovog čoveka!" Izvršili su autopsiju i bili zaprepašćeni, jer je unutar njegovog srca bilo zapisano: "Isuse, slatka ljubavi moja!"[3]

UviĎate li koliko je molitva ovog čoveka učinila bogatim? Koliko ga je obogatila božanskom ljubavlju? Pomislite samo gde se našao posle smrti! Sigurno je da su angeli primili njegovu dušu, ovenčanu blistanjem, i odneli je pred presto Hristov.

Čovek može zadobiti bestrašće jedino posredstvom umne molitve. Bestrašće se ne može zadobiti niti mnogim čitanjem, niti mnogim pojanjem, niti na bilo koji drugi način. Onaj ko se ovako moli sam će naučiti da prezire praznoslovlje i samouverenost, kako ne bi izgubio ono stanje u koje dospeva posredstvom molitve.

Molim se da vam Bog podari osećanje ove molitve. Kada doĎe blagodat, praktično ćete otkriti ove stvari i razumećete ono što vam sada govorim.

NAPOMENE:

1.      Sveti Ignjatije Brjačaninov upozorava na opasnost samovoljnog pokušaja da se primenjuju tehnike disanja prilikom molitve: "Još jednom: klonite se opita o disanju na nos! Kada za to doĎe vreme, ako Bog da, ja ću vam reći. Jer tim opitom, koji u svoje

vreme jeste koristan, neki su sebe neizlečivo povredili. Staloženost, odsustvo maštanja, umilenje, ljubav prema bližnjima - to su istinska obeležja prave molitve."

2.      Pustinožiteljka Fotini (početak 20. veka) živela je u potpunom usamljeništvu, nedaleko od reke Jordan. NJeno žitije (na grčkom jeziku) objavio je arhimandrit Joakim Specieris. (Prim.izd).

3.      Isti fenomen zabeležen je i na srcu svetog Ignjatija Bogonosca (Prim. izd.) nad neprijateljem, koji je doslovno obeshrabren i potpuno iznuren neprestanom umnom (noetičkom) molitvom.