PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE

IX

O MOLITVI

118.    Kao svoj najglavniji cilj i vrhunac savršenstva treba da postavimo neprestanu molitvu, koja se oslanja na duševni mir i ĉistotu srca. Radi njih treba da podnesemo zlopaćenje tela i da se drŽmo skrušenosti u srcu. Veza izmeĊu svih tih trudova i molitve je nerazdeljiva i uzajamna. Jer, kao što skup tih vrlina dovodi do savršenstva u molitvi, tako i molitva, kao njihov završetak i venac, njih ĉini ĉvrstim i postojanim. Kao što bez njih ne moţe da se stekne i usavrši neprestana, ĉista i nepomućena molitva, tako ni one, koje u ureĊenju Žvota po Bogu idu ispred, ne mogu dostići savršenstvo bez neprestane molitve. Zbog toga se mi ne moţemo odmah upustiti u rasuĊivanje o sili molitve (koja završava graĊevinu svih vrlina), ukoliko najpre po redu ne oznaĉimo i razmotrimo sve što treba biti odseĉeno ili pripremljeno radi njenog sticanja, ili ukoliko, po smislu jevanĊelske priĉe (Lk.14,28-30), najpre ne proraĉunamo i saberemo sve što je potrebno za podizanje tog najuzvišenijeg duhovnog stuba. MeĊutim, ni ono što je pripremljeno mi nećemo moći kako treba upotrebiti niti na njemu pravilno nadzidati poslednje vrhove savršenstva, ukoliko najpre, po iznošenju svake neĉistote poroka i izbacivanju ruševina i mrtvog Ċubreta strasti, na Žvoj i tvrdoj zemlji srca našega, kao na onome jevanĊelskom kamenu (Lk.6,48), ne poloŽmo najĉvršći temelj prostote i smirenja. Tek na njemu bi mogao da se podigne taj stub putem polaganja duhovnih vrlina. I on će nepokolebivo stajati i svoj vrh uzdizati do najviših visina neba, nadajući se na svoju ĉvrstinu. Utvrdivši se na takvom temelju, on će izdrţati pljusak strasti i reke gonjenja koje, sliĉno mašinama za lomljenje kamenja, silno napadaju, te svirepu buru neprijateljskih duhova. I on ne samo da se neće razoriti rušenjem, nego neće ni osetiti njihove napade.

119.     Zbog toga, da bi molitva mogla biti uznošena sa potrebnom vatrenošću i ĉistotom, neophodno je pobrinuti o sledećem: prvo, svaka briga o telesnim stvarima treba da se potpuno odseĉe; [drugo], ne treba dopustiti ne samo brigu o nekom delu ili sluĉaju, nego ĉak ni sećanje o njima; [treće], treba preseći rasejavanje, praznoslovlje, mnogogovorljivost i šale; [ĉetvrto], više od svega treba sasvim savladati smućenje od gneva ili ţalosti; [peto], sa korenom treba išĉupati pogubne pobude plotske pohote i izazov srebroljublja. Po savršenom izbacivanju i odsecanju tih i sliĉnih poroka, vidljivih i za ĉovekov pogled, i posle predupreĊujućeg oĉišćenja od svega (koje svoj završetak nalazi u ĉistoti i neporoĉnosti), treba, dalje, poloŽti nepokolebivu osnovu dubokog smirenja (koja bi bila moćna da odrŽ stub koji treba da prodre do samih nebesa). Zatim, na toj osnovi treba da se podigne graĊevina duhovnih vrlina, dok duh treba uzdrţavati od svakog lutanja i nepostojanog kolebanja kako bi se duhovni pogled, malo po malo, poĉeo pribliţavati sagledavanju Boga. Jer, za vreme molitve će nam, unošeno rukom sećanja. po neophodnosti na misao dolaziti ono što je naša duša primila u sebe pre ĉasa molitve. Zbog toga, mi pre vremena molitve treba da se pripremimo da budemo onakvi kakvi ţelimo da budemo za vreme molitve. Osim toga, poţurimo da pre molitve iz skrivnica našeg srca

izgnamo ono što ne bismo ţeleli da vidimo da nas pritešnjava za vreme molitve. Tako ćemo moći ispuniti apostolsku zapovest: Molite se bez prestanka (1.Sol.5,17).

120.    Um naš ne bez razloga uporeĊuju sa krajnje lakim perom, ili paperjem koje, slobodno od vlage strane teĉnosti, pri najslabijem duvanju vetra obiĉno, zbog svoje lakoće, uzleće na veliku visinu. Ukoliko je, pak, opterećeno nekom teĉnošću ono će, umesto da se penje po vazduhu, zbog teŽne od vlage padati dole i priljubljivati se uz zemlju. I naš um će, ukoliko ne bude obremenjen pridošlim strastima, svetskim brigama i ukoliko ne bude povreĊen vlagom pogubne pohote,  kao lak i po  prirodi ĉist,  pri najmanjem vejanju duhovnog razmišljanja uzlaziti gore i, ostavljajući ono što je dole i zemaljsko, uznositi se ka nebeskom i nevidljivom. To nam upravo i savetuje zapovest Gospodnja: Ali pazite na sebe da srca vaša ne oteţaju prejedanjem i pijanstvom i brigama ovoga Žvota (Lk.21,34). Prema tome, ako hoćemo da naše molitve prodru ne samo do nebesa, nego i iznad nebesa, postarajmo se da svoj um uzvedemo ka njegovoj prirodnoj lakoći, oĉistivši ga od svih zemaljskih poroka i od svake vlage svetovnih strasti. Na taj naĉin, ne opterećujući se nikakvim stranim bremenom, njegova molitva će lako uzletati Bogu.

121.   Obratite paţnju na uzroke koji obremenjuju naš um po ukazanju Gospodnjem. On nije ukazao na preljubu, ni na blud, ni na ubistvo, ni na bogohulstvo, ni na otimanje (što se sve smatra smrtnim grehom i dostojnim osude), nego na prejedanje, opijanje vinom i brige ili staranja ovoga veka, kojih se niko od svetskih ljudi ne ĉuva i koje ne smatra sramnim. Naprotiv, sramno je i reći, ĉak i neki od onih koji su se odrekli sveta dopuštaju sebi ista popuštanja, ne videći u njima za sebe niti štetu, niti bedu. Uostalom, te tri nepravilnosti koje pritiskuju dušu i koje je od Boga odeljuju i uz zemlju prilepljuju, uopšte nije teško izbeći, naroĉito nama koji smo tako daleko udaljeni od svake veze sa svetom i koji nemamo savršeno nikakve prilike da se uplićemo u vidljive brige, pijanstva i prejedanja. Ipak, postoji jedno drugo duhovno prejedanje i pijanstvo, koje se teţe izbegava, i postoji neka briga i tuga ovoga veka, koji i nas obuzimaju posle našeg savršenog odricanja od svih sticanja, pri svoj našoj uzdrţljivosti od vina i svakog prejedanja i pri našem prebivanju u pustinjskoj usamljenosti. Ja mislim na popuštanja telu, na privezanosti i strasti. I ukoliko se ne oĉistimo od njih, naše srce će i bez opijanja vinom i bez obilja hrane biti opterećeno još štetnijim pijanstvom i prejedanjem. Jer, samo onaj ĉiji se um, odrešivši se od svih strasti, duboko umiri i ĉije se srce najĉvršćim stremljenjem priljubi uz Boga, kao uz najviše dobro, moţe u potpunosti ispuniti apostolsku zapovest: Molite se bez prestanka.

122.     Mislim da bez iskrene skrušenosti srca, ĉistote duše i prosvećenja Duhom Svetim nije moguće obuhvatiti sve oblike molitve. Njih je onoliko koliko u jednoj duši, ili svim dušama moţe da nastane raznih stanja i nastrojenja. Molitva se svakoga preobraţava s obzirom na meru napretka uma u ĉistoti i osobini stanja u koje se uvodi ili sluĉajno, ili zbog svojih unutrašnjih delanja. Stoga je oĉigledno da niko ne moţe uznositi uvek iste molitve. Ĉovek se drugaĉije moli kada je veseo, drugaĉije kada je obremenjen tugom ili oĉajanjem, drugaĉije kada cveta u duhovnim uspesima, drugaĉije kada je ugnjeten mnoštvom neprijateljskih napada, drugaĉije kada ište oproštaj grehova, drugaĉije kada ište porast blagodati ili sticanje neke vrline ili gašenje neke strasti, drugaĉije kada je poraţen strahom pri razmišljanju o geeni i Budućem sudu, drugaĉije kada se razgoreva nadom i ţeljom za budućim blagima, drugaĉije kada je u nevoljama i opasnostima, drugaĉije kada se naslaĊuje sigurnošću i mirom, drugaĉije kada se prosvećuje otkrivenjima nebeskih tajni, drugaĉije kada se ţalosti zbog besplodnosti u vrlinama i suvoće u osećanjima.

123.   S obzirom na predmet, apostol razlikuje ĉetiri oblika molitve: Molim, dakle, pre svega da se ĉine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja (1.Tim.2,1). Moljenje, jeste preklinjanje ili umoljavanje za grehe. Njime [ĉovek], došavši u skrušenost zbog uĉinjenih grehova, bilo sadašnjih, bilo prošlih, izmoljava oproštaj; molitva, se uznosi kada nešto prinosimo ili obećavamo Bogu (govoreći: "Uĉiniću to i to, samo se smiluj, Gospode"); prozba, se vrši kada, nalazeći se u toploti duha, uznosimo molitve za druge, za one koje volimo, ili za mir celoga sveta; blagodarenje, se obavlja kada um Bogu prinosi zahvalnost (i slavoslovlje), sećajući se prošlih blagih dela Njegovih, ili videći sadašnja, ili prozirući ona koja je u budućnosti pripremio onima koji ga ljube.

124.    Iza ova ĉetiri oblika molitve sledi neko najuzvišenije molitveno stanje koje se sastoji u sagledavanjujedinoga Boga i u plamenoj ljubavi prema Njemu. U njemu um naš, obuzet i proţet ovom ljubavlju, besedi sa Bogom na najprisniji naĉin i sa naroĉitom iskrenošću. Molitva Gospodnja: Oĉe naš (Mt.6,9-13) nam saopštava da sa revnošću treba da ištemo to stanje.

Mi govorimo: Oĉe naš, ispovedajući Boga, Vladiku vaseljene svojim Ocem. U isto vreme ispovedamo da smo izbavljeni iz stanja ropstva i prisvojeni Bogu u svojstvu usinovljenih ĉeda. Dodajući: Koji si na nebesima, mi izjavljujemo spremnost da se potpuno odvratimo od privezanosti za sadašnji zemaljski Žvot (koji je nešto strano, što nas daleko udaljuje od našeg Oca), te da sa najvećom ţeljom stremimo prema oblasti u kojoj obitava Otac naš, ne dozvoljavajući sebi ništa što bi nas ĉinilo nedostojnim visokog usinovljenja, i što bi nas, kao nezakonitu decu, lišilo otaĉkog nasleĊa i podvrglo svoj strogosti pravednog suda BoŽjeg.

Dostigavši tako visoki stepen sinova BoŽjih, mi treba da plamtimo sinovskom ljubavlju prema Bogu. Mi više ne traŽmo svoju korist, nego svim srcem ţelimo slavu Oca našega, govoreći: Da se sveti ime tvoje. Mi time svedoĉimo da je sva naša ţelja i sva radost slava Oca našega, tj. da se slavi, poboţno poštuje i oboţava preslavno ime Njegovo.

Drugo iskanje oĉišćenoga uma jeste molba: Da doĊe Carstvo Oca našeg, ili Carstvo u kome Hristos caruje u svetima. U njemu, po oduzimanju od Ċavola vlasti nad nama i po izgnanju iz naših srca strasti, Bog poĉinje da vlada kroz miomiris vrlina. Ono je u odreĊeno vreme obećano uopšte svima savršenima i ĉedima BoŽjim, kojima Hristos kaţe: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt.25,34).

Treća molba je svojstvena sinovima: Da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu. To znaĉi: neka ljudi budu sliĉni anĊelima. Kao što oni ispunjavaju volju BoŽju na nebu, tako i svi koji Žve na zemlji neka tvore Njegovu volju, a ne svoju. To još znaĉi: neka bude sa nama u Žvotu sve po volji tvojoj. Tebi predajemo udeo naš, verujući da ti sve, i prijatno i neprijatno, ustrojavaš na naše dobro, i da se više brineš o našem spasenju, nego mi sami.

Zatim: Hleb naš nasušni daj nam danas. Nasu šni , hleb je nad-suštastveni,  iznad svih suština, (kakav samo moţe biti hleb koji je sišao sa neba). Kada se kaţe:  danas, naznaĉuje se da juĉerašnje kušanje nije dovoljno. On treba da nam se da i sada. I pošto nema dana u koji ne bi trebalo ukrepljavati srce našeg unutrašnjeg ĉoveka primanjem i kušanjem ovoga hleba, neophodno je da u svako vreme izlivamo molitvu za njega.

I oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo duţnicima svojim. Milostivi Gospod nam obećava oproštaj grehova ukoliko sami pokaţemo  primer  praštanja  svojoj bratiji: Oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo. Oĉigledno je da, u nadi na ovu

molitvu, sa smelošću moţe sebi moliti oproštaj grehova samo onaj ko je sam oprostio svojim duţnicima. Onaj, pak, ko od svega srca nije oprostio bratu koji mu je sagrešio ovu molitvu će izgovarati na svoju osudu, a ne na pomilovanje. Jer, ako njegova molitva bude uslišena, šta se drugo moţe oĉekivati osim (saglasno sa njegovim primerom) nemilosrdnog gneva i bezuslovnog odreĊenja kazne. Jer će onome biti sud bez milosti koji ne ĉini milosti (Jak.2,13).

I ne uvedi nas u iskušenje. Privodeći u sećanje reĉi apostola Jakova: Blaţen je ĉovek koji pretrpi iskušenje (Jak.1,12), mi reĉi molitve ne treba da razumemo u znaĉenju: "Ne dopusti da ikada budemo iskušani", nego: "Ne dopusti da budemo savladani iskušenjem". Iskušavan je bio i Jov, ali nije uveden u iskušenje. Jer, uz pomoć BoŽju, on ne reĉe bezumlja za Boga (Jov 1,22). On nije oskrnavio usta svoja bogohulnim roptanjem, na šta ga je hteo navući njegov kušaĉ. Iskušavan je bio i Avraam, iskušavan je bio i Josif, ali ni jedan ni drugi nisu bili uvedeni u iskušenje. Jer, ni jedan nije ispunio volju kušaĉa.

No izbavi nas od zloga, tj. ne dopusti da budemo iskušani od Ċavola preko naših sila, nego uĉini sa iskušenjima i kraj, da bismo mogli podneti (1.Kor.10,13).

125.     Premda navedena molitva, koju je izrekao sam Gospod, sadrŽ u sebi svu punotu (molitvenog) savršenstva, ipak Gospod svoje prisne vodi još dalje - prema nekom najuzvišenijem stanju, ka onoj plamenoj, ĉak, reći ću, neizrecivoj molitvi, koju su veoma retki dokuĉili i ispitali. Prevazilazeći svako ljudsko razumevanje, ona se ne oznaĉava ni zvukom glasa, niti pokretom jezika, niti izgovaranjem nekih reĉi. Ozaren izlivanjem one nebeske svetlosti, nju um ne izraţava slabom ljudskom reĉju, nego je, sabravši osećanja, kao iz nekog najobilnijeg izvora, nezadrŽvo izliva, i nekako neizrecivo uznosi upravno Gospodu. U tom najkraćem trenutku vremena on ispoljava ono što, povukavši se u samoga sebe, nije u stanju ni reĉju da iskaţe, ni mišlju da obujmi.

126.   Taj oblik molitvenog stanja jeste dar BoŽji. Obiĉno, pak, blagodatno molitveno raspoloţenje se odlikuje umilenjem. Njegovom posetom obuzeti um se pokreće na ĉistu i plamenu molitvu. To umilenje nailazi pri raznim sluĉajevima, kao što je pokazao opit. Ponekad su, za vreme pevanje Psalama, reĉi nekog stiha davale povod za plamenu molitvu, a ponekad je blagozvuĉna melodija bratovljevog glasa pokretala duše zadivljenih na napregnutu molitvu. Znamo, takoĊe, da je ponekad paţljivo i poboţno pevanje ulivalo mnogo plamenosti u one koji su slušali, a ĉesto je savet savršenog muţa i duhovni razgovor u prisutnima, u vreme njihovog preklanjanja kolena, pokretao osećanje na obilno izlivanje molitve. DogaĊalo se da smo snaţno bili pokrenuti na potpuno umilenje smrću brata ili nekog dragog nam ĉoveka. TakoĊe je i sećanje na našu hladnoću i lenjost ponekad na nas navodilo spasonosni duhovni ţar. I uopšte, bezbrojni su , sluĉajevi u kojima je blagodat BoŽja naše duše budila iz bezosećajnosti i sanjivosti.

127.    Umilenje nailazi pri raznim sluĉajevima. Ono se, isto tako, ispoljava na razne naĉine. Ponekad se ono projavljuje u nekoj neizrecivoj duhovnoj radosti, ponekad pogruţava u duboko ćutanje sve sile i pokrete duše, ponekad izvodi više ili manje obilne suze. Suze ili nekakvo suzno raspoloţenje jeste njegov najuobiĉajeniji izraz. One se javljaju ili zbog ranjavanja srca svešću o vlastitim gresima, ili zbog sagledavanja veĉnih dobara ili zbog ţelje veĉne slave, ili zbog spoznaje velikih dobroĉinstava BoŽjih prema nama, pri osećanju vlastite ništavnosti i nedostojnosti, ili zbog osećanja našeg bolnog stranstvovanja na zemlji.

128.    Kakav je znak da je molitva uslišena? Mi ne sumnjamo da nam je molitva zaista uslišena kada nas ne smućuje nikakva sumnja, kada nadu naše molbe ništa ne baca

u oĉajanje, kada u samom izlivanju molitve osećamo da smo dobili ono za šta se molimo. Jer, molitvenik će biti udostojen uslišenja i dobiti ono što traŽ srazmerno sa svojom verom da ga Bog gleda i da moţe ispuniti njegovu molbu. Naime, izreka našeg Gospoda je nepromenjiva: Sve što ištete u svojoj molitvi, verujte da ćete primiti; i biće vam (Mk.11,24). Pri tome, Reĉ BoŽja ukazuje na dovoljno sredstava koja pomaţu da molitva bude uslišena. Molitva biva uslišena kada se dvoje sloţe u prozbi (Mt.18,19), ili kada je prati vera (makar bila i kao zrno gorušiĉno) (Mt.17,20), ili kada je neprekidna (Lk.11,8), ili kada se sjedinjuje sa milostinjom (Sir.29,15), i drugim delima milosrĊa (Is.58,6-9). Vidite na koliko naĉina se stiĉe blagodat uslišavanja molitve. Stoga niko ne treba da pada u oĉajanje pri izmoljavanju za sebe spasonosnih dobara. Jer, pretpostavimo da ti nedostaje ono zbog ĉega se uslišuje molitva. Ipak, zar ti ne moţeš da budeš postojan u molitvi? To je u rukama svakoga ko ţeli. Samo radi toga Gospod je obećao da da sve za šta se budemo molili. Stoga ne treba da se kolebamo neverjem. Budimo uporni i dobićemo ono što traŽmo. Tako je obećao Gospod: Ištite i daće vam se; traŽte i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se (Lk.11,9-10). MeĊutim, svako ko se moli treba da zna da sigurno neće biti uslišen ukoliko bude sumnjao u uslišenje.

129.   Više od svega, u vezi sa molitvom treba da ispunimo jevanĊelsku zapovest, tj. da se, ušavši u svoju klet i zatvorivši vrata, molimo Ocu nebeskome. To treba ispunjavati i bukvalno, a još više duhovno. U unutrašnjoj kleti svojoj se molimo onda kada srce svoje savršeno udaljujemo od svih pomisli i briga i kada molitve svoje prinosimo Gospodu na neki tajni naĉin i sa smelošću. Sa zatvorenim, pak, vratima se molimo onda kada se sa zatvorenim ustima i ćuteći molimo Onome koji ispituje srce, a ne reĉi. Na sakrivenom mestu se molimo onda kada samo srcem i paţljivim umom prinosimo svoje  molbe jedinome Bogu, tako da ni same protivne sile ne znaju o ĉemu se molimo. Stoga treba da se molimo sa dubokim ćutanjem ne samo radi toga da prisutnu bratiju svojim šapatom ili govorenjem ne bismo odvlaĉili od molitve i uznemiravali u molitvenim osećanjima, nego i radi toga da bismo predmet našeg iskanja sakrili i od samih neprijatelja, koji nas napadaju naroĉito kada se molimo.

130.    Naša molitva će doći do savršenstva koje joj je svojstveno kada se u nama desi ono o ĉemu se molio Gospod Ocu svome: Da ljubav kojom me ljubiš u njima bude i ja u njima (Jn.17,26), i još: Kao ti, Oĉe, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu (Jn.17,21). To će se dogoditi kada celokupna naša ljubav, sve ţelje, sva revnost, svo stremljenje, sve naše misli, sve što vidimo, sve o ĉemu govorimo, sve ĉemu se nadamo - bude Bog, te kada se jedinstvo koje je kod Oca sa Sinom, i kod Sina sa Ocem izlije u naša srca i umove. Tada ćemo i mi biti sjedinjeni sa Njim ĉistom i nerazdeljivom ljubavlju, kao što nas On iskreno voli ĉistom i neraskidivom ljubavlju. Onaj ko je to postigao stupa u stanje u kome mu se u srcu razgoreva neprestana molitva. Tada će svaki pokret njegovog Žvota, i svako stremljenje njegovog srca biti jedna neprestana molitva, predokušanje i zalog veĉnoblaţenog Žvota.

131.   Da bi se postiglo krajnje savršenstvo u molitvi neophodno je da se utvrdimo u neprekidnom sećanju na Boga. Kao najbolje sredstvo za to sluŽ kratka, ĉesto ponavljana molitva. Naši oci su pronašli da onaj ko stremi neprestanom sećanju na Boga treba da stekne naviku u neprestanom ponavljanju molitve: Boţe, pogledaj da mi pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć (Ps.69,2). Taj stih nije bez razloga izabran iz celokupnog Svetog Pisma: on izraţava sva raspoloţenja koja se zahtevaju u molitvi, i odgovara svim potrebama molitvenika. On sadrŽ smireno ispovedanje vlastite nemoći, ispovedanje Boga jedinim Pomoćnikom koji je uvek spreman da pomogne, te veru i nadu da će nam pomoći i

izbaviti nas od svake bede. Onaj ko neprestano priziva Boga tim reĉima, umno vidi i srcem oseća Boga prisutnim u sebi. On mu se obraća kao Ocu sa sinovskom ljubavlju u srcu, i time na sebe privlaĉi BoŽji pokrov, zaštitu i ogradu. Na taj naĉin, ova kratka molitva postaje neoboriva stena protiv napada demona, progoniteljka nemira pomisli, odgoniteljka rĊavih pomisli, ukrotiteljka strasnih pokreta, i vaspitaĉica svih dobrih pokreta u srcu. Oci su nam zapovedili da u sluĉaju napada strasti stomakougaĊanja u njenim razliĉitim projavama vapijemo: Boţe, pogledaj da mi pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć; da se u sluĉaju osećanja potrebe za stroŽjim postom radi ukroćenja tela i nedostatka nade da ćemo sami uspeti, molimo: Boţe, pogledaj da mi pomogneš... i ostalo; da u sluĉaju da nas muĉi duh uninija i mori tuga, odvajajući nas od svakog potrebnog dela, govorimo: Boţe, pogledaj da mi pomogneš, Gospode, priteci mi u pomoć; da u sluĉaju da našu dušu poseti neka duhovna radost i ţelimo da je saĉuvamo i uvećamo, takoĊe kaţemo reĉi: Boţe, pogledaj da mi pomogneš. Gospode, priteci mi u pomoć; da u sluĉaju da se na nas podigne golicanje ploti sa svojom obmanjujućom slašću, i da se bojimo da taj oganj ne opali miomirisni cvet celomudrenosti, takoĊe vapijemo: Boţe, pogledaj da mi pomogneš... i ostalo; da u sluĉaju da je u naše udove ušlo spokojstvo i sveŽna, i da ţelimo da se dobro stanje produŽ, ili da uvek prebiva u nama, neprestano govorimo: Boţe, pogledaj da mi pomogneš... i ostalo. Tako i pri svakoj duhovnoj potrebi neprestano govori tu kratku molitvu. I biće ti ona izbavljenje od svega rĊavog i ĉuvar svega dobrog. Zbog toga neka se ona neprestano okreće u tvojim grudima. Pri svakom delu i sluţenju, na putu i za stolom, pri odlasku na spavanje i posle ustajanja od sna neprestano pevaj ovaj stih i pouĉavaj se u njemu sve dok, kroz postojano upraţnjavanje, ne navikneš da ga pevaš i u snu.

132.     Prvi plod toga će biti odbacivanje svog mnoštva pomisli i zadrţavanje na jednom stihu. Sve više ćeš sticati naviku da sabiraš um mišlju o jedinom Pomoćniku. Ti ćeš primetiti da je On uvek prisutan u tebi, da sve vidi i da sve odrţava. Polazeći odatle, ti ćeš ushoditi ka najŽvljem opštenju sa Bogom, te ćeš poĉeti da se nasićuješ sve uzvišenijim tajnama, pogruţavajući se u Boga, sa Njim jedinim prebivajući, i jedino sa Njime se ispunjavajući. Tako ćeš, na kraju, dostići i pomenutu ĉistu molitvu. Ona više ne uzima u obzir nikakav lik, niti se projavljuje u zvuku glasa, ili u izgovaranju ma kakvih reĉi. Naprotiv, ona sa nezadrŽvom snagom izbija iz srca. U neizrecivo ushićenoj plamenoj ustremljenosti uma Bogu ona se izliva u neobjašnjivim uzdasima i stenjanju.