O LJUBAVI I SMIRENJU BOŽIJEM, O BLAGODATI I STRAHU BOŽIJEM

 

1. Neka vam Gospod Bog podari mir i ljubav, jer je Bog LJubav. Uvek se sećajte reči našeg Gospoda koji kaže: Ko ima zapovesti Moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi; a koji Mene ljubi, toga he ljubiti Otac Moj... NJemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14;21-23).

LJubimo Boga svom dušom svojom, svim srcem svojim i svom snagom svojom, i neka naša dela budu saglasna sa tim. Drugim rečima, trebalo bi da naša dela odražavaju našu ljubav prema NJemu. Kad naša dela budu pravilno izvršena, Bog će nam se odužiti božanskom ljubavlju u našim dušama. Onaj ko je našao ljubav svakodnevno okuša Hrista i na taj način postaje  besmrtan. Ko jede od ovoga hleba koji ću Ja dati živeće vavek, kaže sveto Evanćelje (Jn. 6;51).

Onaj ko okuša ljubav Hristovu donosi mnogo plodova. Duša koja ljubi Isusa udiše duhovni vazduh drugog sveta, sveta duha, koji je Carstvo Nebesko. Ona još u ovom životu okuša vodu koja izvire od prestola Božije blagodati.

Piće božanske trpeze je božanska ljubav. Razvratnici piju ovo piće, i rane njihovih grehova se ublažuju. Pijanci postaju isposnici, bogataši čeznu za siromaštvom u Hristu, siromasi bivaju obogaćeni božanskim nadama, slabi postaju jaki, neuki postaju mudri!

LJubav je hrišćanska pobeda nad Ďavolom, mržnjom i zavišću. Da bismo stigli do božanske luke ljubavi Božije, najpre ga se moramo plašiti kao Boga koji kažnjava grehe i prestupe. Bez čamca je nemoguće da se preĎe preko mora i da se doće do luke. Isto tako, ni do luke ljubavi se ne  može doći bez pokajanja. Strah Božiji predstavlja za nas zapovednika i kapetana na čamcu pokajanja. On nas vodi preko mračnog mora ovog života i upravlja nas ka božanskoj luci božanske ljubavi. Kao što ne možemo da živimo bez vazduha, isto tako ne možemo da živimo ni

u večnom životu i sa Bogom, ukoliko nismo udahnuli najslaĎi i najmirisniji vazduh ljubavi Božije.

Zbacimo breme svojih grehova silom pokajanja i tada, laki i slobodni kao orlovi, uzletimo visoko, gde je večni Bog pohranio neiscrpna blaga vrline i mudrosti, kako bismo mogli da se napijemo voda večnog života, kao što kaže Pismo: Bogovi ste, i sinovi Višnjega ceu (Ps. 82;6).

Prisilimo se, čeda moja, jer se ljubav Božija ne zadobija nemarom i tromošću, nego revnošću, poslušanjem, trpljenjem, bezmolvijem, molitvom i prisiljavanjem u svemu. Hoćemo li biti nemarni prema tom večnom daru? Ne! Zavapimo onda sa žaljenjem: "Hriste, Gospodaru naš, ne zatvaraj nam Svoje Carstvo, nego nam ga otvori, radi milosrdne milosti Tvoje. Amin."

2. Bog je ljubav i preispunjen je milosrĎem. Nemojmo Ga ničim ražalošćivati! On je zbog nas pretrpeo Krst, NJegova glava bila je izbodena krunom od trnja, NJegovo bedro bilo je probodeno kopljem, a noge klinovima. NJegova leĎa bila su bičevana, NJegovim najsvetijim ustima dali su žuč i ocat, NJegovo srce je patilo zbog uvreda i neblagodarnosti. Bio je obnažen na Krstu, pred tako demonskom gomilom. To je Onaj, čeda moja, Kojega ne bi trebalo da rastužujemo svojom nebrigom, jer ona samo uvećava NJegove patnje. Jevreji su bili NJegovi neprijatelji, dok smo mi kršteni u NJegovo sveto ime, mi smo NJegovi učenici, koji su posvećeni za služenje NJemu!

NJegovi učenici su Ga napustili zbog "straha judejskoga". NJegovo žaljenje ne može se ni opisati! A ko će sada biti oni koji će Ga se odreći, koji će Ga napustiti, koji će Mu obećati jedno a činiti drugo, koji će se u času Suda naći ispred NJega? Šta će reći kad Hristos počne da, jedno po jedno, nabraja Svoja stradanja, dok će oni moći da pokažu samo svoje odricanje i mnoga zlodela?

Čeda moja, obratimo pažnju na svoje živote. Imajmo u svemu ljubavi i trpljenja. Ne osuĎujmo, i udaljimo svaku zlu pomisao, smirimo se, sećajmo se teškog časa smrti i suda.

Kada sve to učinite, znajte da ćete večno živeti kraj Hrista! Kao angeli kraj NJegovog prestola, pojaćete večne himne preispunjene radošću! Kako ćete tada biti srećni! Zaboravićete sve ovdašnje stvari! Samo radost i beskonačna 321 Pasha! Slava Bogu koji nam je podario pobedu!

3.  Molim se da ljubav Božija orosi tvoju žednu dušu, i da tvoje srce utoli žeĎ na izvoru vode.

Tako duša moja traži Tebe, Bože... kad ću doći i pokazati se licu Božijemu (Ps. 42:1-2).

Slava Tebi, Bože, jer velika je Tvoja milost prema meni! Iako ništa dobro nisam učinio na zemlji, On teši i umiruje dušu moju. S vremena na vreme, blagoslovena rosa ljubavi Božije deluje na moju otvrdlu dušu. O, koliko ona umekšava moju ubogu dušu! Koliko je osvežava i istovremeno prosvetljuje bremena života i iskušenja! O, kad bi me Bog udostojio da tvojim molitvama večno otpočinem u rosi ljubavi Božije, za kojom toliko čeznem!

Čovekovo spasenje zahteva mnogo truda. Kušač, tj. Ďavo, pokrenuo je sve svoje umeće i znanje da bi uništio čoveka. Ne ostavljaj nas Bože, Bože moj, i budi nam ono što je bakarna zmija bila za Mojseja (v. 4. Mojs. 21;69), tako da se, pogledavši na Tebe, iscelimo od ujeda duhovnih zmija.

Kad podignete Sina Ĉoveĉijega, onda ćete znati da Ja jesam (Jn. 8;28). Moj Hriste, moja svetlosti, ljubavi moja raspeta, Koji si radi naših grehova bio podignut na Krst, Bakarna Zmijo koja spasavaš duše onih što su ih izujedale zlobne zmije, isceli i nas koji smo ranjeni žaokama greha.

Neka nas Bog blagoslovi i neka nam u Svojoj dobroj volji otvori more Svog milosrĎa, kako bismo se svi našli sjedinjeni u večnom i blaženom životu, gde ne postoji ni bol, ni žalost, ni uzdasi nego samo beskrajni život. Ubrisaće Bog svaku suzu sa oĉiju njihovih (Otkr. 7;17).

O, kakva radost, koja nam se više ne može oduzeti! O, kakvo uverenje savesti da su se od sada okončale muke ovog tegobnog života! Koji je bog tako velik kao Bog naš (Ps. 77:13)? On je Otac preplavljen milosrĎem, Koji ne obraća pažnju na grehe sve dotle dok pokajani sin govori: Oĉe, sagreših nebu i Tebi (Lk. 15;21). Otac ga tada bez oklevanja grli i ljubi, i iz NJegovog srca nestaje svaki trag nezadovoljstva koje je mogla izazvati razvratnost NJegovog čeda. Obeznanjujem se kada razmišljam o ponoru NJegovog Očinskog milosrĎa prema grešnicima!

4.  Kakvom će ljubavlju biti hranjene blažene duše u Carstvu Nebeskom! To je On, moj Hristos, moj Isus, moj najmiliji, živi Logos, koji nam je podario postojanje isto kao i sredstva za život, večno izbavljenje i počinak u naručju Nebeskog Oca. On reĉe, i postade. On zapovedi, i pokaza se (Ps. 33;9).

On nas pomalo kažnjava da bi nas naučio smirenju, jer On zna da se naša slaba ljudska priroda lako menja i da se lako okreće prema zlu. On s nama postupa s roditeljskom brigom i s ljubavlju nas kažnjava, da bismo zadobili nepokolebivu mudrost.

Ovo je poznanje savršenih svetitelja (to nije kao što neki ljudi tumače, nego ima svoju posebnu silu). Jednostavno rečeno, čovek mora priznati da, čak i ako se uznese na nebeske visine vrline, može odatle pasti u ponor propadljivosti i razvrata, ukoliko ga Bog napusti. To nisu samo prazne reči, i to treba uistinu osetiti. MeĎutim, čovek to ne može reći sa dubokim uverenjem, ukoliko pre toga nije prošao kroz vavilonsku peć iskušenja, ako njegova ljudska priroda nije sa Božijim dopuštenjem posrnula, kako bi spoznao svoju slabost. On tada uviĎa sa kim treba da se nadmeće, kakvo je lukavstvo i zloba njegovog protivnika (Ďavola) i koliko je teško ustati posle pada! Ukratko, to je ono što znače reči "poznaj samoga sebe."

Kad čovek zadobije ovo poznanje, Presveta Trojica obitava u njegovom srcu. Tada ga preplavljuje beskonačno blaženstvo i to se završava viĎenjem otkrovenja. To je ono o čemu piše ava Isaak, odnosno "veliki ponos isihasta (bezmolvnika)."

Jedan sveti monah stao je da izgovori večernju molitvu i raširio ruke. Leća su mu bila okrenuta zalazećem suncu i kad se na njega spustila božanska blagodat, preplavila ga je tako snažno da nije došao sebi sve dok sledećeg jutra nije izašlo sunce i zagrejalo mu lice. Tada je shvatio da je to novi dan i proslavio je Boga koji je ovozemaljskog čoveka udostojio viĎenja takvih tajinstava.

Avaj! Ti dani blagodati su prošli, i sada postoji samo gorka hladnoća, čak i u toplim krajevima, odnosno, tamo gde obitavaju monasi i pustinjaci. Iščezli su dobri primeri i i vrline!

Kako su živo prepodobni oci morali osećati blagodat u molitvi! Bog nas ponekad nejasno poseti u molitvi, i mi osetimo izvesnu blagodat. Oni, meĎutim, koji su tokom čitave noći bili pogruženi u sozercanje, morali su snažno osećati Carstvo Nebesko! Carstvo Božije unutra je u vama (Lk. 17:21).

O, koliko bih želeo da živim u tim vremenima, koja su obilovala svetošću i dobrim primerima! Sada postoji samo suša i nesreća. Trebalo bi da još jednom neizmerno zablagodarimo Bogu, jer nam je i u takvoj moralnoj tami podario malo svetlosti kako bismo, makar i uz spoticanje, stigli do kapija nebeskog Jerusalima umesto da budemo zatvoreni u večnu pomrčinu. LJubljeni moj Hriste, neka se to ne dogodi nijednom hrišćaninu, i neka svi budemo udostojeni da sa radošću i radosnog koraka stignemo tamo, proslavljajući večnu Pashu! Amin.

5.  Čoveku čija usta uvek blagodare Bogu nikada neće nedostajati blagoslovi Božiji. Naprotiv, onaj čija usta gunćaju i pozlećuju sopstvenog velikog Dobročinitelja, sigurno će biti kažnjen od Boga.

On nam je podario postojanje. On nam je podario život. On nas je Svojim božanskim provićenjem na razne načine sačuvao. Kroz smrt Svog Sina izmirio se sa nama, koji smo prethodno bili NJegovi neprijatelji, i učinio nas je sinovima i sanaslednicima Carstva. On nas osvećuje i očišćuje kroz Svoja sveta tajinstva. On nam daje nebesku, najsvetiju hranu i piće, odnosno Svoje preneporočno Telo i dragocenu Krv. Dao nam je i angelačuvara, koji će biti uz nas čitavog života. On će primiti čovekovu dušu i otpratiti je do večnog nasleća. Ali šta ja to govorim? Neću imati dovoljno vremena da sve nabrojim! Uzaludno ću se truditi, pokušavajući da prebrojim pesak u moru, tj. beskonačna dobročinstva našeg blagog Boga.

Pa ipak, i nakon svih tih bezbrojnih dobara, mi i dalje gunćamo! O, Bože moj, zanemari našu neblagodarnost i otvori naše umove da bismo shvatili šta nam je podarilo Tvoje Očinsko srce i pokazali malo blagodarnosti, i kako bismo time našli oproštaj i milost!

6.  Što se tiče svetog angela o kojem si mi pisao, istina je da on, primivši odluku od Boga, ništa više ne može niti da doda niti da oduzme, iako ostaje pored čoveka, prosvetljuje ga, motri na njega, izbavlja od opasnosti i brani od Ďavola, a što vidimo i u Žitiju svetog Andreja, Hrista radi jurodivog, u kojem se kaže da se angeo borio sa Ďavolom da bi odbranio grešnog monaha, itd. Pročitaj to i videćeš.

Čoveku se angeo čuvar daje kao stariji brat koji se, budući bliži Bogu i odvažniji, moli za svog mlaĎeg brata. Čovek se obraća svom angelu čuvaru kao starijem bratu i preklinje ga da ga sačuva i da se moli za njega, jer poseduje veću odvažnost pred Bogom.

Koliko puta on šapuće na uho duše: "Ne čini to" ili "Uradi to" ili pak "Ovde budi oprezan!" Postoji mnoštvo takvih primera za one kojima su otvorene duševne oči.

Ne zaboravi evanĎelsku parabolu o baštovanu i besplodnoj smokvi: Gospodaru, ostavi je i ove godine, dok okopam oko nje i metnem Ċubrivo, pa he možda roditi. Ako li ne, poseći ćeš je kasnije (Lk. 13;89). Baštovan izobražava svetog angela čuvara koji pazi na čoveka dok ovaj ne donese plod i ne bude spasen.

U Izrekama pustinjskih Otaca (Gerondikon, Starečnik) napisano je mnogo toga o angelskom staranju za čoveka. ViĎeni su kako jecaju dok su ljudi koje su čuvali grešili! NJihove suze pokazuju njihovu ljubav i sastradanje sa čovekom.

7.  Blagoslovena moja u Gospodu čeda, neka vas ljubav našeg Gospoda održi u duhovnom i telesnom zdravlju!

Zaista, žalosno je da dete živi u očinskoj kući, da uživa sve životne udobnosti, a da ne poznaje svog sopstvenog oca. Čak i ako mu ukazuje malo pažnje i poštovanja, on ne oseća obilje njegove ljubavi i privrženosti nego, naprotiv, kada se seti oca, smatra da je to nedostojno njegovog razmišljanja i interesovanja.

Čime bi trebalo kazniti tako neblagodarno i nadmeno dete? Sigurno je da bi ga svako smatrao nedostojnim da nasledi očevu ljubav i bogatstvo. Na žalost, u ovom primeru i u liku neblagodarnog deteta vidimo današnjeg čoveka koji se odrekao Boga, svog Oca. Žalosno je i da kažemo, ali ovde prepoznajemo i današnje hrišćane, osim nekolicine izabranih.

Mi živimo u ovom svetu koji nam je Bog odredio kao naše privremeno obitavalište. Dao nam je slobodu da uživamo u dobrim stvarima na zemlji, ne ostavljajući Sebe neposvedočenog u svemu što vidimo i poimamo, kako bismo Mu svojim razumom, zajedno sa svesrdnom ljubavlju prema NJemu kao našim najuzvišenijim prinošenjem, iskazali čast i slavu.

Osvrnimo se ukratko na svetospasonosne i suštinske dogaĎaje, počev od neposlušnosti prvostvorenih, kako bismo jasnije sagledali bogatstvo ljubavi Božije. Zbog svoje gordosti i neposlušnosti, prvostvoreni su izbačeni iz vrta naslade i nasledili su zemlju trnja i čičaka. MeĎutim, bezgranična ljubav Nebeskog Oca, kojeg je ljudski rod zaboravio, poslala je u svet NJegovog jedinorodnog i ljubljenog Sina da bi poništio ljudsko neprijateljstvo prema NJemu. Vidimo da ga je NJegova najuzvišenija ljubav vodila ka žrtvovanju NJegovog najslaĎeg Sina posredstvom tragične krsne smrti, jer je to bilo jedino što je brisalo teški pad grešnog čoveka.

Apostol Pavle prikazuje ovu žrtvu sledećim rečima: On koji svoga Sina ne poštede nego Ga predade za sve nas (Rim. 8;32) i Unizio je sebe u bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Filiplj. 2;8).

MeĎutim, nakon tri dana On je samovlasno i bogodolično ustao, postajući prvina usnulih u najistinitijem uverenju da će čitav ljudski rod vaskrsnuti u dan sveopšteg Vaskrsenja.

Pre Svog Vaznesenja, zapovedio je svetim Apostolima da sve koji poveruju u NJegovo ime krštavaju u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, istovremeno im dajući silu da posredstvom vere postanu čeda Božija.

On nam je predao i sveta Tajinstva, da bismo se njihovim posredstvom sjedinjavali s NJim i uvek živeli u NJegovoj blizini, u istinskom blaženstvu koje može da nam obezbedi samo sjedinjenje sa Bogom.

Dao nam je i nedremanog čuvara duše i tela, našeg svetog angelačuvara kojeg nam je poslao prilikom svetog krštenja da bi bio naš rukovoditelj i zaštitnik.

Kroz svetu tajnu Krštenja, hrišćanin postaje čedo Božije po blagodati, naslednik Božiji i sanaslednik Hristov (v. Rim. 8;17).

Zaustavimo ovde izlaganje dogaĎaja koji otkrivaju beskonačna bogatstva nepojmive ljubavi nebeskog Oca prema nama. Ukoliko se čovekov um više prosvetljuje da bi shvatio ljubav Tvorca prema NJegovoj tvorevini, utoliko čovek više biva svestan naše neblagodarnosti i zanemarivanja našeg privrženog i istinskog Oca.

Živimo u ovom ispraznom svetu kao istinske neznalice ili, bolje rečeno, kao oni koji još nisu shvatili zbog čega žive, kakav je cilj ovog našeg života i kakvo je čovekovo prizvanje na zemlji! Na žalost, gotovo da smo se pretvorili u beslovesne zveri! Živimo i ne razmišljajući da je vreme našeg ovdašnjeg života najdragocenija stvar za naše buduće vaspostavljanje. Mi to vreme koristimo i rasipamo bez žaljenja, a kada doĎemo sebi nećemo biti u stanju da to vreme vratimo.

Uistinu je mudar onaj čovek koji je shvatio veliku vrednost vremena ovog prolaznog života pa ga saglasno tome i koristi, obogaćujući svoj život dobrim delima. Kada pak doĎe tužni smrtni čas, njegova savest će biti odvažna i reći će u svoju odbranu pred duhovnim tužiocem, tj. demonom: "Učinio sam ono što je trebalo. Zašto se još gneviš?"

U svetom EvanĎelju, Isus govori o čovekovom prizvanju i kaže: IziĊoh od Oca u došao sam na svet; opet ostavljam svet, u idem Ocu (Jn. 16;28). Ovde naš Spasitelj govori kao čovek jer se kao Bog, jednosuštan sa Ocem, nikada nije ni razdvajao od NJega. Činjenica da je čovek predodreĎen da napusti svet u vreme koje mu je Bog odredio i da se vrati Bogu, odakle je i došao, može se izvesti iz Svetog Pisma, iz Knjige Postanja: A stvori Gospod Bog ĉoveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni, i posta ĉovek duša živa (Post. 2;7). Božanski dah izašao je iz Triipostasnog Boga, ali ne tako da je sam dah postao duša u čoveku, nego tako što j e čovekova duša stvorena božanskim udahnućem, zbog čega je i dužna da se vrati svom Bogu.

Ovde postoji nešto vredno pažnje: dah Božiji je izašao i stvorio čovekovu dušu. On ju je stvorio svetom, čistom, nezlobivom, dobrom, itd. Dakle, kada za dušu doĎe strašni smrtni čas, pitam se hoće li ona još uvek posedovati svoju prvobitnu svetost i čistotu? Na žalost, neće, jer smo svi mi grešni, budući da smo Adamovi potomci. Bog, meĎutim, koji poznaje našu slabost i zna da je misao srca ĉoveĉijega zla od malena (Post. 8;21), sigurno neće od nas zahtevati tu neporočnu, prvobitnu čistotu. Šta će onda tražiti? Tražiće istinsko, iskreno pokajanje, uzdržavanje od greha, srce skrušeno i smireno. Tražiće plač i suze da bi nam dao amvrosiju utehe, koju nepokajani svet ne pozna (v. Jn. 1;10).

Kada se čovek iskreno pokaje, Bog ga dočekuje raširenih ruku, istovremeno mu dajući i božanske osobine kojima će nesmetano moći da se uznese u bezgranično Carstvo Božije, gde će od tada živeti uz Nebeskog Oca. Eto, to je čovekovo prizvanje!

Čovekov um je zadivljen kada shvati ovo veličanstveno i uzvišeno božansko prizvanje. Pa ipak, kolika je čovekova neosetljivost i kako je gusta tama koja prekriva njegove duševne oči, tako da i ne razmišlja o tome zbog čega živi na zemlji i šta Bog od njega želi! Na žalost, vid njegovog uma pokvaren je bolešću greha, a posebno samoljubljem.

Dokle ću, Bože moj, biti trom i neosetljiv za ovo naše veliko prizvanje? Pošalji nam malo prosvetljenja. Zar je sunce ikada prestalo da šalje svoju izobilnu svetlost? Utoliko pre nećeš prestati da blistaš Ti, koji si večno Sunce LJubavi! Teško nama, Gospode moj, jer svojevoljno tvorimo svako zlodelo. MeĎutim, budući da Ti imaš beskonačne okeane ljubavi, opet i opet izlij na nas ljubav i blagonaklonost, sastradanje i dugotrpeljivost. Možda će se tako spasti nešto više duša pre nego što se Tvoj pravedni sud obruši na nas! Da, Gospode, smiluj se meni, nesrećniku koji ne primenjuje ono o čemu propoveda, i podari mi pokajanje pre nego što napustim ovaj svet! Prosvetli Svoj svet, radi kojeg si izlio Svoju strašnu i svesvetu krv, i svima podari pokajanje!

8.  LJubljena u Gospodu čeda, molim se da vas moje ubogo pismo zatekne u ljubavi, poslušanju, molitvi i svakoj obazrivosti.

Danas praznujemo Sabor svih sila nebeskih. Pomislite samo kakvo je slavlje na Nebu! Kakve himne! Kakva radost angela Božijih! Danas slave sveti angeli, čuvari naših duša, i budući da su oni naša starija braća, trebalo bi da i mi učestvujemo u njihovoj radosti i blagodati.

Oni nam toliko pomažu na nevidljiv način! Od koliko su nas iskušenja i smrti izbavili! Koliko molitava za nas izgovaraju kada ugledaju lice Božije! Kada stoje pored nas, oni prinose molitvu svakog čoveka! A kada se upokojimo, oni su ti koji će nam pomoći u smrtnom času i u uznošenju kroz vazdušna mitarstva. Iz tog razloga, trebalo bi da gajimo posebnu ljubav prema angelima Božijim.

Nama, meĎutim, daleko više dolikuje da im se upodobljujemo po njihovim vrlinama. Sveti  angeli su savršeno poslušni zapovestima Božijim. Oni bespogovorno izvršavaju NJegove odluke. Poseduju savršenu ljubav prema Bogu i ljudima. Angeli poseduju neoskrnavljenu čistotu i nepobedivo smirenje, dok se njihova nezlobivost ne može ni iskazati.

Angele krase i ostale vrline. Ako ih iskreno ljubimo, ako želimo da živimo na istom mestu na kojem i oni, moramo se prisiliti da ih podražavamo.

Sveti Oci nazivaju monaški život angelskim, i upravo stoga bi monasi trebalo i da žive angelopodobnim životom. MeĎutim, kada ne žive tako nego životom koji je tome protivan, pribrojaće se zlim angelima.

Borite se, čeda moja, moja radosti i uteho, da biste zadobili angelopodobno poslušanje, ljubav, molitvu i čistotu, i da biste u životu posle smrti živeli zajedno sa angelima. Amin. Neka bude.

9.  Čedo moje, ukoliko više budeš opažao milost Božiju, utoliko ćeš se s većom ljubavlju sjedinjavati s NJim. Ukoliko dublje budeš ponirao u velelepnost Božije veličanstvenosgi, utoliko ćeš se dublje pogružavati u svoju ništavnost, uz odgovarajući stepen uzdizanja u duhovnom poznanju.

Ukoliko sa svojom neprestanom molitvom sjediniš više smirenja, utoliko ćeš više osećati Isusa, i tvoje srce će se osećati kao druga neopalima kupina.

Uznesi svoj um gore, gde su naš život i radost, jer je, prema rečima apostola Pavla, naše življenje na nebesima (Filiplj. 3;20). Svesrdno čezni za višnjim stvarima, i ta sveta čežnja će ti učiniti monaštvo lakim i slatkim.

Kada blagodat Božija odnese tvoj um, čuda će slediti jedno za drugim, on (um) će u potpunosti biti u istupljenju i stajaće pred izobilnom svetlošću razumevanja poznanja Božijeg.

10.  Kada Hristos živi u tebi, ničega se nemoj plašiti. Da bi Hristos živeo u tebi, neophodno je mnogo smirenja. Duhovno padni pred preneporočne noge NJegove i zajecaj: "Isuse moj, jedino  si mi Ti preostao u ovom mom skrušenom životu, kao svetlost i kao život. Pokaži mi Svoju duhovnu lepotu, da bih se ispunio bogočežnjivošću (božanskim erosom), pohitao ka Tvom  izmiru i zavapio: Duša se moja prilepila za Tebe, desnica Tvoja drži me (Ps. 63;8). O, Isuse moj, kada ću doći i pokazati se licu Tvome (v. Ps. 42;2)? O, svetlosti moje duše, kada ću Te videti, ispuniti se i reći: O, dubino bogatstva premudrosti i razuma Božijega (Rim. 11;33)?

Da, čedo moje, iznad svega ljubi smirenje i tada ćeš Hrista, smirenog u srcu, zadobiti kao imovinu svoje duše.

Isusa udahni, Isusa izdahni; tada ćeš znati šta je Isus!

Gde je zemaljska ljubav? Da li je moguće da ugarak padne u suvu šumu i da nešto preživi? Isto se dešava i sa grančicama ljudskih pomisli kad na njih padne ljubav Isusova.

11 Budi hrabar, čedo moje! Kroz mnoga iskušenja uznećemo se do bezgranične, božanske svetlosti Tavorske gore i tamo ćemo začuti božanski glas našeg ljubljenog Isusa: Kako su mili stanovi Tvoji, Gospode nad silama! Gine duša moja želeći u dvorove Gospodnje; srce moje i telo moje otima se k Bogu živome (Ps. 84;12). Da, Životodavče, Hriste Bože naš. Ja doĊoh da život imaju i da Ga imaju u izobilju (Jn. 10;10).

Da, molim se da Hristos, večni Život, živi i vlada u tebi, kako bi i ti uskliknuo: Ava, Oĉe (Gal. 4;6)! O, šta je ugodnije od Isusa? Ko je ikada okusio ljubav Hristovu, a onda poželeo drugu, grešnu ljubav? Niko! Ta ljubav je toliko moćna da će, čak i u slučaju da čovek sto godina strada i zatim nakratko oseti božansku ljubav, ova ljubav biti u stanju da razveje sve te patnje i da čoveka ostavi zadivljenog pred Božijom veličinom.

12.  Usled svoje bezgranične dobrote i htenja da nam preda Svoja bezgranična dobra, Bog nas priziva i podstiče da ih od NJega tražimo. On želi da ih preda i želi da pokucamo na dveri NJegove milosti, a On će nam ih sigurno otvoriti.

Bog želi da pokucamo. MeĎutim, šta čini Ďavo, to prvonačalno zlo, Božiji i naš neprijatelj, da čovek ne poveruje Božijim podsticajima? On nam daje pomisli neverja, a zatim i pomisli beznaĎa i očajanja, kako ne bismo poverovali da će Bog pouzdano ispuniti Svoje božanske reči. On nam tada govori: "Ti si grešnik, ti si takav i takav, i Bog te neće uslišiti. On neće obratiti

pažnju na tebe, možeš da vapiš koliko god hoćeš." Na taj način on slabi našu veru i snagu naše volje.

13.  Mi nismo potrebni Hristu jer On ima na hiljade angela koji mu besprekorno služe. Osim toga, On jednom rečju može da stvori na hiljade ovih najsvetijih bića. MeĎutim, NJegova beskonačna ljubav podstiče Ga da se stara o nama, i da se pri tom ne odvraća od našeg smrada i naših zagnojenih rana. Prema tome, sećajmo se ove ljubavi Božije u svakom trenutku svog života, i sva svoja bezvredna dela tvorimo samo i samo ljubavi Božije radi.

Pomisli na to, da mi nismo bili raspeti za Hrista, našeg Spasitelja, dok je On, usled Svog poslušanja, pretrpeo krsnu smrt zbog naših nakaznosti.

14. Neka blagodat Hristova bude sa tobom, čedo moje, da bi te prosvetlila i da bi umnožila tvoju ljubav prema NJemu, kako bi ostao pokraj NJega, kako te ne bi poneli svetovni tokovi i kako ne bi otpao od Boga, čime bi izgubio svoju besmrtnu dušu koja je vrednija od čitavog sveta.

Blagodat koja ti je došla je mala. Svetitelji su, meĎutim, posedovali mnogo blagodati. Da bi se blagodat umnožila, moraš zadobiti smirenje. Ako se pogordiš, ona će otići, i tada ćeš jecati. Prema tome, budi oprezan i sećaj se svojih grehova i strasti, kako u tebi ne bi poniklo slavoljublje, koje će udaljiti molitvu Isusovu.

15. Dobrota Božija ponekad podseća na štap kojim se čovek kažnjava, ali za njegovo sopstveno dobro. Kada vidi da je štap postao suviše težak, On menja Svoj pristup i štap se pretvara u trsku koja olakšava breme i teši čovekovu dušu. Na taj način sve služi čovekovoj koristi i njegovom duhovnom napretku.

Kada čoveku nedostaje duhovno znanje, čovek misli da će ga štap, "kazna Božija", ubiti i da će to večno trajati. MeĎutim, uporedo sa iskušenjem, dobri Bog daje i izlaz, odnosno kraj iskušenja.

Čovek poseduje rasuĎivanje. On, na primer, zna koliki teret može životinja da podnese, tako da je ne pretovaruje. Bog poseduje daleko veće rasuĎivanje, tako da nas neće pretovariti  iskušenjima koja prevazilaze naše snage. Prema tome, ne vodi nas Bog ka nestrpljenju nego naša malodušnost, zbog koje nam se čini da je naše breme isuviše teško.

Ponekad, meĎutim, Bog dopušta da na ljude u kojima se nastanilo mnogo gordosti i nadmenosti doĎu veoma snažna iskušenja, kako bi unizio njihov oholi duh. I pored toga, On ih ne napušta i NJegova milost će ponovo doći. O, koliko je dobar Bog!

16. "Danas Presveta Djeva raĎa Nadsuštog." Šta mogu ja, nedostojan i oskrnavljen, da kažem o bezgraničnom domostroju najuzvišenijeg Boga? Dok sozercavam ovo tajinstvo, zadivljen sam i nisam u stanju da ga neposredno gledam.

Kako je moguće da se Bog kao Mladenac rodi u pećini namenjenoj beslovesnima (životinjama)? Kako je mogao biti povijen u pelene i nošen u svetim rukama Presvete Bogorodice On, kojega je Otac rodio bez majke? "Veliki si, Bože, i čudesna su dela Tvoja, i nijedna reč nije dovoljna da opeva čudesa Tvoja!" O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega (Rim. 11;33)!

Moja duša radovaće se u Gospodu, i duhovno ću obasuti celivima najslaĎeg i blaženog Bogomladenca, da bi me On izbavio od mojih beslovesnih strasti.

17.  Hristos nam je zapovedio da svojim neprijateljima ne opraštamo sedam puta nego sedamdeset puta sedam, i to svakoga dana. Utoliko će više puta oprostiti On, koji je bezdan praštanja!

Ako biste bili u stanju da izbrojite kapi kiše i zrna peska, bili biste u stanju da izmerite mali deo bezgraničnog milosrĎa bezgraničnog Boga.

18.  Padnimo pred Caricu Nebesku, preneporočnu Bogorodicu, brzoposlušnu Sluškinju, da bi i Ona mogla nama da pomogne jer "niko ko Tebi pritiče nije se postideo nego preklinje za blagodat i od Tebe dobija dar na korist svojoj molbi." Posle Boga, jedino je Ona u stanju da nam pomogne. Uzdajmo se u NJu i nećemo se postideti.

19.  Svim srcem se molim da si dobro i da se raduješ u duševnom miru, jer mir Božiji nije ništa drugo do mesto Božije, počinak, blaženstvo i božanska naslada.

Mir Božiji, koji prevazilazi svaki um (Filiplj. 4;7) daje se kao nagrada i carski dar dušama koje se bore. On je svojina čeda Božijih. Da bi taj mir obitavao u duši jednog hrišćanina neophodan je, kao prvo, pobožan trud, odnosno trud koji je duhovne prirode, a zatim i rasuĎivanje i savest koja je blistavija od sunca i koja zna da je čovek uradio ono što je trebalo da uradi.

Takva duša će zatim primiti skupoceni dar "mira Božijega" i naslaĎivanja u njemu, i besediće kao nevesta sa najlepšim Ženikom, Hristom, o njihovom večnom braku i duhovnim bogatstvima Neba. Dok čovek razmišlja o tome, mir se uvećava i sve se završava najslaĎim suzama.

Mir Božiji je zalog budućeg venčanja sa zaklanim Jagnjetom. O, miru Božiji, doĎi čak i meni, nevoljniku, koji ne poznajem tvoju lepotu! DoĎi i osveži moju lukavu, nesavesnu dušu!

20.  Molim se da ljubav Isusova razgori tvoje srce ljubavlju, tako da kao žedan jelen pohitaš monaškim izvorima duhovne vode i da se dovoljno napiješ nebeskog nektara. Postani potpuno duhovan i bogočežnjivošću (božanskim erosom) potpuno posvećen poklonjenju Onome koji te je voleo do smrti i to do smrti na Krstu.

Istinsku radost i sreću naći ćeš jedino u Bogu, jer je njihov izvor nepromenljivi i istiniti Bog. NaslaĎivanja ovozemaljskim stvarima mogu se zadobiti samo uz veliki trud i napor, da bi nakon toga postala štetna i zaslužila kaznu. "Taština je sve ljudsko što posle smrti ne ostaje; ne ostaje bogatstvo niti prati slava; jer kad smrt naiĎe, sve se to uništi.[1]"

Želiš li da živiš ugodnim i spokojnim životom? Pridržavaj se zapovesti Gospodnjih. Neka strah Božiji bude u svakoj tvojoj misli, u svemu što govoriš ili činiš. Strah Božiji je početak i kraj mudrosti (v. Priče Sol. 1;7).

Kao što svetiljka obasjava put po kojem koračamo, na isti način nas i strah Božiji duhovno obasjava, tako da vidimo kako moramo koračati putem spasenja. I kao što nas svetiljka čuva od

spoticanja i padanja, tako nas i strah Božiji izbavlja od prepreka greha i vodi nas ka odredištu, a to je zadobijanje Boga.

21.  Čime ćemo se odbraniti kada nam Hristos pokaže Svoje probodene ruke, ili Svoje bedro, probodeno kopljem, ili Svoju preneporočnu glavu izbodenu trnovim vencem, ili pak Svoje usne, ugorčane od žuči i octa i kada nam kaže: "Zbog tebe sam, najdraža dušo, pretrpeo sve ove stvari, zbog Moje velike ljubavi prema tebi. Sada mi pokaži znake tvoje ljubavi prema Meni, i oni će biti kao balsam za Moje rane." Čeda moja, šta ćemo tada pokazati? Našu neblagodarnost, naš nemar, naš egoizam, našu neposlušnost i mnoštvo ostalih strasti? Tada ćemo, umesto balsama, u rane ljubavi položiti otrov! Napred, dakle! Prisilimo se. Postarajmo se da od sada polažemo balsam na NJegove rane i da se nazovemo NJegovim istinskim, ljubljenim čedima.

22.  "Božansko je izvan objašnjenja i poimanja." Mi ne poznajemo prirodu svog uma. Mi ga ne vidimo, a ipak um upravlja svim što je u čoveku. Kako, dakle, naš ograničeni um može da pojmi bezgranični um, odnosno Boga, da bi poverovao u NJega? Bog je iznad duha, iznad bilo čega o čemu čovek može da razmišlja. O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijeg (v. Rim. 11;33)!

23. I ja sam, čeda moja, imao svoje bolešljivo telo kao trn na svom putu. Ono mi nije dopuštalo da napredujem, i tako sam ostao iza, sve dok se Bog nije smilovao mojoj slabosti.

Iz greha se raĎa svako zlo, ali Bog usled Svoje prevelike dobrote preobražava kaznu za greh u oproštaj, ali isto tako i u sredstvo za zadobijanje odvažnosti pred NJim.

O, kolika je ljubav Božija prema čoveku! Ko je u stanju da neposredno gleda u ovaj okean ljubavi? Čovek plače kao novoroĎenče kada se njegov um prosvetli i kada, makar i neznatno, sagleda koliko ga Bog ljubi. MeĎutim, koliko truda najpre mora uložiti da bi mu bilo dato ovo prosvetljenje! To je dar odozgo, od Oca svetlosti. Za duše koje su se opekle na teškoćama raznolikih iskušenja, On dolazi kao rosa, kao prijatan prolećni dan.

24.  Čovek prOpušta da prepozna svog sopstvenog Oca, najuzvišenijeg Boga, koji je čoveka stvorio iz ništavila. O, koliko nam je štetilo naše propuštanje da Ga prepoznamo! Prvi prestup prvostvorenih uzrok je svih ljudskih patnji. NJihov greh neposlušnosti i nepokajanje doneli su njihovom potomstvu, odnosno nama, sve rĎave rezultate, i mi žanjemo trnje i čičak najrazličitijih iskušenja.

Umrećete (2;17). Smrt je propadanje naše prvobitne nepropadljivosti, sa svim svojim svojstvima; bolešću, patnjom, nesrećom, bolom, itd.

MeĎutim, dobrota Božija nije zapostavila Svoju sopstvenu tvorevinu, nego joj je kroz krsnu smrt Svoga Sina podarila blagodat: Blagodaću ste spaseni (Ef. 2;5).

Kao što je zlobni demon iskoristio mudru zmiju kao svoje oruĎe, na sličan način se i Gospod Isus Hristos obukao u ljudsku prirodu da bi obmanuo Ďavola.

O, Gospode Isuse Hriste, svetlosti moje pomračene duše, svrho moga života, koliko se sa proticanjem vremena uvećava naša krivica! Jedno neposlušanje prouzrokovalo je silazak Božiji na zemlju! I gde Ga je to vodilo? Da bude raspet na Golgoti! Kratkotrajno okušanje zabranjenog ploda vodilo je strašnoj drami Bogočoveka. O, koliko Bog voli čoveka! Budimo odvažni u svom pokajanju, sabraćo moja grešnici: ako gresi vaši budu kao skerlet, postaće kao sneg; ako budu irveni kao crvac, postaće (beli) kao vuna (Is. 1;18) I koliko je istok daleko od zapada, toliko udaljuje od nas bezakonja naša (Ps. 103;12). Prema tome, čeda moja, budimo verni u ljubavi prema tako dobrom Bogu. Amin.

25.  Da, čedo moje, neka ti jedino Isus postane sve. Pouzdaj se u Onoga koji je rekao: Nikada neću odstupiti od tebe niti ću te ostaviti (v. 5. Mojs. 31;6). Nikada se nemoj obeshrabriti. Uvek stoj visoko uz Isusa kao uz svoj ponos i gordi se svojom ništavnošću.

Kada te (demon) uznese visoko, smiri se i spusti se na zemlju posredstvom samoprekorevanja. Kada te odvede dole u pakao, u očajanje, uzleti do neba Božije blagodati i ljubavi. Takva je igra koju bi trebalo da igraš sa njim. Ne plaši ga se, obuci se u Hrista. Ti si nasleĎe Hristovo i pridružen si svetiteljima. Postoji još mnogo toga kroz šta moraš proći da bi pokazao meru svoje ljubavi prema Onome kojem si posvetio samoga sebe.

Ne prihvataj nijednu gordu pomisao na koju te nagovara satana nego neprestano osuĎuj samoga sebe. Taj prepredenjak nas je oskrnavio nedoličnim strastima. Čime onda možemo da se gordimo? Potrebni su nam jecaji i reka suza da bismo oprali naše čireve i nečistotu.

Ne zaboravljaj smirenje Raspetoga: Nauĉite se od mene jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11;38). Spokojstvo i mir u našim uzburkanim dušama naći ćemo jedino zadobijanjem istinskog smirenja.

26.  Čovek pati zbog svojih grehova. MeĎutim, dobrota Božija smatra tu patnju za duhovno delanje, tako da mu daje platu i nagradu.

Kako da ne volimo takvog Boga? Kako da čitav svoj život ne posvetimo tome da Mu se klanjamo?

Na žalost, uprkos svemu tome mi zaboravljamo Boga, a ja to činim više od svih ostalih. Zbog toga prestupamo NJegove zapovesti. Da se sećamo Boga, sećali bismo se i onoga što Bog zapoveda, a strah od NJega učinio bi da budemo pažljivi i verni zakonu. Sećali bismo se Suda i ognja paklenog, i izlivali bismo suze. Što smo dalje od suza i plača, to se više privezujemo za ovozemaljsko i prolazno. Briga za višnje raĎa žudnju za nasleĎivanjem tih stvari, odnosno za nasleĎivanjem večnih dobara. To dobro staranje raskida našu grešnu privezanost za propadljivo i prolazno, koje nam se čini kao dobro.

Neka nam Gospod podari dobru savest, da bismo se pobrinuli za svoje duše pre nego što odemo na drugi svet.

27.  Svim srcem se molim da se ljubav Isusova obilno izlije u vaša srca i da se blagodaću NJegovom udostojite da sve dane svog života proživite u čistoti duše i tela.

Po tome će svi poznati da ste moji uĉenici, ako budete imali ljubav meĊu sobom (Jn. 13;35). Tako je govorio živonosni Istočnik, naš Hristos. On je takoĎe rekao: Kao što loza ne može roditi roda sama od sebe ako ne ostane na ĉokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ja sam ĉokot, a vi loze; ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod (Jn. 15;45).

Ovom uzvišenom slikom naš najslaĎi Isus nas uči da nećemo doneti plod večnog života ako ne ostanemo uz NJega. Da bismo Mu se približili, moramo Mu pristupiti tvorenjem NJegovih božanskih zapovesti. NJegove zapovesti nisu teške (v. 1. Jn. 5;3), ali naš nemar i nedostatak smirenja u našim srcima smatraju zapovesti nepodnošljivim bremenom. Pa ipak, Hristos nam je upravo kroz te zapovesti obezbedio zadobijanje mira i blaženstva.

Kad ljubav utvrdi svoj presto u duši, ona daruje najlepše duhovno proleće. Sve blista od povetarca osvežavajućeg miomirisa ljubavi, jer ona sve snosi, sve veruje, svemu se nada, sve trpi, ne misli o zlu (1. Kor. 13;5), ne čini zlo i sve posmatra prostodušno; ljubav sve prekriva. Iz tog razloga, zaslužila je najveću nagradu: LJubav nikad ne prestaje (1. Kor. 13;8).

Kada nevesta ljubi ženika, danonoćno misli o njemu, zamišlja ga i samo za njega živi. Ne proĎe ni jedan jedini trenutak a da joj on nije u mislima i da u njeno srce ne kapne sladost ljubavi i nade da će ga sresti. Ona je na taj način neprestano povezana sa svojim voljenim.

Trebalo bi da i mi na isti način opštimo sa svojim Gospodom. Nedopustivo je da ograničimo svoju ljubav tako što ćemo je davati samo odreĎenom pojedincu, bilo da su to roditelji, roĎaci ili neki od članova bratstva, a što su Sveti

Oci označili kao "pojedinačno prijateljstvo". Sve ovo gore navedeno smatra se vrstama duhovne preljube, jer duša menja večnu ljubav prema preneporočnom, prečistom Ženiku za ljubav prema zemaljskim i propadljivim ljudima.

Smirite se, čeda moja, ukoliko ne želite da Bog dopusti da padnete u iskušenja. Iskušenja će nas pratiti saglasno gordosti kojom smo obuzeti. Iskušenja neće prestati dok se ne smirimo uz duševno znanje i osećanje.

28.  U svetom EvanĎelju spominje se deset gubavaca, a živa kupelj, odnosno zapovest živog Logosa Božijeg, očistila je svakoga od njih. MeĎutim, samo se jedan od njih vratio da zablagodari ovom velikom Dobročinitelju. Tada je Istina, odnosno Sam Isus, upitala:

Zar se ne oĉistiše desetorica? A gde su devetorica? Kako se ne naĊe nijedan drugi da se vrati i dade slavu Bogu, nego samo ovaj inoplemenik (Lk. 17;17-18).

Prema tome, u svakom povoljnom preokretu dogaĎaja, kao i u svakom naletu nesreće, u dobrom zdravlju kao i u suočavanju sa bolešću, u radosti, ali i u žalosti, uvek bi trebalo da prinosimo miomirisni tamjan naše blagodarnosti pred presto Božiji, kao nekoristoljubive sluge koje su primile blagodat posredstvom dragocene krvi Hristove.

"LJubljeni naš Hriste, dobri naš Bože, podari nam dar blagodarnosti kako ne bismo bili još više kažnjeni, jer nam je dosta i to što smo krivi za ostale grehe."

29.  Ne plaši se ničega osim Boga. Neka ti strah Božiji bude kao svetiljka koja će ti obasjavati put i precizno pokazivati kuda bi trebalo da koračaš. Bez straha Božijeg ne možemo imati niti čistu savest, niti se možemo iskreno ispovedati, niti pak možemo zadobiti duhovnu mudrost, jer je početak i kraj mudrosti strah Gospodnji (v. Priče Sol. 1;7).

30.  Krsna smrt našeg Gospoda vratila nam je nekadašnje usinovljenje, gde čeda Božija

usklikuju: Ava, Oĉe (Gal. 4;6)! Strašna stradanja Gospodnja udostojila su nas da postanemo čeda Božija, naslednici Božiji i sanaslednici Hristovi (Rim. 8;17). Toliko se ispunjavam radošću kad pomislim da sam čedo Božije i da mi je dobri Otac pripremio mesto neizrecivog počinka i blaženstva!

Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda (1. Kor. 15;55)? Koliku radost oseća hrišćanin pomislivši da će doći vreme kada će se zatvoriti ove telesne oči i otvoriti oči duše, kada će ugledati novi svet, nova bića, novu tvar, neuporedivo uzvišeniju, nepropadljivu i večnu!

Carstvo nebesko nije jelo i piće (v. Rim. 14;17), nego duhovna sladost svete ljubavi Božije, večna naslada i neizreciva radost.

Hoću da i oni... budu sa mnom gde sam ja, i da gledaju slavu moju (v. Jn. 17;24). O, beskonačna dubino ljubavi Božije! Koliko je On počastvovao nesrećnog čoveka, uzvisivši ga do Samog Boga i podarivši mu večnu slavu i blaženstvo!

Hoćemo li se zbog kratkotrajne, grešne naslade lišiti takve slave i blaženstva? Neka se Bog smiluje svim hrišćanima i neka ih prosvetli da slede put spasenja i pokajanja. Amin, Presveta moja Bogorodice!

31.  Ako čovek razmišlja o raspetom Gospodu i pogružava se u tajinstvo Božije ljubavi prema čoveku, shvata koliko je Gospod pretrpeo zbog svakoga od nas. Čime ćemo uzvratiti Gospodu za sve ono što je za nas učinio? Čovek, meĎutim, nije dostojan ove velike i neizmerne LJubavi.

Čim učinimo neko dobro delo, naš egoizam narasta kao da smo stvorili nebo i zemlju! Bog je, meĎutim, sve stvorio iz ničega a opet se toliko smirio!

MilosrĎe Božije je bezgranično i blaženi su oni koji su razboritošću došli do poznanja ljubavi Božije. Radi zemaljskog, neposlušnog i nepokornog čoveka, koji je postao plen strasti i demona, Sam Sin Božiji je sišao dole i bio prikovan za Krst! Uporedo sa tim, vidimo sopstvenu lenjost, hladnoću i ravnodušnost, dok nam Bog, s druge strane, na mnogo različitih načina pokazuje Svoje proviĎenje i ljubav. Uistinu, čovek je velika tajna!

Beskonačno je i bezgranično Božije strpljenje. Šta On sve ne vidi i ne čuje u svakom čoveku! Mi osećamo nezadovoljstvo kada u osobi koja nam je bliska zapazimo neblagodarnost, kada vidimo da se ponaša grubo, nezahvalno, nečovečno, kada vidimo da ne kaže ni najmanje 'hvala'. Koliko tek Bog mora biti nezadovoljan ljudima koji se prema NJemu ponašaju bezosećajno i odbojno?

Svaki čovek na ovom svetu i svako od nas neblagodaran je u većoj ili manjoj meri. Bog nas hrani, odeva, dao nam je angela-čuvara, hrani nas svetim Tajinstvima, Svojim Telom i Krvlju,

priprema nam beskonačno Carstvo, podnosi nas kad lutamo, prihvata nas kad se pokajemo. Mi, meĎutim, hulimo, bezbožni smo, vreĎamo Ga, nipodaštavamo, dok je On dugotrpeljiv i podnosi nas. On očekuje naš povratak. Mi se ponašamo kao da je Bog naš dužnik, tako da i ne pomišljamo na strah Božiji, poštovanje prema NJemu ili na pobožnost koju bi trebalo da osetimo kad se setimo NJegovog prisustva. Ne pomišljamo da bi trebalo da priklonimo svoje glave klanjajući se ovom velikom Bogu - najčudesnijem, neizrecivom, neistraživom, bezgraničnom i najslaĎem Bogu! Kada bi svako od nas imao hiljadu usta, opet ne bismo mogli da Ga dovoljno dostojno i dolično pohvalimo za sve one bezbrojne darove koje nam je dao! Zbog toga je apostol Pavle, nakon učestalih istupljenja, sozercanja i naslaĎivanja Bogom, često bivao nadvladan čuĎenjem i uzvikivao one besmrtne reči: O, dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijeg! Kako su neispitivi sudovi NJegovi i neistraživi putevi NJegovi (Rimlj. 11,33)!

Ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savetnik (Rimlj. 11;34)? Ko može da zna kako dejstvuje bezgranični Um, ne samo u nebeskoj oblasti nego i na zemlji i u preispodnjoj?

Samo pomisli na to da on bez ikakvog napora i muke hrani svako živo biće: ljude, životinje, polja, gmizavce, ribe, mikrobe i milione živih bića. On brine o svemu i pazi na sve. Kako je mnogo dela Tvojih Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja blaga Tvojega (Ps. 104;24). On zapovedi i stvoriše se.., dade naredbu koja neće proći (Ps. 148;56). Neka bude svetlost... i bi svetlost. Neka bude zemlja... i bi zemlja. Neka bude - zvezde, sunce i mesec (Post. 1;3-18), i pojaviše se te zapanjujuće tvorevine, ta preogromna tela, koja lebde u prostoru i kreću se, koja obasjavaju i krase nebo - sve je to postalo na jednu reč Božiju!

Logos postade telo i nastani se meĊu nama (Jn. 1;14), Logos Očev. U poĉetku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Bog beše Logos (Jn. 1;1). On je došao i prihvatio telo i postao čovek, i svet je kroz NJega postao - On je stvorio svet!

Dao nam je vlast da budemo čeda Božija (v. Jn. 1;16). Došao je Svojim stvorenjima, i ona Ga nisu prihvatila. Zamisli sada to: On je stvorio svet i ljude, a oni su bili hladni i bezosećajni, i nisu Ga primili. Došao je kao stranac. Ukazano Mu je gostoprimstvo na drvetu Krsta umesto u domu. Ukazano Mu je gostoprimstvo u grobu. Zemlja se zatresla, zavesa se rascepila, sunce se pomračilo, vaseljena je bila prestrašena!

Koji je bog tako velik kao Bog naš (Ps. 77;13)? Veliki si, o, Gospode, i čudesna su dela Tvoja, i nijedna reč nikada neće biti dovoljna da Te na doličan način opeva.

Logos postade telo (Jn. 1;14). Kakvu veličinu ovo krije! Bog je postao čovek i sišao je sa nebesa. Bestelesni Bog, beskonačni i nepojmljivi Duh došao je i nastanio se u ljudskoj prirodi da bi je spasao. On je postao rob da bi nas izbavio iz ropstva. Postao je čovek, da bismo mi postali  bogovi po blagodati: Bogovi ste, i sinovi Višnjeg cvu (Ps. 82;6).

Dolaskom božanskog Deteta postali smo narod izabrani (Tit. 2;14), narod sveti (1. Petr. 2;9) i sveštenstvo Božije. Božanski Logos živi, vlada i upravlja nad vascelom tvorevinom, jedinorodni Logos Božiji, bezgranična sladost postojanja Božijeg, slava i pohvala mučenika, trpljenje svetih monaha, jedini Ženik čistih duša. Svima koji su Ga primili dao je vlast da postanu čeda Božija, koji se ne rodiše od krvu, ni od želje telesne, ni od želje muževljeve, nego od Boga (Jn. 1;12-13).

Oni koji će biti spaseni nisu roĎeni od volje tela i od žudnje nego od Boga, i oni će carevati pored NJega.

I od punoće NJegove mi cvu primismo, i blagodat na blagodat. Jer se Zakon dade preko  Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista (Jn.1;16-17). On nam je dao Deset zapovesti, On nam je dao zakone u novoj blagodati EvanĎelja i, zanemarivši blagodarnost koju Mu dugujemo, dao nam je još više blagodati! I od punoće NJegove mi ceu primismo, i blagodat na blagodat (Jn.1;16). Bog se ničega ne lišava dajući nam Svoju slavu, jer On daje od Svog preobilja. Bog se nije umanjio davanjem i stvaranjem sveta nego se ispunio. Bezgranično savršeni Bog stvorio je ljude i angele kako bi postojala i druga bića koja bi se NJime naslaĎivala, da bi i drugi duhovi postali blaženi, i da bi i druge duše i bića posedovala slobodnu volju. On ih dakle nije stvorio kao podjarmljene robove, nego kao slobodna bića koja Mu se slobodno potčinjavaju i slobodno Ga slave.

"Ja ne želim ropstvo", kaže Bog. "Ne želim da budu kao životinje koje je čovek porobio i vodi ih kuda želi. Ja želim slobodnu volju." Tolika je veličina Božija!

O, šta su demoni izgubili kad su otpali od bezgraničnog, najslaĎeg, neizrecivog Boga! Šta je vlast Božija izgubila nepotčinjavanjem Lučonošinim? Ništa: Bogu niko i ništa nije potrebno. Mi smo ti kojima je Bog potreban, i On besplatno spasava čoveka.

Sainc Pcccr

Bog je savršen, nepojmljiv i blagosloven u vekove vekova. On je došao i besplatno nas spasao. NJemu dugujemo vascelo svoje postojanje pa čak ako ga i damo, mi opet ništa nismo učinili osim što smo izvršili svoju dužnost. On je naš Stvoritelj, On je naš Spasitelj.

NAPOMENE:

1.      Iz Opela (Prim. izd.)