PREPODOBNI JOVAN KASIJAN PREGLED DUHOVNE BORBE XII

O KRAJU POKAJNIĈKIH TRUDOVA

118.   Savršeno pokajanje sastoji se u tome da više ne ĉinimo grehove zbog kojih se kajemo, i zbog kojih nas savest izobliĉava. Kao dokaz da smo se potrudili oko njih i da su nam oprošteni sluŽ izgnanje iz našeg srca i samog saosećanja prema njima. Neka svako zna da još nije razrešen od ranijih grehova ukoliko za vreme trudova i uzdaha, koje preduzima radi njihovog izglaĊivanja, pred oĉima njegovog uma igraju obrazi grešnih dela

-  bilo onih koje je sam uĉinio, bilo sliĉnih njima, i ukoliko se preko naslaĊivanja sećanjem na  njih  (da  i  ne  pominjem  same  nepristojne  predmete)  razara  dobro  unutrašnje

raspoloţenje duše. Prema tome, onaj ko se bodro trudi nad takvim izglaĊivanjem neka

smatra da je razrešen od svojih grehova, te da je za sve što je ranije uĉinio dobio oproštaj, tek kada oseti da se njegovo srce ni malo ne uznemirava ne samo uobraziljom, nego ni njihovim mamcima. Prema tome, ispitivaĉ pokajanja i oproštaja zaseda u našoj savesti i još pre sudnjeg dana i dok se još odugovlaĉi naše prebivanje u ovom telu otkriva otpuštanje naše krivice i objavljuje o okonĉanju izglaĊivanja javljanjem oproštaja. I da bih odreĊenije izrazio ono što sam rekao, dodajem: moţemo poverovati da su nam oproštene sve skverni ranijih grehova tek kada iz našeg srca budu izgnane i slastoljubive ţelje i same strasti.

119.     Pitanje: Kako se u nama posle toga moţe roditi ona sveta i spasonosna skrušenost i smirenje koje opisuje pokajnik: Greh svoj kazah tebi i krivice svoje ne zatajih. Rekoh: Ispovedam Gospodu prestupe svoje, kako bi nam se istinski i zasluţeno moglo pridodati i ono što sledi: I ti skide sa mene krivicu greha moga (Ps.31,5)? Ili, kako ćemo, raširivši ruke na molitvi, moći da u sebi probudimo pokajniĉke suze koje bi bile silne da nam privuku oproštaj grehova, sliĉno svetom Davidu: Svaku noć kvasim odar svoj. Suzama svojim natapam postelju svoju (Ps.6,7), ukoliko iz srdaca naših izgonimo svako sećanje o našim gresima, iako nam se, nasuprot tome, reĉju samog Gospoda, ĉvrsto zapoveda da ga ĉuvamo u sebi: Ja sam onaj koji izglaĊuje tvoje prestupe i grehe tvoje. I neću ih pomenuti, a ti ih pominji (Is.43,25)? Zbog toga se ja ne samo za rukodeljem, nego i na molitvi naroĉito  staram  da  u  duši  izazovem  sećanje  na  ranije  grehe.  Time  se  ja  uspešnije

oraspoloţujem za istinsko smirenje i skrušenost srca, i sa prorokom mogu smelo da kaţem:

Vidi smirenje moje i trud moj, i oprosti mi sve grehe (Ps.24,18)?

120.    Odgovor: Ono što je reĉeno, reĉeno je o svršetku pokajanja i o priznacima izglaĊenja savesti i pravde. Pominjanje, pak, grehova je, razume se, veoma korisno i potrebno, premda samo za one koji još prohode podvig pokajanja. Bijući se u prsa, oni treba neprestano da vapiju: Jer ja znam bezakonje moje, i greh je moj stalno preda mnom (Ps.50,5), i još: Saopštiću krivicu svoju, i pobrinuću se o grehu svome (Ps.37,19). Prema tome, sve dok se kajemo i dok nas sećanje na ranija grehovna dela još ranjava, neophodno je da kiša suza, koja se raĊa zbog saznanja krivice, gasi muĉni oganj ţeţenja savesti. U ĉoveku dejstvom dubokog smirenja srca i skrušenosti duha, pri neumornom pokajniĉkom trudu i uzdasima, sećanje na grehe moţe da bude uspavano i ţalac savesti da se, blagodaću milosrdnog Boga, povuĉe iz dubine duše. Tada postaje oĉigledno da je on dostigao svršetak izglaĊivanja, da je zasluţeno dobio oproštaj za sve i oĉistio se od skverni svih svojih grehova. Do takvog zaborava, meĊutim, dolazi se jedino zaglaĊivanjem ranijih grehova i strasnih zanosa, te savršenim, tj. potpunim oĉišćenjem srca. Do njega, bez sumnje, ne moţe dostići niko od onih koji zbog nerada ili prezrenja ne brinu o oĉišćenju od strasti, već samo onaj ko gorkim plaĉem i neprestanim uzdasima umiva svu skvernu ranijih neĉistota. Posle svojih trudova on moţe svom ĉvrstinom duše da govori Bogu: Greh svoj kazah tebi i krivice svoje ne zatajih (Ps.31,5), i: Suze su mi hleb dan i noć (Ps.41,4), kako bi zasluţeno ĉuo od samog Gospoda: Oduzeh kao oblak prestupe tvoje, i kao primrak grehe tvoje (Is.44,22).

121.    Ti si napred rekao da naroĉito izazivaš sećanje na ranije grehe. To ne treba ĉiniti. Ĉak i ako se ono protiv volje pojavi, treba ga odmah izgoniti, budući da odvlaĉi um od ĉistog sagledavanja,  osobito kod onog ko  prebiva u usamljenosti,  zapliĉući ga u neĉistote ovoga sveta i gušeći ga smradom strasti. Jer, obnavljanje sećanja na ono što si iz neznanja ili pohote ranije ĉinio po knezu ovoga sveta (ĉak i pod pretpostavkom da se pri takvoj pomisli ne potkrade nikakvo naslaĊivanje) moţe pokvariti vazduh uma odvratnim smradom. Naime, samo misleno doticanje sa ranijom gnjilinom moţe prognati duhovni miris ili sladost miomira vrlina. Prema tome, od sećanja na ranija strasna dela, koje dotiĉe naša osećanja, treba beţati kao što ĉastan i ozbiljan muţ beŽ od priĉe i zagrljaja bestidne i drske ţene. Jer, ukoliko se odmah ne udalji od njenih predloga i ukoliko dopusti makar najkraće zadrţavanje u neĉasnom razgovoru sa njom (ĉak i ako odbaci saglasnost na sramno zadovoljstvo), on nikako neće izbeći osudu svih prolaznika zbog dopuštenja neĉeg bešĉasnog i prekornog. Zbog toga i mi, kada zaraznim prisećanjem budemo uvedeni u pomisli takve vrste, ne treba ni malo da se zadrţavamo na [neĉistoti], već odmah da odstupimo od njihovih uobraţenja. Jer, videći da se zanimamo neĉistim i sramnim pomislima, anĊeli koji prolaze [pored nas] neće biti voljni da o nama kaţu: Blagoslov Gospodnji na vama! Blagosiljamo vas imenom Gospodnjim (Ps.128,8). Dešava se ĉesto da neiskusni, dok sa osećanjem skrušenosti istraţuje svoje padove, ili padove drugih ljudi, sam neprimetno biva ranjen tananom strelom pohote i saglašava se sa njom. Na taj naĉin se ono što je zapoĉeto pod vidom poboţnosti završava sramnim pogubnim završetkom. Postoje putevi koji ĉoveku izgledaju pravi, iako im kraj gleda u dno adovo (Priĉ. 16,25).