O KNJIŽEVNIKU

Ako bi neko, kao jedan izmeñu hiljadu slučajeva, bio primoran da živi od
uroñenog literarnog talenta odnosno ako bi od toga mogao da živi, taj bi morao da se zadovolji svojom sumnjivom »profesijom«. Delatmost takozvanog slobodnog književnika važi danas, kao nikada ranije usvetskoj istoriji, za »profesiju«, pošto je ona zanatski uvežbana. »Slobodni« književnik, ako je pristojan čovek i urnetnik, nema profesiju već je, nasuprot tome, besposličar i privatnik koji po sopstvenom raspoloženju i ukusu provodi vreme.
Svakom slobodnom književniku teško pada da se pronañe u polovičnom
položaju izmeñu privatnika i neslobodnog književnika (što znači žurnaliste). U potrebi za neprekidnom aktivnošću, nek isteruje produkciju preko granica sopstvene prirodne nadarenosti te postaje skriboman. Drugi potpuno komotno dokoličare a čovek bez posla se lako kvari. Svi zajedno, i vredni i pokvareni, žale se na neurasteniju i preosetljivost nedovoljno uposlenih ljudi, previše upućenih na same sebe.
O tome ipak ne bih želeo da govorim. Ovo treba svako da raščisti sa samim sobom. Kako će književnik shvatiti svoj takozvani poziv, potpuno je njegova stvar. Nešto sasvim drugačije od tih često toliko gorkih i sa samoironijom pomešanih osećanja pesnika i literata o njihovom radu jeste shvatanje književničke profesije u javnosti.
Javnost, odnosno štampa, narod i udruženja, ukratko svako ko sam nije
književnik, shvata ovu profesiju i njen krug obaveza daleko prostije. Literati se, kao i lekaru, službeniku ili sudiji, dogaña da se o karakteru svoje profesije izjašnjava na način kojim ga neko posmatra sa strane, od spolja. Svaki donekle proslavljeniji književnik saznavaće, svakog božjeg dana, kroz tekuću poštu, ono što publika, izdavač, štampa i prijatelji žele od njega i o njemu misle.
Publika i izdavač su pritom jedinstveni i veoma uviñavani u svojim
zahtevima. Ali, od pisca uspešne komedije oni očekuju uspešne komedije, od autora rustikalnog romana opet rustikalni roman, od tvorca knjige o Geteu nove knjige o Geteu... Ponekad ni sam autor ne želi ništa drugo. U tom slučaju zavlada sloga, uz obostrano zadovoljstvo. Autor »Getea u učionici«, na primer nastavlja sa »Geteom na dvoru« i »Geteom na ulici«.
Autori koji tako postupaju zaista imaju svoju profesiju, zaista se bave
jednim poslom. Funte im samo cvetaju dok oni poprimaju atribute i oznake bratstva, esnafskog književnika »Cenjeno pero«. »Cenjeno pero« je pronalazak onog, na žalost, anonimnog urednika koji je još pre nekoliko decenija shvatio takozvani »lični elemenat« kao rak žurnalizma. Na mesto ličnosti, on je, kao što se zna, uzdigao »imena« i počastio svako upotrebljivano »ime« svojim »cenjenim perom«, vodeći prilikom naručivanja teksta računa o sujeti autora.
Ova tehnika danas vlada u novinskoj feljtonistici, jer ne robuje kultu bezličnog pod formom apsolutne anonimnosti.
Tako se dogodilo da se autor jednog uspešnog romana veoma iznenadio
sledećem telegramu jednog svetskog lista: »Molimo povratnom poštom par neobaveznih reci od Vašeg cenjenog pera o perspektivama razvoja letačke tehnike. Garantovan visoki honorar.« Uredniku je svaki iole poznatiji autor samo »ime« s kojim on ovako kalkuliše: čitaoci žele interesantne i aktuelme tekstove, žele svima poznata imena pa, prema tome, kombinujmo te dve stvari.
Potpuno je svejedno šta se nalazi u naručenom tekstu: sa cenjenim perima se može sasvim dobro ćaskati o Gerhartu Hauptmanu a sve to započeti samo jednom dekorativnom uvodnom rečenicom. Previše je »cenjenih pera« koja ugodno žive od ovakvog podvaladžijskog posla.
Ovim su otprilike naznačeni zahtevi štampe prema slobodnim
književnicima. Tu spadaju još i »ankete« u kojima se, na način maskiranog društva, profesori izjašnjavaju o teatru, glumci o politici, pesnici o narodnoj privredi, ginekolozi o brizi za spomenike itd. To je, sve u svemu, bezazlen i zabavan posao koga niko ne uzima ozibiljno i koji nanosi malo štete. Mnogo rñaviji su zahtevi štampe koja, pod motom »manus manum lavat«, računa na sujetu i reklamersku potrebu literata. U ove ne-fine stvari računam i male ilustrovane reklamne članke i autobiografije u brojnim žurnalima i nedeljnim dodacima.
Književnik upoznaje ove ponude i zahteve te, ako upravo nema šta da radi, stiče priliku da upražnjavainjem ove u osnovi beskorisne koreposdencije ispuni svoj radni dan. Na sve to dolazi i godinama rastuća, neočekivana privatna korespodencija. O uobičajenim pismima sa molbom neću ništa da kažem. Ali, iznenadio sam se kad se jedan upravo otpušteni kažnjenik ponudio da ispriča svoj život radi proizvoljnog literarnog korišćenja, za jedinstvenu odštetu od
hiljadu maraka. Neveselo je i što svaka omanja biblioteka i poneki studenti bez sredstava smatraju da će autor, poklanjajući svoje knjige u gomilama, pričiniti sebi izvesno zadovoljstvo. Takoñe je čudnovato što svi nemački savezi, svake godine, traže literarne priloge nemačkih pesnika za obeležavanje svojih godišnjica. Uz ovo, želje skupljača autograma, čak i kad ne prilože marku za odgovor, jedva da i igraju neku ulogu. Izdavači, redakcije, maturanti, šiparice i svetsiki savezi, kao i njegove kolege, stvaraju književniku zaista mnogo posla - od šesnaestogodišnjeg učenika koji šalje nekoliko stotina teško čitljivih pisama na detaljno ispitivanje i ocenu, pa sve do rutiniranih starih literata koji na najučitiviji način mole za povoljne recenzije svojih novih knjiga, dajući pritom, na znanje, jasno i oprezno, da protivusluga neće izostati ni u dobrom ni u lošem slučaju. Sa izdavačima i novinama, sa moliteljima i naivcima može se nekako još i izdržati, mirno i sa humorom - ali, besomučna trgovina i koristoljubiva nametljivost nekih prepisivača može da se prima samo sa odvratnošću i besom.
Jedan preterano učtivi mladić koji ti danas u bombastičnom, ulagivačkom pisimu šalje stihove, nameravajući da se sasvim ispuni tvojim mišljenjem i savetom, u stanju je da prekosutra na tvoje dobro promišljeno, prijateljsko ali negaitivno pismo odgovori divljim, pogrdnim člankom u zavičajnim nedeljnim novinama. Upoznao sam se sa velikim brojem književnika koje visoko cenim - svaki od njih ima ista iskustva sa ovim molilačkim i iznuñivačkim metodama.
Sme se, dakle, zaključiti da te nikad izumiruće kolege, ulagivačke i molilačke sorte, jesu ipak od manje vrednosti te da nijedan poštovani čovek ili genije neće učiniti nepravdu ako tu gomilu svakodnevno obnavljajućih nametljivaca prepusti samu sebi i trpa je u isti koš gde spadaju i neliterarna molilačka pisma.
Naša profesija se zove mirovanje, otvaranje očiju i čekanje na dolazak
dobrih časova. Tada je rad, čak i onda kada zahteva znoj i besane noći, prijatan:
U tom slučaju nije više »rad«.
(1919)