GLAVA PETA

O ISPRAVNOSTI U JEVANĐELJIMA

PRVI DEO

Uzmimo iz Jevanđelja neke primere Hristovog učenja o tome šta je potrebno uraditi kako bi se prišlo bliže višem nivou u čoveku, a istovremeno, pokušajmo pronaći značenje za jednu ili dve fraze koje je Isus koristio i koje nam nisu u potpunosti jasne. On kaže na jednom mestu:

"Jer vam kažam da, ako ne bude pravda vaša veća nego pravda književnika i fariseja, nećete ući u Carstvo nebesko". (Mat. 5: 20)

Ovo je izjava koja ima jasno značenje. Šta ispravnost znači i šta se misli pod tim da nečija ispravnost mora biti veća od one kod književnika i fariseja?

U gornjem citatu izraz "veća nego" odnosi se na originalnu reč „prevazići", a to znači biti poseban i izuzetan. Ne radi se o tome da se ta vrsta ispravnosti, koja postoji kod književnika i fariseja - samo poveća. Čovek mora imati drugačiju i naročitu, ili posebnu vrstu ispravnosti, koja je iznad pomenute. U uobičajenom smislu, ispravan čovekje onaj koji se pridržava pravila i običaja društva u kome živi. On se vlada ispravno, poštujući zakone. Kod Jevreja, ispravnost je podrazumevala pridavanje značaja svim, čak i najbeznačajnijim detaljima Levitskog zakona; u vezi sa svim ceremonijama, plaćanjem poreza desetinom, spoljašnjim pročišćenjima i tako

*Ispravnost - U prevodima svetih spisa, ova se reč sreće kao "pravednost" (prim.prev.)

dalje. Ova forma spoljašnje ispravnosti bila je u više navrata meta Hristovih napada. Sa stanovišta Hristovog učenja, ona je predstavljala lažnu ispravnost, jer se sprovodila samo "pred ljudima". Nije bilo drugog cilja osim prikazivanja sebe ispravnim u očima drugih Ijudi.

Hrist kaže:

"Pazite da milostinju svoju ne činite pred Ijudima da vas oni vide: inače plate nemate od Oca svojega koji je na nebesima. Kada, dakle, daješ milostinju, ne trubi pred sobom, kao što čine licemjeri po sinagogama i po ulicama da ih Ijudi hvale. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju. A ti kad činiš milostinju, da ne zna Ijevica tvoja šta čini desnica tvoja. Da bi milostinja bila u tajnosti: i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće ti". (Mat. 6: 1-4)

U gornjem citatu Hrist govori da postupci u formi spoljašnje ispravnosti zadržavaju čoveka tamo gde je - u sopstvenoj sujeti i divljenju samom sebi. Hrist je učio čoveka kako se može razviti, kako može postati Novi Čovek. Napadajući oblik ispravnosti književnika i fariseja, on napada onaj nivo čoveka na kome se sve preduzima samo radi sticanja zasluga, a ne zbog toga što prosto treba da se preduzima. Čovek opravdava sebe takvog spoljašnjim radnjama i ponašanjem. Opravdavati sebe takvog znači predstavljati sebe ispravnim. U svakome postoji veoma složen mentalni proces, neprekidno aktivan, čija je svrha da učini da se čovek oseea ispravnim, nedužnim. I sve dok ne počne da stiče savest, koja je bar malo dublja od one prilagođene spoljašnjim običajima i zakonima i koja održava njegovu pojavnost, ili pak dok ne "izgubi ugled", čoveku nije važno šta radi. On će opravdavati sebe da bi se njegova spoljašnja ispravnost mogla održati u očima sveta, to jest "pred Ijudima". Ovo ga stalno zadržava na istom nivou razvoja. Hrist osuđuje ovu vrstu osećanja sopstvene ispravnosti. Cilj učenja u Jevanđeljima jeste da uputi čoveka da se razvija iznutra kako bi dosegao viši nivo. Zbog toga je rečeno da ukoliko ispravnost nije drugačijeg reda kvaliteta u odnosu na onaj kod književnika i fariseja, čovek ne

može dosegnuti viši nivo - Carstvo nebesko. Nebesa su uvek označavala to "više" unutrašnje stanje, odnosno nivo koji bi čovek mogao da dostigne. Setite se da Jevanđelja jedino i govore o mogućem unutrašnjem razvoju čoveka. Književnici i fariseji ne predstavljaju Ijude koji su živeli davno, nego današnje, ovovremene Ijude, na nivou na kome pripisuju sebi zaslugu za sve što su učinili, koji su očarani sobom i vole sebe iznad svega. U svom emotivnom razvoju poznaju samo "samoljublje", kao suprotnost "Ijubavi prema bližnjem". "Samoljublje" ne podnosi druge Ijude. Istinski ceniti postojanje drugog nezavisno od tebe i onog što želiš, znači izdići se iznad nivoa emotivnog stanja zvanog "samoljublje".

Šta onda znači to da čovekova ispravnost mora da prevaziđe ispravnost književnika i fariseja? To zavisi od onoga čime se čovek opravdava. Takođe će zavisiti i od toga šta čovek traži od života, to jest, koju vrstu Istine nastoji da sledi. Ako samo opravdava sebe u očima sveta, biće iznutra jedna vrsta čoveka. Vrsta Istine kojoj uče Jevanđelja jeste drugačija od one u svetu i od činjenica dobijenih čulima. Uvek je bilo mnogo rasprava među onima koji bi saslušali  Hrista.  U Jevanđelju po Jovanu dat je primer: "/ bijahu o njemu mnoge prepirke u narodu: jedni govorahu da je dobar, a drugi govorahu: ne, nego vara narod". (Jov. 7: 12) U suštini, Hrist je uspevao da naljuti većinu Ijudi koji su ga slušali. Njegove reči nisu bile samo čudne, nego i prejake da bi bile prihvaćene, i to je Ijude Ijutilo. Svako se Ijuti kada mu se oduzima ono čime sebe opravdava. Hrist je podučavao drugačijoj vrsti Istine, drugačijoj od one koja može učiniti da se čovek oseća ispravno u sebi. On je učio o prelazu sa jednog nivoa na drugi. Stalno je govorio o višem nivou koji je nazivao Carstvo nebesko; međutim, čak su i  njegovi učenici mislili da govori o svetu i kraljevstvu na zemlji. Dakle, kada je Hrist govorio da Ijudska ispravnost mora biti drugačija od ispravnosti književnika i fariseja, zapravo je govorio šta ispravnost znači sa stanovišta višeg nivoa i kako čovek treba da se vlada u odnosu na to. Aspekt višeg nivoa ne omogućuje više čoveku da se ponaša na isti način, odnosno da traži nagrade i da se oseća ispravnim

zbog toga, Mora razumeti da je sa stanovišta Carstva nebeskog, sva njegova uobičajena ispravnost beskorisna i ne vodi ničemu. Kada čovek primi učenje o unutrašnjoj evoluciji, ne može sebe više da opravdava kao što je to pre radio. U svetlu novog poretka Istine koju je naučio, on ne može više da se obmanjuje starim opravdavanjem sebe, onakvog kakav jeste. U prethodno navedenom citatu je rečeno:

"A ti kad činiš milostinju, da ne zna Ijevica tvoja šta čini desnica tvoja". (Mat. 6: 3)

Ovo   što  je   rečeno,   odnosi   se   na   drugačiju   vrstu ispravnosti,  preko  koje je  ulazak  u  Carstvo  nebesko  jedino moguć.  Šta to znači?  U  prethodnom  stihu  naglašeno je  da čovek ne sme da daje milostinju kako bi bio "viđen", kao što to rade književnici i fariseji. Milostinja je ono što činiš iz milosnđa. Ona   ne   označava   samo   dobrotvomi   čin;   ona   označava unutrašnje praštanje, unutrašnje opraštanje dugova drugima. U drevnom jeziku  parabola,  leva  ruka  označava  zlo,  a  desna dobro. U paraboli "Odvajanje ovaca od jaradi", a po ispunjenju božijeg plana (a ne "na kraju sveta", kao što je to dato u nekim verzijama  prevoda  Jevanđelja;  a  kod  nas  prevedeno  kao "svršetku vijeka"), rečeno je da su ovce postavljene sa desne, a jarad s leve strane. U gore navedenom stihu "da ne zna Ijevica tvoja šta čini desnica tvoja", govori se o dva nivoa u čoveku, čija se različitost mora  učiniti  očiglednom.  Uočite  da  ne  smemo dozvoliti levoj ruci da zna šta čini desna, a ne i obrnuto. Čovek je na svom uobičajenom nivou "grešan" i to ovde znači da je potonuo u sopstveno samoljublje, taštinu i kreaciju čula. Čula su svet. Desna ruka znači viši ili početak višeg nivoa razumevanja. Čovek ne sme da pobrka ova dva nivoa, to jest, kako stih kaže

-  ne sme dozvoliti da njegova leva ruka zna o tome šta njegova desna čini. Leva ruka je niži nivo kojim vlada samoljublje. Ono što čovek čini sa višeg nivoa mora se držati podalje od neeg. U delima unutrašnjeg milosrđa, dok daje milostinju, čovek ne sme da deluje iz ideje o nagradi, jer ako tako radi čini to sa nivoa zvanog "književnici i fariseji", sa nivoa sveta, sa nižeg nivoa. Da bi činio dobro on mora postupati izvan ovog nivoa, ne sme dopustiti  da čini  ono  što je  pre  činio  i  s tim  u  vezi  postao

predmet  hvale  i   tako   hranio   svoju   sujetu,   samoljublje   i ispravnost.  I više od toga, on ne sme čak ni da razmišlja o onom što je činio ili da razgovara sa sobom o tome i čestita sebi na sopstvenom plemenitom ponašanju, jer će, u protivnom, za to što je učinio osećati zaslužnost, čak i ako niko za to ne zna. Pašće na niži nivo u sebi. Počeće da čestita sebi, da odstupa u sopstvenu korist kao ranije. On mora da zna šta znači održati tišinu - u sebi. Ne sme da razgovara sa sobom o tome šta čini. Ali, kao po pravilu, kada čovek učini bilo kakvo Dobro, žudi da drugi to saznaju i tako ne može da očuva tišinu, bilo u sebi, bilo pri komunikaciji sa drugima. On nastupa pred publikom i iznutra  i  spolja.  Hrist govori,  prvo, da  ne nastupamo pred  spoljnom publikom,  a  onda,  da  ne  nastupamo  ni  pred  unutrašnjom publikom,  zvanom  ovde  "leva  ruka" - što  predstavlja  niži  ili životni  nivo  u čoveku.  Kada  budemo razumeli  sve  što je  u Jevanđeljima  rečeno  o  mogućem  dostizanju  višeg  nivoa  u čoveku, značenje "levog" i "desnog" postaje jasnije. "Levo" je niži, a "desno" viši nivo. Čovek na nižem nivou deluje iz leve ruke,     oseća              zaslugu,     i           želi       da        opravda           sebe     svojim dobročiniteljskim  delima  i  dobije  nagradu.  To je  jedan  oblik ispravnosti.  Međutim,  čovek koji  počlnje da  deluje sa višeg nivoa, iz svoje desne ruke, ne traži nadoknadu, jer postupa iz onog što iznutra vidi kao Dobro i zarad samog Dobra, i na taj način,  ne  tražeći  nadoknadu  ni  iznutra  ni  spolja,  ulazi  u ispravnost koja je viša od one kod "knjeevnika i fariseja". On ne govori drugima o onom što čini, niti govori sebi kako se dobro poneo. I prema spolja i prema unutra on je tih. Na ovo se mislilo frazom "ako ne bude pravda vaša veća nego pravda književnika i  fariseja,  nećete  ući  u  Carstvo  nebesko"'.  Ako  čovekova ispravnost nije povećana u ovom smislu, on je neminovno ostao na nižem nivou. Ovo učenje, viđeno u svetlu postojanja nižeg i višeg nivoa u čoveku, postaje praktično u svom značenju, kao što je to i značenje leve i desne ruke.  Isto tako,  možda je moguće razumeti do izvesnog stepena šta se misli pod tim da neka druga ili „skrivena" nagrada može doći, a što je izraženo rečenicom "... i Otac  tvoj koji  vidi  tajno,  uzvratiće  ti  tajno"*. Čudno  nerazumevanje značenja  ovih  Isusovih  reči  može  se naći u autorizovanoj verziji Biblije gde je rečeno: "... i Otac tvoj

koji vidi tajno, uzvratiće ti javno"'*. (Mat. 6: 4) Očigledno je da pisari koji su preinačili reči u prevodu nisu imali nikakvu ideju o njihovom značenju i da nisu mogli razumeti bilo kakav drugi razlog za tajno davanje "milostinje" izuzev potrebe za spoljnom nagradom i zarad osećanja zaslužnosti i samozadovoljstva, te zbog toga nisu mogli izbeći zaključak da će milostinje učinjene tajno biti uzvraćene javno.

I možda bismo na ovom mestu mogli pokušati da shvatimo zašto Ijudi tako često, ne razumevajući da se u Jevanđeljima govori o ponovnom rođenju, rođenju višeg nivoa u čoveku, uzimaju sve što je u njima rečeno, sa svog sopstvenog nivoa, i tako brkaju dva reda ili dva nivoa istine. Prihvatanje Jevanđelja odvojeno od centralne ideje o ponovnom rođenju, koja znači unutrašnju evoluciju i ukazuje na postojanje višeg nivoa, jeste nerazumevanje njihovog stvarnog značenja. U tom slučaju, Ijudi samo misle o opravdavanju sebe sa stanovišta sebe onakvih kakvi jesu i sveta koji poznaju, ne razumevajući da se traži drugo rođenje njih samih, nova forma sebe, a ne prosto uvećanje onoga što već jesu. I uprkos činjenici da Carstvo nebesko, to jest najvea' mogući nivo za čoveka, za koji je rečeno da je unutra, predstavlja predmet konačnog postignuća, oni misle da se to odnosi na neko stanje posle smrti, u budućnosti, a ne stanje ostvarivo odmah, ili stanje kome stremimo u ovom životu na zemlji- novo stanje nas samih, koje zapravo postoji kao mogućnost sada, kao nešto iznad onog što je čovek, kao soba na sledećem spratu kuće koja smo mi sami, o čemu je mnogo nagoveštaja dato u parabolama. Posledica tog nerazumevanja je da Ijudi ne mogu razdvojiti levu ruku od desne, a rezultat je da se sve što rade, odvija na nižem nivou i poprima pogrešan oblik; i to je često uzrok apsurda, mučnih ili čak zlih primera iz religioznog života, koji nastaju usled pripisivanja onog što je "više" onom "nižem", kao i mešanja ideja dva reda kvaliteta. To je kao žir koji uzima na sebe svo učenje o hrastu i zamišlja da je hrast.

Iz svega ovog se da razumeti da čovek ne može nastaviti da opravdava sebe na uobičajeni način, a da pri tom očekuje da postane drugačiji, Novi Čovek. Osećanje sopstvene ispravnosti

mora da se menja, jer sve dok oseća da je ispravan onakav kakav jeste, čovek se ne može promeniti. Njegova celokupna ideja o tome šta znači biti ispravan mora da se menja, jer upravo to Ijudsko osećanje ispravnosti, biti ispravan (pravednik), jeste ono što im onemogućava promenu. Ljudi su zadovoljni sami sobom. Samo drugi greše, a oni sami - ne. I baš to osećanje da su već ispravni i rade ispravno, određuje njihove posebne oblike opravdavanja sebe samih. Odavde oni crpe svoje osećanje vrednosti i zaslužnosti, i upravo se iz tog osećanja najlakše uzrujavaju, najlakše Ijute. Ima li ičeg lakšeg do Ijutiti se i optuživati? Takvo je stanje stvari. Izuzetna strogost jevanđeljskog učenja treba da slomi to osećanje zaslužnosti i ugodnosti na koje se svako javno ili tajno oslanja, a koje je uzrok Ijutnje i uvređenosti. U svetlu ideje Carstva nebeskog, u pogledu moguće unutrašnje evolucije, dosezanja ovog višeg nivoa, čovek mora doći do shvatanja da je onakav kakav jeste - ništavan, i da sva njegova sujeta, koristoljublje, uobraženost, samopoštovanje,  samodopadanje,  samozadovoljstvo,

samoljublje i njegovo sveobuhvatno fantaziranje o sebi, jeste jedna obična iluzija. Zaista je jedino moguće razumeti da je cilj ovog strogog Hristovog učenja slamanje celokupne psihologije čoveka onakvog kakvog ga je život načinio, čoveka onakvog kakvim se on sam vidi, i uticanje na njega da razmišlja, oseća i deluje na nov način, kako bi počeo da se kreće ka višem nivou, prema drugom stanju u sebi, koje postoji kao mogućnost. Jer, da bi se prešlo sa jednog na drugi nivo, sa stanja žira na stanje drveta, sve mora biti preuređeno i izmenjeno. Svi čovekovi uobičajeni odnosi sa različitim delovima sebe, moraju biti izmenjeni. Ceo čovek mora biti promenjen. Zbog toga Hrist govori:

"Nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čovjeka od oca njegovog i kćer od matere njezine i snahu od svekrve njezine. I neprijatelji čovjeku postaće domaći njegovi". (Mat, 10: 34-36)

Ovo nema spoljašnje, doslovno značenje. Ukazuje se na unutrašnje uzdizanje, promenu u čovekovoj celokupnoj psihologiji,  promenu  svega  što  je  u  njemu  "otac",  "majka",

"ćerka", "snaja", "svekrva", i na taj način - promenu svega što je u njemu psihološko. Svi odnosi unutar njega moraju se promeniti, a to znači i sve njegove ideje o sebi, kao i njegovo celokupno osećanje sebe. Čovekovo domaćinstvo predstavlja sve ono što je u njemu njegovo, ne njegovo telo, već njegova psihologija, domaćinstvo svih različitih strana njega. Sve ideje, sva stanovišta koja su bila "otac" ili "majka" njegovih misli, svih pogleda i ubeđenja i svih odnosa koji iz toga proizilaze, moraju se promeniti, s obzirom na mač koji predstavlja moć Istine višeg reda. Kada se susretne sa tim višim redom Istine, čovek više ne može biti u miru sa sobom kao pre toga. On mora razmišljati na nov način, a niko ne može da misli na nov način dodajua samo malo naknadnog znanja onom što već zna. Čovek se u celosti mora promeniti, to jest, pre svega treba da se promeni ceo njegov um. Ova parabola odnosi se na početnu tačku u Hristovom  učenju,   na  metanoju      -  na   početak čovekovog razmišljanja izvan onog uobičajenog, na razmiijanje o sebi, značaju sebe i svom cilju, na potpuno nov način. To nije kajanje, kao što je prevedeno,  već novo razmišljanje, izvan svega onog o čemu je pre mislio. Na isti način, ispravnost o kojoj Hrist govori i jeste izvan i iznad svega  čime se čovek opravdavao i smatrao svojom ispravnošću, svojom idejom o "biti ispravan". To je zaista meta-ispravnost.