GLAVA DRUGA

O ISKUŠENJU U JEVANĐELJIMA

PRVI DEO

Pošto ćemo u narednoj glavi proučiti čudo pretvaranja vode u vino, koje se svojim skrivenim, psihološkim značenjem, odnosi na nivo koji je Isus dostigao u svojoj individualnoj evoluciji neposredno pre nego što je počeo sa podučavanjem, možda je dobro upoznati se i sa njegovim iskušenjima, kao i sa idejom iskušenja uopšte, a sve u kontekstu Jevanđelja. Ovde je neophodno shvatiti nešto što se obično ne razume. A to što treba da razumeti jeste da je Isus morao da se podvrgne unutrašnjem odrastanju i evoluciji. On nije rođen savršen. Da se rodio savršen, ne bi se izlagao iskušenjima ili prolazio kroz takvu patnju. Mnogi religiozni Ijudi greše što misle da je Hrist od samog početka imao neku posebnu snagu kojom je mogao sve da postigne. Ali, jednom je i On sam pomenuo teškoće oko isceljivanja izvesnih oblika bolesti, rekavši da su ona moguća, ali uz prethodnu obaveznu veliku molitvu i post. Kasnije ćemo proučiti neke od tih primera, ali za sada možemo reći da su postojala najneobičnija gledišta o neograničenosti Hristovih moći na zemlji, toliko velikih da su se Ijudi čak pitali zašto on, ako je Sin božiji, ne isceli sve bolesti i ne preobrati ceo svet? Ovo je ona vrsta argumenata koju Ijudi koriste kada kažu - ako Bog postoji, zašto na zemlji vladaju bol, bolest, patnja, rat, itd.? U ovakvim razmatranjima pogrešno je samo polazište. Ne shvata se značaj života na zemlji. U stvari, ne shvata se centralna ideja Jevanđelja - ideja o individualnosti evolucije i ponovnog rođenja.

Ponovimo reči koje su gore pomenute, sa ciljem da učinimo ovu glavu što jasnijom: Isus je morao da se podvrgne unutrašnjem rastu i evoluciji: Da pođemo od toga. Isus nije rođen savršen, to jest nije rođen kao čovek koji se u potpunosti razvio i evoluirao. Naprotiv, rođen je nesavršen, sa ciljem da ostvari tačno određen, davno predskazan zadatak. On je morao u kritičnom razdoblju zemljine istorije ponovo da uspostavi vezu između dva nivoa koja se u Jevanđeljima nazivaju "zemlja" i "nebo", i bilo je neophodno da se to odigra u njemu samom praktično, da bi se ponovo otvorio put kojim uticaji sa višeg nivoa Univerzuma Totalnog bića (čiji je kvalitet u rasponu od Božanskog do Apsolutnog) stižu na zemlju do Čovečanstva, i time učini mogućim unutrašnji razvoj čoveka, a takođe i postojanje neke vrste inteligentne kulture u određenom vremenskom razdoblju ili istorijskom ciklusu. Isus se pita da li će "naći veru  na zemlji" na vrhuncu tog razdoblja: "Ali Sin Čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji?" (Luka 18: 8) To su Hristove rea i one upućuju na sumnju da će na kraju tog ciklusa na zemlji biti vere.

Isus je tada morao da spoji ono Ijudsko i božansko u sebi i  na taj način ponovo uspostavi vezu između neba i zemlje. Morao je i da pretrpi sve teškoće koje prate unutrašnju evoluciju onog što je Ijudsko u njemu da bi se izložio uticajima višeg, to jest  "božanskog"  nivoa.  Bio je  prinuđen  da  prođe  kroz  sve stupnjeve te evolucije u sebi, kroz iskušenja i greške, dok ona nije bila upotpunjena kroz stalna unutrašnja iskušenja o kojima imamo samo nagoveštaje. A sve ovo se odigrava tokom jednog dugog vremenskog  razdoblja, o čemu znamo samo ponešto kroz  učenje  koje  je  objavio  na  kraju,  a  koje  se  završava poslednjim činom poniženja, takozvanom tragedijom raspeća, i kroz  nekoliko  opisa  iz  najranijeg  doba,  ali  nema  ničeg  iz relativno dugog perioda između. Tu je tišina. Ne znamo gde je Isus podučavan u tom periodu ili od koga je primao uputstva za konačnu dramu koju je morao da odigra, a o čemu je vest bila poslata Jovanu Krstitelju (koji Hrista nije znao iz viđenja), kao i za  predodređenu  kulminaciju  na  koju  se  Isus  pozivao  na

mnogim mestima, pa i u Čudu o pretvaranju vode u vino, a kroz reči koje je bio prinuđen da kaže svojoj majci: "Još nije došao moj čas" (Jov. 2: 4) (On ne kaže "majko", nego "ženo"). Ipak, neki religiozni Ijudi misle da je Isus bio razapet zbog Pilata - takoreći slučajno. Ovakvo gledište je apsurdno. On je morao da odigra ulogu koja mu je dodeljena. Ta uloga je bila unapred određena.

U pominjanjima Isusovog najranijeg razvoja rečeno je da je prednjačio u mudrosti i rastu. Napredovao je postepeno. U Luki je rečeno: "A dijete rastijaše i jačaše duhom, puneći se premudrosti, i blagodat Božija bijaše na njemu". (Luka 2: 40) Luka, koji ga nikad nije video, opisuje šta je Isus, koji je tada imao dvanaest godina, rekao majci i ocu, kada su ga posle tri dana traženja našli u Hramu. Kada ga je majka upitala: "Čedo, što nam tako učini? Evo otac tvoj i ja tražismo te s bolom" (Luka 2: 48).  Isus joj je na to odgovorio: „Zašto ste me tražili? Zar niste znaii da meni treba biti u onome  što je  Oca mojega?" (Luka 2: 49) Uočimo da je razlika između "oca na zemlji" i "oca na nebesima" u stvari razlika između ideje prvog, zemaljskog rođenja  -  i  drugog,  "višeg"  rođenja  koje je  i  bilo  predmet Hristovog učenja. Oni koji su ga slušali u Hramu, još kad je imao dvanaest godina, "divljahu se veoma njegovoj razboritosti i odgovorima". (Luka 2: 47) Isusovo napredovanje u razumevanju postalo  je  očigledno.  Ali, jasno je  i  da  je  proteklo  mnogo vremena  pre  nego  što  je   uznapredovao  do   svog   punog unutrašnjeg rasta i do postignuća najvišeg stepena razvoja, koji se u Jevanđeljima naziva trenutak proslavljenja. Ovo konačno ostvarenje njegove evolucije započelo je kada je Juda nestao u noći, odlazeći da ga,  kako je  rečeno - izda,  i  kada se  Isus obratio   svojim   učenicima   rečima;   "Sada   se   proslavi  Sin Čovečiji". (Jov. 13: 31) Ali, ni tada to još nije bilo postignuto, pošto  je  očito  morao  da  podnese  još  dva  veoma  bolna iskušenja - iskušenje u Getsimaniji, gde se molio: "0če moj, ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova, ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti" (Mat. 26: 39), i iskušenje na krstu, kada je uzviknuo: „Bože moj, zašto si me ostavio?" (Mat. 27: 46) Ovde se  mora  istaći  da je  Hrist počeo sa  podučavanjem  neke  tri

godine  pre  nego  što je  dostigao  proslavijenje  -  svoju  punu razvijenost.

Zapitajmo se kako se ostvaruje unutrašnja evolucija? Potpuni unutrašnji razvoj moguć je samo kroz unutrašnje iskušenje. Tri puta je đavo iskušavao Hrista, što je detaljno dato u Jevanđeljima po Luki i Mateju, a vrlo sažeto apostrofirano u Jevanđelju po Marku, i to rečima: "divlje zveri". Ništa od ovoga nije pomenuto u Jevanđelju po Jovanu,  međutim, Čudo pretvaranja vode u vino predstavlja polaznu tačku Isusovog učenja i anjenja čuda. Proučimo za sada verziju o tri rana iskušavanja, kao što je dato u Jevanđelju po Luki, kako bi se shvatilo da je Isus mogao da napreduje razvijajući se metodom iskušavanja i prolazeći kroz razne stepene unutrašnjeg rasta pomoću samosavlađivanja. Ali, da pođemo prvo od koncepcije da se, kao što je rečeno u Jevanđeljima, čovečanstvo u svom neprobuđenom stanju - nalazi u moćima zla, što je predstavljeno idejom da je čovek opsednut zlim dusima. To jest, čovek je u vlasti rđavih raspoloženja, impulsa i misli koje su personifikovane zlim dusima, čiji je cilj njegovo uništenje i uništenje cele Ijudske rase. Koncepcija Jevanđelja se i bazira na tome da je čovek stalno pod uticajem zlih sila koje su u njemu, a ne van njega, i na koje on pristaje. Pristajanjem na te sile u sebi, sprečava se progres u Ijudskom životu. Sile zla su u čoveku, u samoj njegovoj prirodi, u njegovoj jakoj samoljubivosti, egoizmu, neznanju, gluposti, pakosti, sujeti, i - naravno, u njegovim mislima zasnovanim na čulima i prihvatanju sveta onakvog kakvog ga vidi, to jest na spoljašnjoj viziji sveta kao jedinoj realnosti. Svi ovi nedostaci, mane, zajedno se nazivaju đavo, što je ime za svu ogromnu sveopštu snagu nerazumevanja u čoveku, snagu pogrešnog povezivanja svega. Đavo je zbir, skup svih ovih nedostataka, svih snaga nerazumevanja u čoveku, i svega onog što proističe iz toga. Međutim, videćemo jasnije šta se pod đavolom podrazumeva kada počnemo da razumevamo šta iskušenje zaista znači.

U vezi sa đavolovim iskušavanjem Hrista opisanim u Jevanđelju po Luki, rečeno je da je Isus bio u pustinji četrdeset dana, "iskušavan od strane đavola?". Broj četrdeset se pominje

u vezi sa Potopom, kada je kiša padala četrdeset dana i noći, u alegorijskoj povezanosti sa Decom Izraela koja su lutala četrdeset godina u pustinji, a takođe je rečeno i da je Mojsije postio četrdeset dana i noći pre nego što je primio Zapovesti zapisane na kamenim pločama. Po Luki, četrdeset dana u pustinji direktno je povezano sa idejom iskušenja:

"Isus pak pun Duha Svetoga  vrati se  sa  Jordana, i bi odveden Duhom u pustinju. I četrdeset dana kuša ga davo, i ne jede ništa u te dane; i kad se oni navršiše, onda ogladnje". (Luka 4: 1,2)

Sledi opis prvog iskušenja iz ovog perioda iskušavanja:

"/ reče mu đavo: Ako si Sin Božiji, reci ovome kamenu da postane hljeb". (Luka 4: 3)

Osmotrimo ovo na jedan površan, bukvalan način, odnosno na prvom nivou značenja. Hrist je ogladneo, a đavo mu predlaže da pretvori kamen u hleb.

"/ odgovori mu Isus govoreći: Pisano je: Ne živi čovek samo o hljebu."(Luka 4: 4)

Na nivou doslovnog značenja to je baš ono što nam  i izgleda da jeste - fizičko iskušenje. Uočimo da je rečeno kako je Isus bio u  pustinji četrdeset dana i  kako je  "iskušavan  od strane   davola".  Ako   pretpostavimo   da  se   pod   pustinjom podrazumeva pustinja u fizičkom smislu, kako to da nije ništa konkretno rečeno o Hristovom iskušavanju za sve to vreme? Može se reći samo da je gladovao. Ali, u kontekstu unutrašnjeg razvoja,   izraz  pustinja  se  odnosi   na   stanje   uma,   opšte unutrašnje stanje koje se može bukvalno uporediti sa pustinjom; to je stanje u kome nema ničega što vodi čoveka, u kome se on više ne nalazi u sebi bliskom okruženju i zbog toga i jeste u pustinji; stanje bede, zbunjenosti i teškoća, u kome je on radi provere u potpunosti prepušten sebi samom i ne zna u kom pravcu da ide, a ne sme da ide u svom sopstvenom. Ovo samo po sebi jeste iskušenje, zato što sve vreme Isus oseća glad za značenjem. Zašto bi čovek napustio blisko okruženje i otišao u

pustinju? On je gladan hleba, ali ne hleba u bukvalnom smislu, nego onog hleba za koji molimo u molitvi Oče naš, hleba koji je pogrešno tumačen kao "svakidašnji" hleb; to  jest gladan je usmerenja, onostranog hleba, a doslovce, hleba za sutra, u stvari značenja, koja su potrebna za razvoj naših života, ali ne života kakvi su danas, nego kakvi bi mogli da postanu, hleba neophodnog da podrži naš razvoj, hleba za postizanje potrebnog nivoa razumevanja (Molitva Oče naš je molitva vezana za unutrašnju evoluciju, a hleb za koji se moli u njoj jeste hleb koji je potreban za razumevanje tog procesa). Po ovome, iskušenje je načiniti hleh sam sebi, to jest držati se svojih sopstvenih ideja, sopstvene volje - baš kao što su graditelji Vavilonske kule koristili cigle i blato koje su sami napravili, umesto kamena i maltera. Mislili su da mogu izgraditi novi svet na osnovu sopstvenih ideja. Zašto da se čovek ne osloni na sebe, a samim tim i na život, umesto što čeka na nešto što izgleda neizvesno? Po Mateju, Hristov odgovor na ovo pitanje glasi:

"Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih". (Mat. 4: 4)

Jasno je da đavo traži od Hrista da sam napravi hleb, da olakša svoje stanje, to jest da ne čeka Božiju Reč. Đavo kaže: "Ako si Sin Božiji, reci da kamenje ovo postanu hljebovi". (Mat. 4: 3) Drugim rečima, da nahrani sebe sopstvenim snagama i idejama.  Ali  misija  Hristova,  započeta   odmah   nakon iskušavanja u pustinji, nije bila u tome da sam proizvodi istinu i značenje, nego da razume i prenese Istinu  i  značenje  Božije Reči, to jest viših uticaja. Provera se odnosila na njegovu sopstvenu volju u odnosu na volju višeg nivoa. Morao je da čini Božiju volju - ne svoju sopstvenu. On je bio prinuđen da onaj niži, Ijudski nivo u sebi, podvrgne volji višeg, božanskog nivoa. Ljudski nivo je taj koji je izložen iskušenju, zato  što je  Isusa rodila  Ijudska  majka.  Zamenjivanje  "višeg"  "nižim"  jeste negiranje čoveka, jer on u tom slučaju pripisuje sebi ono što mu ne pripada. Čovek je tada u iskušenju da kaže: "Ja sam Bog", a ne "Bog je ja". Ako kaže: "Ja sam Bog", on se sa Bogom identifikuje sa nižeg nivoa. Ovo ga negira. Ako kaže: „Bog je ja",

on odustaje od svoje volje i prihvata Božiju volju kao svoje "Ja" i zato je ispod, mora da se pokorava Bogu, to jest višem nivou. Uočite da se đavo obraća Hristu rečima: "Ako si ti Sin Božiji..." i time prejudicira da Isus može činiti šta god želi, kao da je na nivou Boga. Sve to je bilo u Isusu. Desilo se u njemu. lako ovo iskušenje može da se shvati i sasvim  doslovno,  kao prevazilaženje apetita, u ovom slučaju međutim, značenje gladi leži daleko i duboko iza tog bukvalnog značenja i tiče se problema samoljublja i moći, kao i nasilja, problema koji su utemeljeni u Ijudskoj prirodi. Isus je imao u sebi Ijudsku prirodu koja je poticala od žene - njegove majke. Zadatak je  bio da se ta priroda transformiše. Ovo je sasvim očigledno u drugom iskušenju kojim je Hristu nuđena moć nad  pojavnim  svetom. Đavo je predstavljen kako vodi Hrista ka "visokom mestu", prikazujući mu sva carstva sveta u trenutku.

"l izvede ga đavo na goru visoku i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta za tren oka. I reče mu đavo: Tebi ću dati svu vlast ovu i slavu njihovu, jer je meni predana, i kome hoću dajem je. Ti, dakle, ako se pokloniš preda mnom, biće sva tvoja". (lluka 4: 5-7)

Ovo iskušenje koje se odnosi na zemaljske moći i veliku sujetu, postoji u svakome. A to opet ukazuje na samoljublje. Ono podrazumeva uobičajenu Ijubav i posedovanje koje iz toga proističe. Đavo će darovati Hristu svet. Ljubav koja proističe iz moći  i  Ijubav  koja  proističe  iz  posedovanja,  dve  su  strane samoljublja. Ovde je Ijudski nivo Hrista predstavljen njegovom izloženošću  ogromnom  iskušenju  shvatljivom  sa  stanovišta Ijudske  koristoljubivosti i posesivnosti.  Iskušenje je prikazano tako da jasno izražava sledeće: ceo svet je iznet Isusu "kao na dlanu", to jest u trenu, odjednom. Isus je prinuđen da odgovori: "... jer je pisano:  Gospodu Bogu svojemu klanjaj se,  i njemu jedino  služi".  (Luka  4:   8)  To  jest,   ne  svetu  i   svetovnoj posesivnosti. Odgovor potiče iz osnove razumevanja koja je ista kao i ona u vezi sa prvim iskušenjem. Fostoji nešto što nije "od sveta", kao ni iz Ijubavi za posedovanjem. Postoji nešto drugo što čovek mora da ima. Taj viši nivo, koji je i moguć za čoveka i koji je već u njemu, jeste pravac koji vodi ka odvraćanju od želje

za moćima i slavom. Međutim, čak i da čovek zna za taj pravac, pa i da je sasvim siguran u njega, stalno će biti iskušavan - i više od toga. Da nije tako, Hrist ne bi bio iskušavan na ovaj način. Njegova Ijudska strana uvek je bila izlagana tom iskušenju. Ovde se ne radi samo o ogromnom uticaju čula i trenutnih zahteva sopstvenog interesa i sujete, što treba razmotriti, nego o daleko suptilnijim idejama o mogućnosti da se putem svetovnih stvari i spoljne moći i autoriteta pomogne čovečanstvu da postane kralj na zemlji. Znamo da su učenici mislili kako Isus ima nameru da bude zemaljski kralj koji poseduje ceo svet, i da će im dati zemaljske nagrade. Oni su sa nižeg nivoa razmišljali o "višim" stvarima. U prvom trenutku nisu mogli da shvate o čemu je Isus govorio, jer dostizanje višeg, odnosno unutrašnjeg nivoa, nema nikakve veze sa nižim, odnosno spoljnim nivoom avota. Treba se prisetiti da je put koji je Hrist morao da sledi očigledno vodio u neuspeh, sa stanovišta spoljnog života, u spoljašnju bespomoćnost, a i u smrt kakva je rezervisana samo za najgore kriminalce. Preostalo mu je samo nekoliko sledbenika. Izgledalo je kao da je sve bilo uzalud. Naravno, ne možemo očekivati da ovo razumemo dok ne shvatimo celokupnu ideju o dva nivoa. O ovome ćemo govoriti malo kasnije, a ovde ćemo samo napomenuti da se iskušenje u pravom smislu odnosi na ta dva nivoa, to jest na prelaz sa jednog nivoa na drugi. Da je Isus rođen savršen, bio bi izvan svih iskušenja. Ne bi predstavljao Novog Čoveka niti Put do njega. On je zbog toga sebe i zvao Put: "Ja sam Put". (Jov. 14: 6)