O GORDOSTI, SAMOPREKORU I SMIRENJU

 

1.  Budite oprezni u pogledu svojih pomisli. Vaša pažnja uglavnom mora biti usredsreĎena na sabiranje smirenih (skrušenih) pomisli. Smirenje spasava čoveka i ono je glavni cilj svih duhovnih stremljenja. Ako hoćete da vidite da li ste duhovno uznapredovali u monaškom životu, preispitajte same sebe: ako ustanovite da u vama postoji smirenje, onda je vaš napredak srazmeran smirenju koje posedujete.

MeĎutim, ukoliko umesto smirenja budemo videli gordost i egoizam, zajedno s posledicama koje logički proističu iz njih, potrebno je da jadikujemo, plačemo i žalimo zbog svog bednog stanja,  da bi se Gospod sažalio na nas.

Oslobodimo se egoizma. On odiše nepodnošljivim zlosmradijem, i nesrećan je onaj ko ga poseduje kao svoje bogatstvo. Takav čovek nikad neće naći mir, ne samo zbog pobunjenosti strasti koje su se ugnezdile u njemu, nego i zbog toga što mu nedostaje istinsko smirenje.

Duševni pokoj proističe jedino iz smirenja i krotkosti, i upravo o tome nam govori Gospod: Nauĉite se od mene, jar sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11;29).

Zbog toga, čeda moja, svom dušom ljubimo smirenje Hristovo i NJegovu krotost i tada ćemo uistinu naći, kako nam je i On rekao, mnogostruki pokoj za naše duše.

Nije lako zadobiti smirenje. To zahteva mnogo truda i vremena. Pogubljenje egoizma zahteva da žrtvujemo same sebe. Pogazimo egoizam i prigrlimo savršeno samoodricanje. Strastveno zavolimo poslušanje i onda ćemo u krvavoj borbi, uz Božiju pomoć, pogubiti egoizam.

Napred, čeda moja! Potrčimo kao atlete na stadionu na kojem se vodi slavno nadmetanje, gde he pobednik biti ovenčan nepropadljivim vencem večne slave pred uzvišenim prestolom najslaĎeg Boga. Preklinjem vas da tokom bitke ne gubite hrabrost, jer će vas Gospod nevidljivom rukom ukrepiti da savladate demona egoizma, a zatim će vas obući u božanski izatkano ruho svetog smirenja.

Pišem vam ovo i molim se da ovih nekoliko reči kao seme padne na dobro tlo vaših duša i da donese stostruke plodove večnog života. Amin. Neka bude.

2.  Ako se budemo borili da zadobijemo smirenje, nasledićemo veličanstvenu odeždu. Ako budemo imali ljubavi, onda ćemo tu odeždu raskošno ukrasiti. Ako zadobijemo bespogovorno poslušanje, ulepšaćemo je bojama i sjajem, a ako budemo tvorili neprestanu molitvu, orosićemo je miomirisom najprobranijeg izmira. Nakon što je usavršimo na ovaj način, obući ćemo je i pojaviti se pred prestolom Hristovim sa odvažnošću i nebeskom radošću. Tada će Gospod slave osetiti miomiris duhovnog blagouhanja i radosno će nam otvoriti beskonačne riznice Svojih blagodati. Tada ćemo uistinu biti bogati!

3.  Ti, čedo moje, treba da motriš samo na sebe! Tebi nedostaje smirenje. Tvoja gordost i  upornost uzrokuju pomisli o kojima pišeš. Ako se smiriš, ako sebe optužiš za sva iskušenja i ako poveruješ da od njih stradaš zbog svojih strasti i da to nije greška tvog starca ili tvoje braće,  takve pomisli će ti istog časa doneti utehu, a tvoje rane će se isceliti. Ako očekuješ da se isceliš na neki drugi način, odnosno ako očekuješ da se starac i braća promene, onda se uzaludno trudiš. Zlo zahteva da se iščupa iz korena, a taj koren je gordost, egoizam, upornost, samovolja, gnev itd. Sve ovo se može izlečiti jednim jedinim lekom: prebacivanjem bremena pogrešaka i iskušenja na samoga sebe. Uvek kaži: "To je moja greška. Ja sam uzrok. Patim zbog svojih strasti. Uzrok mojih zala nije niko drugi nego ja sam, trostruki nesretnik."

Da, čedo moje, to je najviša istina, istinska stvarnost. Koračaj u saglasnosti sa onim što ti savetujem. Koračaj tim smernicama i uistinu ćeš naći zdravlje i iscelenje svoje duše.

4.  Budući da posedujemo gordost, bilo da je očigledna ili skrivena tako da je i ne primećujemo, Bog želi da nas očisti od tog zlosmradnog stanja i podiže buru koja će razneti sve te "otpatke", nataložene uglavnom u vreme duhovnog nemara.

Sve vrste smeća i otpadaka bacaju se u more, posebno u luku, i kad ne bi bilo bura, more bi postalo izvor zaraznih bolesti. MeĎutim, činjenicu da je more čisto i zdravo dugujemo prevashodno povremenim burama.

Sa duhovne tačke gledišta, isto se dešava i sa našim dušama, odnosno sa morem duše. Malo- pomalo, taloži se otpad naših različitih strasti i nemarnih postupaka, a i Ďavo ubacuje svoje sopstveno Ďubre. Mi ne vidimo koliko se otpada nakupilo. MeĎutim, Bog to zna i, budući da želi da nas očisti, šalje bure koje su srazmerne nataloženom otpadu, očišćujući na taj način more

duše. Ponekad, nakon što trpeljivo podnesemo iskušenje, vidimo da je duša mirna, radosna i lagana kao vazduh.

Mi, sa svoje strane, moramo biti oprezni da ne taložimo otpad, kako ne bi bile neophodne bure odgovarajuće jačine.

Bure su se ponekad podizale i u svetiteljima, ali su bile drugačije prirode i imale su drugačiju svrhu: ponekad im je iskušenje pomagalo da se još više posvete ili je doprinelo njihovoj većoj slavi, ili je imalo za cilj da još više proslave Boga ili je pak bilo u vezi sa burama koje su se podizale protiv Pravoslavlja, itd.

Pobrini se, čedo moje, da imaš što više smirenja, poslušanja savetu tvog starca i ljubavi za sve, ali da nemaš poverenja u svoje pomisli nego da verno slediš pouke svog starca.

5.  Nikada nemojte imati suviše poverenja u same sebe. Nikada ne prihvatajte pomisao da ste dobri i ispunjeni vrlinama. Prekorevajte same sebe. Optužujte se iznutra, kako biste pogubili egoizam. To je zid koji sprečava Sunce Pravde, Hrista, tako da NJegovi zraci ne mogu da dopru do nas i da prosvetle naš um bogopoznanjem i samopoznanjem.

LJubite smirenje u svemu, jer nam je Isus dao primer za to. Kad je pripasao ubrus i oprao noge Svojim učenicima, rekao je: Znate li šta sam vam uĉinio (Jn. 13; 12). Drugim rečima, ako sam se ja toliko smirio (unizio) i oprao vam noge, dužni ste i vi da se smirujete jedni pred drugima.

6.  Naučite se monaškom smirenju: kad god vam starac naredi da nešto učinite, recite: "neka je blagosloveno" a kad vas prekoreva recite: "blagoslovi". Kroz smirenje ćete se uskoro dotaći božanskog, jer je naš Hristos rekao: Nauĉite se od mene jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11;29). Duševni pokoj je najistinitiji znak čistog srca.

Smirite se, omalovažite i vreĎajte same sebe, kako bi mir Božiji došao u vaše duše. Ne pravdajte se kad vas starac prekoreva zbog neke od vaših grešaka, nego recite: "blagoslovi".

7.  LJubimo smirenje, čedo moje, i ako se Gospod sažali na našu obnaženost pa nam pošalje malu molitvu i obuče našu dušu u božansko ruho, moramo biti veoma oprezni da ga ne izgubimo usled nesmotrenosti, odnosno usled gordosti, osuĎivanja, nemara, neposlušnosti itd. Naprotiv, učinimo napor da ga ubelimo dobrim delima, posebno kroz smirenoumlje i samoprekorevanje. To će

Boga mnogo više zadovoljiti nego velika dela učinjena zbog slavoljublja.

Uvek budi savršeno poslušan. Poslušanje je izdanak smirenja, dok su protivurečenje, svaĎa i neposlušnost izdanci gordosti, koje monah mora mrzeti kao uzroke oskrnavljenja duše.

8.  U svojim molitvama prevashodno tražite da vam Bog podari smirenoumlje. Istrajte u ovom svom zahtevu jer se bez smirenoumlja ne može dostići nijedno dobro dostojno nagrade.

Tako, čedo moje, kaže i apostol Pavle: Šta li imaš što nisi primio? A ako si primio, što se hvališ kao da nisi primio (1. Kor. 4;7). Mrzak je Gospodu ko je god ponosita srca (Priče Sol. 16;5). Dakle, čedo moje, bori se protiv ove niske strasti smirenoumljem i razmišljanjem o tome koliko

je smirenoumlje projavio Gospod slave postavši čovek i smirivši se (unizivši se) do uvreda, kleveta i Krsta. Svi ljudi Božiji takoĎe su ispoljili izuzetno smirenje kojim su se posvetili i uverili nas da nema drugog puta koji bi vodio ka spasenju.

Prigrli sve što ti donese smirenje, čak i ako te bude bolelo i činilo da se osećaš kao da si na samrti. Ishod ovog bola biće blagoslov Božiji i napredovanje ka najizvrsnijoj od svih vrlina, smirenju.

Molim se da ti ga naš Bog, Isus, neizbrisivo podari u duši.

9.  Suština svega ovoga, čedo moje, jeste u sledećem: tebe napada duh gordosti, zajedno s njegovim sestrama, slavoljubljem i nadmenošću, kao i sa njihovim pomoćnicima, nečistim i hulnim pomislima.

Čedo moje, znaj da je duha gordosti teško pobediti. Duh slavoljublja ima mnogo glava i trnovit je. Ma koliko da izmeniš svoje pomisli ili svoj način života, uvek ćeš ga naći ispred sebe, kao trn. Ako već stvari tako stoje, šta onda da činimo? Trebalo bi da iskoristimo svaki način, duhovni ili materijalni, koji će nas odvesti ka smirenju. Iznad svega, trebalo bi da primoramo svoj um na smireno razmišljanje, prepuštajući Božijem promislu hoće li nas izbaviti ove strasti ili će je samo oslabiti. Mi se, sa svoje strane, moramo istrajno boriti, a Bog će, srazmerno našoj borbi, posredovati kao podrška i kao pomoćnik.

O strašnoj strasti slavoljublja sveti Jovan Lestvičnik kaže: Slavoljublje do groba", odnosno, slavoljublje će nas napadati dok god smo živi, s tom razlikom što ćemo ga oslabiti ratujući protiv njega ili dugim opitom o njegovoj pogrešnosti.

Plači pred Bogom da ti podari duh smirenja, jer ćeš samo kroz njega napredovati ka višnjem, ka ljubavi Božijoj. Duhovno napredovanje nije ništa drugo do sticanje smirenoumlja. Iako je Bog, Isus se toliko smirio (unizio), dok se mi, ništavni po prirodi, uzvisujemo i kitimo perjem slavoljublja kao paunovi. MeĎutim, kad nas On baci u neko iskušenje i kad mi, paunovi, ugledamo nakaznost svojih nogu, odnosno truležnost svoje duše, shvatimo šta smo po svojoj prirodi mi, pleme Adamovo, i da naša gordost ne može da se unizi drugačije osim udarcima i padovima.

Suze i plač donose mnogo smirenja, i stoga ih strpljivo traži od Darovatelja dobra. Pomoli se: "Ne prezri mene, zabludelog, Ti koji si od Djeve roĎen, ne prezri moje suze, Radosti angela, nego me primi u pokajanju i spasi me."

Molim se da ti Isus, smirenje srca, podari Svoje srce, kako bi i ti okusio smirenje.

10.  Smirenje je čudesna vrlina i onoga ko je poseduje čini miomirisnim. Onaj ko poseduje smirenje poseduje i poslušanje, ljubav, trpljenje i svaku drugu vrlinu. Kad se gnevimo i padamo u jarost, kad osućujemo ili kad nismo poslušni, očigledno je da imamo odgovarajuću količinu gordosti i egoizma. Ukoliko više napredujemo u smirenju, utoliko će se više povlačiti zli izdanci egoizma.

Čeda moja, smirimo se radi Gospoda, koji se toliko smirio (unizio) zbog nas. Gospod je pokazao toliko smirenja, čak do smrti na Krstu! Zar onda mi, koji smo ništavni po prirodi, nećemo prikloniti glavu pred svojim bratom? Zar očekujemo da uvek bude onako kako mi hoćemo?

Ako želimo da Isus obitava u našem srcu, smirimo se i ljubimo onako kako je to Isus činio. Ne žalostimo ga više ispoljavajući egoizam. Ne raspinjimo ga ponovo izrazima i postupcima kojima nedostaje bratska ljubav. Ne unosimo više gorčinu u sveto srce našeg najslaĎeg Isusa.

11.  Angeli su bili na nebesima, u slavi i himnama, ljudi su bili srećni u svojim kućama, ali je Bog Stvoritelj bio u pećini i u životinjskim jaslama, kao poslednji siromah! Kakvo je smirenje našeg Isusa! Zadobijte to smirenje, čeda moja! Smirenje je najblagodatnija vrlina, odežda protkana zlatom! Blažen je onaj ko je u nju obučen: on će zadobiti neizrecivu duhovnu lepotu. Naprotiv, najnečistija strast je samoživa gordost.

12.  Preklinjem našu Presvetu Bogorodicu da mi u svemu podari smirenje, jer je to temeljna vrlina i bez nje blagodat Svesvetog Duha neće zapečatiti nijedno naše delo.

Kad je aleksandrijski arhiepiskop Teofilos posetio monahe Nitrijske gore, upitao je jednog od staraca: "Šta si, starče, našao više nego ja, podvizavajući se na ovaj način?" Poštovani starac je rekao: "Stalno prekorevam samoga sebe." "Uistinu", odgovorio je Teofilos, "ne postoji kraći put ka Bogu od ovoga!"

Zar Lučonoša i Adam nisu otpali od Boga zbog gordosti i buntovništva? Zar se Adam nije spasao smirenjem Presvete Bogorodice - evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reĉi tvojoj (Lk.   1;38) i od NJe nepromenljivo roĎenog Sina Božijeg, koji je učio najvećem smirenju i svojim delima ga pokazivao? On je takoĎe rekao: Nauĉite se od mene jer sam ja krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11;29).

Kad god čovek pogleda na sebe sa smirenjem i samoprekorom, u duši će osetiti slatki pokoj, mir, utehu, olakšanje i nadu. Naprotiv, ono što mu pokazuje gordost duše je nemir, pometnja, gnev, razmetljivost, ohole težnje itd.

O, kako je nenaporan put smirenja! Čovek koji poseduje smirenje i samoprekor, zajedno sa blagodarnošću Bogu, i bez truda podvizavanja ili podnošenja bolesti može da dosegne duhovne visine i da oseti blagodat usinovljenja! Naprotiv, mučenje podvizima uz neshvatanje sopstvene slabosti, nemoći i ništavnosti znači borbu bez nagrade, znoj bez plate i put bez nade!

Kakva je nesreća boriti se bez ikakve dobiti! Odgajati bez žetve! Zašto se to dogaĎa? Zato što borba nije bila pravilna: Ako se ko i bori, ne dobija venac ako se ne bori po pravilu (2. Tim. 2;5). Čak ni prilikom telesnih nadmetanja, atleta ne dobija venac ako se nije borio po pravilima.

13.  Naš sveti Bog dopušta da iskušenja doĎu na one koji ga ljube kako bi ih naučio veštini ratovanja. Blagodat Božija se povlači, pojavljuju se oblaci iskušenja i čovek kaže: "Gle, Bog me napustio!" Hiljade pomisli! Gušenje duše! Tama i spoticanje!

Sve to tvori Sveta Premudrost, naš Sveti Bog i mi učimo da samo Bog može da nas spase i da su bez Boga sva naša dela otpad i pleva koju će razvejati i najslabiji vetar iskušenja. Tad postaje očigledno da smo zarĎali, slabi i nemoćni da se suočimo sa bilo kakvim iskušenjem bez pomoći svete blagodati Božije.

Posredstvom takvih stvari, blagodat božanskog proviĎenja uči nas lekciji samopoznanja, odnosno istinskom, spoznajnom, čvrstom i temeljnom smirenju. Bez smirenja se ne može izgraditi duhovna kuća. Bog nas napušta do tačke očajanja, tako da smo prinuĎeni da Ga prizivamo plačući i jadikujući, kako bi se posvetili i naša usta i naše srce.

Sve to, dakle, donose iskušenja. Zaista, molimo se Bogu da nas izbavi od iskušenja, ali kada doĎu kroz njih moramo proći trpeljivo i mudro, da bismo od njih imali koristi. Dakle, u svemu budite trpeljivi i tako se spasite!

14. Čedo moje, trebalo bi da kao pravilo imaš neprestano samoprekorevanje. U svakoj raspravi najpre načini metaniju. Tako ćeš prvi dobiti venac, a uzrokovaćeš da se i tvoj brat pokaje.

U svako doba razmišljaj o smirenju Gospodnjem, kako bi tvoja duša bila spremna da izdrži svako uniženje ljubavi NJegove radi.

U čovekovoj duhovnoj borbi, glavna uloga pripada njegovom učenju kako da se smiri (unizi), da prekoreva samog sebe i da opravdava svog bližnjeg. Ko god se naučio ovoj filosofiji, sigurno je već sakupio najslaĎe plodove oslobaĎanja od strasti. U protivnom, on će, na svoju veliku žalost i bol, svoje strasti povlačiti sa sobom.

Čedo moje, neprestano prekorevaj samoga sebe. Nemoj misliti da si pravedan. Kad god čuješ da nešto loše govore o tebi, reci: "Moja braća su u pravu. Ja sam zaista takav. Zaslužio sam još više kleveta zbog svojih grehova."

Uvek smatraj da si ništavniji od svih ostalih i uzdrži se da izdaješ nareĎenja kao onaj ko ima vlast. Dakle, smirenje u svemu!

15.  Smatraj sebe veoma grešnim i oskrnavljenim kako bi se Isus Hristos smilovao na tebe i poslao ti Svoje milosrĎe i oproštaj tvojih mnogih grehova.

Budi poslušan svoj svojoj braći i postani poslednji i najniži meĎu njima, ukoliko želiš da se tvoje strasti i slabosti udalje od tebe. Nikad se ne pravdaj, ni rečju ni pomišlju nego, naprotiv, osuĎuj sebe kao onog ko je pogrešio i ko zaslužuje mnogo udaraca.

U starca imaj poverenja, i pokaži poslušanje i ljubav prema njegovim rečima. Iskreno mu ispovedaj sve svoje pomi1i>v<>*<>^<>ĉ"<>"<>#<>"<>."<>" ^)"

*<>*><>"<>*s>^<>*<>*<>*<>*

sli, jer je iskrena ispovest karakteristična za smirenu dušu.

16.  Neprestano se prekorevaj, jer je samoprekor izdanak i plod smirenog srca, a kao što znamo, Božansko se projavljuje u smirenom srcu. Blaženi čisti srcem, jer he Boga videti (Mt. 5;8). Brižljivo ispitaj svaki svoj pad i zapazićeš da je, u većoj ili manjoj meri, seme gordosti bilo glavni uzrok pada.

17. Neka vam pred očima stalno bude vaš egoizam. On je uzročnik svakog zla. Smirite se i ugušite svoj egoizam, koji dolazi kao otrovna zmija da bi zatrovao vaše duše. Neka u tebi ne ostane nijedna gorda pomisao, jer ćeš samo tako odbiti svako dejstvovanje satanino.

Sveti Triod započinje divnim primerom o cariniku i fariseju, da bi nas naučio da svako ko je smirenouman može dobiti opravdanje, odnosno oproštaj grehova. Osim toga, ova parabola otkriva i veliko zlo, gordost, koja se pojavljuje kao velika prepreka za oproštaj grehova, uprkos praktikovanju svih ostalih vrlina, a posebno davanja milostinje.

Iz ove i mnogih drugih istina Svetog Pisma učimo da se čovek ne može spasti bez smirenja i istinskog pokajanja, čak i ako je uznapredovao u ostalim vrlinama.

18.  Ne budi tvrdoglav nego smiren. Ne misli da si nešto jer je to gordost, a Bog prezire ponosite. Čedo moje, uvek smatraj da si najgrešniji čovek na svetu i da ćeš, ukoliko te napusti Božija blagodat, činiti sva zla ovog sveta! Uvek optužuj samoga sebe.

Kad god poĎeš da se pričestiš, optuži samog sebe kao nedostojnog da u sebe, koji si toliko grešan, primiš Hrista Vladiku. Jecaj dok se pričešćuješ da bi Hristos bio milostiv prema tvojim gresima.

Nauĉite se od mene jer sam krotak i smiren srcem, i naći ćete pokoj dušama svojim (Mt. 11;29). Trava ne klija na utabanom tlu. Isto tako, strasti i zloba ne niču u smirenom srcu. Sve dok nam

nedostaje smirenje, Bog neće prestati da nas smiruje kroz iskušenja, dok ne naučimo ovu ozbiljnu, životodavnu i spasonosnu lekciju.

19.  Napred, čeda moja! Opašite se duhovnim ubrusom Hristovog smirenja (v. Jn. 13;12) i svemu se potčinite, da biste

Gospoda svake tvari primili u svoja srca. Hristos ne obitava u duši kojoj nedostaje miomiris smirenja. Naprotiv, On je napušta zbog njenog zlosmradija.

Svim srcem vas preklinjem da prezrete protivurečenje, svaĎu, neposlušnost, samovolju, odvažnost i svako drugo ostrašćeno stanje, jer će sve to udaljiti ljubav Božiju i umesto nje doneti gorčinu.

Budite iskreni u svemu što pokazujete i izražavate. Ne govorite laži, kazujte istinu. Ne gledajte na duhovne bolesti svoje braće koja se bore zajedno sa vama, jer će vam to mnogo naškoditi. Bolje bi bilo da, Gospoda radi, sažaljivo zanemarite njihove bolesti, da bi i On vaše bolesti smatrao dostojnim sažaljenja.

Nikada o sebi nemoj misliti nešto veliko, kako te ne bi napustila blagodat Božija koja te štiti i kako ti se ne bi dogodila velika iskušenja.

20.  Ne postoji veće zlo od egoizma. On poraĎa sva iskušenja i nevolje, i teško svakome koga uhvati u zamku, jer će ga sigurno izobličiti.

Samo će dobar poslušnik učiniti da njegova duša postane angelopodobna po duhovnoj lepoti. Ne dozvolite da vam vreme besplodno prolazi, jer se konopac zateže i iznenada ćemo začuti: Naredi za kuću svoju, jer ćeš umreti i nećeš ostati živ (Is. 38;1).

Šibajte egoizam svom svojom snagom. Naučite se smirenju. Delajte sa umilenjem, plačem i miomirisom smirenja. Biće nagraćena samo ona dela koja budu imala smirenja. Dela zatrovana egoizmom i samovoljom razneće četiri vetra i razvejaće ih kao plevu, i mi ćemo ostati praznih ruku.

DoĎimo sebi. Radujmo se preneporočnom ljubavlju Hristovom, jer ostrašćene duše neće ući u nebeski Jerusalim. Tamo će uz radost i likovanje ući samo čiste duše.

21.  Da, ljubljena moja čeda, nama uistinu nedostaje ta sveta vrlina, smirenje. Egoizam, to strašno zlo, uzročnik je svake ljudske patnje. Uistinu, smirenje je svetost!

Zašto se bavimo sitnicama? Zato što nemamo smirenja. Onaj ko ima smirenje odvraća nevolje. Bez istinskog smirenja, nevolje ostaju nedirnute i uvećavaju se, tako da se gubi svaka nada u popravljanje. Smiren čovek se ne seća prošlih nepravdi koje mu je učinio blčžnji, nego mu od sveg srca oprašta i sve zaboravlja ljubavi Božije radi. Preklinjite u svojim molitvama našeg smirenog Isusa da vam podari duh smirenoumlja i krotosti.

22.  Smiri se i prekorevaj samu sebe. Ne opravdavaj se, čak i ako si potpuno u pravu, jer samoopravdanje ne sadejstvuje iscelenju naše duhovne bolesti.

Kćeri moja, pokušaj da udovoljiš starici, i oseniće te Duh Božiji. Postani smirena nevesta Hristova. Egoista je mrzak najlepšem Ženiku Hristu. Ženik je smiren i krotak. Zar će onda nevesta biti gorda i razdražljiva duša?

Ako želiš da budeš miomirisna, prigrli smiren, prostodušan, poslušan i krotak duh. Prezri egoizam kao zlosmradije i bezumlje.

Dobro činiš što sebe prekorevaš zbog svega. Prema svetim Ocima, to je najistinitiji put. Da, čedo moje, usadi takav način života duboko u svoju dušicu i imaćeš ogromnu korist.

23.  Šta je lepše od duhovnog prisiljavanja? Uistinu, ono daje skrivenu ali savršenu radost, zajedno sa svetom, pouzdanom budućnošću.

Dakle, čedo moje, bori se u svetom samoprekorevanju. Neprestano se prekorevaj. Prebaci svu krivicu na sebe i zavapi: "Isuse moj, ponovo sam pogrešio. To nije učinio ni Ďavo ni neka druga osoba, nego sam ja pogrešio jer nisam obraćao pažnju kuda idem. Baci svetlost na put mog

života i pošalji rosu smirenja u moje srce, da bih Te osetio, krotki i smireni Isuse. Ne prezri moje suze, Radosti angela, nego ih prihvati kao mirisni tamjan i udovolji molbama mog srca da bih našao utehu i kao mladić u istupljenju pevao pobedničke himne Tvoje slave."

Usredsredi se na sebe i sve sagledaj prostim očima kao nešto što ne treba da te brine.

Delaj u skladu sa tvojom snagom i čiste savesti. Moli se za sebe i za svu braću. Neka tvoja ljubav sve pokrije i uzleti iznad zmija kao lebdeći orao.

24.  Budi oprezna, kćeri moja, s tvojim načinom života. Budi krotkija i popustljivija. Budi smirena i pokorna. Sve su to karakteristike samopoznanja.

Optužuj sebe govoreći: "Ako misliš da te sestre preziru, da ne obraćaju pažnju na tebe itd, one ti čine dobro. Dobijaš ono što si svojim delima zaslužila. Da si dostojna pažnje, one bi te poštovale. MeĎutim, budući da si nedostojna, egoista i gunćalo, Bog to dopušta da bi se smirila. Koliko će ti još trebati da shvatiš da si zaista takva, pa čak i gora?

Na ovaj i slične načine udaraj se kao palicom da bi smrskala glavu te strašne životinje koja se zove egoizam! Ona je za sve odgovorna. Dakle, upravimo sve svoje snage protiv nje. Ako je uz Božiju pomoć smirimo, istog časa će izbledeti sve strasti dvojnog čoveka[1].

Razmišljaj o tome da nam je Bog dao sve: telo, dušu, um, srce, zemlju, vazduh, hranu, disanje, slobodu u Hristu, veru u NJega, NJegovo Nebesko carstvo, izbavljenje od pakla, sveta tajinstva, svetog čuvara naše duše i, iznad svega, NJegovu nepobedivu silu koju nam daje u našim bitkama. Štaviše, On nam je dao i Samoga Sebe.

Kako i zašto da budem nadmen, kad mi je Bog dao sve i ja nemam ništa što bi bilo moje sopstveno? Čak i ako pomislim na nešto dobro, izvor dobra je Bog. Čak je i moj um, koji razmišlja, Božiji.

Učinio sam nešto duhovno i, bez obzira da li je to učinila moja duša ili telo, i jedno i drugo je Božije. Ono što je moje jeste volja, ali On čak i njoj pomaže. Dakle, sve stvari potiču od istinskog izvora, Boga.

Šta imamo, čedo moje, a da nije od Boga? Od te tačke stupamo u oblast samopoznanja, u oblast smirenja.

Šta je vaseljena u porećenju s Božijom beskonačnošću? Čega je onda deo čovek sa svojom ništavnošću, ko se razmeće i gordi svojim ništavilom?

Ovo je nepokolebiva istina: Istina je NJegova štit i ograda (Ps. 91;4). S tim istinama, u stanju si da se moćno suprotstaviš satani.

25.  Bori se dobrim podvigom, čedo moje. Ne plaši se, pokidaj svaki okov očajanja. Bog bira bolesne i beskorisne da bi posramio one koji misle da su zdravi i korisni. Sila Božija se mnogo snažnije projavljuje u slabim stvorenjima. Ovakav izbor Božiji nas istovremeno podstiče na

nevoljno smirenje i navodi da mu, kao miomorisni tamjan, uznosimo bezgranično blagodarenje i zahvalnost.

Čedo moje, Bog ti je pokazao mnogo ljubavi. Prema tome, smireno ostani u naručju Božijem, da bi se uzneo u božansko naslaĎivanje.

Budi oprezan sa duhom nadmenosti. Nemoj misliti da ti poseduješ nešto što ostali ne poseduju, jer se Duh Sveti raspodeljuje na svakoga od nas onako kako to On hoće. Za jednoga se On pojavljuje kao ljubav, za drugoga kao mudrost, za nekoga kao znanje, a za nekoga kao veliki strah Božiji - jedan isti Duh! Svi su pričasnici Svetog Duha, ali ne srazmerno svojim delima, nego srazmerno svom smirenju!

U nedostatku dobrih dela, ništa neće moći da nas učini sinovima Božijim nego razumevanje naše slabosti i Božije veličanstvenosti. Bez smirenja, naše delo ostaje nezapečaćeno. MeĎutim, kad je to delo pričasno smirenju, odmah postaje punovažno.

Bog traži beskorisna bića: IziĊi brzo na trgove i ulice gradske, i dovedi amo siromahe, i bogalje i hrome, i slepe... privoli ih da uĊu da mi se napuni dom, jer vam kažem da nijedan od onih zvanih ljudi koji sebe smatraju besprekornima neće okusiti moje veĉere (v. Lk. 14;21-24). Koliko je radosno što smo i mi, blagodareći našoj slabosti, meĎu ovima beskorisnima, i što nas je On pozvao u Svoju kuću da budemo NJegovi gosti i prijatelji, tako da u odaji našeg srca možemo da čujemo glasove nebeskih bestelesnih sila!

Vidiš, čedo moje, da Ďavo laže kad ti govori da si telesno beskoristan i da ne možeš da budeš monah. Važno je da duša bude zdrava - smirena, odnosno da poseduje samopoznanje! Bog ne želi da žrtvujemo zdravlje da bismo zadobili blagodat. On nije ljudsko biće sa potrebama nego Bog koji nema nikakve potrebe. Pored toga, On je taj koji dopušta bolesti. Kad jednom posredstvom bolesti isceli dušu, On je postigao Svoj cilj. NJemu nije neophodno telesno zdravlje. NJemu su neophodni naša ljubav i smirenje, dok su nama vrlo korisni.

26.  Pomisli gordosti i slavoljublja su strašne i borba sa njima je teška. MeĎutim, pred smirenjem Isusovim one doslovno gube snagu. Istina će vas osloboditi od svakog greha i strasti (v. Jn. 8;32).

Sveti Oci pišu: "Kad vidite da su se Pilat i Irod izmirili, znajte da se pripremaju da ubiju Isusa. A kad vidite da vas napadaju slavoljublje i gordost, znajte da su se zaverili da vam pogube dušu!"

Obuzeće vas strah i drhtanje kad razaznate takve pomisli. U skladu sa veličinom vaše gordosti, proviĎenje Božije priprema se da vas kazni iskušenjima, kako biste se naučili da razmišljate smireno.

Prisilite se da budete smireni, a kad vidite pomisli gordosti, uzmite štap i počnite da se udarate[2]. Telesni bol ukloniće duševni i Bog će vam, videvši kako se uporno borite, dati potrebnu snagu. Dakle, u skladu s našim namerama i borbom, Isus nam šalje Svoju svemoćnu silu.

Pomislite koliko je ljudi propovedalo, pisalo, raspravljalo o dogmama. Oni su ispunili svet knjigama, kao što je slučaj sa Origenom, koji je napisao mnogo knjiga i spasao mnoštvo ljudi, dok je mnoge ukrepio da postanu mučenici. I pored toga, na kraju je označen kao osnivač jeresi i otpao je od Boga.

Avaj! Koliko zla gordost stvara čoveku! Bog nijedno čovekovo delo ne smatra kao njegovo (čovekovo) sopstveno, jer je čovek samo provodnik, slavina, a ne izvor. Kako bi slavina mogla  da pomisli da voda kroz nju teče zahvaljujući njenom sopstvenom radu, budući da zna da je izvor taj koji uzrokuje proticanje vode? Zaborav je najgori učitelj duše, jer kad bi se ona sećala istine, nikada ne bi izgubila razum.

Šta je uzrokovalo Lučonošin pad? Zar to nije bilo nadmeno mišljenje? Neka nam to bude pouka, jer čovek ne stiče opit i obazrivost samo na osnovu sopstvenih nesreća, nego i na osnovu nesreća njegovih bližnjih.

Kako su veliki podvižnici, koji su se svega odrekli, padali i dostizali tačku ćavoimanosti, a onda se vraćali u svet i optuživali monaštvo? Oni su padali stoga što su smatrali da su bolji i ispunjeniji vrlinama nego ostali, i da su verovatno već nešto postigli.

27.  Ne budimo pospani, budući da već znamo da je lovac na duše na svakom mestu postavio svoje zamke. Bilo da smo u dućanu ili u gradu, bilo da smo u okrilju porodice ili čak u crkvi Božijoj, moramo motriti na zamke koje su prikrivene pobožnošću. Ko je u stanju da razotkrije ove zamaskirane zamke i da se naruga njihovom veštom izumitelju?

Da bismo ih uništili, koristimo široko iskustvo naših svetih Otaca - monaha. Oni uče da je, u suštini, jedino uzvišena vrlina smirenja svemoćna. Ona je mač Duha koji uništava zlo u njegovom korenu i potpuno onemogućuje kušačeve zamke. Napregnimo se da steknemo najspasonosniju vrlinu smirenja koja pogubljuje Ďavola.

28.  Jednom je demon susreo svetog Makarija Velikog i rekao mu: "Makarije, šta činiš više od nas time što sediš u pustinji? Ti postiš, a ja nikad ne jedem! Ti težiš siromaštvu, a ja nemam ništa! O, Makarije ti poseduješ jednu stvar koja me pobeĎuje i kojoj ne mogu da se suprotstavim."

"Šta ja to imam", upitao je sv. Makarije. "SMIRENJE! Ono me spaljuje!"

Čim je to izrekao, demon je iščezao.

Učinimo mali napor da zadobijemo ovu spasonosnu vrlinu. Taj napor se sastoji u neprestanom preklinjanju našeg Boga, koji sve može da nam je podari. Budimo sigurni da ćemo steći ovu vrlinu kad s bolom, trpljenjem i upornošću budemo zakucali na dveri milosrĎa. Ona se lako otvaraju kad koristimo ključ evanĎelske udovice kojoj je učinjena nepravda (v. Lk. 18;25). Zbacimo breme nehata i podražavajmo jelenovu bistrinu vida time što ćemo u svakom iskušenju brzo priteći Bogu i što ćemo u svemu tražiti NJegovu pomoć. U tom slučaju možemo pobediti

neznabošca Golijata i proslaviti veličanstvo Carstva kojem pripadamo, veličanstvo Carstva Božijeg.

29.  Kad se protiv nas bori zlobni demon gordosti, nikad nećemo prestati da padamo. MeĎutim, padovi nam mogu pomoći da postanemo svesni svoje ništavnosti i da zadobijemo smirenje. Tada dolazi Hristos, koji je krotak i smiren srcem. Tada će radost, mir i sladost vladati u našim dušama, i blaženstvo će nam zagrevati srce.

30.  Prisilite se, čeda moja, u duhovnoj borbi. Ne zaboravite ogromni opit demona i našu sopstvenu slabost. Kao što u jesen list pada i pri najmanjem dašku vetra, i mi ćemo pasti pri najmanjem iskušenju i probi, ukoliko nam ne bude pomagala blagodat Božija. A kad nam pomaže blagodat Božija? Samo onda kad smirenje rukovodi svaku našu misao i delo.

31.  Neka u vašim dušama naraste istinsko i verodostojno smirenje, kroz koje će se sačuvati duševni plod. Satana pokušava da oni koji se bore zaborave svoj cilj. On uspeva u tome ako može da učini da se pogorde i pomisle da su svojim napretkom i prisiljavanjem zadobili ovu ili onu vrlinu. Na taj način trud ostaje bez nagrade - borba bez nade i rad bez plate.

32.  Glas koji čuješ da ti kaže: "Hristos te očistio od tvojih grehova i umrtvio je tvoje strasti" potiče od Ďavola. To je prvi kamen spoticanja koji će čoveka odvesti do prelesti i pogibelji. Ako ga čovek sluša i obraća pažnju na njega i ako se njegovo srce naslaĎuje i prihvata ove demonske reči kao istinite, demon mu se istog časa približava još primetnije i on postepeno biva savladan. Tada mu treba mnogo vremena da bi se oslobodio.

Zbog toga si, čedo moje, dobro učinio što nisi obratio pažnju na taj glas nego si, umesto toga, osudio sebe. Drugi put kad nešto začuješ, kaži: "Reći ću to mom starcu i postupiću onako kako on kaže." Đavo se mnogo plaši ispovedanja starcu jer dobro zna da će tada sve njegove zamke biti uništene!

Shvatićeš, čedo moje, da su pomisli nadmenosti (drugačije rečeno, gordosti) proklijale u tebi i da ti se sve to dešava usled toga. Budi oprezan. Imaj mnogo smirenja. Svakodnevno preklinji Boga da ti podari duh smirenja. Kao što ništa ne niče na utabanoj stazi, tako ni prelest ne niče u utabanom smirenom duhu.

Odlomak iz omilije "O smirenju"

Moramo biti veoma oprezni: neophodno je da obratimo pažnju na sebe i da strahujemo od Boga. Strah je svetlost; on je svetiljka. Poĉetak je mudrosti strah Gospodnji (Priče Sol. 1;7), ali je i kraj mudrosti strah Gospodnji!

Strah prethodi čak i ljubavi Hristovoj. Kad zadobijemo ljubav Hristovu, strah je još uvek pomešan s ljubavlju, jer ljubav može voditi čoveka ka izvesnim slobodama i tako učiniti da se čovek udalji od prave ljubavi. Strah je kočnica koja ograničava čoveka.

Kad god u sebi zapazimo zlobu, zavist, osuĎivanje, gunĎanje ili bilo šta Ďavolsko, moramo shvatiti da nemamo čisto srce. Kad bismo imali čisto srce, ne bismo bili uvreĎeni čak ni kad bi nas ljudi klevetali i ismejavali. Činjenica da smo uvreĎeni, uznemireni i ogorčeni pokazuje da naše srce nije čisto.

Nedostaje nam smirenoumlje. Smirenoumlje čini čoveka popustljivim, trpeljivim, strpljivim. Kad nemamo strpljenja, kad nemamo trpeljivosti, kad nismo popustljivi, kad ne podnosimo strpljivo, onda su to znaci nedostatka najosnovnijih vrlina, smirenoumlja i ljubavi, koje nas vode bliže cilju, a to je čistota.

Kad ne postoji istinska duhovna ljubav i smirenoumlje, onda nismo dostigli svoj cilj.

Čoveku nije potrebno obrazovanje i veliko znanje da bi dostigao čistotu. Kad mislim da sam sve žrtvovao da bih dostigao taj cilj, onda ne mogu da tražim izgovore kojima ću opravdavati samog sebe. Ako tražimo izgovore, onda poništavamo svoj cilj. Ne radi se toliko o tome da li je druga osoba pogrešila ili nije, nego o tome da li ja uistinu volim svog brata ili o tome osećam li otežalost svog srca. To je moja greška; potrebno je da izmenim svoju dušu i da ga volim, čak i ako sam unutar sebe ogorčen zato što me je jednom prekoreo ili što nije imao dobro mišljenje o meni.

Ako u sebi nosim mračnu i gorku predstavu o njemu, onda to opterećuje isključivo mene  samoga. Taj brat bi mi uistinu mogao biti naklonjen, ali mi takvo razmišljanje neće po206 moći da dostignem svoj cilj. Bez obzira na to kako je brat raspoložen prema meni, ja ga moram posmatrati na drugačiji način, ukoliko želim da dostignem svoj cilj i da se sjedinim sa Bogom. Iz tog razloga sveti Oci nikada nisu osuĎivali druge ljude, a posebno monahe, čak i ako su imali nešto protiv nekoga.

Jedan otac se spremao da drugog izvede na sud, tačnije da ga kazni. Uputio se kod ave Sisoja i rekao mu:

"Oče, hoću da iznesem optužbe protiv mog brata koji mi je učinio takvo i takvo zlo." "Oprosti mu, opravdaj ga."

"Ne", odgovorio je. "Ako mu oprostim, on će to ponovo učiniti. Tog čoveka treba kazniti!"

"Dobro, čedo moje. Pomolimo se, a onda poĎi." Spustili su se na kolena i ava Sisoje je započeo da se moli: "Oče naš... i nemoj nam oprostiti dugove naše, jer ni mi ne opraštamo dužnicima svojim!"

"Nije tako", reče onaj monah. "Vi ste pogrešili!" "S obzirom da hoćeš da izvedeš brata pred sudiju, tako treba da se molimo!"

Monah je tad shvatio svoju grešku, pokajao se i nije otišao da prijavi brata.

Postoji jedna velika istina: onako kako je naše srce raspoloženo prema našem bratu, tako je i srce Božije raspoloženo prema nama. Da li želiš da ti Bog oprosti tvoje greške? Da li želiš da te voli svim Svojim srcem? Tad bi i ti trebalo da voliš i praštaš svim srcem.

Da li hoćeš da Bog zaboravi sve tvoje greške i da ih se više ne seća? "Hoću, želim", zavapiće duša. I tada, ma koliko da su te ražalostili tvoji bližnji, ti o tome više nećeš razmišljati niti ćeš se sećati toga. To je velika istina. Prema tome, ko god se udalji od cilja, načiniće mnoge i velike greške u životu. Ako primenimo ovu svetootačku mudrost, Ďavo više neće imati nikakvu vlast nad nama.

Budimo obazrivi i prekorevajmo sebe, kako ne bismo izgubili svoj cilj i sutra se gorko kajali. Moramo to imati na umu i delati kao da je ovo naš poslednji dan.

Naš cilj je jedan: da doĎemo sebi, da sagledamo sopstvenu krivicu, da se zbog svega prekorevamo, da osudimo same sebe, da sebe smatramo odgovornima i krivima, i da ne obraćamo pažnju na to da li je naš bližnji kriv ili ne.

Sveti Oci kažu: "Ako želimo da zadobijemo mir pokušavajući da pomirimo druge, nikada  nećemo naći mir." Drugim rečima, ukoliko želimo da steknemo mir time što ćemo miriti druge, nikad nećemo živeti u miru. Čovek dakle mora naći mir u sebi, unutar sebe. "Pomiri se sa sobom, i sa tobom će se pomiriti i nebo i zemlja", kaže ava Isaak Sirijski.

Položimo ovo duboko u svoja srca, jer je to duhovno bogatstvo koja su nam sveta EvanĎelja i svetootački tekstovi podarili da bismo spasli svoje uboge duše.

NAPOMENE:

1.      Prema mišljenju većine svetih Otaca, čovek je dvojno biće i sastoji se od duše i tela. (Prim. izd.)

2.      Starac ovde ne predlaže mazohizam, nego sugeriše suprotstavljanje grešnim

stremljenjima pomoću telesnog bola. Slične tehnike koristili su i sveti Venedikt, Epifanije, Nifon i mnogi drugi svetitelji. (Prim. izd.)

Grčki!