g)  O GORDOSTI

1.  Gordost je otok duše, ispunjen pokvarenom krvlju. Ako on sazre, probiće se i priĉiniće veliku neprijatnost.

2. Blistanje munje najavljuje udar groma, a pojava taštine predskazuje gordost.

3. Gordost gordog podiţe na veliku visinu, ali ga zatim survava u bezdan.

4.  Gordošću boluje onaj ko je odstupio od Boga. On dobra dela pripisuje svojim sopstvenim snagama.

5.  Onaj ko stane na pauĉinu pada. Tako pada i onaj ko se oslanja na svoje sopstvene snage.

6. Obilje plodova grane drveta savija do zemlje, a mnoštvo vrlina smiruje ĉovekovu

misao.

7.   Satruleo  plod  je  nekoristan  za  zemljoradnika.  I  vrlina  gordoga  Bogu  nije

potrebna.

8. Motka podrţava granu opterećenu plodovima, a strah BoŽji - vrlinsku dušu.

9. Kao što teret ploda lomi granu, tako gordost obara vrlinsku dušu.

10.  Nemoj predavati gordosti svoju dušu pa nećeš videti strašna maštanja. Jer, dušu gordoga ostavlja Bog. Tada ona postaje radost za demone.

11.   Gordi noću uobraţava gomilu zveri koje napadaju, a danju se smućuje bojaţljivim pomislima. Ako spava, on ĉesto poskakuje, a dok je budan - boji se ptiĉje senke.

12. Šum lista gordoga dovodi do uţasa, a ţubor vode poraţava njegovu dušu.

13.  Tako se onaj koji se protivi Bogu i odbija Njegovu pomoć straši beznaĉajnih prizraka.

14. Gordost je arhanĊela svrgla sa neba i uĉinila da on kao munja padne na zemlju. Smirenoumlje, pak, ĉoveka uzvodi na nebo i priprema za likovanje sa anĊelima.

15. Zašto se, ĉoveĉe prevaznosiš i podiţeš iznad oblaka, kad si zemlja i prah?

16.  Pogledaj na svoju prirodu, tj. da si prah i pepeo i da ćeš se ubrzo raspasti u prah. Sada se nadimaš, a uskoro ćeš biti crv. Zašto podiţeš vrat koji će ubrzo istruleti?

17.  Ĉovek je nešto veliko kad mu pomaţe Bog. MeĊutim, ĉim ga Bog ostavi, on spoznaje nemoć svoje prirode.

18.  U tebi nema ni jednog dobra koje nisi primio od Boga. Zbog ĉega se, onda, hvališ tuĊim kao svojim? Zbog ĉega se onim što je dala blagodat BoŽja hvališ kao sa svojom svojinom?

19. Priznaj Darodavca i nemoj se mnogo prevaznositi. Ti si tvar i ne odvajaj se od

Tvorca.

20. Bog ti pomaţe - nemoj da se odriĉeš Dobroĉinitelja. Uzišao si na visinu Žvota -

Bog te je rukovodio. Uspeo si u vrlini - Bog je u tebi dejstvovao. Ispovedaj Onoga koji te je uzvisio kako bi nepokolebivo ostao na visini.

21.  Priznaj da je [ĉovek] jedne prirode sa tobom i da imate zajedniĉku suštinu, te se nemoj odricati srodstva sa njim usled nadmenosti.

22. On je uniţen, a ti se prevaznosiš. MeĊutim, Sazdatelj vas je obojicu stvorio.

23.  Nemoj prenebregavati smirenog. On stoji tvrĊe od tebe: hodi po zemlji i ne pada lako. A kada visoki padne, razbiće se.

24.   Gordi monah je drvo bez korena koje ne moţe da izdrŽ udar vetra. Nenadmena, pak, misao jeste ograĊeni grad. Onaj ko u njemu prebiva, ostaje bezbedan.

25. Vetar visoko podiţe travĉicu, a gordost se uznosi nailaskom bezumlja.

26. Mehur koji se raspuhne išĉezava. Tako i spomen gordoga nestaje.

27. Reĉ smirenoga je melem za dušu, a reĉ gordoga je ispunjena nadmenošću.

28. Molitva smirenog umilostivljuje Boga, a iskanje gordoga ga skorbi.

29. Smirenoumlje je venac doma. Ko uĊe pod njega, ostaje bezbedan.

30.  Imaćeš veliku potrebu za ogradom kada se budeš popeo na visinu vrlina. Ako padne onaj ko stoji na podu, brzo će ustati. Onaj, pak, ko padne sa visine dolazi u opasnost da pogine.

31. Dragom kamenu priliĉi zlatni okov, a smirenje ĉoveka blista mnogim vrlinama.

32.  Nemoj da zaboravljaš svoj pad, ĉak i kad se pokaješ. Sećaj se greha svog sa plaĉem da bi se smirio i da bi, smirivši se, odsekao gordost.

33.  Nemoj na pale gledati sa oholom pomišlju koja te nadima i ĉini sudijom, već pazi na sebe sa trezvoumnom pomišlju, koja ispituje i ocenjuje tvoja dela.

34.  Padajući uzdiši i napredujući - nemoj da se nadimaš. Ne veliĉaj se time što si besprekoran da se, umesto u velelepnost, ne obuĉeš u sramotu.

35. Razgovarajući o smirenju, neko od iskusnih je ispriĉao: "Veoma iskusnog oca je po obrazu udario Ċavoimani koji je imao silan napad bezumlja. Odmah se okrenuvši, otac mu je predloŽo i drugi obraz sa spremnošću da primi udarac. Poraţen smirenjem kao munjom, demon je povikao i odmah izašao iz sazdanja BoŽjeg".

36.  Kao što onaj ko se spušta u dubinu zemlje iskopava zlato, tako i oni koji se spuštaju do zlatolikog smirenja iznose vrline.

37.  Sveti Pavle zapoveda da se zaboravlja ono što je iza nas, a da se stremi za onim što je pred nama (Fil.3,13). Ko je tako raspoloţen neće se toliko prevaznositi svojim uspesima koliko će se smiravati onim što još nije ostvareno, prilaţući staranje da dovrši nezavršeno i ne okrećući se onome što je već završeno. Jer, ono što je završeno ĉesto nadima lakomislene do nerazumnosti, dok ono što još iziskuje delanje misao smirava neizvesnošću da li će biti dovedeno do kraja, izazivajući i skrob pre nego što se ostvari. Opominjući one koji su došli do visine vrlina od pada u samomnjenje, Gospod govori: Tako i vi kad izvršite sve što vam je zapoveĊeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo uĉinili što smo bili duţni uĉiniti (Lk.17,10). On ne zabranjuje da se radujemo ispunjenju duţnosti, ali ne dozvoljava da o sebi mislimo visoko. Jer, nije prinesen dobrovoljni dar, nego je oduţen dug.

38. Gordost nadima misli do oholosti, uĉi da se prenebregava svaki ĉovek, da se sa prezirom gleda onaj koji je iste prirode sa nama, da se smatra neĉim ništavnim, do bezumlja dovodi visokoparnu pomisao, navodi na maštarenje o jednakosti sa Bogom, ne priznaje promisao i staranje Sveblagog Boga, smatra da sve milosti koje uŽva prima kao dug za svoja dela, neće da vidi BoŽje sadejstvo u onome što ĉini i uspeva, sebe smatra dovoljnom za svako dobro delo, po samoumišljenosti misli da ima snage za sve, iako je krajnje nemoćna. Ona je vodeni mehur, naduven sujetnim mnjenjem o samom sebi, koji se, ĉim se u njega dune, pretvara u ništa.