O Drugom čovekovom stanju posle Smrti

499. Drugo ćovekovo stanje posle smrti naziva se Stanje Unutarnjeg, zato što se ćovek tada uvodi u Unutarnje, koje pripada njegovom Umu, odnosno njegovoj Volji i Misli, i zato što je Spoljašnje, u kome je bio u prvom Stanju, sada uspavano. Svako ko obrati pažnju na ćovekov život, na njegove reći i dela, primetiće da ćovek postoji i kao  Spoljašnje i kao Unutarnje, to jest kako spoljašnje, tako i unutarnje misli i osećanja. Sve ovo može da se pozna i po sledećem: čovek misli o drugima prema onome što je o njima ćuo, ili što je sam od njih ćuo, a ne prema svojoj   misli, te postupa s njima uljudno, iako su oni možda rđavi. Da je tako, vidi se po podmuklicama i laskavcima, koji govore i rade drugaćije nego što misle i osećaju; po licemerima koji govore o Bogu, Nebu, o spasenju duše, o istinama Crkve, koristima Otadžbine, o Bližnjem, sve kao po veri i Ljubavi, dok u srcu misle drugo a vole sebe   samo. Po tome se može videti da postoje dve Misli, jedna spoljašnja a druga unutarnja, da ćovek govori prema spoljašnjoj misli, dok u sebi drugaćije misli i oseća da su te dve misli odvojene, jer ćovek dobro pazi da mu   unutarnja misao ne utiće u spoljašnju i da se na neki naćin ne pokaže. čovek je od postanja (ex Creatione) tako sazdan, da unutarnja misao saćinjava jedinstvo sa spoljašnjom samo kroz saobraznosti, a tako i jeste kod onih koji su u dobrom, jer misle samo dobro i govore samo dobro. Međutim, kod onih koji su u zlom, unutarnja misao se ne    slaže sa spoljašnjom, jer ovi misle zlo a govore dobro. Kod ovih poslednjih Red je izvrnut, jer je dobro spolja a zlo iznutra. Iz toga ishodi da zlo vlada nad dobrom, držeći ga u pokornosti kao roba, da bi mu poslužilo kao sredstvo da dode do ciljeva svoje ljubavi, a takav cilj je kao i njihova ljubav. Oćigledno je da ovakvo dobro nije dobro, jer je iznutra zaraženo zlom, ma kako da ono izgleda u oćima onih koji ne vide njihovo unutarnje. Drugaćije je sa onima koji su u dobrom. Kod njih Red nije izvrnut, pa dobro utiće iz unutarnje misli u spoljašnju, to jest u govor i u dela:   Za takav Red ćovek je stvoren. Na taj je naćin njegovo Unutarnje u Nebu i u Svetlosti Neba, i kako je ta Svetlost Božansko Istinito Gospodnje, a to znaći Gospod u Nebu (br. 126-140), to Gospod vodi takve ljude. Ove pojedinosti su date da bi se znalo da ćovek ima i unutarnju i spoljašnju misao, i da se one razlikuju. Kada se kaže misao, tu se podrazumeva i volja, jer misao proistiće iz volje. Naime, niko ne može da misli bez volje. Iz ovoga se može videti   šta je to kod ćoveka Stanje Spoljašnjeg i Stanje Unutarnjeg, odnosno stanje Spoljašnjeg i stanje Unutarnjeg.

500. Kada se kaže Volja i Misao, pod Voljom se razume i Osećanje i ljubav, zatim svako zadovoljstvo i naslada koji pripadaju osećanju i ljubavi, jer se zadovoljstva i naslade odnose prema volji kao prema svome podmetu (subjektu). Ono što ćovek hoće, to voli i oseća kao prijatno i milo. Pod Mišlju se razume takođe i sve ono ćime ćovek potvrđuje svoje osećanje ili svoju ljubav, jer misao i nije drugo nego oblik volje, odnosno oćitovanje ćovekove volje. Taj se oblik određuje raznim razumskim rašćlanjivanjima koja vode poreklo iz Duhovnog sveta, a koja su svojstvena ćovekovom Duhu.

501. Treba znati da je ćovek u potpunosti onakav kakav je u svom Unutarnjem, a nikako onakav kakav je u Spoljašnjem, odvojeno od Unutarnjeg. To dolazi otuda što Unutarnje pripada njegovome Duhu, jer telo živi od  života Duha. Stoga, kakav je ćovek iznutra, takav ostaje u većnosti. Njegovo se Spoljašnje, zato što pripada telu, odvaja nakon smrti, a ono što je od Spoljašnjeg priraslo uz Duh, to se uspavljuje i služi samo kao ravan Unutarnjem, kao što je objašnjeno kada je bilo reći o Pamćenju koje ostaje nakon smrti. Po ovome se vidi šta ćoveku zaista pripada a šta ne. Sve ono što zavisi od spoljašnje misli po kojoj govore, i što zavisi od spoljašnje volje po kojoj postupaju, sve to ne pripada rđavim ljudima, jer njima pripada samo njihova unutarnja misao i unutarnja volja.95     502 Dakle, kada se završi prvo stanje, a to je stanje Spoljašnjeg i o njemu je bilo govora u prethodnom ćlanku,   ćovek Duh se stavlja u stanje svog Unutarnjeg, odnosno u ono stanje unutarnje volje i misli u kome je bio na svetu kada je slobodno mislio. U to stanje dolazi ne znajući o tome ništa, kao kad na svetu ćovek svoju misao pomeri s površine pa je usmeri prema Unutarnjem. Tako, kada je ćovek u tome stanju, onda je u svome pravom životu, jer misliti slobodno prema svom vlastitom osećanju, to je sam ćovekov život, to je sam ćovek.

503. U tom stanju Duh misli u skladu sa samom voljom, a to znaći prema samom svom osećanju ili samoj svojoj ljubavi, pa tada misao ćini jedno s voljom u toj meri, da je ta misao više volja nego misao. Skoro isto se dešava i s njegovim govorom, s tom razlikom, što on ipak oseća malu bojazan da potpuno razgoliti misli svoje volje, jer se ta bojazan uvrežila u toku društvenog života na svetu, tako da je postala deo njegove volje.

504. Svi ljudi, ma kakvi bili, dovode se u to stanje posle smrti, jer je to pravo stanje njihovoga Duha. Prethodno je stanje onakvo kakav je ćovekov Duh bio u društvenim odnosima, a to nije njegovo stvarno stanje. Da to stanje Spoljašnjeg, u koje ćovek dolazi odmah nakon smrti, nije njegovo pravo stanje, može se videti na razne naćine. Duhovima je svojstveno da misle i govore u skladu sa svojim osećanjem, jer govor proistiće iz osećanja, kao što je dokazano i prikazano u ćlanku o govoru Anđela (br. 234-245). Tako je ćovek mislio i na svetu kada je bio sam sa sobom, jer tada nije mislio prema svom telesnom govoru, nego ćistim posmatranjem, a tada je bio u stanju da u jednom trenutku vidi više nego što bi mogao izgovoriti u pola sata. Da to spoljašnje stanje nije pravo stanje

95 Ne pripada im u drugom stanju posle smrti i kasnije, jer se uspavljuje, dok slućaj nije takav kod dobrih, kod kojih postoji slaganje između Unutarnjeg i Spoljašnjeg još dok su na svetu, jer njima to Spoljašnje ostaje.

491.  Postoje tri stanja kroz koja ćovek prolazi posle smrti pre nego što dode u Nebo ili Pakao. Prvo stanje se odnosi  na njegovo Spoljašnje. Drugo se odnosi na njegovo Unutarnje, a treće na njegovo Vlastito (proprium). Ta stanja ćovek prolazi u Svetu Duhova. Međutim, neki (ljudi) ne prolaze kroz ova stanja nego odmah posle smrti bivaju “podignuti” u Nebo ili “baćeni” u Pakao. Oni koji su odmah podignuti u Nebo, to su oni koji su bili ponovno rođeni,  a to znaći, već na svetu pripremljeni za Nebo. One koji su tako bili iznova rođeni i pripremljeni, da im je ostalo    samo još da odbace prirodne nećisti s telom, Anđeli odmah nose u Nebo. Neke sam video kako ih tako podižu jedan sat posle smrti. S druge strane oni, koji su iznutra bili zli a izvana izgledali dobri, i ćija je zloba bila puna lopovluka i koji su se služili dobrim delima da bi uspešnije varali, oni se odmah bacaju u Pakao. Video sam takve kako ih    odmah nakon smrti bacaju u Pakao; jednoga, koji se isticao podlošću, s glavom na dole a nogama na gore; i druge (kako ih bacaju) na druge naćine. Ima i takvih koji se odmah nakon smrti bacaju u pećine i tako odvajaju od ostalih    u Svetu Duhova, odakle se izvode i opet tamo vraćaju s vremena na vreme. To su oni koji su pod izgledom dobrohotnosti ćinili zlo bližnjemu. Ali i jednih i drugih je malo u odnosu na broj onih koji se zadržavaju u Svetu Duhova, gde se prema Božanskom redu pripremaju bilo za Nebo ili za Pakao.

492.  Što se tiće prvog stanja koje se odnosi na njegovo Spoljašnje, ćovek u njega ulazi odmah nakon smrti. Svaki ćovek ima kao Duh jedno Spoljašnje i jedno Unutarnje. Pomoću Spoljašnjeg svoga Duha ćovek prilagođava svoje telo svetu, naroćito licem, govorom i pokretima, preko kojih stupa u odnose sa svetom. A Unutrašnje njegovog Duha pripada njegovoj vlastitoj volji i misli, koje se retko pokazuju na licu, u govoru i u pokretima, jer se ćovek navikava od detinjstva da pokazuje prijateljstvo, dobrohotnost i iskrenost, a da sakriva misli svoje vlastite volje. To je razlog što on obićno vodi moralan i pristojan život u Spoljašnjem, bez obzira kakav je u Unutarnjem. Zbog te navike ćovek teško upoznaje svoje Unutarnje, na koje skoro i ne obraća pažnju.

493.  Prvo ćovekovo stanje posle smrti slićno je njegovom stanju na svetu, jer je on opet u Spoljašnjem. Lice, govor i priroda su mu isti, a tako isto i njegov moralni i građanski život. Otuda dolazi da bi on lako poverovao da je još na svetu kad ne bi obraćao pažnju na predmete na koje nailazi i na ono što mu govore Anđeli kad oživi, a to je da je on sada Duh (br. 450). Tako se jedan život nastavlja u drugi, a smrt je samo prelaz.

494.  Pošto je ćovekov Duh takav kad izađe iz zemaljskog života, njega lako prepoznaju prijatelji i poznanici, jer Duhovi ga ne opažaju samo po licu i govoru, nego i po sferi života. U drugom životu, kad neko na nekoga misli, on   u svojoj misli izaziva njegov lik i još dosta toga u vezi s životom te osobe. I kada to ućini, onaj drugi je tu već prisutan kao da je privućen i pozvan. A to je stoga tako, što se tamo misli saopštavaju, a prostori nisu kao u prirodnom svetu (vidi br. 191-199). Otuda dolazi da svakog, ćim ude u drugi život, prepoznaje neki prijatelj, srodnik ili obićan poznanik, da ovi razgovaraju s njim i da se druže u skladu s prijateljstvima sklopljenim još na svetu. Više puta videh kako se vesele što ponovo vide svoje prijatelje, a ovi opet što je njihov prijatelj sa Zemlje došao k njima. Obićno se supruzi nalaze i ćestitaju jedan drugome. čak i ostaju jedno vreme zajedno, zavisno od zadovoljstva koje im je donosio zajednićki život na svetu. Ali ako nisu bili sjedinjeni pravom braćnom ljubavlju, ljubavlju koja je veza umova prema nebeskoj ljubavi, oni se ubrzo odvajaju. Međutim, ako su njihovi umovi bili u suprotnosti, odnosno  ako su jedno drugom iznutra bili odvratni, oni pokazuju otvoreno neprijateljstvo, pa se ponekad i tuku. Pa ipak, oni ostaju zajedno dok ne uđu u drugo stanje, o ćemu će biti govora u sledećem ćlanku.

495.  Zato što im se život ne razlikuje od života na svetu, te zato što u svom sadašnjem stanju znaju samo ono što su naućili iz doslovnog znaćenja Reći i iz propovedi, a pošto se prestanu ćuditi da imaju telo i ćula kao i na svetu, Duhovi novaci imaju želju da saznaju kakvo je Nebo i kakav Pakao, i gde se zapravo nalaze. Njihovi prijatelji ih poućavaju o većnom žovitu, vode ih na razna mesta i u razna Društva, neke u gradove a neke u vrtove, najćešće   tamo gde je lepo, jer to prija njihovom Spoljašnjem. Ponekad se stavljaju u one misli u kojima su bili u zemaljskom životu u pogledu svoje duše nakon smrti i u pogledu Neba i Pakla, i to sve dotle dok se ne poćnu ljutiti što te stvari nisu znali, i što ih ni Crkva ne zna. Skoro svi žele da znaju da li će doći u Nebo. Većina veruje da hoće, jer su vodili moralan i pristojan život, ne misleći pri tom da i zli i dobri vode u Spoljašnjem slićan život, da posećuju hramove, slušaju propovedi i mole se, ne znajući da spoljašnji postupci i spoljašnji ćinovi bogosluženja ne znaće ništa, nego    da sve ćini Unutarnje od koga proistiće Spoljašnje. Među hiljadama jedva ih ima nekoliko koji znaju šta je to Unutarnje, i da baš u tome Unutarnjem živi u ćoveku Nebo i Crkva. Još manje znaju da su spoljašnji postupci onakvi kakva je namera i misao, i da su u namerama i mislima ljubav i vera, po kojima ostalo postoji. I pored pouka koje primaju, oni još uvek ne shvataju šta to zapravo ćine volja i misao. Po njima, jedino govor i delo znaće nešto. Takva je većina onih koji danas dolaze iz Hrišćanskog Sveta u drugi život.

496.  I pored toga, dobri Duhovi pažljivo ispituju one koji dolaze, i to na razne naćine, zato što i zli u prvom stanju govore istine i ćine dobro kao i dobri. Kao što je rećeno, oni su izvana živeli moralno, jer su bili potćinjeni  upravama i zakonima i jer su pomoću toga moralnog života dolazili do poćasti i imanja. Ali zli se Duhovi prvo po tome razlikuju od dobrih, pošto obraćaju veliku pažnju na sve što ćuju o Unutarnjem, to jest o istinama i dobrima Crkve i Neba. Oni, istina, slušaju, ali bez pažnje i radosti. Tako isto se poznaju i po tome, što se ćesto okreću prema određenim stranama i što, kad su sami, idu putevima koji tamo vode, a o stranama vidi br. 141. Po tome se pozna koja ih Ljubav vodi.

497.  Svi Duhovi koji dolaze sa sveta povezani su s nekim Društvom u Nebu ili u Paklu, ali samo preko svog Unutarnjeg. A to Unutarnje se ne pokazuje sve dok je Duh u Spoljašnjem, jer Spoljašnje pokriva Unutarnje, naroćito kod onih koji su u sebi zli. Međutim, kada uđu u drugo stanje, to se (Unutarnje) jasno pokazuje, jer je tada njihovo Unutarnje otkriveno, a Spoljašnje uspavano.

498.  Ovo prvo stanje kod nekih traje nekoliko dana, kod drugih nekoliko meseci, a za neke traje i po godinu, retko duže. Te su razlike u vezi sa slaganjem ili neslaganjem Unutarnjeg i Spoljašnjeg. Naime, kod Svakoga Unutarnje i

rasturaju brakove. Oni koji su žudeli za osvetom, pa stekli zversku i svirepu prirodu, vole trulež. Oni i žive u paklovima takve prirode. 1 tako dalje.

489. S druge strane, životna zadovoljstva onih koji su na svetu živeli u nebeskoj Ljubavi, pretvaraju se u nebeska

zadovoljstva pod uticajem Sunca i Svetlosti u Nebu, pokazujući u svojim sadržajima Božanske stvari. Predmeti koji  se tako pokazuju, deluju na Anđele, i to na njihovo Unutarnje koje pripada njihovom umu, i na njihovo Spoljašnje koje pripada njihovom telu. Upravo stoga šta Božanska Svetlost, koja je Božansko Istinito, utiće na njihove umove koji su se bili otvorili pomoću nebeske ljubavi, u njihovom Spoljašnjem se pokazuju predmeti saobrazni zadovoljstvima njihove ljubavi. Da predmeti koji se pokazuju pogledu u Nebu odgovaraju Unutarnjem Anđela, odnosno onome što pripada njihovoj veri i ljubavi, a zatim razumu i mudrosti, to je pokazano u ćlanku u kojem je   reć o Predstavama i Pojavnostima u Nebu (br. 170-176), kao i u ćlanku o Mudrosti AnđelŠ. (br. 265-275). Pošto sam već poćeo da radi potvrđivanja tih stvari iznosim iskustva, a da bih osvetlio ono što je rećeno o uzrocima tih pojava, sada ću izneti nekoliko primera nebeskih zadovoljstava u koja se pretvaraju prirodna zadovoljstva onih, koji su na svetu živeli u nebeskoj ljubavi. Oni koji su voleli Božanske Istine i Reć unutarnjim osećanjem, a to znaći radi njih samih, u drugom životu žive u Svetlosti na uzdignutim mestima, koja izgledaju kao planine, gde su neprekidno u Svetlosti Neba. Oni ne znaju šta su to tmine kao što je noć na svetu, i žive u toplini proleća. Njihovom pogledu se pokazuju žitna polja i loza. U njihovim kućama sve blista kao da je od dragog kamenja. Kada gledaju kroz prozore, kao da gledaju kroz ćist kristal. To su zadovoljstva u kojima uživa njihov pogled, dok su sama zadovoljstva  unutarnja, u saobraznosti s nebeskim Božanskim, jer Istine iz Reći, koje su oni voleli, saobrazne su žitorodnim poljima, Vinovoj lozi, Dragom kamenju, Prozorima i Kristalima. Oni koji su odmah u život uvodili ućenja koja  Crkva izvodi iz Reći, oni su u Unutarnjem Nebu, gde su više od ostalih u zadovoljstvu i mudrosti. Oni u svim predmetima vide Božanske stvari. Taćnije, oni vide predmete, ali saobrazne Božansko stvari odmah utiću u njihove umove, ispunjavajući ih blaženstvom koje deluje na sva njihova osećanja. Zato se njima ćini da im sve pred oćima živi, igra se i smeje. O tome vidi u br. 270. Što se tiće onih koji su volele nauke i pomoću njih negovali svoj Razum, stićući i umnost i priznajući Božansko, kod njih se uživanje u naukama i umno zadovoljstvo menjaju na drugom  svetu u duhovno zadovoljstvo koje se odnosi na poznavanje dobrog i istinitog. Oni žive u vrtovima pokrivenim cvećem i zelenilom, okruženi redovima drveća s porticima i prošarani šetalištima. Drveće i cveće se menjaju   svakoga dana. Gledajući sve to, oni u svojim umovima osećaju prijatnosti, koje su zbog svoje raznovrsnosti za njih uvek nove. A pošto su ti predmeti saobraznosti božanskih stvari i pošto Anđeli znaju nauku o Saobraznostima, to oni stalno stiću nova znanja kojima se njihovo Duhovno i Razumsko usavršava. To su njihova zadovoljstva, jer Vrtovi, Drveće, i zelena i cvetna Polja saobrazni su naukama, znanjima i umu. Oni koji su sve pripisivali Božanskom i smatrali prirodu mrtvom, služeći se samo duhovnim stvarima i utvrđujući se u njima, ti su u nebeskoj Svetlosti koja sve predmete oko njih ćini providnim i punim svetlosnih preliva, što oni istoga ćasa opažaju. Kroz to oni osećaju unutarnja zadovoljstva. Predmeti koji se pokazuju u njihovim kućama kao da su od dijamanata koji se prelivaju u svim bojama. Rećeno mi je da su zidovi njihovih kuća kao od kristala, dakle prozirni, i da se na tim zidovima pojavljuju kao talasasti oblici koji predstavljaju nebeske stvari, i to uvek drugaćije. A to je zato što je providnost saobrazna razumu koji Gospod prosvetljuje kada se senke vere i ljubavi prema prirodnim stvarima odstrane. O  takvim predmetima, kao i o bezbroj drugih, govorili su oni, koji su bili u Nebu, da su, naime, videli što oko nikad

nije videlo i da su ćuli što uho nikad nije ćulo.94 Oni koji nisu postupali podmuklo, već su želeli da se znaju sve njihove misli, koliko to građanski život dopušta, zato što su mislili samo iskreno i ispravno prema Božanskom, njihova lica u Nebu blistaju Svetlošću, kroz koju se pokazuju sva njihova osećanja i misli. U pogledu govora i pokreta, oni su slike svojih osećanja. Oni su više voljeni od ostalih. Kada govore, njihova lica kao da malo tamne,    ali ćim prestanu, sve što su izgovorili, na njima se pokazuje pogledu. Svi predmeti oko njih, zato što su saobrazni njihovom Unutarnjem, izgledaju tako, da ostali Duhovi jasno opažaju šta ti predmeti predstavljaju i znaće. Duhovi, ćije je na svetu zadovoljstvo bila podmuklost, beže daleko od njih i, dok se tako udaljavaju, izgledaju kao zmije koje plaze. Oni koji su preljubu smatrali za gnusobu, i koji su živeli u ćednoj braćnoj ljubavi, više su od ostalih u obliku i redu Neba, a to znaći u svoj lepoti i neprekidno u cvetu mladosti. Zadovoljstva njihove ljubavi su neizreciva, i većno rastu, jer u tu ljubav uliva se sve zadovoljstvo i cela radost Neba, pošto ona dolazi od spone Gospoda s Nebom i Crkvom, od spone dobrog i istinitog, koja spona saćinjava Nebo u celini i svakog Anđela pojedinaćno (vidi br. 366- 386). Njihova spoljašnja zadovoljstva su takva, da se ne mogu opisati ljudskim rećima, jer za to nije dovoljno sve

ono što je rećeno o saobraznostima zadovoljstava kod onih koji su u Nebeskoj Ljubavi.

490. Iz onoga što prethodi može se uvideti da se sva zadovoljstva menjaju posle smrti u saobrazna zadovoljstva, dok sama ljubav uvek ostaje ista, bilo da se radi o braćnoj ljubavi, o ljubavi prema pravednom i iskrenom, dobrom i istinitom, o ljubavi prema naukama i znanjima, umu i mudrosti, dakle o bilo kojoj ljubavi. Ono što iz njih istiće, kao potoci iz svojih izvora, to su zadovoljstva, ali podignuta na viši stepen, pošto prelaze iz Prirodnog u Duhovno.