GLAVA ČETVRTA
O DOBRU IZNAD ISTINE
PRVl DEO
U Jevanđeljima je u nekoliko navrata zabeleženo da je Hrist vređao fariseje narušavanjem običaja Sabata. To je ove posebno Ijutilo. Po osnovu svojih verskih zakona i normi smatrali su da je zabranjeno čak i "dobro" činiti na Sabat. Reč farisej odnosi se na unutrašnje stanje čoveka koji, da bi se pokazao, postupa samo u skladu sa spoljašnjim zakonima i zabranama i oseća se zaslužnim u očuvanju istih, a što je u suprotnosti sa situacijom kada čovek dela istinski iz onog što je dobro. U Jevanđeljima je ovo ilustrovano kroz razne događaje kao što je npr. slučaj Dobrog Samarićanina koji se sažalio na ranjenog čoveka koga su napali razbojnici, dok su ga sveštenik i Levit zaobišli i preii na drugu stranu. Ova osobina fariseja je posebno uočljiva kada za osnovu svog delovanja koriste stav u vezi sa kršenjem zakona koji se tiče rada na Sabat. Jednom prilikom, na Sabat, u sinagogi, Hrist je iscelio čoveka koji je imao osušenu desnu ruku. Spominje se baš desna ruka zato što u drevnom jeziku parabola ona simbolizuje moć da se čini - i to baš da se čini dobro. Ova slika se koristi da predstavi same fariseje; njihova moć da čine dobro - osušila se. Pre nego što je iscelio čoveka, Hrist je pogledao okolo i rekao svim prisutnima:
„Zapitaću vas: šta treba u subotu; dobro činiti ili zlo činiti?" Stav fariseja bio je da se verski zakon mora striktno poštovati. Ovde je uočljivo da Hrist ne govori o Istini već o Dobru. Šta dolazi prvo? Iz citata Jevanđelja po Luki sledi:
"A dogodi se i u drugu subotu da on uđe u sinagogu i učaše, i bješe ondje čovjek kome desna ruka bješe suha. Motrahu pak na njega književnici i fariseji neće li u subotu iscijeliti, da bi našli optužbu protiv njega. A on znađaše pomisli njihove, i reče čovjeku koji imaše suhu ruku: Ustani i stani na sredinu! A on podigavši se stade. A Isus im reče: Zapitaću vas: šta treba u subotu: dobro činiti ili zlo činiti? Dušu spasiti ili pogubiti? A oni ćutahu. I pogledavši na sve njih, reče mu: Pružl ruku svoju. A on učini tako; i ruka mu posta zdrava kao i druga. A oni se napuniše bezumlja, i govorahu među sobom šta bi učinili Isusu". (Luka 6: 6-11)
Jasno je da ovaj događaj afirmiše postupanje iz onog što je Dobro. Hrist postavlja ono što je Dobro iznad onog što je Istina. Prema farisejima, Istina je Mojsijev zakon i zapovesti koje, uzete doslovno, zabranjuju rad na Sabat: "... šest dana radi, i svršuj sve poslove svoje. A sedmi je dan odmor Gospodu Bogu tvom; nemoj raditi nikakav posao..." (5 Moj. 5: 13,14) i stavljaju Istinu iznad Dobra. Šta ovde moramo razumeti? Šta leži u osnovi ove priče? Znamo iz istorije da su sve religijske nesuglasice i progoni stvar doktrine, to jest posledica su samo onoga što je Istina, isključivo onoga što je plod znanja i mišljenja. Da je sav Ijudski rod milostiv, da svi postupaju iz Dobra, ne bi se javljale onolike rasprave i proganjanja. Kada bi svako voleo svog bližnjeg kao sebe, istinitom Ijubavlju prema Bogu kao izvoru vrhovnog Dobra, niko ne bi ubijao ili krao ili lažno svedočio i slično. U stvari, Mojsijevih deset božijih zapovesti, deset zapovesti zapisanih na kamenim piočama, ne bi imale nikakav značaj. Međutim, onima koji su živeli prema zakonu i nisu ništa razumevali, sve što je zapisano bilo je važnije od nekog prikrivenog značenja. Da je čovek u potpunosti dobar, ne bi ni bilo potrebe za zakonima ili zapovestima, niti bi bilo potrebe za učenjem bilo kakvih Istina, ili za sticanjem znanja. On ne bi mogao da ubije, jer bi iz Dobra znao da je to nemoguće učiniti. Kako možeš da činiš Dobro svom bližnjem ubijajua ga? Kako možeš da mu činiš Dobro potkradajući ga? Poslednjih pet zapovesti su učenje o Dobru. Cilj sveukupnog znanja je samo jedno: "Šta je Dobro?". Ne postoji drugi cilj ili smisao znanja osim Dobra. Ali, to je danas izgubljeno iz vida i Ijudi veruju da je znanje samo sebi cilj. To je pogrešno. Svo znanje treba da vodi Dobru. Kom cilju danas čisto znanje vodi čovečanstvo? Ako se sada zapitamo zašto je Istina uopšte neophodna, odgovor je da je to zbog toga što čovek nije dobar, to jest nivo Dobra u njemu je veorna nizak. I, postoji samo jedan način da se podigne nivo Dobra u čoveku. Jedino spoznajom Istine o boljem Dobru. Da bi se uzdigao, čovek mora da se uči Istini. Kakvoj Istini? On mora biti podučavan i mora da nauči i sprovodi znanje o Istini koja pripada "višem" Dobru, a ne nivou Dobra koji u njemu postoji. Jer, u svakoj osobi postoji izvestan nivo Dobra. Novi nivo Dobra čovek prvo mora da dosegne znanjem. Kroz izučavanje ili saznavanje, to jest kroz učenje o Istini kako dostići viši nivo Dobra; ako iskreno pokušava da postupa iz tog učenja i uviđa kakvu vrednost i značenje to učenje ima za njega, on dostiže novi nivo Dobra, to jest novi nivo sebe. Kada dostigne nivo na kojem Dobro svega što je naučio kroz znanje postaje aktivno, on ne mora više da se bakće sa znanjem koje ga je dovelo do tog dostignutog nivoa. Kao gruba metafora može poslužiti primer čoveka koji, penjući se na planinu, mora da iskoristi svoje znanje o penjanju. Kada stigne na vrh, vidi sve na nov način. Vidi, sa visine koju je dosegao, novu povezanost svega i ne treba da misli više o sredstvima koje je morao da upotrebi kako bi dotle stigao. Mojsijev zakon, ili bar deset zapovesti, jesu instrukcije koje dolaze iz Istine „kako postići nivo Dobra", na kome (nivou), kao zapovesti, one nemaju dalji značaj. Međutim, ako se shvate kao cilj, a ne kao sredstvo za postizanje cilja, postaju kamen spoticanja.
U gore navedenom citatu Hrist govori iz Dobra, a ne iz doslovne Istine; a farisejii ga osuđuju i mrze držeći se upravo te doslovne Istine. Istina o višem nivou može da se shvati kao Istina nivoa Dobra na kom sam čovek jeste - Istina njegovog sopstvenog nivoa. Čovek tada vidi tu Istinu koja treba da ga sa nivoa Dobra na kome se nalazi dovede do višeg nivoa Dobra. Ako je njegov nivo Dobra sopstveni interes i samoljublje, on može da iskrivi "višu" Istinu u skladu sa svojom sujetom, kao što
to inače svi i rade. To jest, može potpuno izokrenuti njeno značenje. Ono što se naziva Božijom Reči u Jevanđeljima jeste Istina o tome šta je neophodno za dostizanje višeg nivoa Dobra
- to jest šta je neophodno za unutrašnju evoluciju, jer potpuna unutrašnja evolucija predstavlja dostizanje "višeg" Dobra kroz znanje. Problem odnosa Istine i Dobra tako postaje jasniji. Novi nivo Dobra u čoveku ne može da se postigne direktno. On jedino može da se postigne pomoću instrukcija o načinu za njegovo dostizanje, a te instrukcije moraju imati formu Istine o tom višem nivou Dobra. To jest, ona mora doći, pre svega, u formi znanja koje čovek mora da stiče i primenjuje na svoj život. Znanje o "višem" Dobru mora prvo da dođe kao Učenje. Kada se to ispuni, kada čovek kroz znanje o Istini kako da dostigne vi i nivo Dobra, dosegne to novo Dobro, pokušavajući da ga živi iskreno kroz sve svoje unutrašnje napore, tada se ova Istina ili znanje koje prvo dolazi, zamenjuje nastalim Dobrom; i od tada, Istina ili Znanje koje ga vode ka tom novom stanju, zauzimaju drugo mesto, jer su ispunili svoj zadatak vodiča do višeg nivoa. Odnosno, ono što je bilo prvo postaje drugo, a ono što je bilo drugo postaje prvo. Dešava se promena mesta. U početku Istina zauzima mesto Dobra: a onda Dobro zauzima mesto Istine. Zapravo, šest dana rada u postanju čoveka i sedmi dan odmora predstavljaju šest etapa u razvoju znanja i dostizanje samog Dobra, koje se naziva Sabat. Mnogo je toga i u Starom i u Novom zavetu rečeno o promeni mesta u poretku stvari, odnosno o tome da je prvo poslednje, a poslednje prvo, da je upadljivo koliko to nije shvaćeno, s obzirom na uticaj psihologije koja leži u osnovi stvarnog učenja o čoveku i njegovoj unutrašnjoj evoluciji. Međutim, Ijudi se grčevito drže za Istinu kao krajnji cilj i tako najlakše osećaju svoje doktrinarne razlike, bilo religijske bilo političke. U Starom Zavetu, kao primer u kome Istina zauzima mesto Dobra, postoji neobična priča o Jakovu koji je glumio Isava, odnosno zauzeo je njegovo mesto. Jakov se prerušava u Isava noseći kozje krzno na rukama i vratu jer je njegov brat bio rutav. On odlazi kod svog skoro potpuno slepog oca Isaka, nudeći mu jelo od ulova, govoreći: "Ja, Isav tvoj prvenac; učinio sam kako si mi rekao: digni se, posadi se da jedeš lov moj, pa da me blagoslovi duša tvoja".
(Postanje 27: 19) Isak mu je dao blagoslov koji je zapravo bio namenjen njegovom starijem sinu Isavu, Dobro je zaista prvo, jer samo je Bog, i jedini On, definisan kao Dobro. To znači prvorođeno. Ali, da bi se dostiglo Dobro, istina mora biti prva, i u tom smislu Jakov zauzima mesto Isava. Pogledajmo dalje neobičnu priču o Faresu i Zari, Judinim blizancima, čije je rođenje opisano na ovaj način:
"/ kad se porađaše, jedno dete pomoli ruku, a babica uze i veza mu crven konac oko ruke govoreći: Ovaj je prvi. Ali on uvuče ruku, i gle izađe brat njegov, a ona reče: Kako prodre? Prodiranje neka ti bude. I nadeše mu ime Fares. A posle izađe brat mu, kome oko ruke beše crveni konac, i nadeše mu ime Zar". (Postanje 38: 28-30)
Zašto bi ovo bilo zabeleženo ako nema neko dublje značenje? A opet, postoji čudna priča o Josifovim blizancima, Manasiji, prvorođenom, i Jefremu, drugorođenom, koji su doneti Jakovu da ih blagoslovi:
"Pa ih uze Josif obojicu, Jefrema sebi s desne strane a Izrailju s leve, Manasiju pak sebi s leve strane a Izrailju s desne;
...A Izrailj pruživši desnu ruku svoju metnu je na glavu Jefremu mlađem, a levu na glavu Manasiji, tako namjestivši ruke navlaš, ako i jeste Manasija bio prvenac." (Na taj način je Jakov ukrstio ruke) "/ reče Josif ocu svom: Ne tako, oče; ovo je prvenac, metni desnicu njemu na glavu. Ali otac njegov ne hte..." (Postanje48: 13,14,18,19)
Ovo je ukrštanje ili promena mesta ruku. Ako shvatate da Istina mora da dođe prva u svakom unutrašnjem razvoju i Dobro proistekne kao rezultat, a da tada Dobro dolazi prvo, a Istina biva druga, razumećete jedno od značenja ovog ukrštanja ruku. Sve ove alegorije odnose se na sadašnju psihološku situaciju čoveka na zemlji u odnosu na njegovu moguću evoluciju. Čovek na zemlji sada više ne može biti učen Dobru direktno. Međutim, još uvek je sposoban da bude podučavan Dobru preko znanja Istine.
DRUGl DEO
Da li je čovečanstvo ikad postupalo iz Dobra? Već je pomenuta drevna alegorija u Postanju, u kojoj je rečeno "A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči". To se odnosi na vreme kada je čovek postupao iz Dobra; jer jedino Dobro može da iznedri zajednički jezik ili saglasnost. Bilo je vreme kada Ijudi nisu postupali na osnovu teorija ispravnosti i pogrešnosti, na osnovu razliatih ideja o Istini, iz različitih doktrina, sa razliatih aspekata znanja. Delovalo se prvenstveno iz unutrašnjeg prepoznavanja onoga što je dobro. To je sve ujedinilo; jer Dobro je jedina snaga koja može da ujedini. Sav sklad potiče iz Dobra. Dok je Dobro bilo na prvom mestu, sve drugo nije bilo važno. Čovek se mogao držati ovog ili onog stanovišta, kako mu je najviše odgovaralo, ali stavljajući Boga na prvo mesto postizao je saglasnost sa svakim kome je Dobro prvo. Prikaz, da je čovečanstvo jednom govorilo jednim jezikom, znači da je postojao nivo čoveka na kome je Dobro bilo na prvom mestu i zbog čega su svi govorili zajedničkim jezikom. Usledio je proces degeneracije predstavljen gradnjom Vavilonske kule, sa ciljem da se dosegnu Nebesa:
"A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči. A kad otidoše od istoka, nađoše ravnicu u zemlji senarskoj, i naseliše se onde. Pa rekoše rnedu sobom: Hajde da pravimo ploče i da ih u vatri pečemo. I behu im opeke mesto kamena i smola zemljana mesto kreča. Posle rekoše: Hajde da sazidamo kulu, kojoj će vrh biti do neba". (Postanje 11: 1-4)
Onda sledi alegorijski prikaz situacije u kojoj su počeli pogrešno da razumevaju jedni druge, a to je predstavljeno upotrebom različitih jezika i kroz njihovo rasejanje.
Prvi stih: "A beše na celoj zemlji jedan jezik i jednake reči", znači da je jednom na zemlji Čovečanstvo bilo na određenom stepenu jedinstva, Drugi stih: "A kad otidoše od istoka, nadoše ravnicu u zemlji senarskoj, i naseliše se onde", znači da su počeli da se udaljavaju od stanja jedinstva, to jest,
"otidoše od istoka". Oni su se udaljili od izvora stanja jedinstva i na taj način spustili svoj nivo bića, to jest "nađoše ravnicu i naseliše se". Tada su počeli da izmišljaju sopstvena gledišta, prestajući da budu i dalje u kontaktu sa izvorom, to jest "hajde da pravimo ploče (cigle)... i behu im ploče mesto kamena i smola mesto kreča". Kamen, kao što smo već videli, predstavlja Istinu. Oni više nisu imali Istinu: "behu im ploče mesto kamena", to jest, nešto što je napravio čovek umesto Božije Reči. Ploče umesto kamena. Izgubivši kamen, to jest istinski originalnu misao, oni su odlučili da peku cigle i grade za sebe. Uzimali su zemljanu smolu umesto kreča, to jest nešto zlo umesto nečeg dobrog. Rešili su da sebi dignu kulu čak do neba, to jest da uzdignu sebe do nivoa Boga. Sve što se zasniva na samoljublju želi da uzdigne sebe, pošto samoljublje teži samo da poseduje i ima moć nad svim. Ono želi da uzvisi sebe; otud predstava kule u gornjoj paraboli. Sve što je rečeno, a i ono što sledi, govori da je čovek počeo da umišlja kako je on sam izvor Dobra, a ne Bog. On je počinio spiritualni akt zvani krađa, na koji se odnosi osma zapovest: "Ne krad!". Pripisao je sebi ono što mu ne pripada i ono čega nije uzrok. Ta psihološka krađa je nastavljena, sve dok danas nije dostigla zavidne razmere, tolike da Ijudi sebi prećutno pripisuju sve, čak i život. A rezultat te originalne krađe je da više ne postoji zajednički jezik. Započinje pometnja jezika. Dešava se "jezička konfuzija". Nema više zajedničkog jezika, to jest, čovek je prestao da razumeva svog suseda jer nije više bilo nikakve zajedničke osnove razumevanja koju jedino može da da zajednička percepcija Dobra. Jedinstvo je zamenjeno Vavilonom. Ovo je sadašnje stanje stvari u svetu u kome čovek pripisuje sebi sve i nema nikakvu drukčiju ideju o Univerzumu ili o značaju Čovečanstva na zemlji. On pripisuje sebi um, misao, svesnost, osećanje, volju, život, i - u stvari, sve, iako jeste i mora da ostane nemoćan da objasni bilo šta od navedenog. I njegovo jedino objašnjenje Univerzuma danas jeste da je on nastao slučajno i da je njegovo postojanje bez značaja.