O Deci u Nebu

329.  Neki veruju da u Nebo dolaze samo deca rođena unutar Crkve, a ne i ona rođena van Crkve. Kao razlog za to daju, da su deca unutar Crkve krštena, i da su krštenjem bila uvedena u veru Crkve. Međutim, oni ne znaju da niko Krštenjem ne dobija ni Nebo ni veru. Jer Krštenje je samo znak i spomen da se ćovek može ponovno roditi, te da onaj ko je rođen unutar Crkve, može da bude ponovo rođen, pošto je u Njoj Reć i Božanske istine kroz koje se vrši ponovno rađanje, i pošto je u njoj Gospod poznat, a On ponovno rađa. Neka se stoga zna da svako Dete, ma na  kome mestu bilo rođeno, bilo unutar ili izvan Crkve, bilo od pobožnih ili bezbožnih roditelja, kada umre, dolazi u Nebo, gde ga Gospod prima, poućava o Božanskom Redu, ispunjava osećanjima dobra, a kroz njih upoznaje i sa istinama. A zatim se, usavršavanjem u razumevanju i mudrosti, sve potpunije uvodi u Nebo, gde postaje Anđeo. Ko god misli razumno, može biti siguran da niko nije rođen za Pakao nego, naprotiv, za Nebo. A ako ćovek ode u Pakao, to je njegova krivica, dok Deca ne mogu imati nikakve krivice.

330.  Oni koji umru kao Deca, u drugom su životu opet Deca. Imaju isti onaj detinji karakter, istu nevinost u neznanju, istu nežnost u svemu. Samo se deca pripremaju da postanu Anđeli, jer ona to nisu, već postaju. Svako je, naime, kad izađe iz sveta, u slićnom stanju u kome je u njemu bio. Malo dete je malo dete; dećak je dećak; mladić, zreo ćovek i starac su mladić, zreo ćovek i starac, ali se to stanje zatim menja. Ipak, deca su svojim stanjem iznad ostalih jer su u Nevinosti i jer zlo, koje dolazi od života na Zemlji, nije u njima pustilo korena. Naime, Nevinost je takva, da se u nju može usaditi sve što je u Nebu, jer je ona prijemnik istinitog vere i dobrog ljubavi.

331.  Stanje Dece u drugom životu je mnogo savršenije od stanja Dece na svetu, jer su obućena ne u zemaljsko, nego u telo slićno anđeoskom. Zemaljsko telo je po sebi teško. Deca (na svetu) svoje prve osete i pokrete ne primaju iz Duhovnog već iz Prirodnog sveta. Osim toga, na svetu Deca moraju da se nauće hodanju, pokretima i govoru. Njihova ćula, poput vida i sluha, moraju da se otvore upotrebom. Drugaćije je s Decom u drugom životu. Kako su i ona Duhovi, to delaju prema svome unutarnjem, hodaju i govore bez prethodnog vežbanja samo u poćetku kroz zajednićka osećanja, nerazlućena u ideje mišljenja, ali se ubrzo uvode i u ideje i to otud što je njihovo Spoljašnje istorodno (homogeno) sa njihovim Unutarnjim. Da Govor Anđela istiće iz osećanja preko ideja mišljenja, tako da se govor potpuno slaže s mišljenjem koje dolazi od osećanja, vidi br. 234-245.

332.  čim se Deca tamo probude, a to je odmah nakon smrti, podižu se u Nebo i predaju Anđelima ženskoga roda koji su u zemaljskom životu nežno voleli Decu, a u isto vreme i Boga. Pošto su (te žene) i na svetu volele svu decu materinskom nežnošću, one ih sada primaju kao svoju decu, a deca ih, prema usađenoj sklonosti, vole kao rođene majke. Svaka ima pored sebe onoliko dece koliko želi, prema svome duhovnom roditeljskom osećanju. To se Nebo pokazuje napred spram ćela, izravno u crti ili zraku po kojem Anđeli gledaju Gospoda. To Nebo je tamo smešteno zato što su Deca pod neposrednim nadzorom Gospodnjim. Nebo Nevinosti, odnosno Treće Nebo, takođe utiće u njih.

333.  Deca imaju razlićite odlike. Jedna su kao duhovni, a druga kao nebeski Anđeli. Deca nebeskih odlika pokazuju se u tome Nebu na desno, a ona duhovnih odlika na levo. Sva Deca su u Najvećem čoveku (in Maximo Homine), koji je Nebo, i to u Oblasti Oćiju. U Oblasti levog Oka su ona duhovnih, a u Oblasti desnoga Oka ona nebeskih odlika. To je stoga, što se Gospod Anđelima Duhovnoga Carstva pokazuje pred levim, a Anđelima Nebeskoga Carstva pred desnim okom (vidi br. 118). Iz toga što su Deca u Oblasti Oćiju (u Najvećem čoveku ili Nebu), jasno  je da su ona pod neposrednim pogledom i nadzorom Gospodnjim.

334.  U nekoliko reći biće rećeno kako se Deca uvode u Nebo: Od svojih vaspitaćica uće da govore. Njihov prvi  govor je samo osećajni zvuk, koji postupno postaje sve razbirljiviji što ideje i misli u njega više ulaze. Jer misli, koje potiću iz osećanja, saćinjavaju govor Andela (vidi o tome ćlanak br. 234-245). U njihovo osećanje, koje potiće od Nevinosti, prvo se ulivaju prijatne stvari koje su im pred oćima. A kako su te stvari duhovnoga porekla, one primaju nebeski uticaj koji otvara Dećije Unutarnje. Tako se Deca iz dana u dan sve više usavršavaju. Nakon toga, bivaju prenesena u drugo Nebo, gde ih poućavaju ućitelji. I tako redom.

335.  Deca se uglavnom uće preko predstava prilagođenih njihovoj sposobnosti. Niko ne bi verovao koliko su te

Predstave lepe i iznutra pune mudrosti. Na taj naćin im se postupno uliva razum koji im dušu izlućuje iz dobra. Dozvoljeno mi je da ovde iznesem dve Predstave koje sam video. Po njima se može suditi i o drugima: Prikazivali   su prvo Gospoda kako izlazi iz groba, a u isto vreme se Njegovo Ljudsko sjedinjavaše s Njegovim Božanskim, i to sve tako mudro, da to prevazilazi svaku ljudsku mudrost, a sve na nevin i detinji naćin. Prikazivali su i ideju groba,  ali sasvim udaljeno od ideje Gospoda, jer ideja groba sadrži nešto mrtvaćko, a to je na ovaj naćin bilo otklonjeno. Zatim su oprezno uvodili u grob nešto vazdušasto, poput prozraćne pare, ćime se uz potrebne kretnje oznaćavao duhovni život u Krštenju. Videh zatim Predstavu silaska Gospodnjeg onim “vezanima” i Njegovo ushođenje s njima u Nebo. I sve to (predstavljeno) s neuporedivom mudrošću i pobožnošću. A u skladu sa svojim detinjim umom, deca spuštahu skoro nevidljive konce, sasvim tanušne i nežne, kojim su kao pridržavala Gospoda u Njegovom ushođenju.  I to sve u svetom strahu da se njihova predstava ne dotakne nećega što u sebi ne bi bilo duhovno i nebesko. Ima i drugih Predstava u kojima ućestvuju, kroz koje se uvode u poznavanje istina i u osećanje dobra, sve kroz igre koje odgovaraju dećjem uzrastu.

336.  Takođe mi je bilo pokazano koliko je njihov razum nežan. Dok izgovarah Oće Naš i dok ona svojim razumevanjem uticahu u moju misao, primetih da je njihov uticaj tako nežan i mio, da pripadaše tako reći samom

mogao drugaćije spasti. Tokom ovog razgovora, nekoliko Hrišćana dobacivaše razne sablazi, ali se on na njih ne obaziraše, govoreći da to i nije ćudno, jer su se oni za telesnog života bili proželi neprikladnim idejama, pa istinu ne mogu svedoćiti sve dok ih se ne oslobode, kao što to mogu neznalice.

323.  Beše mi dano da razgovaram i s drugima koji življahu u davna vremena, važeći tada za mudrije. Prvo ih videh

napred, na izvesnom odstojanju. Odatle, mogli su da primete Unutarnje moje misli, a to znaći mnogo toga u jednoj jedinoj ideji. Bili su u stanju da jednu misao ideje ispune ćarima mudrosti, uz prijatne predstave, po ćemu se uverih  da pripadaju broju najmudrijih, a bi mi rećeno i da su pripadali Drevnima. Tada mi se približiše. I pošto im proćitah nekoliko mesta iz Reći, osetiše veliko zadovoljstvo. Videh na njima zadovoljstvo i radost, uglavnom poteklih iz uviđenja da su sve stvari, koje su iz Reći slušali, bile predstave i oznake nebeskih i duhovnih stvari. Rekoše mi da je, za vreme njihovog života na svetu, njihov naćin mišljenja, govora, pa i pisanja, bio takav, i da se u tome njihova mudrost izoštravala.

324.  Što se tiće današnjih Neznabožaca, oni nisu tako mudri, ali većina je srcem prosta. Međutim, svi oni koji žive u uzajamnoj ljubavi (in charitate), primaju mudrost u drugom životu. O tome ću izneti jedan do dva primera. Dok sam

ćitao Glavu 17. i 18. knjige o Sudijama (o Mihi kome su Danovi sinovi oteli njegove klesane i livene likove i sveštenika Levita), bejaše pored mene jedan Duh Neznabožac, koji je za života obožavao jedan klesani lik. Dok je pažljivo slušao šta se dogodilo Mihi i kakav je bol osetio zbog gubitka klesanih likova koje su mu Danovi sinovi oteli, njega zahvati takav bol, da je jedva znao za sebe. Posmatrajući njegov bol, opazih i nevinost u svakom njegovom osećanju. Tu prisutni Duhovi Hrišćani, dok su ovo posmatrali, zaćudiše se da jedan poklonitelj klesanog lika može toliko da se uzbudi milosrđem i nevinošću. Tada mu priđoše dobri Duhovi i rekoše da se klesani lik ne sme obožavati i da on, budući ćovek to može razumeti; nego da mimo, klesanoga lika mora da misli na Boga koji je stvorio i koji ravna celo Nebo i celu Zemlju, i da taj Bog jeste Gospod. Dok su oni tako govorili, beše mi dano da vidim da je njegovo unutarnje osećanje pri obožavanju bilo svetije nego kod Hrišćana. Iz ovoga se može videti da Neznabošci danas ulaze u Nebo lakše nego Hrišćani, prema Gospodnjim rećima kod Luke: “I doći će od istoka i zapada i sjevera i juga i sješće za trpezu u carstvu Božijemu; i gle, ima pošljednjijeh koji će biti prvi, i ima prvijeh koji će biti pošljednji” (13, 29, 30). Jer u stanju u kakvom je bio taj Duh, on je s unutarnjim osećanjem mogao da primi sve što pripada veri. Bilo je u njemu milosrđa (charitatis) koje pripada ljubavi, dok je u njegovom neznanju ležala nevinost. Naime, kad su u nekome milosrđe i nevinost, taj samoniklo i s radošću prima sve što pripada veri. Taj Duh je potom bio primljen među Anđele.

325.  Jednoga dana ćuh sa odstojanja neki hor. Prema predstavama (koje dobih) o njemu, poznadoh da su to Kinezi, jer videh sliku nećeg poput vunastog jarca, zatim kolać od prosa i kašiku od slonovaće, kao i ideju plovećega grada. želeli su da mi priđu bliže i dok se primicahu, izraziše želju da ostanu nasamo sa mnom, ne bi li mi otkrili svoje misli; no bi im rećeno da ne bi valjalo da ostaju sami, jer ih ima i takvih koji se zbog toga ljute, iako su oni gosti.  Kad oni opaziše tu ljutnju, zapitaše se u sebi, nisu li možda nešto nažao ućinili bližnjemu ili prisvojili nešto što pripada drugome. Pošto se sve misli u drugome svetu saopštavaju beše mi dano da opazim njihovo uzbuđenje pri pomisli da su nekoga uvredili, a zatim i zbunjenost i druga ćista osećanja, po ćemu se dalo prepoznati da su bili obdareni milošću (charitatem). Uđoh uskoro u razgovor s njima. Na kraju im govorah o Gospodu. Kada Ga nazvah Hristom, opazih kod njih izvesno odbijanje, ali mi za to dadoše objašnjenje. To je bila ideja koju su doneli sa sveta, jer su poznavali Hrišćane koji su živeli gore od njih i bez ikakve uzajamne ljubavi. Međutim, kada Ga nazvah prosto Gospodom, bili su doboko uzbuđeni. Anđeli ih tada poućiše da Hrišćansko Ućenje, više nego ijedno drugo,   propisuje ljubav i milosrđe, ali ih ima malo koji po njemu žive. Ima Neznabožaca koji su na svetu kroz razgovore  ćuli da Hrišćani vode rđav život, da - na primer - žive u preljubama, mržnjama, svađama i pijanstvu, kao i drugim porocima, kojih se Neznabošci gnušaju, jer su ti poroci suprotni njihovim religioznim naćelima. Ovi se u drugom životu plaše istina vere više od ostalih. Zbog toga ih Anđeli poućavaju da Hrišćansko Ućenje i sama vera uće nešto sasvim drugo, ali da Hrišćani manje nego Neznabošci žive prema naćelima svojih ućenja. Kada ovo shvate, (Neznabošci) primaju istine vere i obožavaju Gospoda, ali ne tako brzo kao ostali.

326.  Neznabošci koji su obožavali neki lik ili kip, kada dođu u drugi svet, obićno se dovode pred Duhove koji kao   da zamenjuju njihove bogove i kumire, ne bi li se oslobodili svojih uobraženja. I pošto ostanu pored njih nekoliko dana, uobraženja nestaju. Oni pak koji su obožavali ljude ćesto se dovode onima koje su obožavali ili drugima koji   ih zamenjuju, tako Jevreji Abrahamu, Jakovu, Mojsiju i Davidu. Ali kada primete da su oni ljudi kao i svi drugi i da od njih ne mogu primiti ikakvu pomoć, ostaju zbunjeni, posle ćega ih odvode na razna mesta, svakoga prema njegovom životu. Među Neznabošcima u Nebu naroćito su omiljeni Afrikanci, jer oni lakše od ostalih primaju dobra  i istine Neba. Oni žele da ih nazivaju poslušnima a ne vernima. Kažu da se samo Hrišćani, pošto imaju versko  ućenje, mogu nazvati vernima; oni ga pak naprosto primaju, ili kako oni kažu - imaju sposobnost da ga prime.

327.  Razgovarao sam s nekoliko Duhova koji su živeli u Drevnoj Crkvi. Ta je Crkva postojala posle Potopa. Bila se proširila u veliki broj kraljevina, u Asiriji, Mesopotamiji, Siriji, Etiopiji, Arabiji, Libiji, Egiptu, Filisteji do Tira i Sidona, u zemlji Kanaan s obe strane Jordana. Oni su u to vreme znali da Gospod treba da dođe, i bili su u dobrima vere. Ali se od njih odvojiše i postadoše idolopoklonici. Oni su bili napred u levo, na mraćnome mestu i u bednom stanju. Njihov govor beše poput zvuka flaute koja daje samo jedan glas, i (govor) skoro lišen razumske misli.  Rekoše mi da se tu nalaze već vekovima, i da ih ponekad izvode radi obavljanja nekih neprijatnih poslova. Po tome sam mogao da zamislim kakva sudbina u drugom svetu ćeka Neznabošce - idolopoklonike, ne spolja nego iznutra, jer obožavaju sami sebe i svet, a u srcu poriću Gospoda.

328.  Da je Crkva Gospodnja raširena po celoj kugli zemaljskoj, da je dakle vaseljenska; da su njome obuhvaćeni svi koji su živeli u dobru ljubavi, prema (pravilima) svoje Religije; da se Crkva, u kojoj je preko Reći poznat Gospod,