O Brakovima u Nebu

366.  Iz toga što Nebo potiće od Ljudskog roda, što ima Anđela i jednog i drugog pola, što je od postanja žena stvorena za Muža a Muž za ženu, te konaćno iz toga što je ta ljubav urođena i jednom i drugom polu, proizlazi da Brakova ima i u Nebu kao i na Zemlji. Ali Brakovi u Nebu puno se razlikuju od brakova na Zemlji. Kakvi su i u ćemu se razlikuju od Brakova na Zemlji a u ćemu su slićni, biće rećeno u onome što sledi.

367.  Brak u Nebu je spajanje dva Uma u jedan. Prvo valja objasniti kakva je to spona. Um se sastoji iz dva dela, od kojih se prvi naziva Razumom a drugi Voljom. Kada ta dva dela ćine jedno, onda se kaže da je to jedan jedini Um. Muž vrši ulogu Razuma a žena ulogu Volje. Kada ta veza, koja pripada njihovom Unutarnjem, side u niži deo, koji pripada njihovom telu, ta se veza onda oseća kao ljubav. Ta ljubav je Braćna ljubav. Otuda se vidi da Braćna ljubav vodi poreklo iz povezivanja dva Uma u jedan jedini. To se u Nebu naziva zajednićki život (cohabitatio). Kaže se da oni nisu dvoje nego jedno. Eto zbog ćega se supruzi u Nebu ne zovu dva, nego jedan Anđeo.

368.  Štaviše, takva veza između Muža i žene u Najdubljem njihovog Uma potiće još od samog njihovog stvaranja. Naime, Muž se rada da bude razuman, odnosno da misli prema Razumu, a žena da bude osećajna, odnosno da misli prema Volji. To se vidi i iz njihovih urođenih odlika ili sklonosti, kao i prema njihovom oblićju; prema odlikama, po tome što Muž dela prema Razumu, a žena prema Volji; prema oblićju, što je lice Muža oštrije i manje lepo, reć

ozbiljnija, telo ćvršće, dok je ženino lice oblije i lepše a reć nežnija i telo vitkije. Slićna razlika postoji između Razuma i Volje, odnosno Misli i Osećanja, a takva je razlika između Istinitog i Dobrog, odnosno Vere i Ljubavi. Naime, Istina i Vera pripadaju Razumu, a Dobro i Ljubav Volji. Zato se u Reći pod Mladićem i Mužem (Vir) u duhovnom smislu misli na Razumevanje Istinitog, a pod Devojkom i ženom na Osećanje Dobrog. Zbog toga je Crkva, u pogledu osećanja za dobro i istinito, nazvana ženom ili Devojkom, a svi oni koji imaju osećanje za dobro i istinito nazvani su Devstvenicima (Otkr. 14.4).

369.  I žena poseduje Razum i Volju, pa ipak kod Muža prevladava Razum, a kod žene Volja, a ćovekova osobenost zavisi od odnosa između Razuma i Volje. Ali u Nebu nema nadmetanja u Braku, jer je volja ženina i muževljeva volja, a muževljev razum je i ženin razum, pošto je ljubav svakoga od njih hteti i misliti kao onaj drugi, to jest uzajamno i uzvratno. Otuda spajanje u jedno. Ta je spona stvarna, jer ženina Volja ulazi u Razum muževljev, a Razum muževljev u Volju ženinu, i to najviše kada se gledaju lice u lice. Jer, kao što je više puta rećeno, u Nebu postoji opštenje misli i osećanja, naroćito među supruzima, zato što se oni međusobno vole. Po ovome se može  videti kakva je spona Umova koja ćini Brak i proizvodi braćnu ljubav u Nebu, to jest da se ona sastoji u tome, da jedno hoće da drugome da sve što ima.

370.  Anđeli mi rekoše da je spona među supružnicima utoliko potpunija što su veći njihova braćna ljubav, razum, mudrost i sreća. To je tako stoga što se Božansko Istinito i Božansko Dobro, koji su izvor razuma, mudrosti i sreće, ulivaju osobito u braćnu ljubav, te je braćna ljubav ravan Božanskog Uticaja, budući u stvari brak između istinitog i dobrog. Jer kao što postoji spona između Razuma i Volje, tako postoji i spona između istinitog i dobrog. Naime, Razum prima Božansko Istinito, pri ćemu istine oblikuju Razum, a Volja prima Božansko Dobro, pri ćemu dobro oblikuje Volju. Istinito je za ćoveka sve ono što on shvata. Odatle dolazi da je isto kaže li se da je reć o povezivanju Razuma i Volje, ili o povezivanju istinitog i dobrog. Spona istinitog i dobrog saćinjava Anđela, kao i njegov razum, mudrost i srecu. Anđeo je Anđeo po tome kako su u njemu povezani istinito i dobro ili, što je isto, kako su u njemu spojeni vera i ljubav.

371.  Da Božansko Gospodnje naroćito utiće u Braćnu ljubav, to je zato što ona dolazi od veze između dobrog i istinitog. Jer kao što je rećeno, isto je bilo da se kaže veza Razuma i Volje ili veza istinitog i dobrog. Veza dobrog i istinitog vodi poreklo od Gospodnje Božanske Ljubavi prema svima u Nebu i na Zemlji: Iz Božanske Ljubavi proizlazi Božansko Dobro, a Božansko Dobro primaju i Anđeli i ljudi preko Božanskog Istinitog. Naime, jedini prijemnik dobra je istina. Stoga onaj ko nije u istinama, ne može ništa primiti od Gospoda i od Neba. Koliko je, dakle, istinito u ćoveku spojeno s dobrim, toliko je ćovek spojen s Gospodom i Nebom. U tome je poreklo Braćne

guši da na kraju ćovek nema nikakvog obzira prema bližnjemu već samo prema sebi. Sve ovo razjašnjava da život milosrđa prema bližnjemu, a to je da ćovek postupa pravedno i ispravno u svakom poslu i u svakom zanimanju, vodi Nebu, a ne pobožan život lišen dobrih dela. Iz ovoga proizlazi da se dobra dela vrše i rastu samo onoliko koliko je ćovek zabavljen svojim radom. O ovome ću sada da kažem nešto iz vlastitog iskustva. U Nebu ima mnogo onih koji su se bavili zanatima i trgovinom i kroz to se obogatili. Međutim, ima malo onih koji su zauzimali poćasne položaje obogativši se kroz svoje službe; a to stoga što su dobici i poćasti kod njih bili posledica njihovih sudskih dužnosti, kao i unosnih i poćasnih položaja na koje su stavljani, što ih je navodilo da vole sebe i svet, odvajajući misli i osećanja od Neba i upravljajući ih prema sebi samima. Jer ćovek sebe otuđuje onoliko od Boga i odvaja se onoliko  od Neba koliko voli sebe i svet, i koliko sebe i svet gleda u svemu oko sebe.

361.  Što se tiće sudbine bogatih u Nebu, oni žive velelepnije od ostalih. Neki od njih žive u dvorcima u kojima sve blista kao zlato i srebro. Imaju u obilju sve što je korisno za život, ali im srce uz to nije prionulo, gledajući u njemu samo ono što je stvarno korisno. Korisnosti su im pred oćima, a zlato i srebro kao da jedva primećuju, kao da je u senci. A ovo zbog toga što su, živeći na svetu, voleli ono korisno, dok su zlato i srebro voleli samo kao oruđe (da se bude koristan). Upravo su Koristi ono što blista u Nebu, korisno dobro kao zlato, a korisna istina kao srebro. Dakle, njihovo bogatstvo u Nebu je onoliko koliko su bili korisni, a takvo je i njihovo uživanje i sreća. Korisnost se sastoji u tome da ćovek pribavlja sebi što mu je neophodno za život, da želi da bude bogat radi svoje zemlje i svojih bližnjih, kojima bogat ćovek može više da bude od pomoći nego siromah. Ove koristi odvajaju ćoveka od lenjog života koji je štetan, poštou takvom životu ćovekove misli jure u zlo jer je zlo ćoveku urođeno. Biti koristan je dobro i u tome smislu što je u tome Božansko, i to zapravo u onoj meri u kojoj ćovek gleda prema Bogu i Nebu, i smatra ih svojim dobrom, gledajući u bogatstvu samo podređeno dobro.

362.  Međutim, sudbina onih bogatih ljudi koji nisu verovali u Boga i koji su iz svoje duše izbacili ono što pripada Nebu i Crkvi, obrnuta je. Takvi su u paklu, gde vlada prljavština, beda i neimaština; upravo se u ovo pretvara bogatstvo koje se voli radi njega samoga; i to ne samo bogatstvo već i upotreba toga bogatstva, kao što je želja da se živi neobavezno u nasladama, odaje razuzdanosti, uzdiže sebe a prezire druge. Kako sve ovo u sebi nema nićega duhovnog, to postaje smeće. Jer Duhovno je u bogatstvu kao duša u telu, i kao svetlost u plodnoj zemlji. Bez duše telo trune, a bez svetlosti zemlja zamire. Takva je sudbina onih koje je bogatstvo zavelo i odbilo od Neba.

363.  čoveku posle smrti ostaje njegova vladajuća ljubav ili osećanje. Ta se ljubav ne može nikada iskoreniti, zato što je ćovekov duh upravo onakav kakva je ta ljubav. A što je nepoznato, telo svakoga Duha i svakoga Anđela u stvari je spoljašnji oblik te ljubavi. Taj spoljašnji oblik potpuno je saobrazan unutarnjem obliku njegovoga duha ili uma, zato se Duhovi poznaju po licu, pokretima i govoru. Tako bi se i ćovek poznavao, da nije naućio da licem, pokretima i govorom glumi osećanja, kojih u stvari nema. Iz ovoga se može videti da ćovek ostaje u većnosti onakav kakva mu je vladajuća ljubav ili osećanje. Beše mi dano da razgovaram sa nekima koji su živeli pre više od sedamnaest vekova, a ćiji je život poznat po spisima iz toga doba. Poznao sam da ondašnja njihova ljubav upravlja njima i danas. Iz ovoga se može videti da ljubav ka bogatstvu i ka onome za šta je ono korišćeno ostaje većno

onakva kakva je bila na svetu. Ona ljubav ka bogatstvu kojoj je svrha bila dobra, pretvara se u prijatne stvari, a ona kojoj je svrha bila rđava, u izmet i smeće koji za dotićnu osobu imaju iste one ćari koje je imalo bogatstvo dok je bila na svetu. Oni u smeću i izmetu nalaze nasladu, zato što su nećiste naslade i razvrat i tvrdićluk kao svrhe bogatstva saobrazne smećui izmetu. To smeće je, naime, duhovno.

364.  Siromašni dolaze u Nebo ne zbog svoga siromaštva, nego zbog svoga života. Bio on siromah ili bogat, njegov život ide za njim. Milosrđe nije za jednoga više a za drugoga manje. Onaj ko je dobro živeo, primljen je, a onaj ko je živeo rđavo odbaćen je. Osim toga, siromaštvo, isto kao i bogatstvo, odvraća i odbija ćoveka od Neba. Među siromašnima ima mnogo nezadovoljnih svojom sudbinom, i onih sa velikim htenjima, koji veruju da je bogatstvo blagoslov. Zato se ljute i rđavo misle o Božanskom Proviđenju; zavide drugima na imanju; varaju kad im se pruži prilika, i žive u prljavim nasladama. Drugaćije je sa siromašnima koji su zadovoljni svojom sudbinom, brižni su i vredni na poslu, više vole rad nego besposlicu i postupaju s iskrenošću i vernošću, živeći pri tome Hrišćanskim životom. Razgovarao sam ponekad s Duhovima koji su na Zemlji pripadali seljaštvu i obićnom svetu, ali su verovali u Boga i postupali iskreno i pravedno u svojem poslu. Pošto su imali želju za istinom, u drugom su se životu raspitivali šta su to Milosrđe i Vera, budući da su mnogo slušali da se o njima na svetu govori. Tada im beše rećeno da je Milosrđe sve ono što pripada životu, a Vera što pripada Ućenju; da je Milosrđe hteti i postupati pravedno i iskreno u svakom delu, a da je Vera misliti pravedno i ispravno; da su Vera i Milosrđe povezani baš kao Ućenje i život u skladu s njim, ili kao misao i volja; da Vera postaje Milosrđe kada ćovek misli i dela pravedno; da onda te  dve stvari saćinjavaju jedno. Ovo su dobro razumeli, obradovani, govoreći da su na svetu bili shvatili samo to, da je Verovati isto što i živeti.

365.  Po onome što smo izneli vidi se da Bogati, kao i Siromašni, dolaze u Nebo. Verovanje da Siromašni dolaze   lako a Bogati teško dolazi otud što Reć nije ispravno shvaćena na mestu gde se govori o bogatima i siromašnima. A tu se pod Bogatima u duhovnom znaćenju razumeju oni koji obiluju u znanjima o dobrom i istinitom, a to su oni unutar Crkve u kojoj je Reć. Pod Siromašnima misli se na one koji nemaju tih znanja, ali ih žele, a to su oni izvan Crkve gde nema Reći. Pod Bogatašem obućenim u skerlet i fini lan, baćenim u Pakao, misli se na Jevrejski Narod, koji je nazvan bogatim jer je imao Reć, pa stoga i izobilno znanje o dobrom i istinitom. Skerletne haljine znaće znanje o dobru, a fini lan znanje o istini. Naprotiv, pod Siromahom koji je ležao pred Bogataševim vratima želeći da se zasiti mrvicama s njegovog stola, a koga su Anđeli odneli u Nebo, misli se na narode koji nisu imali znanja o dobrom i istinitom, ali su ga želeli. Pod Bogatima pozvanim na gozbu (vidi Luka 16. 19-31), opet se misli na Jevrejski Narod, a pod Siromasima dovedenim na njihovo mesto na narode izvan Crkve (Luka 14. 16-24). Ko su oni

Svetlosti, u kojima se pokazuju raznolikosti, kao na primer pomenute boje, jesu Unutarnje uma. A te raznolikosti dovode do raznih potvrđivanja Božanskih Istina pomoću stvari kakve suu Prirodi, to jestu naukama. Naime, unutarnji ćovekov um ponire svoj pogled u prirodno Pamćenje i tamo oživljava kao vatrom nebeske ljubavi sve ono potvrdno, razrađuje ga i proćišćava dok od njega ne stvori duhovnu ideju. Dok ćovek živi u telu, on ne zna da se to dešava, jer drži da misli prirodno, dok u stvari misli i duhovno i prirodno. Ali kada dođe u Duhovni Svet, on više ne primećuje ono što je mislio prirodno već primećuje samo ono što je mislio duhovno. Tako se stanje menja. Po tome se vidi da ćovek postaje duhovan pomoću znanja i nauke, što su sredstva za sticanje Mudrosti, ali samo za one koji verom i životom priznaju Božansko. Oni su u Nebu još bolje primljeni od ostalih, ulazeći među one koji zauzimaju sredinu (br. 43), jer su ovi više od ostalih u Svetlosti. To su u Nebu razumni i mudri koji sjaje kao Svetlost nebeska i koji blistaju kao zvezde. A Prosti su tamo oni, koji su priznavali Božansko, voleli Reć i živeli moralnim i duhovnim životom, ali ćije Unutarnje, koje pripada umu, nije bilo tako negovano znanjima i naukama. Ljudski um je kao rodna zemlja ćiji prinos zavisi od obrade.

O Bogatima i Siromašnima u Nebu

357.  Ima raznih mišljenja o primanju u Nebo. Jedni misle da se primaju Siromašni a ne Bogati. Drugi, da se primaju podjednako i Bogati i Siromašni. Neki opet, da Bogati ne mogu biti primljeni ako se ne odreknu svojih poseda i ne postanu kao Siromasi. Svaki svoje mišljenje potvrđuje pomoću Reći. Ona je, međutim, unutra Duhovna, a u slovu Prirodna. Zato padaju u zablude oni koji uzimaju Reć samo u doslovnom znaćenju, osobito u onome što se odnosi    na Bogate i Siromašne. Na primer, da je Bogatašu teško ući u Nebo kao kamili proći kroz iglene uši, te da je Siromašnima lako ući u Nebo već zbog toga što je rećeno: “Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko” (Mat. 5.3; Luka 6.20, 21); ali oni koji nešto znaju o duhovnom znaćenju Reći, ti drugaćije misle. Oni znaju da je Nebo za sve one koji žive životom vere i ljubavi, bili oni bogati ili siromašni. Ali kakvi su oni koji se razumeju pod Bogatima, a kakvi oni koji se razumeju pod Siromašnima, biće rećeno u nastavku. Kroz razgovore i život s Anđelima bilo mi je dano da sa sigurnošću saznam da Bogati dolaze u Nebo isto tako lako kao i Siromašni, te da nijedan ćovek nije iskljućen iz Neba zato što je živeo u obilju niti je primljen zato što je živeo u sirotinji. U Nebu   ima isto tako Bogatih kao i Siromašnih, a mnogi bogati su u slavi većoj nego siromašni.

358.  Treba se prvo setiti da ćovek može sticati bogatstvo i uvećavati svoje imanje onoliko koliko za to ima prilike, pod uslovom da to nije postignuto prevarama i rđavim sredstvima; da može mirno jesti i piti samo ako u jeloi piće   ne stavlja svoj život; da može stanovati velelepno prema svom položaju; da može razgovarati, posećivati mesta za razonodu, prićati o svetskim stvarima; da nije potrebno da hoda pobožno, tužnoga lica, drhteći i pognute glave, nego da može biti radostan i veseo; da nije potrebno da imovinu razda siromasima, osim onoliko koliko ga osećanje na to navodi. Jednom rećju, može živeti u spoljašnjem obliku potpuno kao svetski ćovek, a da ga to nimalo ne spreći da dode u Nebo, samo ako u samom sebi misli o Bogu kako treba i ako postupa prema bližnjemu iskreno i pravedno. čovek je, naime, onakav kakvi su njegovo osećanje i mišljenje, odnosno njegova ljubav i vera. Sve što izvana radi, vuće svoj život odatle, jer postupati jeste hteti, a govoriti jeste misliti, a on postupa prema volji i govori prema misli. Kada se u Reći kaže da će ćovek biti suđen prema onome što je radio, odnosno po delima, treba razumeti da će to   biti prema osećanju i mislima, iz kojih ishode dela, jer dela nisu ništa bez misli i osećanja. Ona su u potpunosti ono što su misli i osećanja. Otuda je vidljivo da ćovekovo Spoljašnje ništa ne znaći jer ono deluje prema Unutarnjem. A radi primera ovo: Neko postupa iskreno i ne vara druge iz jedinog razloga što se boji zakona, gubitka ugleda, ćasti ili dobitka. Međutim, da ga taj strah ne koći, varao bi koliko bi samo mogao. (U ovom slućaju) njegova volja i misao   su prevareni, iako mu spoljašnji postupci izgledaju pošteni. Pošto je takav ćovek iznutra nepošten i prevaran, u   njemu je pakao. Ali onaj koji postupa pošteno i nikoga ne vara jer je to protivno Bogu i bližnjemu, taj ćovek ne želi da prevari nikoga ni kad bi to mogao; njegova misao i volja ćine njegovu savest, i u njemu je Nebo. Kod ovakva dva ćoveka dela izgledaju slićna u spoljašnjem obliku, ali unutra su sasvim razlićita.

359.  Pošto ćovek izvana može da živi kao drugi, može da se bogati, da jede s obilne trpeze, stanuje u otmenim kućama i oblaći se lepo prema svojim mogućnostima i prema svome položaju, pošto može da uživa i da se zadovoljava, i da ulazi u poslove svetske u vezi sa svojim zanimanjem a na dobrobit i uma i tela, pod uslovom da iznutra priznaje Boga i želi dobro bližnjemu, oćigledno je da nije tako teško ići putem Neba kao što mnogi veruju. Jedina teškoća ležiu tome, da se ćovek odupre ljubavi prema sebi i svetu, i da ne dozvoli da te ljubavi vladaju nad njim; jer ovo je izvor svih zala. Da to nije tako teško kao što neki veruju, vidi se iz ovih reći Gospodnjih: “Naućite  se od mene; jer sam ja krotak i smjeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojijem, jer je jaram moj blag i breme je moje lako” (Mat. 11, 29, 30). Gospodnji jaram je lagan i Njegovo breme lako, jer ćoveka vodi Gospod a ne on sam, u onoj meri u kojoj se odupire zlima koji istiću iz ljubavi prema sebi i svetu, jer se tada Gospod odupire tim zlima u ćoveku i uklanja ih.

360.  Razgovarao sam sa nekima posle njihove smrti, onima koji su se, dok su živeli na svetu, bili odrekli sveta i odali se usamljenićkom životu, kako bi putem odbacivanja misli o svetskim stvarima imali prilike za pobožna umozrenja, verujući da bi tako mogli da pođu putem Neba. Međutim, u drugom životu oni su tužnog raspoloženja; preziru sve koji nisu kao i oni; ljute se što im nije bolje nego drugima, verujući da su zaslužili bolje; ne zanimaju se za druge, odvraćajući se od dužnosti milosrđa kroz koje se ostvaruje veza s Nebom. Oni žude za Nebom više nego ostali; međutim, kad se uzdignu među Anđele, unose nemir koji remeti sreću anđeosku, i zbog toga ih šalju natrag. A kad se vrate, odvajaju se na pustim mestima, gde vode život slićan onome koji su vodili na svetu. čovek se može oblikovati za Nebo samo pomoću onoga što je u svetu. U svetu se nalaze krajnji ućinci u kojima se mora završiti svaćije osećanje; jer ako se osećanje ne produži i ne ulije se u dela, što biva u druženju sa mnogima, ono se toliko

352.  Nećisti Razum i Mudrost sastoje se u tome, da se ne vidi i ne opaža istinito i dobro, kao ni lažno i zlo, kroz Unutarnje, nego se veruje da je dobro i istinito, odnosno zlo i lažno, ono što su kao takvo oznaćili drugi, pa se to samo potvrđuje. Pošto ovi ne vide istinu prema istini samoj nego prema nekome drugom, to oni mogu smatrati da je laž istina, te je potvrđivati sve dok ne poćne izgledati kao istina. Jer sve ono što se potvrđuje, oblaći izgled istinitog. A nema toga što se ne može potvrđivati. Njihovo Unutarnje otvoreno je samo nadole, a Spoljašnje je utoliko otvorenije, što se više potvrđuje. Svetlost kojom oni vide nije Svetlost Neba nego svetlost sveta koji se naziva Prirodnim svetom. U tome svetlu lažno može da izgleda kao istinito, a ako se potvrđuje, ćak i blista, ali ne u  Svetlosti Neba. Na taj naćin, ovi koji samo potvrđuju, postaju sve manje i manje razumni i mudri. Po tome se vidi   šta su nećisti Razum i Mudrost. Međutim, u ovaj rod ne spadaju oni koji su u detinjstvu smatrali istinitim sve što su naućili od roditelja, te kasnije, u mladosti, misleći vlastitim razumom, ne ostanu pri tome, nego žele i traže istinu, pa kada je nadu, osećaju se srećni. Pošto takvi osećaju istinu radi istine, oni je vide pre negoli je potvrde. Ovo će biti oslikano jednim primerom. Duhovi raspravljahu o ovome pitanju: Otkuda to da se životinje rađaju u znanju prema svojoj prirodi a ćovek ne? Bilo im je rećeno daje razlog u tome, što su životinje u Redu svoga života, dok ćovek   nije, te da stoga preko znanja i ućenja mora da se privede Redu. A kada bi se ćovek rađao u Redu svoga života, a to  je da voli Boga iznad svega a bližnjega kao samoga sebe, on bi se rađao razuman i mudar, a to znaći da bi verovao u svaku istinu ćim bi za nju saznao. Dobri Duhovi istoga trenutka videše da je tako, i to prema samoj svetlosti te   istine. Ali Duhovi koji se behu utvrdili samo u veri, odbacujući ljubav i milosrđe, ne uzmogoše da to shvate, jer je kod njih svetlost potvrđene laži pomraćila svetlost istine.

353.  Lažna je Razumnost i Mudrost ona koja ne poznaje Božansko: jer oni koji ne poznaju Božansko, zamenjujući  Ga Prirodnim, misle iz ćulnotelesnog, pa su sasvim ćulni, ma kako ih za ućene i pametne smatrali na svetu. Njihova Ućenost ne ide preko onoga što se u svetu pokazuje pred oćima. To što vide oćima, oni zadržavaju u pamćenju, posmatrajući ga na suštinski tvaran naćin, iako ista znanja služe istinski razumnim ljudima da kroz njih oblikuju svoj razum. Pod naukama se misli na razlićite vrste iskustvenih znanja kao što su Fizika, Astronomija, Hemija,   Mehanika, Geometrija, Anatomija, Psihologija, Istorija Carstava, zatim Književnost, Kritika, Jezici. Naućnici koji poriću Božansko ne uzdižu svoje misli iznad ćulnoga koje pripada Spoljašnjem ćoveku. A Reć oni posmatraju kao  što drugi gledaju na nauke, ne ćineći je predmetom razmišljanja ili zrenja (intuicije) koji bi poticali iz prosvetljenog svesnog uma. A to sve zato, što je njihovo Unutarnje zatvoreno, a uz njega i jedan deo Spoljašnjeg, onaj bliži Unutarnjem. Zatvoreno je zato, što su ti ljudi okrenuti od Neba, i što im je oslabila ona sposobnost koja bi im   poglede upravila k njemu, a ono je Unutarnje ljudskog uma, kao što je već rećeno. Otuda dolazi da oni ne mogu  videti šta je istina a šta dobro, jer im je to kao u tami, dok su im obmana i zlo u svetlosti. Pa ipak, ćulni ljudi su u stanju da rasuđuju, poneki ćak i veštije od drugih ljudi, ali sve prema ćulnim obmanama koje se u njihovom znanju potvrđuju. Pošto mogu da rasuđuju, oni misle da su mudriji od ostalih. Plamen koji kao osećanje zagreva njihova razmišljanja, to je plamen ljubavi prema sebi i prema svetu. Takvi su oni koji su u lažnoj razumnosti i mudrosti, a koje je Gospod oznaćio kod Mateje: “Jer gledajući ne vide, i ćujući ne ćuju niti razumiju” (13* 13-15); tako i na drugim mestima: “Hvalim te, oće, što si ovo sakrio od premudrijeh i razumnijeh a kazao si prostima” (II* 25-26).

354.  Beše mi dano da razgovaram sa više Naućnika posle njihovog izlaska iz sveta, od kojih su neki bili vrlo poznati

i slavljeni sa svojih spisa, a s drugima manje slavnim no ćija je mudrost bila skrivenija. Naućnici koji poricahu Božansko iako su ga usnama ispovedali, tako su bili oglupeli da su jedva razumevali i neku obićnu građansku istinu, da o duhovnim i ne govorimo. Videh da je njihovo Unutarnje, koje pripada umu, tako zatvoreno, da je izgledalo kao crno - a takve stvari se u Duhovnom Svetu pokazuju vidu - te nisu mogli podneti i najmanju Nebesku Svetlost niti priznati bilo kakav uticaj iz Neba. To crnilo, u kome se pokazivaše njihovo Unutarnje, bilo je gušće i šire kod onih znanjem i ućenošću utvrđenih protivu Božanskog. Takvi ljudi u drugom životu primaju sa zadovoljstvom svaku laž koju upijaju kao spužva vodu, odbacujući svaku istinu kao što zategnuta koštana opna odbija sve Što na nju padne. Za Unutarnje onih koji su se utvrdili protivu Božanskog a za Prirodu, kaže se da je okoštalo: Glava im izgleda ćvornovata kao abonos i to sve do nosa, znak da više nemaju nikakva opažanja. Takvi su zagnjureni u moćvare koje izgledaju kao glibovi gde ih muće priviđenja potekla iz njihovih obmana. Njihova paklena vatra jeste požuda za slavom i ugledom, vatra kojom plamte jedan protivu drugoga, mućeći paklenom žestinom one koji s njima ne postupaju kao s božanstvima, i to tako jedni drugima rade naizmenićno. U to se pretvara svaka svetska Ućenost kad  u njoj nema Svetlosti Neba kroz priznavanje Božanskog.

355.  Takvo stanje Ućenih u Duhovnom Svetu može se objasniti time, što se tada sve što pripada prirodnom Pamćenju i što je bilo vezano za ćula, odmara, a mišljenju i govoru služe samo razumska naćela koja su iz njih izlućena. Naime, ćovek nosi sa sobom ćitavo svoje prirodno Pamćenje, ali se ono ne pokazuje u njegovome mišljenju kao što se pokazivalo na svetu. Iz njega on ne može ništa da izvuće u Duhovnom Svetu zato što njegov sadržaj ne pripada Duhovnoj Svetlosti. Međutim, razumska i umna saznanja, stećena za života u telu, slažu se sa Svetlošću Duhovnoga Sveta. Koliko je, dakle, ćovekov duh postao razuman na svetu pomoću saznanja i nauke, toliko je razuman i posle odvajanja od tela. Jer ćovek je tada Duh, a Duh je taj koji misli u telu.

356.  Naprotiv, oni koji su pomoću znanja i nauka stekli Razum i Mudrost - a to su oni koji su sve znanje   primenjivali u život, te priznajući Božansko voleli Reć i živeli moralnim i duhovnim životom, o ćemu je govoreno u br. 319 - takvima su nauke bile sredstvo da postanu mudri i da osnaže sve što se odnosi na veru. Njihovo Unutarnje, koje pripada umu, opažalo se, pa ćak i videlo, kao što providno u raznim bojama: blistavo beloj, kao plamen, pa modroj, pa kao dijamant, rubin i safir, i sve to u skladu sa potvrđivanjem Božanskog i Božanskih Istina kroz nauke. Pravi Razum i Mudrost tako izgledaju kada se pokazuju pogledu u Duhovnom Svetu. To dolazi od Svetlosti Neba, koja je Gospodnje Božansko Istinito, iz kojega izvire sva Razumnost i Mudrost (vidi br. 126-133). Ravni ove

i mudrije, jer ih podstiće ljubav prema sebi i jer su umešni u pokazivanju nebeskih osećanja. Međutim, u unutarnjem obliku u kojem ih vide Anđeli, oni su sasvim drugaćiji. Po ovome se donekle može poznati koga valja   podrazumevati pod “razumnima koji će sijati kao Svjetlost nebeska”. A sada će se videti koga treba razumeti pod onima koji “mnoge privedoše pravdi”, i koji će blistati kao zvezde.

348.  Pod onima koji “mnoge privedoše pravdi” misli se na one koji su Mudri. U Nebu se Mudrima nazivaju oni koji

su u dobru, a u dobru su oni koji primenjuju u život Božanske Istine istoga ćasa kada ih ćuju, jer Božansko Istinito, kada uđe u život, postaje dobro. Naime, ono tada pripada volji i ljubavi, a sve što pripada volji i ljubavi nazvano je dobrim. Zato su takvi nazvani Mudrima, jer Mudrost pripada životu. Međutim, razumnima su nazvani oni koji Božanske Istine ne primenjuju odmah u život, nego ih prvo pohranjuju u pamćenju, odakle ih zatim izvlaće i  prenose u život. Da bi se znalo kako i u ćemu se u Nebu jedni razlikuju od drugih, treba pogledati ćlanak gde je reć  o Dva Carstva, Nebeskom i Duhovnom (br. 20-28), i ćlanak gde je reć o Trima Nebesima (br. 29-40). Oni u Nebeskom Carstvu Gospodnjem, odnosno u Trećem ili Unutarnjem Nebu, nazvani su Pravedni, jer pravdu ne pripisuju nikada sebi nego Gospodu. U Nebu, Pravda Gospodnja je Dobro koje proizlazi od Gospoda. Eto zašto se ovi podrazumevaju pod onima koji “privode pravdi”. O njima je Gospod ovo rekao: “Tada će pravednici zasjati kao sunce u carstvu oca svojega” (Mateja 13*43). Oni “Sijaju kao Sunce” jer su u ljubavi prema Gospodu, a ta se ljubav podrazumeva pod »Suncem« (vidi br. 116-125). Svetlost je kod njih plamena, a taj plamen prožima njihove ideje,  jer oni primaju dobro Ljubavi neposredno od Gospoda kao Sunca u Nebu.

349.  Svi oni koji su na svetu stekli razum i mudrost primaju se u Nebu i postaju Anđeli, svaki prema vrsti i velićini razumnosti i mudrosti. Naime, sve što ćovek stekne na svetu, on to ćuva i u sebi nosi nakon smrti, a to se  nadopunjuje i uvećava prema stepenu njegovog osećanja i njegove želje za istinom i dobrim, ali ne iznad toga. Oni koji su imali malo osećanja i želje, primaju malo, odnosno onoliko koliko na tome stupnju mogu da prime. Naprotiv, oni koji su imali mnogo osećanja i želje, primaju puno. Stepen osećanja i želje je kao mera koja je napunjena do  vrha. Može se, dakle, primiti više što je mera veća, a manje što je mera manja. To je zato što ljubav, od koje   proistiću osećanje i želja, prima ono što joj prija. Otuda, kolika mu je ljubav, toliko prima. To se podrazumeva u rećima Gospodnjim: “Jer ko ima, daće mu se, i preteći će mu” (Mateja 13*12; 25*29). “Mjeru dobru i nabijenu i stresenu i prepunu daće vam u narućje vaše” (Luka 6*38).

350.  Svi koji su voleli istinu i dobro radi istine i dobra, bivaju primljeni u Nebu. Oni koji su ih voleli mnogo, nazvani su mudri, a koji su ih voleli malo, nazvani su prosti. Mudri su u Nebu u velikoj, a mali u maloj svetlosti, svaki prema svome stepenu ljubavi prema dobru i istini. Voleti istinu i dobro radi njih samih, to je tako hteti i tako postupati. Jer samo oni vole, koji hoće dobro i koji ga tvore. To su oni koji vole Gospoda i koje Gospod voli, zato što dobro i istinito dolaze od Gospoda. A kako dolaze od Gospoda, to je Gospod u njima, to znaći u dobrom i istinitom, a to znaći i kod onih koji primaju dobro i istinito u svoj život kroz volju i delo. čovek, posmatran kao takav, i nije drugo nego to dobro i istinito, zato što dobro pripada njegovoj volji a istinito njegovom razumu. Otuda dolazi da Gospod onoliko voli ćoveka koliko je volja toga ćoveka oblikovana kroz dobro, a razum oblikovan kroz istinito.76 Biti voljen od Gospoda, to je isto što i voleti Gospoda, jer je ljubav uzajamna. Jer onome ko je voljen, Gospod podaruje sposobnost da voli.

351.  Na svetu se veruje da oni koji mnogo znaju, bilo to o ućenjima Crkve i Reći, ili o naukama, dublje i bolje vide istine nego ostali, te da imaju više razuma i mudrosti. Oni koji ovako veruju sebe smatraju razumnima i mudrima. U nastavku će biti reći o tome šta je pravi Razum i prava Mudrost, a šta Nećista i Lažna.

Pravi Razum i prava Mudrost sastoje se u tome, da se uoći šta je istinito i dobro, a potom i šta je lažno i zlo, te da se

između njih napravi pravedna razlika, i to unutarnjim uvidom i opažanjem. Kod svakoga ćoveka postoji Unutarnje i Spoljašnje. Unutarnje je sve ono što pripada Unutarnjem ili Duhovnom ćoveku, a Spoljašnje sve što pripada Spoljašnjem ili Prirodnom ćoveku. Prema tome kako je Unutarnje oblikovano i kako se slaže sa Spoljašnjim, ćovek vidi i opaža. Kad je Unutarnje oblikovano u Nebu, onda to Unutrašnje utiće u Spoljašnje koje je oblikovano od sveta  i oblikuje ga prema Saobraznosti, a to znaći saobražava ga sebi. Posle toga, ćovek vidi i opaža kroz Unutarnje. Da bi se Unutarnje oblikovalo, nema drugog naćina nego da ćovek upravi pogled prema Božanskom i prema Nebu. Kada upravi pogled ka Božanskom, onda veruje u Božansko, i veruje da od Božanskog dolazi svaka istina i svako dobro, odnosno svaki Razum i svaka Mudrost. A u Božansko veruje onda, kada hoće da ga Božansko vodi. Nikako  drugaćije nego tako otvara se Unutarnje ćovekovo. čovek koji je u toj veri i u životu koji se s njom slaže dobija sposobnost da razume i da bude mudar. Ali da bi zaista postao razuman i mudar, treba da naući dosta stvari, i to ne samo onih koje se odnose na Nebo, nego i onih koje se odnose na Svet; ono što se odnosi na Nebo, preko Reći i Crkve, a ono što se odnosi na Svet, kroz Nauke. Koliko ući i to primenjuje, toliko postaje razuman i mudar, jer se time usavršavaju njegov unutarnji vid, koji pripada razumu, i njegovo unutarnje osećanje, koje pripada volji. Na   ovaj naćin gledano, Prosti su oni ćije je Unutarnje otvoreno ali nije oplemenjeno duhovnim, moralnim, građanskim i prirodnim istinama. Oni uoćavaju istine kada ih ćuju, ali ih ne vide sami u sebi. S druge strane, Mudri su oni ćije je Unutarnje ne samo otvoreno, nego i oplemenjeno. Oni vide i opažaju istine u sebi samima. Iz ovoga što je rećeno, vidi se šta je to pravi Razum i prava Mudrost.

76 Ovde Pisac govori ne o ljubavi Božijoj prema ljudima, koja je beskrajna i nićim uslovljena (o kojoj Ljubavi se posebno govori u delu “BOžANSKA MUDROST I LJUBAV”), već o povezivanju (conjunctio) Gospoda sa ćovekom. Autor se povodi za naćinom na koji se ćesto u Starom i Novom Zavetu govori o Ljubavi Božijoj kao nagradi. Ovde je reć o uzajamnoj ljubavi ili povezivanju koje se ostvaruje kroz prijem istine i dobra.

Ali pošto uvide svoju pravu prirodu, ponovo bi primljen među Anđele. U drugom životu ćovek se nikada ne   kažnjava za nasledno zlo, ono njemu ne pripada, i on nije kriv što je takav. Ali se kažnjava za zbiljski poćinjeno zlo koje mu pripada, a to znaći za sve ono što je od naslednoga zla prisvojio svojim stvarnim životom. Da Deca, kada odrastu, bivaju stavljena u stanje naslednoga zla, to nije zato da bi bila kažnjena, nego da bi znala da su sama po sebi zlo samo; da su iz Pakla, koji je u njima, podignuta u Nebo kroz Milosrđe Gospodnje; i da su u Nebu ne svojom,  nego zaslugom Gospodnjom. To je, dakle, stoga da se ne bi uzoholila pred drugima zbog dobra koje je u njima, jer   bi to bilo protivno uzajamnoj ljubavi i protiv istine vere.

343.  U nekoliko navrata, dok su pored mene, u Horu, bila Deca u ćistom detinjem stanju, ćuo sam ih kao nežan i nejasan zvuk, što je pokazivalo da još ne deluju jedinstveno, kao što je to slućaj kad više odrastu. Iznenađivalo me je to, da se neki Duhovi do mene nisu mogli uzdržati od upravljanja dećijim govorom. Takva je želja urođena svakome

Duhu. Ali svaki put sam primetio da su se Deca opirala, ne hoteći da tako govore. Više puta primetih takav njihov otpor i odbijanje, propraćen kao nekom vrstom ljutnje. A kada bi imala priliku da govore, govorila su: “To nije tako”. Bejah poućen da se Deca tako iskušavaju zato da bi se navikla ne samo na opiranje laži i zlu, nego i da ne misle, ne govore i ne postupaju polazeći od drugog, te da dozvole samo Gospodu da ih vodi.

344.  Prema ovome što sam izneo može se videti kakvo je vaspitavanje Dece u Nebu: da se ona preko razumevanja istine i mudrosti dobra uvode u anđeoski život, koji je ljubav prema Gospodu i ljubav prema bližnjemu, u kojoj se nalazi Nevinost. Koliko je pak razlićito vaspitavanje dece na Zemlji, može se videti po ovome primeru: Bio sam na trgu jednog velikog grada gde videh decu kako se tuku. Gomila, koja je nadolazila, gledaše taj prizor s puno zadovoljstva. Videh da i sami roditelji podstiću svoju decu na borbu. Dobri Duhovi i Anđeli, koji to videše kroz moje oći, užasnuše se baš time, što roditelji nagone decu na tuću. Rekoše mi da na takav naćin roditelji u prvom dobu ugušuju uzajamnu ljubav i svu Nevinost, koju Gospod u Decu uliva, te da ih tako upućuju u mržnje i osvete. Svojim podstrekivanjem na zlo oni odbijaju svoju Decu od Neba, gde vlada uzajamna ljubav. Neka se, dakle, roditelji koji vole svoju decu ćuvaju takvog podstrekivanja.

345.  Još ćei ovo biti rećeno o razlici između onih koji umiru kao Deca i onih koji umiru kao odrasli: Odrasli nose sa

sobom jednu ravan, stećenu za zemaljskog i tvarnog života. Ta ravan je njihovo pamćenje, kao i njegovo prirodno- telesno osećanje. Ona se više ne menja. Ali ona služi posle smrti kao spoljašnja ravan njihovog mišljenja jer se u nju uliva misao. Otuda dolazi to, da kakva je ta ravan i naćin na koji se razumska sposobnost saobražava njenom sadržaju, takav je i ćovek posle smrti. Međutim, oni koji umiru kao Deca i primaju vaspitanje u Nebu, nemaju takve ravni, nego je njihova ravan prirodno-duhovna, zato što oni ništa ne vuku iz tvarnog sveta i zemaljskog života, pa ne mogu ni da imaju gruba osećanja i misli kao oni koji umiru kao odrasli, pošto sve vuku iz Neba. Osim toga, Deca i  ne znaju da su rođena na Zemlji, pa veruju da su rođena u Nebu. Iz istog razloga ne znaju za drugo rođenje osim za duhovno koje se postiže upoznavanjem dobra i istine, i to kroz razumevanje i mudrost, po kojima ćovek jeste ćovek. A pošto to dolazi od Gospoda, to oni veruju i vole da veruju da su Deca samoga Gospoda. I ćovek, koji je rođen na Zemlji, može postati isto tako savršen kao što to postaju Deca u Nebu, ako goni od sebe telesne i zemaljske ljubavi,   a to su ljubavi prema sebi i svetu, te da umesto njih prima duhovne ljubavi.