e)  O BORBI SA TUGOM

1.      Onaj ko trpeljivo podnosi kada ga ogovaraju ili vreĊaju liĉi na onoga ko je zakljuĉao lava u kavez, a ko odgovara ogovaranjem i uvredom liĉi na ĉoveka koji sam sebe udara (oruţjem).

2.      Nemojmo biti malodušni, budući da nećemo veĉno Žveti na ovoj zemlji.

3.      Nemoj dopuštati da ti srce bude ţalosno. Jer, ţalost ovoga sveta donosi smrt, a ţalost koja je po Bogu donosi Žvot veĉni (2.Kor.7,10).

4.      Monah koji je spreman da hrabro pretrpi sve što se desi samo će delimiĉno imati ţalosti.

5.      Nemoj davati svome srcu da bude ţalosno, nego se teši u Gospodu.

6.      Ako budeš podvrgnut kleveti pa se kasnije otkrije ĉistota tvoje savesti, nemoj misliti visoko [o sebi], nego sa smirenjem sluŽ Gospodu koji te je izbavio od klevete ljudske, kako ne bi pao velikim padom.

7.      Lukava duša se prevaznosi kada joj laskaju, a pobesni kada je ţaloste. Dobra duša se, pak, ne raduje pohvali, niti negoduje kada je vreĊaju.

8.      Trpljenju nema mere, naroĉito ako je rastvoreno ljubavlju.

9.      Saĉekaj Gospoda u dan ţalosti, da bi te pokrio u dan gneva.

10.    Nemoj se smejati ogorĉenome, niti se raduj kad vidiš onoga ko se predao razvratu, da se na tebe ne bi prognevio Gospod i ti ostao bez zaštite u dan ţalosti.

11.    Nemoj misliti da trpiš nevolje više od svih [drugih]. Onaj ko Žvi na zemlji ne moţe da izbegne vazduh. Tako i ĉovek koji Žvi u ovome svetu ne moţe da izbegne

iskušenje nevolja i stradanja. Obuzeti zemaljskim od zemaljskog doŽvljavaju ţalosti, a oni koji streme duhovnom, zbog duhovnog i stradaju. MeĊutim, poslednji će biti blaţeniji budući da je njihov rod [iz]obilan u Gospodu.

12.    Ako smo suţnji Boga Spasitelja nemojmo se stideti da na sebi nosimo okove nevolja, nego ih sa radošću trpimo oĉekujući Njegov dolazak sa nebesa, kada će i nas pribrojati liku svetih. Jer, oni koji su postali zajedniĉari Njegovih stradanja postaće i zajedniĉari utehe (2.Kor.1,7).

13.   Postoje dve vrste ţalosti kojima je okruţen svaki ĉovek pod suncem: ţalost po Bogu i ţalost ovoga sveta. I nije moguće proŽveti ovaj Žvot bez jedne od njih - ili bez ţalosti po Bogu, ili bez ţalosti ovoga sveta. Ţalost ovoga sveta je teška, i ne obećava nagradu, a ţalost po Bogu donosi utehu i još više uveseljava obećanjem veĉnog Žvota. Ako si podvrgnut prvoj poţuri da je pretvoriš u drugu. Tako ćeš oterati muĉnu ţalost iz srca.

14.    Sa poboţnošću i smirenoumljem vršeći delo BoŽje, nemoj se plašiti niti skreći sa pravoga puta kada neprijatelj, sa namerom da te omete u ispravnom Žvotu, podstakne nemarne ljude protiv tebe. Saĉekaj Gospoda (Ps.26,14), izabraniĉe BoŽji, kako bi se oni koji te oţalošćuju zadivili tvom slavnom spasenju, kao što je napisano: Ako ga i smrt zadesi, pravednik će u pokoj ući (Prem.Sol.4,7).

15.     Kao što oganj u topionici ispituje zlato i srebro, tako se u napastima isprobavaju duše smrtnih, imajući Gospoda za pomoćnika.

16.   Nemojmo se bojati iskušenja, već se smelo pruŽmo ka poĉasti višnjega zvanja u Hristu. Jer, Gospod uvenĉava sve koji ga ljube.

17.     Onaj ko hoće da postane monah, a ne moţe da podnosi oţalošćenja, poniţenja i gubitak, ne treba da se monaši.

18.   Velikodušno podnosi oţalošćenja od ogovaranja, te naziv zlog primaj kao naziv dobrog, i imenovanje nepotrebnog kao imenovanje blagougodnog. I svako treba da se seća da sluga Gospodnji ne treba da se svaĊa, nego da bude tih prema svima (2.Tim.2,24).

19.   Ako ti se desi da se razboliš nemoj pribegavati mrtvoj pomoći i ljudskoj zaštiti. Bolje je da potrpiš oĉekujući milost BoŽju i Njegovo staranje o svemu. Jer, postoje trenuci u kojima i telo ima potrebu za urazumljivanjem. UgaĊajmo, pak, Gospodu u svemu, jer se On stara o nama (1.Pt.5,7). Duša ĉoveka koji je bolestan iznad svega poĉinje da ište Gospoda. Stoga je urazumljenje dobro samo ukoliko onaj ko trpi urazumljivanje blagodari. Takav će govoriti: Dobro smo primali od Gospoda, a zar zlo nećemo? Neka je blagosloveno ime Gospodnje u vekove (Jov 2,10; 1,21).

20.    Nemoj biti malodušan za vreme iskušenja, već budi bodar u molitvama i dobrim delima. Podraţavaj one koji plove po moru: kada se podigne bura oni paţljivo motre na sve, bdiju i prizivaju Boga u pomoć. Gospod ne odbacuje one koji ga prizivaju u istini. Stoga i mi, kada nas postigne ţalost, pribegnimo ka Gospodu, sliĉno onome koji je rekao: Gospode, u nevolji te se setismo (Is.26,16). More nije uvek mirno. I sadašnji Žvot se ne moţe preplivati bez iskušenja. MeĊutim, ako se budemo drţali za veru u Gospoda, kao za kormilo, dospećemo u pristanište Žvota. Svukavši sa sebe napore, tada ćemo se obući u Žvot i netruleţnost.

21.    Kad nas postigne ţalost oĉekujmo i pribliţavanje radosti. Uzmimo kao primer one koji plove po moru. Kada se podigne vetar i silna bura oni se bore sa talasima,

oĉekujući tiho vreme, a kada nastane tišina, oĉekuju buru. Oni su uvek budni kako ih iznenadni nalet vetra ne bi zatekao nespremne i prevrnuo u more. Tako i mi treba da ĉinimo. DoŽvevši ţalost i teskobu, oĉekujmo olakšanje i pomoć BoŽju kako nas, zbog dugotrajne ţalosti, ne bi umrtvila misao da već nemamo nade na spasenje. Na sliĉan naĉin, oĉekujmo ţalost kada je u nama prisutna radost kako od obilja radosti ne bismo zaboravili na suze.

22.    Budi ĉvrst u iskušenjima i nevoljama i suprotstavljaj se sladostrašću koje te raspaljuje kako i tebe, kao neispeĉenu opeku, ne bi razmekšale kapi kiše, i kako se ne bi pokazao kao onaj koji nema ĉvrstinu koju misli da ima.

23.    Odluĉivši se da ugaĊaš Bogu budi dugotrpeljiv. Pogledaj na drevne naraštaje i videćeš da su svi sveti dobili obećano postojanim i dugim trpljenjem. Stoga se svaki dan pobuĊujmo da sa njima nasledimo Carstvo nebesko. Trpljenje se udaljuje od nas zbog našeg neverja. Uvećaj revnost u Gospodu i hrabri se kao veran kako od velike ţalosti ne bi oslabio duševne sile. Predstavi sebi one koji behu podvrgnuti muĉenjima u izgnanstvu, u rudnicima i gorkom ropstvu, i pokori se u Gospodu nevoljama koje te susreću.

24.    Moţe se desiti da te obuzme ogorĉenje. I to još nije najveće zlo. Teško je i opasno ostati u ogorĉenju. Ako te neko ogovara u tvome odsustvu i neko drugi ti, došavši, saopšti da te je brat ogovarao, kao mudar shvati ko je izazvao neprijatnost i ne ljuti se na brata svoga. Onome, pak, ko te je obavestio reci: "Premda me je uvredio, ipak mi je brat. Sa druge strane, ja sam zasluŽo ţalost. Uostalom, on me nije oţalostio svojom voljom, nego ga je nagovorio Ċavo, ţeleći da poseje neprijateljstvo meĊu nama. Neka bi Gospod rasturio zamisli lukavog, brata pomilovao, i uz nas ostao". Ukoliko te opet u lice uvrede, nemoj se razdraŽvati i neka ti se um ne pomera. A kada pretrpiš ţalost zbog rĊavog dela nemoj biti okorelog srca, već bolje ispravi svoju grešku.

25.    Ako je onaj ko utešava oţalošćenog duhovan ĉovek, doneće mu korist, a ne štetu. A onaj ko ima telesni naĉin mišljenja [oţalošćenome] neće doneti ni malo koristi, nego će mu, umesto da ga uteši, još više rastrojiti.

26.    Ĉuo si neprijatnu reĉ i ţalostiš se. MeĊutim, ako si po pravdi povreĊen raduj se jer si ranjen radi urazumljenja i postaraj se da se ispraviš u svome padu. Ukoliko su te, pak, nepravedno uvredili imaćeš veću nagradu ako dobrodušno podneseš. I apostoli su bili bijeni posred grada kao neki zloĉinci. Oni se, meĊutim, nisu gnevili, niti su negodovali, nego su se radovali, budući da su se udostojili da podnesu sramotu za ime Njegovo (Dap.5,41). Raduj se i ti što si se udostojio da primiš bešĉašće za ime Njegovo.

27.   Neko od nemarnih će moţda reći: "Teško mi je što mi se to desilo posle tolikih trudova". To ti je teško, slugo Gospodnji? Nije li bolje da iz toga shvatiš da su posle tako dugotrajnog truda sve tvoje strasti ostale nesavladane, te da, poznavši to, poĉneš od sada da ih pobeĊuješ? Jer ako ko misli da je nešto, a nije ništa, vara samoga sebe (Gal.6,3). Veština kormilara se projavljuje za vreme bure. Onaj ko se hvali: "Toliko sam godina u monaškom ĉinu", a ne pokazuje dela svog ĉina jednostavno uz sebe nosi oruĊa veštine kojoj se još nije nauĉio. Dogodila ti se mala ţalost i ti si odmah istupio iz ĉina monaškog Žvota i kao da si ga se odrekao. Ne, brate, ne okreći leĊa svojim neprijateljima, nego stoj ĉvrsto, protivi se, i oni će pobeći od tebe. Obuci se u oklop vere, stavi na sebe kacigu spasenja, uzmi maĉ Duha Svetoga, koji je Reĉ BoŽja (Ef.6,17), te se bori da bi se tvojoj hrabrosti zaradovao Duh Sveti koji Žvi u tebi.

28.    Ako ne podneseš malo iskušenje, kako ćeš podneti veliko? Ako ne savladaš dete, kako ćeš pobediti odraslog ĉoveka? Ako ne podneseš reĉ, kako ćeš pretrpeti udarac?

Ako ne podnosiš šamar i udarac, kako ćeš poneti krst? Ako ne poneseš krst, kako ćeš naslediti nebesku slavu zajedno sa onima koji govore: Radi tebe umiremo po ceo dan, smatraju nas ovcama za klanje (Ps.43,23)? Zar smo ja i ti, brate, zaboravili šta je pretrpeo za nas naš Vladika? On je bio ismejan i poniţen. Govorili su da je Ċavo u njemu i On se nije gnevio. Njega su nazivali varalicom, bili ga po obrazima, tukli, prikovali na krst. On je okusio ocat pomešan sa ţuĉi i bio proboden kopljem u rebra. On je sve to pretrpeo radi našeg spasenja. A mi! Teško nama bednima! Mi nikakvu ţalost, ĉak ni reĉ ne ţelimo da podnesemo radi Njega koji je toliko pretrpeo radi nas.

29.    Onaj ko ţeli da ugodi Gospodu, da postane naslednik BoŽji po veri i da se nazove sin BoŽji koji je roĊen od Duha Svetoga, pre svega treba da, obukavši se u blagodušnost i trpljenje, hrabro podnosi skorbi bede i nevolje koje mu se dogaĊaju, bilo telesne bolesti i stradanja, bilo grdnje i uvrede od ljudi, ili razliĉite nevidljive ţalosti koje na dušu navode lukavi duhovi sa namerom da je dovedu do raslabljenosti, nemara i netrpeljivosti, te ometu da uĊe u Žvot. I sve se to dogaĊa po BoŽjem promislu. On popušta da svaka duša bude iskušana razliĉitim ţalostima kako bi se pokazali oni koji ljube Boga iz sve duše, koji sve hrabro podnose bez gubljenja nade na Njega i koji sa verom, trpljenjem i blagodaću BoŽjom svakodnevno oĉekuju izbavljenje. Izdrţavši, na taj naĉin, svako iskušenje oni postaju dostojni Carstva nebeskog.

30.    Duša koja nije hrabra i koja odluĉno ne podnosi svako iskušenje i svaku ţalost, već pada u ogorĉenje i uninije, te negoduje, uznemiruje se, zanemaruje podvig ili ĉak oĉajava, konaĉno postaje nedostojna Žvota budući da nema nade na izbavljenje i da u sebi nije saĉuvala nadu koja sa nesumnjivom verom oĉekuje milost BoŽju. Ona, naime, nije sledovala svima svetima i nije išla stopama Gospodnjim. Pogledaj i primeti kako su u davnini oci, patrijarsi, proroci, apostoli i muĉenici prošli ovaj put iskušenja i ţalosti, kako su ugodili Bogu i udostojili se velikih nagrada.

31.    Bog ne dopušta da duša koja je trpeljiva i koja se nada na Njega bude iskušana u toj meri da doĊe do oĉajanja, tj. da padne u iskušenja i ţalosti koje ne moţe da podnese (1.Kor.10,13). Lukavi ne iskušava i pritiskuje dušu ţalostima onoliko koliko bi ţeleo, nego srazmerno sa BoŽjim dopuštenjem. Samo neka duša sve hrabro podnosi, drţeći se nade koja proizlazi iz vere, i oĉekujući od Boga pomoć i nadu. Takvu dušu Bog neće ostaviti. Naprotiv, što se više duša podvizava, pribegavajući Bogu sa verom i nadom, i nesumnjivo oĉekujući od Njega pomoć i izbavljenje, tim je brţe Gospod izbavlja od svake ţalosti koja je okruţuje. Jer, On  zna koliko duša treba da se podvrgne ispitivanju i iskušenju. Upravo toliko On i dopušta. Sudovi koje napravi lonĉar neće biti prikladni za upotrebu ukoliko se ne poloţe u peć da peĉenjem oĉvrsnu. (Stavljajući ih u peć) on zna koliko vremena treba da se drţe na vatri da bi postali upotrebljivi. On ih ne ostavlja u peći duţe nego što je potrebno da ne bi pregoreli i popucali, i opet ih ne vadi pre vremena da ne bi ostali nedopeĉeni i nekorisni za upotrebu. Kad ljudi pri rasuĊivanju o truleţnom pokazuju toliko razboritosti i znanja, neće li Bog utoliko više znati koliko je potrebno ispitati i iskušati duše koje ţele da mu ugode i da zadobiju veĉni Žvot.

32.   Iz kudelje se ne izvlaĉe lako tanke niti ukoliko se ne istrli mnogo puta. I što se više istrli, ona postaje ĉistija i prikladnija za predivo. Isto tako i bogoljubiva duša, podvrgavajući se mnogim iskušenjima i ispitivanjima i hrabro trpeći ţalosti, postaje ĉišća i sposobnija za duhovno delanje, i na kraju se udostojava Carstva nebeskog. Ţalosti i iskušenja dušu ĉine iskusnom i ĉvrstom ukoliko hrabro, rado i sa nadom na Boga podnosi

sve što joj se desi, te sa nesumnjivom verom oĉekuje izbavljenje od Gospoda i Njegovu milost.

33.    Ukoliko duše koje su podvrgnute nevoljama radi ispitivanja i koje na razliĉite naĉine muĉe lukavi duhovi (bilo tajno - unutrašnjim teretom nevolja i lukavim pomislima, bilo javno - telesnim stradanjima) budu hrabro trpele, ĉuvale nadu i ĉekale nagradu od Gospoda udostojiće se venaca pravde i u Dan suda će pred Bogom steći smelost koja je ravna smelosti svetih muĉenika. Jer, muĉenje u nevoljama je podjednako: jedni su ga pretrpeli na krstu, a drugi od lukavih duhova.

34.    Na ĉoveka koga ne moţe da privoli na zlo i obori mislima, neprijatelj navodi nevolje kako bi pomraĉio njegov razum, a zatim već u ljega posejao što mu je ugodno. Ukoliko ni time ne moţe da ga navede na zlo on mu pruţa sve Žvotne udobnosti, uznosi ga i uvodi u veliku obmanu, koja je opasnija i rĊavija od svih strasti. Ona ĉoveka ĉini gordim, uvlaĉi u puĉinu slastoljublja i izgoni sećanje na Boga, na sopstvenu nemoć i smrtni ĉas. On ispituje prema ĉemu su naklonjena ĉovekova raspoloţenja, pa se protiv toga i naoruţava kako bi mu se suprotstavio svim nepravdama.

35.    Sve je od Boga: i dobro i priskorbno. Jedno je, meĊutim, po blagovoljenju, drugo po promislu, a treće po popuštenju. Po Njegovom blagovoljenju je da Žvimo vrlinski. Bogu je ugodno da se oni koji Žve vrlinski ukrašavaju vencima trpljenja. Po promislu se dešava da se urazumljujemo kada padamo u sagrešenja. Po popuštenju se, pak, dešava da se ne obraćamo iako nas [nevolje] urazumljuju. Opet, Bog nas po promislu kaţnjava kada grešimo da ne bismo bili osuĊeni sa svetom, kao što kaţe apostol: A kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuĊeni sa svetom (1.Kor.11,32). U tom smislu je reĉeno: Nema zla u gradu koje Gospod ne uĉini (Amos.3,6). Takva zla su: glad, rane, bolesti, porazi, borbe. Jer, sve to sluŽ na oĉišćenje od grehova. Bog napušta i potpuno ostavlja one koji ili ne ţele da Žve bez greha, ili se ne obraćaju iako se opominju [nevoljama]. Njih predade... Bog u pokvaren um, tj. dopusti njihovoj slobodi da ĉini što je nepriliĉno (Rim.1,28).