g) O BORBI SA TAŠTINOM
1. Razumi, monaše, šta govorim: neka u meni i tebi ne bude poboţnost samo kada smo napolju, a kada smo u keliji - bezbriţna raspuštenost, da ne bismo bili kao okreĉeni grobovi (Mt.23,27). Jer, na svakom mestu je jedan i isti Bog, kome neka je slava u vekove vekova! Amin.
2. Monah koji se hvali svojom ĉvrstinom nije razborit. Za monaha je stid i prekor da se hvali svojom sopstvenom silom: Ko se hvali neka se Gospodom hvali (1.Kor.1,31).
3. Hoćeš li da stekneš dobro ime? Vrši dela svoja sa krotošću (Sir.3,17).
4. Biti osramoćen i ne uznemiravati se zbog toga još nije vrlina. Vrlina je - osećati to i podnositi radi blagoĉašća. Jer, reĉeno je: Lenjivac se ne stidi kada ga sramote (Priĉ.20, 4).
5. Slavoljublje je duševna bolest, lukava strast.
6. Napisano je: Neka te hvali bliţnji, a ne usta tvoja; tuĊin, a ne usne tvoje (Priĉ.27,2). I još: Srebro i zlato se ispituju u topionici, a ĉovek ustima onih koji ga hvale (Priĉ.27,21).
7. Svima ukazuj ĉast Gospoda radi, ne traţeći je za sebe i naći ćeš blagodat kod Gospoda.
8. Neka te nikada ne zadivi ĉovekougodnik, koji se stara da mnogima ugodi, premda ne Gospoda radi.
9. Ljubljeni, ispunjavaj zapovesti Gospodnje u tajnosti i Gospod će ti uzvratiti
javno.
10. Nemoj se diviti kad vidiš da je ĉovek dostigao veliku slavu na zemlji, nego se
divi onome ko je omrzao zemaljsku slavu.
11. Pazi da, ţeleći nepotrebnu slavu, ne navuĉeš na sebe bešĉašće. Prava ĉovekova slava je da sve ĉini po Bogu. Veliko, pak, bešĉašće je da prestupa zapovesti.
12. Nemoj se truditi da se pokaţeš vešt u svakom delu da ne bi upao u taštinu koja dovodi do slavoljublja, gneva i ţalosti. Najviše se brini da postaneš prost i jednak sa drugima.
13. Ne hvali se, veliĉajući se krasnoreĉivošću, već bolje objavljuj opitno uĉenje prostih i neknjiţevnih ljudi kako bi postao uĉenik Hristovih apostola. Jer, zabranjeno je hvaliti se spoljašnjom mudrošću, i to naroĉito Hrišćanima. Ko se hvali Gospodom neka se hvali (2.Kor.10,17).
14. Oni koji zbog ĉovekougaĊanja upraţnjavaju vrlinu temelj spasenja postavljaju na pesku, a ne na kamenu. Zbog toga njih obaraju pomisli ĉim padne kiša, poteku reke i
zaduvaju vetrovi (iskušenja). Ukoliko, pak, ne padnu, nego Žve kako treba, oni se nadimaju velikom gordošću. A ako padnu, oni se predaju beskorisnom oĉajanju.
15. Jer nije valjan onaj koji se sam hvali (2.Kor.10,18). Ti najpre ispitaj svoja dela, tj. da li si zaista provodio Žvot kako treba i kako hvališ samoga sebe, da li si pobedio ţelje, zavoleo siromaštvo, omrzao ogovaranje, odloŽo ljubav prema taštini, omrzao pohotu, stekao odvratnost prema slastoljublju, da li zaista nikome nisi uĉinio zlo, da li si savladao strasti, da li se zaista nisi gnevio na one koji su te oţalostili, da li se nisi prevaznosio slušajući pohvale, da li si zavoleo Gospoda svom snagom i bliţnjega kao samoga sebe. Ukoliko nismo saĉuvali sve ovo, zbog ĉega se veliĉamo? Mi treba da plaĉemo pred blagošću Gospoda kako bi nas iscelio od okamenjenosti srca, i kako bi nas osnaŽo da Žvimo kako priliĉi.
16. Ništa ne treba ĉiniti sa namerom da nas ljudi vide, nego u svemu treba postupati sa ĉistim srcem. Jer, Bog zna ono što je sakriveno i tajno. Od Njega jedinog oĉekujmo nagradu.
17. [Dešava se] da sujetan ĉovek, uz to i oskudan imanjem, uzmašta da je car. To još neće znaĉiti da je on zaista car. Isto tako ni monah koji potajno jede, a za bratskom trpezom se licemerno predstavlja kao isposnik i uzdrţljivac, nije samim tim i podviţnik. On sebi priprema tkaninu od pauĉine, i ne ide putem svetih, nego putem ĉovekougodnika.