Novi put otkrića

Natrag  u  školu

Bruklinski kiropraktičar s kojim sam razgovarao preporučio je Kli- vlendov koledž za kiropraktičare u Los Anđelesu. Prijavio sam se i primili su me.

I tako su, eto, moji roditelji na kraju ipak ostali bez svog sina - i to zbog Kalifornije, u koju je sve vreme i hteo da ode. S druge strane, napo- sletku su dobili doktora, tako da je to, valjda, dovelo stvari u ravnotežu.

Uvek ću se sećati svog prvog dana na kiropraktičarskom koledžu. Bilo je mnogo brucoša, više od osamdeset. Morali su da uklone montažni zid jer nismo mogli da stanemo u jednu prostoriju. Instruktor je zamolio sva­ kog od nas da ukratko iznese svoje razloge za to što želi da bude kiroprak- tičar. Počeo je od studenta koji je sedeo na suprotnom, levom kraju prvog reda, i nalazio se, dabome, najdalje od mog mesta, na desnom kraju po- slednjeg reda u prostoriji. Odatle, priče su se redale kroz redove studenata. Sedeo sam i slušao priču za pričom o tome kako je ovaj student bio parali­ zovan dok nije otišao kod kiropraktičara; kako je kancer onog studenta ne- stao; onoj studentkinji se vratio vid; drugoj su otklonjene migrene od ko­ jih je patila celog života - i tako dalje i tome slično, beskrajan niz trajnih izlečenja koja su nadmašivala sve što je neko ko se ne bavi kiropraktikom navikao da čuje. Pogotovo ja. Zejda je još uvek nazivao kiropraktičare„leđolomcima".

Najzad je došao i moj red da govorim. Osamdeset tri glave okrenule su se da saslušaju moju priču - poslednju za taj dan. Da li je bila onaj vrhunski ep koji je ispratio studente na njihov put blistavim novim životnim stazama? Mislim da nije. Bio sam jedini u klasi koji nikada nije čak ni posetio kiropraktičara. Što se toga tiče, još uvek nisam sasvim precizno znao šta je to kiropraktičar. Samo sam se prisećao nekih delova onoga što mi je doktor rekao tokom našeg dvadesetominutnog razgovora - nečega o ot­ klanjanju smetnji i dopuštanja organizmu da sam sebe leči. Priča je zvučala tako savršeno logično kad mi ju je objasnio, da mi ni jednog trenutka ni­ je padalo na pamet da je proverim, podrobnije proučim ili porazgovaram s još nekim o njoj. Ustao sam, pogledao u gomilu i čuo sebe kako govorim:

„Pa... zvučalo je dobro."

Ako ne možeš da nađeš,  znači da se previše trudiš

I tako, ponovo sam se našao u školi - s tim što su stvari, ovog puta, iz­ gledale malo drugačije. Pre svega, bili su to škola i smer studija koje sam sam odabrao.  To je predstavljalo ogromnu razliku.

Pošto nisam bio sklon tome da sve vreme provodim nad knjigom, uži­vao sam u druženju, žurkama i istraživanju svog novog grada. Zaposlio sam se honorarno u prodavnici obuće, jer sam, iako su mi roditelji slali do­voljno novca za troškove školovanja, želeo da zaradim nekoliko dolaravi­ še za one stvari koje sam ja želeo da radim. Jednog dana je mušterija -  istraživač u seizmološkoj laboratoriji - došao da kupi cipele. Kupujući, u razgovoru je onako uzgred pomenuo da laboratorija predviđa zemljotres u južnoj Kaliforniji tokom naredna 24 sata.

„Jeste li pominjali to ostalim prodavcima ovde?", upitao sam ga.

„Ne, nisam."

„Odlično. I nemojte." Osmehnuo sam se. Uzvratio mi je osmeh shva­tivši, a potom platio svoje cipele i otišao.

Nekoliko minuta nakon što je taj čovek otišao iz prodavnice, pretva­rao sam se da mi se „javlja" i obznanio svojim kolegama da imam osećaj da će se, u toku naredna tri dana, dogoditi zemljotres.

I dogodio se, baš kao što sam i „predskazao". Svi su ga osetili, a obja­vljeno je i u vestima. Moje kolege bile su impresionirane.

Nekoliko dana kasnije, bez intervencije seizmologa, obuzeo me je osećaj da će se desiti još jedan zemljotres. Odvažno, rizikovao sam i ob­znanio i njega.

Verovali ili ne, stvarno se ponovo zatreslo.

Kao da se nešto u meni pokrenulo. Tokom sledeće dve ili tri godine, precizno sam predskazao 21 od 24 zemljotresa.

Jednog popodneva, moj cimer je, vrativši se u stan, našao ceduljicu koju sam mu ostavio: Zemlja će se tresti. Kasnije mi je ispričao da se zemljotres dogodio upravo u trenutku dok je čitao poruku na ceduljici. Njegova devojka je sve vreme stajala pored njega... vrišteći.

Drugi put, dok sam ručao sam u restoranu, osetio sam kako počinje još jedan zemljotres, od one vrste koja pravi „kotrljajuće" kretanje. Dok se njegov intenzitet povećavao, osvrnuo sam se po prostoriji. Niko drugi nije reagovao. Ničija čaša s vodom nije podrhtavala; lusteri su nepomično vi- sili s tavanice. A ipak, u isto vreme ja sam ih video kako se njišu. Za mene je potres bio vrlo stvaran. Ustao sam i požurio napolje, na ulicu. Nije mi bilo jasno zašto niko drugi ne beži, zašto se svuda oko mene život odvija s monotonom normalnošću Mejberija.

Izgledalo je sasvim neverovatno. Zemlja je još uvek podrhtavala; osećao sam to. Bio je to najduži kotrljajući zemljotres koji sam ikada doživeo; Ipak, kombinacija njegovog nestvarnog kretanja i činjenice da ga izgleda niko drugi ne primećuje naterala me je da zaključim da mora biti da se u stvari uopšte i ne dešava. Pokrio sam se ušima i vratio se u restoran. Bilo mi je drago što sam ručao sam; objašnjavanje mog naglog istrčavanja na ulicu verovatno bi bilo... malčice poteže.

Ali ako to nije bio stvarni zemljotres, onda mora da je bilo još jedno predviđanje. Drugo objašnjenje nije postojalo.

Vraćajući se kući iz restorana, svratio sam u perionicu da uzmem svoj veš i pomenuo vlasnicima da će te večeri biti zemljotres. Svi su se smejali.

Dve nedelje kasnije, kad sam nakupio dovoljno prljavog veša da na­ punim pola tuceta velikih jastučnica, ponovo sam otišao u perionicu. Bo- reći se da izvirim iznad prve gomile od tri koje sam poneo na rukama, sto- palom sam napipavao vrata. Pažljivo ih gurnuvši, pomno sam se trudio da na isti način lociram tezgu. Odjednom se nečiji glas zaorio toliko glasno da me iskreno čudi što nisam od iznenađenja pobacao sve tri kese s vešom u vazduh.

„Evo ga! To je taj!", vikala je žena iza tezge, s osetnim rusko-jevrej- skim naglaskom. „Evo moje adrese", rekla je, gurajući mi u ruku na brzinu išvrljano parče papira. „Da me pozovete telefonom pre nego što se novi potres dogodi!"

Otad nadalje, kad god bih ušao u tu radnju, tražili su od mene da pred- vidim kad će biti novi zemljotres. I trudio sam se, zaista- ali kao da tako nije išlo. Nisam mogao na silu; predviđanja su dolazila samo onda kad sam gledao svoja posla.

Nisam ni bio svestan toga, a naučio sam veliku istinu: Ako ne možeš da nađeš, znači da se previše trudiš.

Vaskrsenje

Tu i tamo, uštedeo bih dovoljno para od svog studentskog budžeta da odem na dva filma zaredom u bioskopu koji se nalazio iza ćoška, nedaleko od mog stana. Jednog popodneva, stigao sam taman na vreme da vidim drugi po redu, ,,B" film - Vaskrsenje, sa Elen Bernstin u glavnoj ulozi. Naravno, ovo

,,B" odnosilo se samo na redosled prikazivanja, jer je gospođa Bernstin za svo- ju ulogu u tom filmu kasnije nominovana za Oskara za najbolju žensku ulogu.

Vaskrsenje se zasniva na priči žene po imenu Edna Me koja posle automobilske nesreće umire na operacionom stolu... i vraća se u život. Posle izvesnog vremena, ustanovljava da poseduje moć isceljivanja - ne­ kakvo „polaganje ruku". Samo dodirivanjem osobe i istovremenim prepu­ štanjem u stanje ljubavi postizala je izlečenje. Ponekad bi preuzela u sebe njihove bolesti ili slabosti -uklanjajući ih iz tih osoba- i potom izbaciva­ la simptome iz sopstvenog organizma. U drugim prilikama, do izlečenja kao da je dolazilo milošću Božjom, bez potrebe da išta preuzme u sebe.

Bio sam toliko fasciniran ovim filmom da sam posle njega odsedeo i odgledao onaj prvi film - i ne sećam se više koji je bio - da bih potom pono­ vo gledao Vaskrsenje. Drugoga dana sam doveo neke prijatelje da ga gleda­ ju. Kasnije sam doveo još prijatelja. Nisam imao pojma šta me to i zašto tako vuče da iznova gledam ovaj film. U to vreme, premda je tema isceljivanja u filmu bila zanimljiva, ono što me je istinski dirnulo bila je sličnost između filmskog prikaza doživljaja kliničke smrti Edne Me i onoga kroz šta je pro­ šla moja mati na dan mog rođenja. Nisam nikad video ili pročitao ništa na tu temu, a taj film je toliko precizno opisivao iskustvo moje mame. Svaki put kad sam ga gledao, imao sam osećaj da mi je pružena prilika da načas zavi­ rim u nešto što mi je na neki način bilo vrlo poznato. Bilo je to kao da sam gotovo mogao da vidim nešto, da se nečega setim. Nečega...

Drugi      nagoveštaji

Za vreme svog istraživanja, otkrio sam i ono što zovu „psihometrija", sposobnost ili umeće prikupljanja informacija od ljudi putem dodirivanja ili držanja predmeta koji im pripada, obično komada nakita koji nose. Vi-devši nekog ko je to radio, probao sam i sam i ustanovio da mi to omogu- ćava da primam neke čudesno tačne spoznaje o ljudima, od kojih neke ni- sam nikad u životu video. Tokom kratkotrajnog proučavanja ovog proce­­­, otkrio sam dve „tajne" u vezi s njim: što sam doslednije pomerao prste po komadu nakita, bivao sam bolje usredsređen; a što sam brže govorio, to su informacije bile tačnije. Uporno istraživanje predmeta prstima kao da mi je smirivalo um, slično načinu na koji se mnogi od nas opuste i smire kad voze. Brže govorenje mi očigledno nije davalo vremena da se preispi- tujem. Kroz ovu smirenost uma dolazile su spoznaje; kroz brzinu govore­ nja dolazila je hrabrost da ih izgovaram.

Pominjem sve ovo ne samo zato što mi je bilo čudno, već zato što je razjašnjavalo i neke „druge" uticaje na moj život, čak i one u najranijem detinjstvu.

Pored ovih pomalo živopisnih događanja, moja glavna aktivnost bila je upravo ona u koju moji nastavnici i profesori iz osnovne škole i gimna- zije ne bi nikad poverovali: prisustvovao sam predavanjima i učio. Dobro, de, moja verzija „prisustvovanja predavanjima" neretko se sastojala od to- ga da sedim negde u zadnjim redovima i dignem ruku samo da bih prili­ kom prozivke potvrdio da sam prisutan. Ipak, kao i u svojim ranijim škol- skim danima, uspevao sam da dobijam dobre ocene... i da naposletku steknem diplomu kiropraktičara.

Sasvim nenamerno, dokazao sam da je moj stari direktor škole bio u pravu. Pronašao sam nešto što me je interesovalo i bio na putu da, posle svega, ipak postignem nešto u životu.

Groznica  i posetioci

Jednog dana 1983, nedugo nakon što sam diplomirao na koledžu, shvatio sam da se ne osećam baš najbolje: osećao sam se iscrpljeno, imao glavobolju i groznicu. Nisam spadao u pristalice uzimanja aspirina za obaranje temperature, jer sam znao da visoka temperatura ima svoju svrhu i želeo sam da je pustim da odradi svoje. U skladu s tim, legao sam u kre- vet, natrontao se i pio mnogo tečnosti - i gledao TV (buljenje u televizor bez osećaja krivice: ubedljivo najbolja stvar kada ležiš bolestan u kreve­ tu). Međutim, posle nekoliko dana, zaključio sam da je došlo vreme da se malo aktivnije bacim na obaranje temperature. Stoga sam svake večeri na- bacivao na sebe jorgan i gomilu ćebadi, preznojavao se i najmanje dvaput u toku noći menjao čaršave i pižamu.

Svakog jutra budio sam se u ništa boljem stanju nego prethodnog da­ na. Naposletku sam se predao i pozvao lekara. Prepisao mi je tajlenol s ko- deinom. Mora biti da je to bio vrlo jak tajlenol s kodeinom - mnogo jak - jer je potrebna đavolski velika količina kodeina da bi me oborila tokom maratonskog prikazivanja epizode serije Volim Lusi. Ali, da vam kažem, nakon što sam progutao te tablete, ceo dan sam video samo nejasnu meša- vinu crvene kose i kubanskih naglasaka.

Temperatura mi je bila vrlo visoka: stalno se kretala oko 39-40 stepe- ni Celzijusovih. Konačno, posle još jedne noći presvlačenja posteljine i pižama (bio sam siguran da će, ako uporno nastavim sa tim, temperatura konačno spasti), otvorio sam oči i u jednom trenutku video da imam „dru- štvo". Tu, udno moga kreveta, stajala je grupa „ljudi". Bilo ih je oko sed- moro, različite veličine i oblika: neki su bili visoki, neki niski, a jedan je bio gotovo patuljak. Zadržali su se tu taman dovoljno dugo da ih vidim i da vide da sam ih video.

Potom su nestali.

Pre no što je moj um imao prilike da svesno obradi ono što se upravo dogodilo, udahnuo sam vazduh. Taj udisaj ličio je na prvi udisaj novoro­ đenčeta, po tome što se činilo kao da je prvi koji sam udahnuo tog dana - kao da, od trenutka kad sam otvorio oči pa do trenutka kad su moji „pose- tioci" nestali, nisam uopšte disao. Kada sam krenuo da udišem, osetio sam-   i čuo - tiho krčanje u grudnom košu. Odjednom sam shvatio:  umirem.

Pozvao sam svog lekara i rekao da odmah dolazim, a potom telefoni­rao taksi-službi i zatražio da mi pošalju kola s klima-uređajem, jer smo se nalazili usred letnjeg talasa vrućine, a sa svojom visokom temperaturom prolazio sam i kroz sopstveni.

Jedva sam stajao na nogama, ali nekako sam se dovukao do vrata i iza­ šao napolje, na ulicu. Taksi je stigao... naravno, bez klima-uređaja. Ona­ ko obeznanjen, ipak sam ušao.

Moj lekar mi je uradio rendgen pluća i rekao da odem pravo u bolnicu.

„Bez usputnog zaustavljanja", dodao je. Po svemu sudeći, imao sam zapaljenje pluća. Osećajući da me čeka nešto više od kratke posete, ipak sam rekao taksisti da me najpre odveze kući, gde sam uzeo pižamu, četkicu za zube i slične stvari.

U to vreme nisam imao zdravstveno osiguranje, tako da su me u okru­žnoj bolnici ostavili da prilično dugo čekam pre no što su me primili na odeljenje. Sutradan ujutru, prebacili su me u sobu, u kojoj sam ostao deset dana, ispunjenu cevčicama, kiseonikom... i hranom koja je ličila na onu na domaćim avio-letovima. Kad su me najzad pustili iz bolnice, bio sam težak svega 138 funti - a visok sam šest stopa 11 . Moj lekar opšte prakse mi je kasnije priznao da je pomišljao da se neću izvući živ.

Ne sećam se bogzna čega iz tih dana provedenih u bolnici, ali znam da sam izgubio dobar deo kratkotrajnih sećanja, verovatno kao rezultat vrlo visoke temperature.

(Kad već govorimo o pregrejanom mozgu, da li ste ikad primetili koli- ko su slične reči perspiracija i aparicija? 12 Obe imaju dva slova i, pet sa- moglasnika, pet slogova... i bilo koja od njih može da dovede do one dru- ge.) Dakle, ko su bili oni ljudi koje sam video kako stoje udno mog kreveta kod kuće? Vodiči? Duhovi? Anđeli čuvari? Grupa međudimenzionalnih posmatrača? Da li su bili prikaze izazvane mojom visokom temperaturom-drugim rečima, halucinacija? Ili možda prikaze koje istinski postoje, ali mi ih je tek groznica dopustila da ih vidim - to jest, bića koja borave na jednoj od onih jedanaest (dosad) teoretskih dimenzija postojanja (prema današnjim načelima kvantne misli)?

Ne znam. Ali jedno je sigurno: da nisam video te posetioce onog dana kad mi je zakrčalo u plućima, ja bih i dalje terao sa svojim režimom koji se sastojao od ispijanja sokova i preznojavanja- i sasvim izvesno bih umro.

Međutim, to nije bilo nešto što sam bio spreman da uradim. Imao sam druge planove. I možda, samo možda, neko ili nešto takođe su imali pla- nove za mene.

Vaskrsenje - ponovo

Kao deo profesionalnog procesa koji sam odabrao, konačno sam postao "stažišta"; u stvari, „šegrt za doktora" u ovlašćenoj kiropraktičarskoj ordi- naciji. Premda višestruko korisna, ova faza karijere mladog kiropraktičara nije bila baš ono što biste nazvali unosnim. Poput većine ljudi, pretposta- vljao sam da svi doktori znaju kako se vodi ordinacija. Nisam bio u pravu. U ordinaciji u koju sam došao da stažiram, mnogo toga nisu znali. Na vrhu tog spiska bilo je ophođenje s pacijentima. Naša pogodba je glasila da im dajem 50% zarade  od onoga što bih prikupio od pacijenata. Pošto svoje sopstvene pacijente nisu tretirali, da tako kažem, nimalo kraljevski, nije bilo nikakvo iznenađenje to što su se prema mojima ponašali dvaput gore. A zbog takvog njihovog ponašanja, mnogi pacijenti se više nisu ni vraćali.

11   1 funta=cca 453,6 g 1 stopa=cca   30,48 cm (prim. prev.)

12  Lat.  reči  za  preznojavanje        i  priviđenje  (prim.  prev.)

Uz samo 50% zarade i nepredvidljiv broj pacijenata, jedva sam uspevao da pokrivam najam prostora ili stana - oboje nisam mogao. Što sam duže stažirao, više sam novca dugovao. Što sam više novca dugovao, to sam manje mogao sebi da priuštim da odem odatle, sve dok posle tri godi­ ne nisam morao da odem - ili da se sasvim odreknem svoje karijere.

I tako sam otišao.

Ipak, odatle sam poneo i malobrojna korisna iskustva. Jedan od mojih pacijenata slučajno je bio tesno povezan sa filmom Vaskrsenje, koji je, kao što sam već rekao, postao jedan od mojih omiljenih. Jedna pacijentki- nja je slučajno bila članica Akademije za filmsku umetnost i odvela me je te godine na svečanost dodele Oskara. Kad sam se osvrnuo, video sam da je Elen Berstin, glumica nominovana za nagradu za najbolju žensku ulo­ gu, koja je dotad sedela na prednjem delu centralnog podijuma, došla i za­ uzela mesto odmah iza mene. Baš čudno, pomislio sam. Do tog trenutka nisam ni primetio da je sedište bilo prazno.

Posle nekog vremena, ustala je i otišla. Nikad je više nisam video uži- vo, niti sam mnogo razmišljao o tom bliskom susretu ili drugim čudnim stvarima koje su mi obeležile život: „bića" udno mog kreveta, predviđanja zemljotresa, psihometrija, satovi koji se „sami" popravljaju...

U najmanju ruku, nisam razmišljao o njima sledećih trinaest godina, kad su počela isceljenja.

Duh  iz  Melrouz plejsa

Kao bivši stažista, bez mnogo vremena ili novca, zgrabio sam prvu loka­ ciju koja se uklapala u moj budžet - sobu u adaptiranom dvosobnom stanu u Melrouz plejsu, koji sam delio sa dvojicom psihologa. Melrouz plejs - sva tri bloka - mnogi su smatrali jednom od najzanimljivijih i najmondenskijih ulica u Los Anđelesu, ali ljudi koji prave te procene očigledno nisu nikad videli moju ordinaciju. Teranje pacijenata da se pentraju stepenicama na sprat nije bio jedini problem u vezi s njom. Kao što svi znaju, u Los Anđelesu se nigde ne ide nikako drugačije do kolima, a slobodna mesta za parkiranje u Melro­ uz plejsu praktično nisu postojala- što me je navelo da napravim određene pogodbe s vlasnicima antikvarnica i prodajnih umetničkih galerija u svom bloku. Eto tako je došlo do toga da su se moji boljestojeći pacijenti hvalili kako odlaze kod kiropraktičara koji ima parking-prostor sa poslužiteljem.

Međutim, sve je to došlo tek kasnije. U početku, moj najveći problem bio je da smislim kako da tu jednu sobu pretvorim u koristan prostor za ki-ropraktiku. Osmislivši niz neobično oblikovanih boksova za tretmane, od jedne sobe sam napravio tri, pretvorio „jutarnju trpezariju" u čekaonicu, pult i službenicu na recepciji sabio u najmanju čajnu kuhinju koju možete da zamislite. Potom sam unajmio građevinskog preduzimača da uradi adaptaciju.

Kao što dobro znaju svi koji su ikad imali posla s građevinskim predu- zimačima, posao ume da se otegne u nedogled, znatno prekoračujući bu- džet i vreme kojima raspolažete. Naposletku sam ostao bez para, a nikako nisam uspevao da ubedim banku da mi da novi zajam.

Svakog jutra dolazio sam u svoju napola dovršenu ordinaciju da primim pacijente i obavim još dve stvari: pozovem banku i pokušam da je nagovo- rim da mi pozajmi još para, i pritegnem šrafove na tek postavljenom siste­ mu šinskih svetala na tavanici. Sa 27 dolara po jednoj šini sa četiri sijalična mesta, ideja o panel-rasveti otpala je zajedno s predračunom troškova koji sam dobio od preduzimača i njegovim datumom okončanja radova.

Iz nekog razloga, šrafovi koji su držali šine su svakog, ali baš svakog jutra osvanjivali napola odvrnuti, viseći dobrih tričetvrt inča u odnosu na normalan, zategnut položaj. Nalazili smo se na uglu vrlo prometne ulice; možda su ih odvrtale vibracije izazvane saobraćajem. Svejedno zbog če­­­, tek, svakog jutra sam morao da pritežem šrafove. Bio je to svojevrstan ciklus: banka je pritezala mene, a ja šrafove na šinama za svetla.

Jednog dana, kasno uveče, nakon što je moje „osoblje" (žena koja je toliko vremena provodila turpijajući nokte da sam se pitao kako ne osta­ vila krvav trag na svemu što dodirne) zaključalo radnju i otišlo kući, ostao sam da primim jednog zakasnelog pacijenta. Krajičkom oka spazio sam pokret i ugledao muškarca kako prolazi hodnikom pored vrata boksa za tretman. Znao sam da su glavna ulazna vrata zaključana, tako da nije bilo šanse daje neko mogao da uđe. A ipak, vrlo sam jasno video tog čoveka: bio je visok nekih 5 stopa i 10 inča, okruglog lica i kratke talasaste kose. Na sebi je imao sivi kaput od grubog štofa i izgledao je kao da ima tridese-tak godina.

Odmah, bez trunke sumnje, znao sam da je to duh.

Sutradan ujutru, kad sam ispričao o ovome psiholozima s kojima sam delio lokal, zapanjio sam se shvativši da oni već znaju za mog sinoćnog posetioca. Nisu mi ga pominjali jer im je bila potrebna treća osoba s kojim će da dele kiriju, a pribojavali su se da bi pominjanje duha moglo da me uplaši i otera. Istinu da kažem, duh mi stvarno nije smetao - ali izgleda da ja njemu jesam. „Preveliki promet", rekao je jedan medijum koji je verovao da mo-že da ga nagovori da ode. „Psiholozi dovode jednog pacijenta na sat, što mu ne smeta, ali vi dovodite previše nepoznatih ljudi u njegov dom."

Posmatrao sam kako medijum šeta kroz stan (moju ordinaciju), prona­ lazi mesto za koje oseća da duh tu provodi najviše vremena i vrlo učtivo ga obaveštava da je mrtav. Posle toga, rekao mu je da „ode u svetlost" ili tako nešto. Sve skupa trajalo je nekih tridesetak sekundi.

To je bilo u nedelju uveče. Sledećeg jutra, ušao sam u ordinaciju i od­ mah primetio svetla: svi šrafovi bili su uredno, čvrsto pritegnuti i tako su i ostali sve dok ih pet godina kasnije nisam poskida prilikom proširivanja ordinacije.

Potom je zazvonio telefon. Zvali su me iz banke da mi kažu da mi je zajam odobren.