Novi Oslobodioci

Ja nisam ni crveni, ni crni, ni beli, ni žuti.

Nisam hrišćanin, ni Jevrej, ni musliman, ni mormon, ni poligamist, ni homoseksualac, ni anarhista, ni bokser.

Grlim ženu jer je volim i želim, a ne zato što imam venčanicu ili što me na to nagoni seksualna glad.

Ne bijem decu, ne pecam ribe i ne lovim srne i jelene. Ali dobro i rado gađam u centar mete.

Ne igram bridž i ne priređujem prijeme da bih širio svoju nauku; ako je moje učenje istinito, ono će se širiti samo od sebe.

Svoj rad ne nosim na ocenu direktoru medicinske ustanove ako on tom materijom ne vlada bolje no ja. I ja odlučujem ko će biti upućen u moje otkriće, a ko ne.

Pomno pratim svaki umesan zakonski propis, ali se borim protiv njega ako je prevaziđen ili besmislen.

(Ne juri tužiocu, Mali čoveče, jer on će učiniti isto, ako je pošten čovek.)

Želim da deca i mladi Ijudi dožive svoju telesnu sreću u ljubavi i da nesmetano uživaju u njoj.

Ne verujem u to da neko ko je u dobrom, pravom smislu religiozan treba da zatomi, uništi svoj ljubavni život i da telo i duša treba da mu ostanu kruti, sparušeni, da istrule.

Znam da ono što ti nazivaš ,,Bogom“ zaista i postoji, ali drugačije nego što zamišljaš: kao kosmička praenergija u univerzumu, kao tvoja ljubav u telu, kao tvoje poštenje i kao tvoje osećanje prirode u tebi i izvan tebe.   

Izbacio bih iz svoje kuće svakoga, ma ko da je, ko bi pod bilo kakvim podlim izgovorom pokušao da ometa moj lekarski ili vaspitački rad sa bolesnikom i detetom. I ne bi bilo suda pred kojim ne bih mogao da mu postavim sasvim jednostavna, jasna pitanja na koja on ne bi umeo da odgovori a da se zauvek ne osramoti. Jer, ja sam radin čovek koji zna kakav je čovek iznutra, koji zna da je neko i koji hoće da rad, a ne mišljenje o radu, vlada svetom. Imam svoje sopstveno mišljenje i umem da razlikujem laž od istine; iz dana u dan i iz sata u sat koristim se istinom kao kakvim alatom, koji, nakon upotrebe, dobro čistim i održavam.   

Osećam strah od tebe, Mali čoveče, dubok, nesavladiv strah. Nije uvek tako bilo. I sam sam bio mali čovek, usred miliona malih ljudi. Onda sam postao istraživač prirodnih nauka i psihijatar. Tada sam uvideo koliko si bolestan i kako si opasan u svojoj bolesti. Uvideo sam da nije neka spoljna viša sila nego tvoja teška duševna bolest ono što te pritiska iz dana u dan, iz sata u sat, pa čak  i kad spoljnih pritisaka nema. Svoje tirane odavno bi savladao kada bi iznutra bio živ i imao zdrav razum. Tvoji sadašnji tlačitelji potiču iz tvoje sadašnje sredine, kao što su oni u prošlosti poticali iz gornjih slojeva društva. Oni su još manji ljudi nego ti, Mali čoveče, Jer, potrebna je povelika doza neznatnosti da čovek tvoju bedu spozna iz sopstvenog iskustva i da te tim znanjem još bolje, još okmtnije tlači.  

Ti ne poseduješ čulo, nemaš oko za pravog Velikog čoveka. Njegovo biće, njegove patnje, njegove žudnje, njegov bes, njegova borba za tebe - daleke su ti i strane stvari. Ne shvataš da ima i takvih muškaraca i žena koji su nesposobni da te zlostavljaju ili izrabljuju i koji hoće da budeš slobodan, zaista i stvarno slobodan. Ti ne voliš te ljude i žene, jer su strani tvojem biću. Oni su jednostavni i otvoreni, za njih je istina ono što je za tebe životna taktika. Oni su te prozreli, ne s omalovažavanjem, nego s bolom zbog ljudske sudbine; svestan si toga i slutiš opasnost. Priznaješ ih, Mali čoveče, samo kada ti mnogo drugih Malih ljudi kaže da su Veliki ljudi zaista veliki. Plašiš se Velikog čoveka, njegove bliskosti životu i ljubavi prema životu. A Veliki čovek te voli jednostavno, ’ kao živo biće. Neće da te gleda kako patiš, i to milenijima. Neće da te slusa kako govoriš gluposti, kao što gpvoriš hiljadama godina. Neće da te doživljava kao tegleću marvu, jer on voli život i hoće da ga doživi oslobođen patnje i sramote.

Prave Velike Ijude teraš na to da te preziru, da se u bolu kriju od tebe i tvojih neznatnosti, da te izbegavaju i, najgore od svega, da te sažaljevaju.     

Ako si, Mali čoveče, možda kakav psihijatar, recimo Lombroso, onda žigošeš Velikog čoveka kao kakvog zločinca, ili prestupnika kome zločin nije uspeo, ili duševnog bolesnika. Jer, Velikom čoveku životni cilj nije da postane bogat, ili da uda kćerku za čoveka iz boljeg društvenog staleža, da ostvari političku karijeru, ili da stekne profesorsku titulu. Nazivaš ga „genijem" ili „nastranim", jer nije kao ti. Ali on je spreman da kaže da nije genije, nego jednostavno živo biće. Ti ga nazivaš asocijalnim, jer je radije sam sa svojim mislima, nego na tvojoj praznoj brbljivoj „sedeljci". Smatraš ga ludim, jer svoj novac daje na naučno istraživanje, umesto da ga, kao ti, ulaže u akcije. Ti se, Mali čoveče, usuđuješ u svojoj beskrajno dubokoj otuđenosti da njega, tog jednostavnog pravog čoveka, suprotstaviš kao „abnormalnog” sebi, prototipu „normalnosti". Meriš ga svojim sitnim merilima i nalaziš da on ne udovoljava zahtevima tvoje normalnosti. Ne vidiš i odbijaš da shvatiš, Mali čoveče, da njega koji je pun ljubavi za tebe i spremnosti da ti pomogne teraš iz socijalnog života, jer si ga ti sebi napravio nepodnošljivim, sedeći u krčmi ili svečanoj sali, svejedno. Ko ga je načinio onakvim kakav se pojavljuje nakon mnogih decenija samrtničke patnje? 77 si ga napravio takvim svojom nesavesnošću, uskogrudnošću, pogrešnim načinom mišljenja, „proverenim učenjima svoje vere“, koje, obično, ne prežive ni 10 godina društvenog razvoja. 

Pomisli samo na to šta si sve i koliko protivrečno tvrdio i u šta si se kleo kao u jedinu istinu samo u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata. Da li si iskreno uvideo koliko si se puta odrekao tih tvrdnji? Uopšte ne, Mali čoveče! Pravi Veliki čovek razmišlja oprezno i duboko seže u vreme kad oblikuje svoju misao. Ti si taj, Mali čoveče, koji je od Velikih ljudi načinio parije, jer je njihova misao ispravna i trajna, a tvoja malena i površna. Time što ih činiš parijima, bacaš opako seme samoće u Velike ljude. Ne mislim na seme samoće koja rađa velika dela, nego seme straha da ćeš tog Velikog čoveka pogrešno shvatiti i zlostavljati. Jer, ti si ,,narod“, „javno mnjenje", „socijalna savest“. Da li si, Mali čoveče, ikada razmislio o tome kakvu ogromnu odgovornost kriju ove reči? Da li si se ikada (budi sad pošten!) upitao da li, gledano sa stanovišta velikih vremenskih perioda u razvoju društva ili prirode, ili velikih ljudskih dela kao što su Isusova, razmišljaš ispravno ili pogrešno? Nisi se ti pitao da li razmišljaš pogrešno, nego šta će tvoj sused na to reći, ili hoće li te tvoje poštenje koštati novca. Pitao si se, Mali čoveče, tako i nikako drugačije.

Pošto si Velikog čoveka sad saterao u samoću, zaboravio si na to šta si mu učinio. Upravo si izgovorio još jednu besmislicu, još jednom si počinio malu podlost, još jednom naneo žestoku uvredu. Ti zaboravljaš. A u prirodi Velikog čoveka je da ne zaboravlja, da se ne sveti, nego da shvati SHVATI ZAŠTO POSTUPAŠ TAKO PODLO