Moris Nikol

Novi čovek

Tumačenje nekih Hristovih parabola i čuda

Beograef, 2010.

SADRŽAJ

I          Jezik parabola

II        O iskušenju u Jevanđeljima III   Venčanje u Kani

IV       O Dobru iznad Istine

Čudo u banji Vitezda Dobri Samarieanin Radnici u vinogradu

V        O ispravnosti u Jevanđeljima

VI       O mudrosti u Jevanđeljima VII  Simon Petaru Jevanđeljima VIII O molitvi u Jevanđeljima

Uvod

Neophodnost istrajavanja u molitvi Neophodnost iskrenosti u molitvi Odgovor na molitvu

Zahtev u molitvi

IX   Beseda na gori X    Vera

XI   Carstvo nebesko XII  Juda Iskariotski Prilog

Citati su preuzeti iz Biblije i to:

Novi zavjet Gospoda našeg Isusa Hrista, izdanje Svetog arhijerejskog sinoda SPC, prevod - Komisija Svetog arihijerejskog sinoda SPC

Stari zavet, prevod -Đur a Daničić

Zahvaljujemo se svima koji su učestvovali u pripremanju ove knjige za štampu:

g. Slobodanu Stojiljkoviću iz Čikaga, koji je doneo ovu knjigu u Srbiju

g-đi Vesni Golaković Jovanovič,  koja je lektorisala prevod ove

knjige

Posebno se zahvaljujemo predstavnicima Fondacije g. Morisa Nikola na ustupljenim pravima za prevod njegovih knjiga, za područje Republike Srbije

Prevodioci

GLAVA PRVA

JEZIK PARABOLA

PRVI DEO

Svi sveti spisi imaju spoljno i unutrašnje značenje. U pozadini reči, iza doslovnog, krije se čitava oblast drugačijih značenja; još jedan oblik razumevanja.

Prema tradiciji, čovek je bio nekada u dodiru sa tim unutrašnjim znanjem i skrivenim značenjem. Postoje mnoge priče u Starom zavetu koje znanje prenose rečima sa značenjem potpuno različitim od doslovnog. Priča o Nojevom kovčegu, priča o faraonovom slugi i pekaru, priča o Vavilonskoj kuli, priča o Jakovu i Isavu i tanjiru supe i mnoge druge, sadrže psihološko značenje koje je duboko skriveno iza doslovnog. U tom smislu se i koristi veliki broj parabola u Jevanđeljima.

Shvaćene doslovno, rea u svom izvornom obliku kao da se odnose baš na vinograde, gazde, sluge, sinove rasipnike, ulje, vodu i vino, seme i sejače, zemlju i mnoge druge stvari. To je nivo njihovog doslovnog značenja. Jezik parabola je teško razumljiv, kao što je, uostalom, teško razumljiv i jezik svih svetih spisa. Na nivou doslovnog razumevanja, i Stari i Novi zavet su puni, ne samo protivurečnosti, nego i grubih i odbojnih značenja.

Postavlja se pitanje: zašto su ti, takozvani sveti spisi, oblikovani u varljivoj formi? Zbog čega nije jasno iskazano ono što se mislilo? Ako priča o tome kako je Jakov odglumio Isava, ili priča o Vavilonskoj kuli ili o Nojevom kovčegu napravljenom na tri sprata, nije bukvalna istina nego ima drugačije, skriveno

5

značenje, zašto ono nije očigiedno? Zašto u Jevanđeljima moraju da se koriste parabole? Zašto se ne saopštava direktno ono što se misli? I, ako se neko ko razmišlja na ovaj način, bude upitao zašto priča o Stvaranju u Postanju, koja se nesumnjivo ne može uzeti doslovce, znači nešto drugo, nešto sasvim drugo u odnosu na doslovno značenje reči, mogao bi ispravno zaključiti da takozvani sveti spisi nisu ništa drugo do promišljeno sačinjena obmana čovečanstva. Ako sve ove priče, alegorije, mitovi, metafore i parabole u Svetom pismu imaju u vidu nešto drugo, zašto od samog početka ne može jasno da se iznese njihovo značenje tako da svima bude razumljivo? Zbog čega to zavijanje u veo tajne? Čemu cela ta tajnovitost, prikrivenost?

U osnovi svih svetih spisa leži ideja koja treba da prenese ono značenje reči koje je „više" od doslovnog i čiju istinitost čovek mora da vidi iz svoje unutrašnjosti. Ovaj viši, tajni, prikriveni ili ezoterijski smisao dat rea'ma i misaonim slikama koje se obično koriste, može se pojmiti jedino razumevanjem  i  upravo tu  i  leži  prva teškoća  u  prenošenju

„višeg" značenja. Nivo čovekovog bukvalnog razumevanja ne podudara   se   obavezno  sa   nivoom   njegovog   psihološkog razumevanja. Razumeti doslovce je jedno, razumeti psihološki, drugo. Uzmimo neke primere. Ako se zapovest: "Ne ubij" uzme doslovno,  psihološko  značenje  je:  "Ne  ubij  u  srcu".  Prvo značenje je doslovno, a drugo psihološko, i dato je u knjizi koja se zove Levitska (treća knjiga Mojsijeva). Ako se pak zapovest: "Ne čini preljubu",  shvati  bukvalno,  onda  se  njen  psihološki smisao, koji je mnogo viši od ovog, odnosi na potpadanje pod uticaj  raznih  doktrina,  raznih  učenja.  Zbog  toga  se  često pominje da se narod kurva sa drugim bogovima, i slično. Dalje, bukvalno značenje zapovesti: "Ne kradi" očigledno je,  ali je psihološko  značenje  mnogo  dublje.  Krasti,  psihološki  znači misliti da sve činiš sam, sopstvenim snagama, ne shvatajući da ti ne znaš ko si ili kako misliš ili osećaš, ili čak kako se krećeš. To znači uzimanje svega zdravo za gotovo i pripisivanje sebi. Odnosi  se  na  stav  o  nečemu.  Međutim,  ako  bi  se  čoveku značenje saopštilo direktno, on ne bi razumeo. Zbog toga ono i

6

jeste zamagljeno, jer da je izraženo u doslovnoj formi niko u njega ne bi poverovao, i bilo bi okarakterisano kao potpuna besmislica. Ideja ne bi bila razumljiva - štaviše, bila  bi shvaćena kao smešna. „Više" znanje, "više" značenje, ako dođe u dodir sa uobičajenim nivoom razumevanja, činiće se ili besmislenim, ili će biti pogrešno shvaćeno. Na taj način bi postalo beskorisno, a možda i gore od toga. "Više" značenje može biti dato samo onima koji su blizu pravilnog razumevanja. Ovo je jedan od razloga što svi sveti spisi, to jest spisi koji su osmišljeni da prenesu više od doslovnog značenja reči, moraju biti prekriveni spoljnim omotačem. Ne radi se o obmanjivanju Ijudi, već o sprečavanju da "više" značenje padne na pogrešno mesto, na niži nivo, i time se uništi njegova finoća. Ljudi često uobražavaju da mogu razumeti sve što im se kaže. To je potpuno pogrešno. Razvoj razumevanja, uviđanje različitosti, dug je proces. Zna se da mala deca ne mogu da uče o životu direktno zato što je njihovo razumevanje malo. I u skladu sa tim shvaćeno je da u običnom životu postoje stvari, kao što su neke grane nauke, koje se ne mogu pravilno razumeti bez dugotrajne pripreme. Nije dovoljno biti samo obavešten o čemu se radi.

Cilj svetih spisa jeste da se prenese "više" značenje  i

„više" znanje putem reči običnog znanja kao  polazne tačke. Parabole imaju tu ulogu. Cilj parabola je da daju „više" značenje putem reči sa „nižim" značenjem, s tim što to nekoga pokreće na razmišljanje, a nekoga ne. Parabola je instrument izmišljen za ovu svrhu. Ona može da utiče na čoveka tako da reaguje na doslovno značenje, a može ga navesti i da razmišlja.  Da ga pozove da sam razmišlja o tome. Šta god da uči, čovek najpre razumeva na svom uobičajenom, zemaijskom, prirodnom nivou. U  cilju  podizanja  nivoa  razumevanja,  učenje  mora  prvo  da padne do  izvesne  mere  na  ovaj nivo,  da  se stvori polazna osnova. Prirodno je da se za početak čovek mora držati onog čemu je učen. Međutim, parabola ima značenje koje je skriveno iza  njenog  bukvalnog  ili  prirodnog  značenja.  Promišljeno je sačinjena da prvo padne na uobičajeni nivo uma, a ipak da radi u umu u pravcu podizanja tog nivoa shvatanja na drugu ravan. Sa ove tačke gledišta, parabola je alatka preobražaja značenja.

7

Kao što ćemo kasnije videti, ona je medijum koji povezuje niž i viši nivo u razvoju procesa razumevanja.