Novi čovek

(svetovno), to jest u dominantnom principu nivoa razvoja na kome se nalazi. On radi sve na određeni način. Sve je zaraženo sobom, zaslužnošću, dobrotom, idejom o nagradi. To je njegov nivo bića, nivo na kome živi i jedini nivo koji poznaje. Pošto nema vere, nema ni ideju o višem nivou. On nema ideju o višem nivou sebe za kojim traga i sa kojim želi da se poveže. Njegovo biće, on sam (lično), njegovo samodopadanje, apsorbovaće sve. A posledica toga biće njegova skrivena mržnja prema ljudima sa kojima se ne slaže, ili koji ga ne hvale, ili mu se smeju, iako je možda neće pokazivati ako ona utiče negativno na njegovu reputaciju. Za to nema leka, jer priznaje sebe onakvog kakav jeste; i zbog toga ne može da se promeni. On samo želi da bude bolji, a ne drugačji. Želi da bude isti čovek, samo bolji; ne drugačiji, ponovo rođen.

Sve čemu je Hrist podučavao povezano je sa postizanjem višeg nivoa, nazvanog ponovno rođenje. Njegovo učenje je učenje o evoluciji, o evoluciji koja je moguća i predstoji čoveku.

To nije bilo učenje o čoveku koji ostaje isti i postaje nešto bolji, nego o tome kako se postaje Novi čovek, rođen od "vode i duha", to jest od vere i njene Istine; i o življenju u skladu sa duhom svega toga, odnosno htenjem svega toga. Jer, ako drugi nivo postoji u svakom čoveku, može se dostići samo sticanjem znanja koje doseže do čoveka sa tog nivoa, koji već živi to znanje. Sva kazivanja i parabole u Jevanđeljima jesu znanja o tom višem nivou, tom mogućem višem stupnju čoveka. Takvo je objašnjenje. Ovo znanje nije kao ono dostignuto kroz vidljivi život i čula, koje se  lako dokazuje, Ono se mora razumeti umom. To je vera.

Vera  nije verovanje  u  neobično  zato  što  su  se  čuda desila, nego je ona (vera) opažanje, uvid i ubeđenje da postoji jedan  red  Istine  iznad  istine  čula;  i  da  čula  ne  mogu  dati direktan  uvid,  to jest  ne  mogu  da  formiraju  polaznu  tačku. Čovek mora da se pokrene izvan sebe, a vera je polazna tačka. A ovde se računa sve što je učio i lagano razumevao u osami sopstvenog uma. Računa se sve o čemu čovek ne može da

govori, sve što mu je "najunutrašnjije", sve što je van njegove čulima vođene strane, koja je stvarna mašina u njemu. Takve misli pripadaju nečemu što može da sačuva zrtanje, to jest veru, i poveže se sa višim ili unutrašnjijim nivoom, čije dostizanje je čovekova prava evolucija i smisao njegovog celokupnog postojanja. Te intimne misli, razmatranja, dovijanja, fantazije, uobražavanja, sva naizgled besciljna premišljanja, koja dosežu unazad do detinjstva i nevinosti, pripadaju čovekovoj najdubijoj i najznačajnijoj strani. I ona kao takva mogu da formiraju satno polaznu tačku za spoznaju vere. Jer, čak i kada se čovek susretne sa stvarnim znanjem, kao Hristovi učenici, ono što nauči spoljašnjim čulima može jedino da se sjedini sa njim ako je promišijeno, lično izvedeno i razmotreno, zamišljeno i konačno prihvaćeno njegovom dubljom unutrašnjom stranom. Hrist nije očekivao od učenika da razumeju ono što je govorio. Znao je da to još ne mogu. Ljudi uobražavaju da mogu razumeti čim im se kaže. Medutim, Ijudima se stvari govore odavno. Mnogi veoma dobro znaju da se ništa ne dešava ako na spoljašnji način misle o sebi uopšte i o tome kakvi su. Misliti o sebi kao o početku promene sebe u svetlu novih ideja, novog znanja, nove Istine i novog razumevanja, nije nešto što se može tek tako uraditi. Ljuđi apeluju jedni na druge i pronalaze mane jedni drugima kao da se mogu promeniti odjednom. Štaviše, nije preterano reći da se niko i ne može promeniti, niti svojim sopstvenim krugom ideja  niti novim znanjem, osim ako unutrašnji pristanak izazvan unutrašnjim i neobičnim ispunjenjem u samom srcu ne prethodi njegovom pokušaju i ne formira ulaz u drugačije razumevanje. Jer, niko se ne može promeniti spoljašnjim uticajima ili svojim sopstvenim spoljašnjim mislima. Niti se iko može promeniti primoravanjem. Ništa što je urađeno u svetu putem novih dogovora, podešavanja, socijalnih sistematizacija, pravila i tako dalje, ne može da promeni čoveka iznutra. Samo on, budan za Istinu, ako vidi Istinu u svetlu same Istine, a ne samo u svetlu interesa i koristi, može početi da se menja. Čovek se može promeniti jedino iz onoga što je video u sebi, a nikada iz onoga što mu je rečeno.

Dakle, kakvo je  značenje parabole koja  se  odnosi na veru? Čovek mora da bude voljan da deluje izvan sebe da bi povećao veru. Ono što čini nije ništa. Da bi se pokorio znanju koje dolazi od vere, on mora u životu da postupa drugačije od ostalih. Kako običan čovek postupa u životu? On vrednuje po osnovu onoga  što mu pripada. Ako  oseća da radi više od drugih, žali se. Ceo život je takav i svi Ijudi su takvi. Svako je Ijubomoran na svakog. Svako misli da se sa njim nepravedno postupa, ili da treba da mu pripadne bolja nagrada. To je Ijudski život. Da bi se čovek ponašao drugačije, mora drugačije da oseća žvot i drugaaje da oseća sebe. U svetlu novog razumevanja onoga što radi i svih napora koje čini, mora mu se pojaviti uvid da je on sam "ništa". Nema kalkulacije. Parabola o Zaludnim slugama nije samo priča o običnom životu. Ona je o životu u krugu učenja, u školi koju je Hrist ustanovio. U učenju te škole, sve što je čovek trebalo da uradi bilo je - da ništa ne uradi. On nikako ne sme da se oseća zaslužnim. Sve je samo njegova dužnost. Osećanje zaslužnosti bi uništilo veru. To bi podrazumevalo da je osećao samo uobičajenim nivoom sebe i sa uobičajenim  značenjima. Sa takvih stanovišta niko ne bi mogao da radi, niko ne bi mogao da se promeni, niko ne bi mogao da postane drugačiji. Jer, ako se čovek uvek oseća na isti način i ima iste ideje i ista ograničenja u sebi, kako može da se promeni? On mora da ode izvan sebe kako bi postao drugačiji. I ako tako uradi, mora to smatrati beznačajnim. U znanju osećanjem, što jeste vera, i u ubeđenosti u nešto iznad sebe, u sopstveno siromaštvo i neukost, kakve god napore činio, čovek ih smatra ništavnim. On ne prima ni nagrade, ni pohvale. On zna da je zaludan, beskoristan sluga.

ČETVRTI DEO

Postoje parabole o veri u kojima je opisan neki događaj i gde njihova povezanost sa značenjem vere nije odmah jasna.

Kao primer uzmimo parabolu o ženi grešnici, kao što je dato po Luki:

"/ gle, žena u gradu koja bješe grješnica, doznavši da je Isus za trpezom u kući farisejevoj, donese miris u sudu od alavastra. I stavši pozadi kod nogu njegovih plakaše, i stade kvasiti noge njegove suzama, i kosom glave svoje oiiraše, i cjelivaše noge njegove, i mazaše mirisom. A kad vidje farisej koji ga je pozvao, reče u sebi: Da je on prorok, znao bi ko i kakva ga žena dotiče; jer je grješnica. A odgovarajući Isus reče mu: Simone, imam ti nešto kazati. A on reče: Učitelju, kaži. A Isus reče: Dvojica bijahu dužni jednome povjeriocu, jedan bješe dužan pet stotina dinara, a drugi pedeset. A kad oni ne imadoše da mu vrate, pokloni obojici. Kaži, koji će ga od njih dvojice većma Ijubiti? A Simon odgovarajući reče: Mislim onaj kome više pokloni. A on mu reče: Pravo si sudio. I okrenuvši se ženi, reče Simonu: Vidiš li ovu ženu? Udoh ti u kuću, ni vode mi na noge nisi dao, a ona mi suzama obli noge, i kosom glave svoje obrisa. Cjeliva mi nisi dao; a ona, otkako uđe, ne presta cjelivati mi noge. Uljem nisi pomazao glavu moju, a ona mirisom pomaza mi noge. Zato ti kažem: Opraštaju joj se grijesi mnogi, jerje veliku Ijubav imala; a kome se malo oprašta malu Ijubav ima. A njoj reče: Opraštaju ti se grijesi. I stadoše u sebi govoriii oni što sjeđahu s njim za trpezom: Ko je ovaj što i grijehe oprašta? A ženi reče: Vjera tvoja spasla te je; idi u miru". (Luka 7: 37-50)

U paraboli je Simon oslikan kao čovek koji voli malo. Ishod je sledeći: pošto ima malo Ijubavi može mu biti malo oprošteno. Kao kontrast pomenuta je žena koja je bila grešnica. Pošto je imala mnogo Ijubavi, može da joj se oprosti mnogo. Među'tim, povezanost sa značenjem vere još uvek nije jasna.

Simon je bio farisej, to jest, predstavljao je onu vrstu Ijudi koji upražnjavaju religiju kao sredstvo za  razmetanje,  za veličanje sopstvene pojavnosti i time uvećavaju osećanje važnosti sebe samih. Takav čovek čini sve "sebi za Ijubav", a ne zbog "Ijubavi prema Bogu ili bližnjem". A sve  što je uanjeno iz

samoljublja jedino  pojačava  Ijubav  prema  sebi  i,  kao  što je rečeno, uvećava osećanje sopstvene važnosti.

Samoljublje nije Ijubav. Kroz celokupno Jevanđelje, farisej je neprekidno korišćen kao primer svih onih čije je delovanje zasnovano na samoljublju, na privlačenju pažnje, na reputaciji, i koji zbog toga ne mogu učiniti ništa bez osećanja zaslužnosti, ma kako to činjenje izgledalo velikodušno. I ako čovek sve čini iz koristoljubivosti, ne može izbeći mišijenje da je bolji od drugih i očekivanje nagrade za ono što čini. Žena opisana u gornjem citatu deluje iz vere, i rečeno joj je da ju je njena vera spasla i da su joj gresi oprošteni. Postupala je ne iz samoljublja, već iz Ijubavi.

Delovanje iz vere nije delovanje iz samoljublja, iz neizbežnog osećanja superiornosti, iz osećanja "bolji sam od drugih". U tome i jeste glavno značenje parabole, iako svaki događaj u njoj ima sopstveno značenje.

Postupanje iz vere je delovanje izvan sebe, delovanje izvan samoljublja i interesa. Potpuno je isto u slučaju mišljenja iz vere. Misliti iz znanja i ideja vere je misliti izvan čovekovog običnog uma, izvan svih uobičajenih ideja i načina razmišljanja. Misliti iz vere je misliti na nov način; delovati iz vere je delovati na nov način.

U svim parabolama o veri u Jevanđeljima, naglasak je na činjenici da je približavanje Hristu, to jest pristupanje učenju o ponovnom rođenju i evoluciji nemoguće vidljivim pomagalima ili sredstvima običnih svetovnih misli i emocija. Potrebno je nastojanje, napor, iznad onog koji je neophodan da se misli ili čini na uobičajeni način. Red Istine koji pripada kategoriji "vere" nema ništa zajedničko sa redom istine koji pripada čulima, koja je dokaziva čulima. Kada je Nikodim video čuda i verovao samo zbog čuda, rečeno mu je sa puno reči da je sve to beskorisno. Čuda koja je video, bila su prepreka na njegovom putu. Čuda ne mogu da dodirnu taj nivo uma koji jedino može biti probuđen kroz veru i koji jedino vera može probuditi. Čovek ne dolazi do nivoa  unutrašnjeg  razumevanja  koji  pripada  veri  bilo  kojim

spoljašnjim sredstvima, bilo čim viđenim. Živeti prema viđenom znači živeti na jednom nivou života; živeti po veri znači početi živeti na drugom. Taj drugi nivo, koji predstavlja ponovno rođenje čoveka, kada se eventualno dostigne, jeste konačno stanje stvari, realno stanje, aktuelizovana mogućnost, i predstavlja nivo na koji sve ideje vere i njene Istine i znanja mogu konačno uzdići čoveka. Viši nivo čoveka može jedino da se dosegne pomoću vrste znanja i ideja koje se moraju održavati živim, putem stalnih napora i koje se ne podudaraju ni sa čim što život propagira. Čovek mora odvratiti pogled od scene života da bi dosegao njegovo značenje. Vera je, dakle, neprekidan unutrašnji napor, neprekidno odvraćanje uma  od uobičajenih načina mišljenja, od uobičajenih načina preduzimanja bilo kakvih aktivnosti, od uobičajenih reakcija. Delovanje iz vere je delovanje izvan opsega ideja i rezona koje je poznata, čulna strana sveta izgradila u umu svakog čoveka. Na strani Ijubavi je voljno delovanje koje je iznad uobičajenih uvažavanja, u svetlu poređenja onoga što čovek jeste i onoga što stoji iznad njega, onoga što je moguće. Jer, njegov pravac je ka drugačijem stanju čoveka, drugačijem nivou, nivou na koji život ne može da ga izdigne. Dakle, kroz imanje vere, čovekov stav prema životu će se postepeno menjati. Više na njega neće gledati kao na jedini ishod. I neće više delovati u ime čoveka kakav jeste, već za Novog čoveka, iznad njega, za novu mogućnost skrivenu u njemu.

U gornjoj paraboli ili događaju, činjenica da je Simon pozvao Isusa na večeru sama po sebi je beznačajna. Hristu se ne pristupa kroz nešto takvo. Činjenica da je sedeo za Simonovim stolom, vidljiv Simonu, nije dovoljna da se Hristu priđe. Hristu se može pristupiti jedino putem vere, ne preko viđenog. Pristup može biti jedino unutrašnji. Ljudi umišljaju da stupanje u kontakt znači prvenstveno biti u primetnom kontaktu, preko čula, i čak misle da mogu razumeti sve što čuju, pa čak i Hristove reči, prosto slušajući ga kako govori. Međutim, svemu što je Hrist predstavljao moglo se jedino pristupiti iznutra, preko vere.

Simon je slika čoveka kritizera, čoveka koji ne može mnogo da razume, a i plašl se toga; zbog te neuroze se ne ponaša kako bi trebalo. Očito je da je Simon mislio kako je Ijubazno od njega što je pozvao Isusa da večera. On jeste preuzeo određeni društveni rizik zbog toga, ali se pri tome nije čak udostojio ni da uljudno pozdravi Hrista ili da učini običajni ritual. Želeo je da ukaže na to šta vidi kao Hristove mane i da ih kritikuje. Ipak, odgovorio je Hristu učtivo na postavljeno pitanje. S obzirom na to da je malo razumevao, Simon nije bio u stanju da se ponaša adekvatno i stalno želeo je da pronađe grešku. Uprkos tome, Hrist je večerao sa njim. Vrsta Ijudi kao što je Simon, nije nesposobna da razume, iako vrednuje omalovažavanjem. "On je imao malo Ijubavi." U Jevanđeljima su predstavljeni određeni stereotipi muškaraca i žena, vezano za njihove stavove i mogućnost razumevanja.

Na primer, tri vrste žena su opisane u Jevanđeljima, Marija, Marta i Marija Magdalena (to jest Marija, koja je došla iz Magdale). Marija Magdalena može biti žena koja je imala mnogo Ijubavi i kojoj je bilo oprošteno i rečeno da ju je njena vera spasla. Kakva je veza između Ijubavi i vere? Znanje vezano za veru  ne može postati voljno ako za to  ne postoji Ijubav. Nije samo promena u umu to što povezuje čoveka sa onim što je "više" u njemu, već i promena volje, to jest, promena Ijubavi prema onom što čovek voli. Voleti samo sebe ne vodi nikuda. Postoji mnogo vrsta Ijubavi, kao što ima i mnogo različitih vrsta znanja. Svakoj vrsti znanja potrebna je odgovarajuća vrsta Ijubavi kako bi bilo plodno. Učenje Hrista ima određeni nivo znanja koji zahteva i određenu vrstu Ijubavi. Pristup Hristovom učenju moguć je jedino preko vere. Drugačije ne bi moglo da mu se priđe. Njegovo učenje ne može biti uzeto na isti način kao uobičajeno učenje. Primiti Hristovo učenje na isti nivo kao vrstu učenja koje se sreće u školi ili koledžu, znači učiniti ga beskorisnim. Nivo znanja njegovog učenja može biti primljen jedino sa pozicije vere. Zbog toga je Hrist stalno predstavljan kao neko ko traži znake vere u Ijudima, to jest one kvalitete razumevanja koji potiču od vere i koji su prvenstveno neophodni. On je tražio u Ijudima kvalitet koji odgovara veri, a

ne nivou bukvalnog uma, ne samoljublju, nego nivou koji bi mogao primiti učenje i shvatiti njegovo značenje. Pronašao je veoma malo Ijudi koji su mogli razumeti i delić onoga čemu su bili učeni. Oni nisumogli ni da "čuju" ni da "vide" ono na šta se mislilo u učenju. Želeli su sve da uzmu na sopstveni  način, prema sopstvenim interesima, i da razumeju na isti način kao što razumevaju sve ostalo u svakodnevnom životu. Nisu mogli da shvate razliku. Želeli su da povuku Hristovo učenje o preobražaju čoveka dole, na njihov sopstveni nivo razrniijanja, kao što je to činio Nikodim.

Međutim, pomenuta je i nekolicina njih koji su imali odgovarajućl kvalitet Ijubavi za ovaj nivo učenja, a bez prethodnog poznavanja istog; žena ispred Hristovih nogu u Simonovoj kući imala je tu vrstu Ijubavi. Njena Ijubav se razlikovala od uobičajene. Kvalitetom svoje Ijubavi mogla je prepoznati značaj Hrista i kroz to napraviti kontakt. Opisana je kako dodiruje Hristova stopala. Njen pristup počinje tu, ne fizički nego kroz veru. Stopala Hrista dodiruju zemlju njene sopstvenosti i ona prepoznaje "niže" i "više" u sebi. Njen pristup Hristu je bio iz vere, ne iz znanja koje zahteva veru, već iz Ijubavi koja je neophodna da bi znanje poraslo, kao seme. Da je u kvalitetu njene Ijubavi bilo nečeg izuzetnog, predstavljeno je ne alabasterskom kutijom koja sadrži mast za rane, već činjenicom da joj je oprošteno. Stavljeno joj je do znanja da joj je prošlost otpisana i da može ponovo da počne. Jedino se na ovaj način može ponovo počinjati. Kakva je priroda ovog nivoa razvoja kome vera vodi? Sta je to evolucija, moguća za čoveka, o kojoj Jevanđelja stalno govore? Da bismo razumeli na šta se mislilo, moramo zaviriti u parabole o Carstvu nebeskom.