7
Nivo persone
POČETAK OTKRIVANJA
|
S |
označava ro|enje stvaralačkog uvida.
AH, samo u posebnom slučaju. Neki ljudi pristaju uz svoju patnju kao majka uz ro|eno dete, noseći je kao dragoceni teret koji nipošto ne smeju ispustiti. Oni se sa patnjom ne suočavaju svesno, već se uz nju grčevito pripijaju, ostajući, iz nepoznatih razloga, opčinjeni ulogom mučenika. Patnju ne treba poricati, izbegavati, prezirati, ali ni slaviti, preuveličavati, niti joj se prepuštati. Pojava patnje nije dobar, ali nije ni loš znak, to je pokazatelj da čovek počinje da shvata kako je život koji
živimo izvan jedinstvene svesti krajnje bolan, mučan i bremenit patnjom. život unutar granica je opterećen borbama, strahovima, brigama, bolovima - a na kraju neumitno vodi u smrt. Samo po cenu otupljujućih kompenzacija i zabluda, u dobroj meri opčinjeni, mi pristajemo da ne dovodimo u pitanje naše iluzorne granice, koje su osnovni pokretač beskrajnog točka patnje. No, pre ili kasnije, ukoliko nismo sasvim otupeli, svrha naših kompenzacija koje su imale umirujuću i odbrambenu ulogu počinje da se gubi. Kao posledica toga, na ovaj ili onaj način mi počinjemo da patimo, zato što se naša pažnja pomera prema samom uzročniku sukoba i rastr-zanosti našeg života - a on leži u konfliktnoj prirodi lažnih granica.
Patnja je, stoga, početak prepoznavanja lažnih granica. Kada se ispravno shvati, ona zapravo predstavlja osloba|anje, jer cilja iznad granica. Iz toga sledi da mi ne patimo zato što smo oboleli, nego zato što se u nama rodio inteligentan uvid. Me|utim, da se taj uvid ne bi izjalovio, neophodno je razumeti patnju na ispravan način. Da bismo ušli u patnju, živeli u njoj i napokon je prevazišli, njen smisao valja ispravno
protumačiti. Ako je valjano ne protumačimo, ostaćemo zaglavljeni u njoj - ugušićemo se u patnji, nećemo znati šta drugo da činimo.
Tokom ljudske istorije, raznorazni šamani, sveštenici, mudraci, mistici, sveci, psiholozi i psihijatri pokušavali su da ukazu na najbolji način da se patnja proživi i prevazide. Oni su podsticali ljude da prozru svoju patnju i ukazivali im na puteve dubljeg razumevanja patnje koji vode u slobodu. Ali uputstva koja su nudili ovi raznorazni duševni iscelitelji nisu uvek bila iste prirode. U stvari, uputstva su bila protivurečna. Najdrevniji duševni iscelitelji savetovali su nas da stupimo u dodir sa Bogom. Savremeni doktori duše savetuju nas da stupimo u dodir sa svojim nesvesnim. Avangardni doktori duše savetuju nas da stupimo u dodir sa svojim telom. Vidoviti iscelitelji duše savetuju nas da prevazi|emo telo. Danas je neslaganje me|u isceliteljima veće nego ikad, i to je osnovni razlog zašto ne možemo mrdnuti iz okova patnje, zbunjeni njenim značenjem, u nedoumici kome da se obratimo. Pošto leže zamrznuti u patnji, naši dublji uvidi o stvarnosti ne dopiru do nas. Tako mi ne možemo da skliznemo u patnju sa izvesnošću da iz nje možemo izvući neke skrivene uvide.
Mi ne možemo očekivati da naša patnja urodi plodom, ukoliko ne znamo šta ona znači, zašto se dešava. A njeno značenje nije nam poznato, jer nemamo doktora duše kome bismo zaista mogli pokloniti poverenje. Nekada davno ljudi su se sa nevinim poverenjem obraćali svešteniku ili šamanu kao doktoru duše, a on (ili ona) je usmeravao njihovu svest ka Bogu. Me|utim, u poslednjem stoleću sveštenik je uglavnom zamenjen pshijatrom, kao osobom od pove-renja kojoj čovek zaista može da se obrati u nevolji. A ovaj novi sveštenik je usmeravao našu svest na različite aspekte psihe. Ipak, poverenje u psihijatra kao opšte cenjenog doktora duše danas lagano jenjava. Javljuju se nove, delotvornije terapije. Naši novi doktori duše dolaze iz Esalena, Oezisa i sličnih centara širom zemlje, i oni su revolucionisali "terapiju" usmeravajući nas ka čitavom organizmu, a ne samo ka razjedinjenoj psihi. Sada smo svedoci i pojave transper-sonalnih doktora duše, koji usmeravaju našu svest direktno prema nad-ličnoj svesti. Ali, avaj, pošto se svi ovi lekari zapravo ni u čemu ne slažu, kome čovek da veruje?
Glavni uzrok nedoumice "Ko je u pravu?" je u tome što se i početnici i profesionalci uporno drže uverenja da različiti doktori duše pristupaju ljudskom biću iz različitih uglova. Ali to nije tako. Pre će biti da oni pristupaju različim nivoima ljudske svesti iz različitih uglova. Zbog loga što polazimo od pogrešne pretpostavke da svi oni govore o istom nivou svesti, danas nemamo doktore duše kojima možemo pokloniti potpuno poverenje. čini se, dakle, da se oni definitivno ne slažu, barem u osnovnim stvarima, i mi tako upadamo u zamku protivrečnosti.
Ipak, kad jednom upoznamo višeslojnu prirodu ljudske svesti, kad jednom shvatimo da se naše biće sastoji iz mnogih slojeva, počinjemo da uvi|amo kako se različiti vidovi lečenja razlikuju upravo po tome
što je svaki doktor duše specijalista za odre|eni sloj duše. Tako, ako prihvatimo činjenicu da se razni doktori bave različitim nivoima svesti, bićemo otvoreniji da čujemo šta svaki od njih ima da kaže o nivou za koji se specijalizovao. A ako je naša patnja u vezi sa tim nivoom, pažljivo ćemo saslušati šta bi specijalista tog nivoa mogao da nam kaže. To će nam verovatno pomoći da sa- gledamo smisao odre|ene vrste patnje, da je istrpimo svesno, sa razumevanjem i uvidom, i da je na kraju prevazi|emo.
Kada se budemo u opštim crtama upoznali sa spektrom svesti, sa različitim slojevima našeg biča, moči ćemo lakše da utvrdimo nivo na kome trenutno živimo kao i nivo iz kojeg naša trenutna patnja, ukoliko je ima, izvire. Tako čemo biti u stanju da odaberemo odgovarajućeg doktora duše, odgovarajući pristup našoj trenutnoj patnji, i više nećemo biti paralisani njome.
Vo|eni tim ciljem, u narednim poglavljima ispitaćemo neke od glavnih nivoa spektra. Videćemo koji se potencijali, zadovoljstva i vrednosti kriju na svakom nivou, i koje se bolesti, bolovi i simptomi javljaju na svakom od njih. Tako|e ćemo ispitati glavne "terapije" razvijene u cilju lečenja patnji povezanih sa odre|enim nivoom. Verujem da će ovo pružiti čitaocu jednostavnu mapu za snalaženje u dubinama svesti, mapu koja bi mogla da ga vodi kroz zapanjujući svet sopstvenih granica.
Vratićemo se na naš silazak niz spektar svesti. Ovaj silazak može se prigodno opisati kao uskla|ivanje suprotnosti, "širenje" svesti, prevazilaženje kompleksa, ali u osnovi ovaj silazak znači brisanje granica. Videli smo da svaki put kada se postavi nova granica, mi ogra|ujemo, ograničavamo i sužavamo osećaj sopstva, tako da se prethodni identitet postepeno sužava sa univerzuma na organizam, sa organizma na ego, sa ega na personu. Slikovito rečeno, sopstvo postaje sve manje i manje dok ne-sopstvo postaje sve veće i veće. Sa svakom narednom granicom novi aspekt sopstva projektuje se i postaje spoljašnji, tu|i, strani, vanjski, i seli se na drugu stranu ograde. Postaviti odre|enu granicu stoga znači stvoriti odre|enu projekciju - neki vid sopstva koji će se sada javiti kao ne-sopstvo. I isto tako, povlačenje projekcije znači brisanje granice. Kad shvatite daje projekcija koja se naizgled pojavljuje "tamo"u stvari odraz vas samih, nestaće granica izme|u sopstva i ne-sopstva. Sledstveno tome, polje vaše svesti postaje znatno prostranije, otvorenije, slobodnije i pristupačnije. Zbližiti se i na kraju postati jedno sa negdašnjim "neprijateljem" znači izbrisati borbenu liniju i proširiti teritoriju kroz koju se možemo slobodno kretati. Ovi projektovani aspekti više vas neće ugrožavati zato što ste to vi sami. Silazak niz spektar je, dakle, pod (1) brisanje granice i pod (2) povlačenje projekcije. Ovo se dešava na svakom stepeniku prilikom spuštanja niz spektar.
Ideje o granici, projekciji i sukobu suprotnosti biće jasnije kada budemo dali konkretne primere. Ovo poglavlje biće posvećeno
razumevanju persone i senke, kao i disciplinama koje mogu biti od pomoći prilikom spuštanja sa nivoa persone na nivo ega. U sledećem poglavlju, videćemo kako izgleda spuštanje sa nivoa ega na nivo kentaura; nakon toga sledi opis spuštanja sa nivoa kentaura na transpersonalni nivo; i na kraju sledi spuštanje do nivoa jedinstvene svesti. Svako poglavlje je u osnovi pragmatično, osmišljeno tako da
čitaocu omogući (1) opšte razumevanje odre|enog nivoa, (2) probno iskustvo tog nivoa, i (3) početno znanje o vrstama "terapija" koje su danas dostupne, a bave se odre|enim nivoom. Ova poglavlja nisu zamišljena da pomoću datih uputstava spuste čoveka na odre|eni nivo, već samo da pruže kratak osvrt na terapiju povezanu s njim. živeti neprekidno na nekom od dubljih nivoa svesti podrazumeva ozbiljan rad i istraživanje. Zbog toga sam na kraju svakog poglavlja dao listu preporučene literature i terapija koje se bave odre|enim nivoom.
Počnimo od mesta gde se nalazi većina ljudi - u klopci persone. Persona je manje ili više netačna i nedovoljna slika-o-sebi. Do stvaranja takve slike dolazi kada osoba odbije da prizna sebi postojanje odre|enih težnji, kao što su ljutnja, samopotvrdivanjc, erotski impulsi, radost, neprijateljstvo, hrabrost, agresija, nagon, interesova-nje, i tako dalje. Me|utim, ma koliko se trudila da porekne ovakve težnje, one time ne nestaju. Pošto težnje jesu njene, sve što može da uradi je da se pretvara kako pripadaju nekom drugom. U stvari bilo kom drugom, samo ne njoj. Ona ne može da porekne ovakve težnje, ali zato može da porekne da ih poseduje. I tako počinje da veruje da su te težnje ne-sopstvo, nešto strano, spoljašnje. Da bi isključila neželjene tendencije osoba je morala da suzi svoje granice. Otu|ene tendencije projektuju se u vidu senke, a osoba se poistovećuje samo sa onim što je preostalo: sa suženom, manjkavom, i netačnom sli-kom-o-sebi, koju nazivamo persona. I tako je povučena nova granica i otpočela još jedna borba izme|u suprotnosti: izme|u persone i senke.
Suštinu projekcije senke lako je razumeti ali ju je teško ukinuti, zbog toga što na taj način ostajemo bez nekih od naših najdražih iluzija. Uprkos tome, na osnovu sledećeg primera možemo videti do koje mere je to jednostavan proces.
Džek veoma želi da očisti svoju garažu, koja je u potpunom haosu; sem toga, on već dugo želi i namerava da je očisti. Na kraju, on zaključuje da je došao trenutak da obavi taj posao, i nakon što je uskočio u svoje staro radno odelo, on sa blagim entuzijazmom kreće da se pozabavi garažom. Sada, na ovoj tački, Džek je u velikoj meri u dodiru sa svojim nagonom, zbog loga što on zna da je, uprkos obimu posla koji ga očekuje, to definitivno nešto što želi da učini. Doduše, deo njega ne želi da raščisti nered, no bitna činjenica je da je njegova želja da očisti garažu jaca od želje daje ne očisti, inače ne bi ni prionuo na posao.
Ali čudna stvar počinje da se zbiva kada se Džek pojavi na sceni i na mestu gde bi trebalo da bude garaža zatekne neverovatnu hrpu stvari. U njemu počinju da se javljaju drugačije misli o čitavoj stvari.
Me|utim, on ne odustaje. Umesto toga čeprka po garaži, čita stare magazine, zabavlja se sa svojom starom rukavicom za bejzbol, sanjari, vrti se tamo-amo. U ovoj fazi, Džek počinje da gubi dodir sa svojim nagonom. Ali, bitno je daje njegova želja da očisti garažu još uvek prisutna, jer da nije tako on bi jednostavno napustio posao i radio nešto drugo. On ne napušta svoj posao zbog toga što je njegova želja da ga obavi još uvek veća od želje da ga ne obavi. Ali on sada počinje da zaboravlja svoju nameru, pa će shodno tome početi da je otu|uje i projektuje.
Projekcija njegovog nagona deluje ovako: Džekova želja da očisti garažu je, kao što smo videli, još uvek prisutna. Ona je, dakle, još uvek aktivna i stalno zaokuplja njegovu pažnju, kao što, na primer, glad neprekidno traži da bude utoljena. Zbog toga što je nagon da očisti garažu još uvek prisutan i aktivan, Džek krajičkom svesti zna da neko od njega traži da očisti garažu. I upravo zbog toga on još uvek
čeprka po garaži. Džek zna da neko od njega traži da je očisti, no njegov problem je u tome što je on na ovoj tački zaboravio ko je to. Tako čitava stvar počinje da mu smeta i da ga jedi, i kako vreme odmiče on se sve više i više uzrujava oko ove situacije. Sve što mu je potrebno da dovrši projekciju - to jest, da potpuno zaboravi na svoj nagon da očisti garažu - jeste pogodna osoba na koju će prikačiti sopstveni projektovani nagon. A pošto zna da ga je neko terao da očisti garažu, dodijavao mu i kvario raspoloženje, on stvarno želi da na|e tu "drugu" personu koja gaje na to terala.
Pojavljuje se žrtva koja ništa ne podozrcva: Džekova žena dolazi do garaže, proviruje kroz vrata i upućuje mu nevino pitanje da li je završio sa čišćenjem. Lagano uzrujani Džck joj odbrusi "da mu se skine sa grbače". Jer on sada ima osećaj da nije on taj koji želi da očisti garažu, nego njegova žena. Projekcija je dovršena, pošto Dže-kov nagon sada prividno dolazi spolja. On gaje projektovao, stavio na drugu stranu žice, odakle mu se čini da ga napada.
Džekima osećaj da ga njegova žena pritiska. No ipak jedina stvar koju on stvarno oseća je njegov vlastiti projektovani nagon, želja da očisti garažu. Džek će možda dreknuti na svoju ženu i reći joj da uopšte ne želi da čisti glupu garažu, da prestane da ga gnjavi i pritiska sa tim. AH, da Džek stvarno nije imao ni najmanju želju da očisti garažu, da je zaista bio nevin po tom pitanju, on bi naprosto odgovorio da je promenio odluku i da će je očistiti neki drugi dan. Me|utim, on to nije učinio, zbog toga što mu je negde u podsvesti ostalo da neko zaista traži od njega da garaža bude očišćena, no pošto to "nije" on, to mora biti neko drugi. žena je, naravno, za to najpogodnija osoba; i čim se ona pojavi na sceni, Džek prebacuje svoj projektovani nagon na nju.
Ukratko, Džek je projektovao sopstveni nagon i zato ga doživeo kao spoljašnji nagon, kao nešto što dolazi spolja. Još jedan naziv za projektovani nagon je pritisak. Svaki put kad neka osoba projektuje neku vrstu nagona, ona oseća pritisak, kao da joj vlastiti nagon dolazi
spolja. Nadalje - i tu većina ljudi odmahuje glavom u potpunoj neverici - sav pritisak je posledica projekcije nagona. Na ovom primeru može se uočiti sledeće: da Džek nije imao nagon da očisti garažu, on uopšte ne bi doživeo da ga njegova žena pritiska. Osećao bi se veoma spokojno u vezi čitave stvari i rekao bi ženi da mu se danas ne radi i da je promenio odluku. Umesto toga on je osećao pritisak! Ali on zapravo nije osećao da ga pritiska njegova žena - on je osećao da ga pritiska njegov vlastiti nagon. Kad nema nagona. nema ni pritiska. U pozadini pritiska je njegov nagon koji je promenio mesto.
Ali šta da je Džekova žena uletela u garažu i zaista zahtevala od Džeka da je očisti? Zar to ne bi bi izmcnilo tok čitave priče? Ako bi tada Džck osetio da je pritisnut, zar to ne bi bilo zbog što ga žena pritiska? Zar u tom slučaju to ne bi bio samo njen pritisak na nedužnog Džeka? Ovo u suštini ne menja tok čitave priče. Ovakav nastup bi samo olakšao Džeku da prikači svoju projekeiju na nju. Kažemo da je ona dobra "udica" zato što ispoljava istu težnju koju će Džek uskoro projektovati u nju. Ovo je za Džeka izazovna prilika da projcktujc svoj nagon na nju, ali to je još uvek njegov nagon. On mora imati taj nagon, i mora ga projektovali, inače ne bi osećao pritisak. Njegova žena bi zaista mogla da ga "pritisne" da učini nešto, ali on ne bi osećao pritisak ukoliko i sam ne bi imao istu nameru, a onda je projektovao. Njegova oscćanja su samo to - njegova osećanja.
Terapeuti ovog nivoa reći će da osoba koja stalno oseća pritisak ima višak energije i neki nagon kojeg nije svesna. Kada ne bi imala taj nagon, ne bi više imala razloga za brigu. Mudra osoba, tako, kad god oseti neku vrstu pritiska - od strane gazde, supružnika, u školi, od prijatelja, poznanika ili dece - uči da oscćanje pritiska prepozna kao signal da ima višak energije i neki nagon koga trenutno nije svesna. Ona uči da "osećam pritisak" prevede u "imam više nagona nego što znam". Kad jednom shvati da u osnovi svakog osećanja pritiska leži vlastiti zanemareni nagon, ona tada iznova odlučuje da li želi da deluje vo|ena ovim nagonom ili da to dclovanje odloži. No u oba slučaja ona konačno zna da se radi o njenom nagonu.
Osnovni mehanizam same projekcije je prema tome veoma jed- nostavan. Impuls (u vidu nagona, ljutnje ili želje) koji se pojavi u vama i prirodno je usmeren ka okruženju, kada se projektuje, pojavljuje se kao impuls koji potiče iz okruženja i usmeren je prema vama. Radi se o efektu bumeranga, gde se čitava stvar završava
rvanjem sa sopstvenom energijom. Više ne pokrećete sami akciju, nego osećate da ste gurnuti u nju. Premestili ste impuls sa druge strane granice sopstvo/ne-sopstvo, i nije čudo što on napada vas spolja, umesto da vam pomogne da napadnete okruženje.
Sada vidimo da postoje dve glavne posledice projekcije senkc. Prvo, vi smatrate da projektovani impuls (osobina ili težnja) nikako ne potiče od vas. A drugo, izgleda kao da se on javlja "spolja", u okruženju, najčešće u drugim ljudima. Ne-sopstvo se uvećalo na račun sopstva. Ali, bez obzira na neugodnost čitave stvari, osoba koja se projektujc
žestoko će braniti svoje pogrešno vi|enje realnosti. Ako biste, u situaciji dok viče na svoju nevinu ženu, prišli Džcku i pokušah da mu objasnite kako se u osnovi njegovih osećanja pritiska i gušenja krije njegov vlastiti nagon, verovatno biste mu se gadno zamerili. Jer osobi koja se projektuje krajnje je važno da dokaže kako su njene projekcije zaista spoljašnja pretnja.
U svakom slučaju, većina ljudi se veoma snažno opire prihvatanju senovitih delova svoje ličnosti, priznanju da se radi o njihovim vlastitim projektovanim impulsima i osobinama. Otpor je, u stvari, glavni uzrok projekcije. Osoba se opire svojoj senci, opire se ne- voljenim delovima sebe, i zato ih projektuje. Jer gde god postoji projekcija, postoji i neka vrsta otpora koja vreba u blizini. Ponekad je ovaj otpor mlak, ponekad žestok, ali njegovo delovanje nigde nije tako očigledno kao kod uobičajenog oblika projekcije, a to je lov na veštice.
Skoro svako je, nekad, video, čuo ili učestvovao u nekoj vrsti lova na veštice, a groteskno je da upravo ova pojava ilustruje svu nevolju projekcija i tvrdokorno slepilo ljudi za lične nedostatke. Istovremeno, lov na veštice nudi najočigledniji primer istine o projekciji, koja glasi da su stvari koje ne podnosimo kod drugih ljudi, upravo one stvari kojih se potajno gadimo u sebi.
Lov na veštice počinje onda kada osoba izgubi svaki trag o nekoj crti ili unutrašnjoj težnji koju smatra zlom, satanskom, demonskom ili, u najboljem slučaju beskorisnom. U stvari, ova težnja ili crta može biti naj beznačajni ja stvar - trunka ljudske izopačenosti, zlobe ili nestašluka. Svi mi imamo "tamnu stranu", što ne znači lošu stranu; svi mi imamo malo |avolsko srce ("u svačijem srcu postoji trunka razbojništva"), koje, ukoliko smo malo svesni i prihvatimo ga, zapravo čini život zanimljivijim. Prema jevrejskoj tradiciji, Bog je na samom početku ostavio u svim ljudima poneku svojevoljnu, ćudljivu ili nastranu crtu, verovatno zato da bi sprečio da ljudi umiru od dosade.
Ali lovac na veštice ne miri se sa tim da je i njegovo srce pomalo
|avolsko. Radi se o onoj posebnoj vrsti ljudi, sa oreolompravednika. Ne samo da njegovo srce nije nimalo |avolsko, kao što veruje i kao što mora verovati, nego ga sama pomisao na to veoma uznemirava. On se opire tome, i pokušava da to porekne, da to odbaci. Ali ono, kao što mora biti, ipak je njegovo, i zahteva njegovu pažnju. što više njegovo
pomalo |avolsko srce traži pažnju, to više se on tome opire. Sto više mu se opire, to vise je njegova svest njime zaokupljena, i više snage mu je potrebno da mu se odupre. Na kraju, pošto više ne može da mu se odupre, on počinje da ga uočava, ali na način koji je za njega jedino prihvatljiv - u drugim ljudima. On zna da neko ima pomalo |avolsko srce, ali pošto to ne može biti on, to mora biti neko drugi. Sve što sada treba da učini je da prona|e tog drugog, i to postaje zadatak od najveće važnosti, jer ako ne nade nekog na koga će projektovati svoju senku, moraće da se nosi sa njom u sebi. Ovde vidimo da otpor kod projekcija igra odlučujuću ulogu. Jer, baš kao što je osoba nekada mrzela i žestoko se opirala svojoj senci, nastojeći svim sredstvima da je izbriše, ona sada prezire, sa istom ostraš-ćenošću, one na koje je projektovala svoju senku.
Ponekad lov na veštice poprima čudovišne razmere - nacistički pogrom Jevreja, su|enja salemskim vešticama, proganjanje crnaca od strane Kju Kluks Klana. Zapazite, me|utim, da u svim ovim slučajevima progonitelj mrzi progonjenog upravo zbog onih crta koje sa nevi|enim divljaštvom sam ispoljava. U drugim vremenima, lov na veštice pojavljuje se u manje zastrašujućem obliku - uočavamo ga na primeru hladnoratovskog straha od "komuniste ispod svakog kreveta". A ponekad se javlja u smešnom obliku - kao potreba da se ogovara, koja zapravo više govori o osobi koja ogovara nego o predmetima ogovaranja. Ukratko, sve su to primeri osoba koje se očajnički trude da svoju senku pripišu drugima.
Mnogi muškarci i žene sa ga|enjem i prekorom gledaju na ho- moseksualce. IJprkos tome što se trude da se ponašaju pristojno i da se vladaju racionalno, oni ne mogu a da ne izraze ga|enje prema svemu stoje homoseksualno, pa poneseni emocijama zagovaraju čak i oduzimanje gra|anskih prava homoseksualcima (ili nešto još gore). Ali zašto neka osoba tako žestoko mrzi homoseksualce? Ona ne mrzi homoseksualca zato stoje homoseksualac; ona ga mrzi zato što potajno zazire da bi i sama mogla postati ista. Ona oseca krajnju nelagodnost zbog sopstvenih prirodnih, neizbežnih, ali nevelikih homoseksualnih težnji, pa ih onda projektuje. Tako dolazi do toga da mrzi homoseksualne težnje u drugim ljudima - ali samo zato što ih je najpre zamrzela u sebi.
I tako, na ovaj ili onaj način, nastavlja se lov na veštice. Mi mrzimo ljude zato što su, po našem mišljenju, prljavi, glupi, nastrani, ne- moralni... Oni to možda jesu. Ali možda i nisu. To je potpuno nevažno jer mi ih mrzimo samo zato što i sami, ne znajući, posedu-jemo iste omražene osobine. Mrzimo ih zato što nas stalno podsećaju na delovc sebe koje sa ga|enjem odbacujemo.
Sada počinjemo da uočavamo jedan važan pokazatelj kada se radi 0 projekciji. Stvari u našem okruženju (ljudi ili pojave) koji nas snažno uzbu|uju umesto da nas informišu obično predstavljaju naše projekcije. Stvari koje nas gnjave, uznemiravaju, izazivaju ga|enje,
ili nas, pak, privlače, opsedaju ili nagone na prisilne radnje - obično su odraz |elovanja senke. Kao što kaže jedna stara izreka:
Gledao sam, gledao i najposle video Onaj za koga sam mislio da si ti, i ti, Bejah samo ja i niko drugi.
Pošto smo stekli osnovno razumevanje senke, sada možemo da se upustimo u odgonetanje nekih drugih uobičajenih projekcija. Kao što je osećaj da nas neko pritiska u osnovi projekcija nagona, tako je
1osećaj obaveze projekcija želje. To jest, stalno osećanje obaveze je znak da radite nešto što ne priznajete da želite da radite. Osećaj obaveze tipa "moram to učiniti za tvoje dobro", javlja se najčešće u porodičnom okruženju. Roditelji osećaju obavezu da preuzmu brigu oko dece, muž oseća obavezu da izdržava ženu, žena oseća obavezu da se prilagodi mužu, i tako dalje. Ljudi, me|utim, vremenom počinju da osećaju obaveze kao teret, bez obzira kako divno one izgledale spoljašnjem posmatraču. Kada pritisak naraste, osoba će se verovatno okrenuti lovu na veštice, pa će sa svojim supružnikom završiti kod plemenskog vrača, poznatijeg pod imenom bračni savet-nik.
Osoba koja oseća teret obaveze da čini to-i-to zapravo projektuje svoju stvarnu želju da čini to-i-to. Me|utim, to je upravo ono što ne želi da prizna (u svom opiranju senci). U stvari, ona će tvrditi sasvim suprotno: da oseća obavezu jer zapravo ne želi da čini to-i-to. Me|utim, ona zamagljuje istinu, jer da je zaista izgubila svaku želju da pomogne, ne bi ni osećala obavezu. Ne bi je bilo briga! Nije da ona neće da pomogne, ona to želi, ali neće da prizna. Ona bi htela da pomogne drugima, ali projektujući ovu želju ona oseća da drugi žele pomoć. Prema tome, prihvatanjc obaveze nije opterećenje nastalo usled zahteva drugih, nego usled sopstvene neprepoznate prijateljske namere.
Da ispitamo sada još jednu projekciju koja se često javlja. Možda ništa ne izaziva takvu neprijatnost kao kada se na|emo u situaciji da nas svi posmatraju. Možda treba da održimo govor, ili da igramo u nekoj predstavi, ili da primimo neku nagradu, a mi smo se zaledili jer osećamo da svi bulje u nas. Me|utim, mnogi ljudi uopšte nemaju tremu pred publikom. Iz toga zaključujemo da problem nije u samoj situaciji, nego u nam nečemu što sami činimo. Prema mnogim terapeutima mi u takvim trenucima projektujemo zainteresovanost za ljude, pa nam se zato
čini da svojom pojavom izazivamo opšte interesovanje. Umesto da aktivno posmatramo, mi osećamo da nas svi posmatraju. Mi publici pozajmljujemo svoje oči tako da nam se čini da je normalno interesovanje za nas naraslo do ogromnih raz-mera, da svi posmatraju svaki naš pokret, svaki detalj, svaku radnju. Otuda ne čudi što se blokiramo. Oslaćemo tako sle|eni sve dok ne smognemo snage da povučemo projekciju - da posmatramo umesto da osećamo kako nas posmatraju, da poklanjamo pažnju umesto da nas pažnja drugih lomi.
Isto tako, zamislite šta se dešava ako neka osoba projekluje delić
svog neprijateljstva, delič želje da agresivno napadne okruženje. U njoj se tada javlja osećaj da su ljudi bez razloga neprijateljski i izazivački raspoloženi prema njoj, pa se shodno tome poč;njp. osec'ati ugroženom, zaplašenom, čak i prestravljenom usled tolike koncentracije neprijateljstva na nju. No ovaj strah nije posledica uticaja okruženja, nego posledica projekcije njenog neprijateljstva u okruženje. Tako, u većini slučajeva nerealan strah osobe od ljudi ili mesta predstavlja samo signal, nagoveštaj da je ljuta i neprijateljski nastrojena, a da toga nije svesna.
Na isti način, jedna od najčešćih pritužbi ljudi kojima je potrebno emocionalno savetovanje jeste da se osećaju odbačenim. Oni osećaju da ih niko ne voli stvarno, da o njima niko ne brine, da su svi jako kritični prema njima. Neretko to osećaju kao dvostruku nepravdu, pošto oni sami vole svakoga. Veruju da uglavnom nemaju odbojnih crta u sebi. Upinju se da budu blagonakloni i nekritični prema drugima. Ali to su upravo dve izražene odlike projekcije: vi naizgled nemate neku osobinu, dok je drugi imaju u ogromnoj količini. Ali kao što zna svako dete: "U tu|em oku vidi trn, a u svome ne vidi panj." Osoba koja se oseća odbačenom od svih u stvarnosti je potpuno nesvesna svojih težnji da odbacuje i kritikuje druge. Ove težnje predstavljaju možda manji deo njene sveukupne ličnosti, ali ukoliko ih ona nije svesna, projektovaće je na svakog koga poznaje. Time se početni impuls zloslutno umnožava, i svet počinje da se čini kritičnim preko svake mere,
Poenta je, istinita za sve projekcije, da neki ljudi zaista mogu biti veoma kritični prema vama. Ali, ukoliko na njihov realni kriticizam ne dodate onaj vaš projektovani, to vas neće poraziti. Prema tome, svaki put kada vas obuzmu snažna osećanja inferiornosti i odba-čenosti, bilo bi mudro da najpre potražite o kojoj projekciji se radi, i priznate sebi da ste možda malo kritičniji prema svetu nego što mislite da jeste.
Sada bi već moralo biti jasno da projekcija scnkc ne samo što iskrivljuje naše vi|enje stvarnosti "izvan", već uveliko menja osećaj sopstva "iznutra". Kada je neka emocija ili osobina projektovana kao senka, ja je i dalje vidim, ali iskrivljeno i nestvarno - ona se pojavljuje kao "spoljašnji objekat". Isto tako, ja i dalje osećam senku, ali u iskrivljenom i prerušenom obliku - pa nakon što se uspostavi projekcija, ja je doživljavam samo kao simptom.
Prema tome, kao što smo upravo videli, ako projektujem nepri- jateljska osećanja na ljude, umisliću da oni gaje neprijateljska ose-ćanja prema meni, i tako početi da osećam strah od ljudi uopšte. Moje prvobitno neprijateljstvo postalo je moja projektovana senka. Tako ja "vidim" senku samo u drugim ljudima, dok je u sebi osećam kao simptom straha. Moja senka je postala moj simptom.
I kada pokušam da odbacim svoju senku, ja ne uspevam da je se oslobodim. U mojoj ličnosti tada ne nastaje praznina, pukotina, ili upražnjeno mesto. Ostaje mi simptom, koji me bolno podseća da sam nesvestan nekog aspekta sebe. Dalje, kada moja senka jednom postane
simptom, ja opet moram da se borim sa svojim simptomom kao sto sam se nekad borio sa svojom senkom. Kada pokušam da poreknem neke od svojih sklonosti (senka), one se ponovo vraćaju u obliku simptoma, a onda mrzim simptome istom jačinom kao što sam nekada mrzeo senku. Na kraju ću verovatno nastojati da od drugih ljudi sakrijem svoje simptome (drhtanje, osećaj inferiornosti, depresija, brižnost, itd.), baš kao
što sam nekada nastojao da sakrijem svoju senku od sebe samog.
Tako svaki simptom - depresija, brižnost, dosada ili strah - sadrži neki vid senke, neku projektovanu emociju, crtu ili osobinu. Važno je shvatiti da se našim simptomima, koliko god da su neugodni, ne smemo opirati, niti ih treba prezirati i izbegavati, jer je u njima sadržan ključ njihovog rastvaranja. Boriti se sa simptomom znači isto što i boriti se sa senkom koja je u njemu sadržana, a to je ono što je u prvom redu i dovelo do problema,
Prvi korak u terapiji ovog nivoa sastoji se u tome da napravimo mesta za naše simptome, da im damo prostora, tako što ćemo početi da se zbližavamo sa neugodnim osećanjima, takozvanim simpto- inima, koje smo do tada prezirali. Naše simptome moramo doživeti svesno i što otvorenije prihvatiti. A to znači da moramo dopustiti sebi depresiju, brižnost, odbačenost, dosadu, povrc|cnost ili zbunjenost. Ako smo se nekada na sve načine opirali osećanjima, sada ovim osećanjima dopuštamo da se izraze. Zapravo ih sada aktivno pod-stičemo. Mi pozivamo simptom u našu kuću, i puštamo ga da se kreće i diše slobodno, nastojeći pritom da ostanemo svesni oblika u kome se javlja. Prvi korak u terapiji je veoma jednostavan, i u većini slučajeva dovoljan, jer u trenutku kada zaista prihvatimo neki simptom, prihvatamo i veliki deo senkc koji je u njemu bio prikriven. Tada problem nestaje.
Ukoliko neki simptom tvrdokorno opstaje, možete nastaviti sa narednim korakom u terapiji na nivou persone. Uputstva za naredni korak su jednostavna, ali je za njihovo izvršenje potrebno vreme i istrajnost. U slučaju produžene terapije valjalo bi svesno prevesti simptom u njegov prvobitni oblik. Za detaljnija uputstva u vezi sa prevo|enjem, možete pogledati rečnik opštih smernica dat u ovom poglavlju (vidi tabelu) kao i preporučenu literaturu. Suština drugog koraka terapije je uvid da bilo koji simptom jednostavno predstavlja signal (ili simbol) neke nesvesne senkovite tendencije. Tako, na primer, vi možda osećate da ste izloženi velikom pritisku na poslu. Kao što smo videli, simptom pritiska je uvek pokazatelj, običan signal, da imate više energije za posao nego što ste voljni da priznate. Vi možda nećete hteti otvoreno da priznate vašu stvarnu zaintere-sovanost za posao kako biste iznudili krivicu od drugih za sve one sate na poslu koje ste "morali" da odradite za "njihovo" dobro. Ili možda želite da naplatite svoju "nesebičnu" posvećenost po višoj ceni. Ili se, možda, bez vašegznanja vašem nagonu izgubio svaki trag. Bilo kako bilo, simptom pritisnutosti je siguran znak da imate više elana nego što ste mislili. Sada možete da prevedete simptom u prvobitni i ispravan oblik. "Moram" će postati
"hoću".
Prevo|enje je ključ terapije. Da biste se oslobodili pritiska, vi ne morate da izmišljate nagon, niti da se pravite da nije tu, niti da tražite nagon koji se naizgled izgubio. Ne kažem da ćete se osloboditi pritiska ako pojačate interesovanje za neki posao. Samo govorim da
UOBIčAJENO ZNAčENJE RAZLIčITIH SIMPTOMA SENKE Rečnik za prevo|enje simptoma u njihov provobitni senoviti oblik
Simpotom PREVEDEN U Njegov originalni senoviti oblik
Pritisak Nagon
Odbojnost ("Niko me ne voli") "Ne bih im uzeo orah iz ruke!" Krivica ("Nabijaš mi krivicu.") "Vrc|aju me tvoji zahtevi."
Anksioznost Uzbu|enje
Samo-svesnost ("Svi bulje u mene") "Ljudi me zanimaju više nego što
mislim."
Impotencija/frigidnost "Ne bih mu/joj pružio zadovoljstvo."
Strah ("žele da me povrede.") Neprijateljstvo (Ljut sam i napadam a da to ne znam.")
Tužan Ljut!
Povučen "Sve ću vas oduvati!"
Ne mogu "Do|avola, neću!"
Obaveza ("Moram.") Zelja ("Hoću.")
Mržnja (" Prezirem te zbog X.") Autobiografsko ogovaranje ("
Prezirem X u sebi.")
Zavist (Ti si taaako veliki.") "Malo sam bolji nego što mislim."
ako već osećate pritisak, odgovarajući nagon je već prisutan, ali maskiran simptomom. Vi ne treba da izmišljate nagon kako biste ga smestili pored osećanjapritiska. Samo osećanje pritiska je nagon koji tražite. Vi samo treba da osećanje pritiska nazovete njegovim prvobitnim i ispravnim nazivom: nagon. Radi se o jednostavnom prevo|enju, ne o stvaranju.
Tako simptomi ne samo da nisu nepoželjni, već predstavljaju priliku za rast. Simptomi veoma precizno ukazuju na vašu nesvesnu senku; oni su nepogrešivi pokazatelji neke projektovane težnje. Zahvaljujući simptomima vi pronalazite svoju senku, i zahvaljujući senci dolazi do rasta, širenja granica i nalaženja puta do precizne i prihvatljive slike-o-
sebi. Tako, u kratkim crtama, izgleda silazak sa nivoa persone na nivo ega. Prosto kao u slededoj formuli: persona + scnka = ego.
Bilo bi nemarno od mene da završim ovo poglavlje, a da ne ponudim ključ za razumevanje suštine terapeutskog rada koji se obavlja na ovom nivou. Ako zanemarite stručan žargon bilo kog terapeuta senke, i pažnju obratite samo na opšti tok njegovog izlaganja, otkri ćete da njegova priča sledi odre|eni obrazac. Ako izjavite da volite svoju majku, on će vam reći da je nesvesno mrzite. Ako izjavite da je mrzite, on će vam reći da je nesvesno volite. Ako izjavite da ne možete podneti svoju depresiju, on će vam reći da je sami izazivate. Ako izjavite da mrzite osećanje niže vrednosti, on će vam reći da vi potajno volite da se osećate tako. Ako ste strasno zaokupljeni religijom, politikom, ili vrbovanjem ljudi za svoje ideje, on će vas ube|ivati da vi u svoje ideje uopšte ne verujete, i da je vaše zalaganje samo pokušaj da se obračunate sa sopstvenim skepticizmom. Ako kažete da, on kaže ne. Ako kažete gore, on kaže dole. Ako kažete mjau, on kaže av. A na kraju, ako mu istresete u lice da ranije niste bili sigurni da li mrzite psihologe, ali da ste sada u to potpuno uvereni, on će vam odgovoriti da ste vi u stvari nereali-zovani psiholog i da potajno zavidite svim terapeutima.
Zvuči suludo, ali ispod sve te prividno uvrnute logike, terapeuti vas, znajući to ili ne, jednostavno sučeljavaju sa vašom suprotnošću. Sve primere u ovom poglavlju možemo posmatrati iz ovog ugla, a nesporno je da je u svim izloženim situacijama osoba bila svesna samo jedne od suprotnosti. Ona je odbijala da vidi obe strane, da spozna jedinstvo suprotnosti. Pošto dve suprotnosti ne mogu postojati jedna bez druge, ako niste svesni obe, jednu od njih ćete morati poslati pod zemlju. Učinićete je nesvesnom i tako je projektovati. Vi ćete, ukratko, povući granicu izme|u suprotnosti, i tako zapodenuti bitku. Ali ovo je bitka u kojoj nikada ne možete pobediti, to je bitka u kojoj vas očekuje samo nepregledan niz gubitaka, zbog toga što se dve suprotnosti sadrže jedna u drugoj.
Senka se, prema tome, sastoji od suprotnosti koje ste učinili nesvesnim. Jednostavan način da kontaktirate svoju senku je da usvojite suprotnost svega onoga čemu sada svesno težite, što želite. za čime
čeznete. To će vam pokazati kako vaša senka gleda na svet, a upravo to je gledište kome treba da se približite. To ne znači da treba da delujete u skladu sa suprotstavljen om stranom, nego da je osvestite. Ako osećate snažnu mržnju prema nekome, budite svesni strane u vama koja voli tu osobu. Ako ste ludo zaljubljeni, budite svesni dela vas koji ne mari za voljenu osobu. Ako ne podnosite odre|eno osećanje ili simptom, budite svesni aspekta sebe koji u njemu potajno uživa. U trenutku kada zaista postanete svesni svojih suprotnosti, pozitivnih i negativnih osećanja prema nekoj situaciji, napetost u vezi sa tom situacijom će naglo opasti, zbog toga što se sukob suprotnosti koji je dovodio do napetosti sada
rastvorio. S druge strane, u trenutku kada izgubimo jedinstvo suprotnosti, sves-nost o dve strane u nama, tada dolazi do razdvajanja suprotnosti, povlačenja granice izme|u njih, i potiskivanja jednog pola suprotnosti u nesvesno, što posle isplivava u vidu neprijatnog simptoma. Pošto suprotnosti uvek čine jedinstvo, jedini način na koji se mogu razdvojiti je putem nesvesne - selektivne nepažnje.
Kada krenete u istraživanje svojih suprotnosti, svoje senke, svojih projekcija, primetićete da počinjete da preuzimate odgovornost za sopstvena osećanja i stanja uma. Počećete da uvi|ate kako u osnovi većine sukoba izme|u vas i drugih ljudi zapravo leži sukob izme|u vas i projeklovanih suprotnosti. Videćete da simptomi koji vas muče nisu posledica uticaja okruženja na vas, već preterane kompenzacije za nešto
što biste želeli da učinite drugima, ali činite sami sebi. Pronaćićete da ljudi i doga|aji nisu uzrok vaše uznemirenosti, nego samo povod da sami sebe uznemirite. Kada prvi put spoznate da sami stvarate sopstvene simptome biće to za vas veliko olakšanje, jer ćete ujedno spoznati da ste u stanju da predupredite stvaranje ovih simptoma, prevodeći ih u njihov prvobitni oblik. Tako vi postajete uzrok sopstvenih osećanja, a ne njihova posledica.
U ovom poglavlju videli smo kako se, u nastojanju da poreknemo odre|ene delove ega, zaogrćemo lažnom i iskrivljenom slikom-o- sebi, takozvanom personom. Generalno, povučena je granica izme|u onoga
što volimo (persona) i onoga što ne volimo (senka). Takode smo videli kako neprihvaćeni delovj ega (senka) završavaju kao projekcija, pa
izgleda kao da postoje u spoljašnjosti. Nama lako ne preostaje ništa drugo nego da se celog života borimo sa sop-stvenom senkom. Granica izme|u persone i senke dovodi do sukoba izme|u persone i senke, a
unutrašnji rat doživljava se kao simptom. Mi tada mrzimo svoje simptome istim intenzitetom kao što smo isprva mrzeli svoju senku; a kada se senka projektuje na druge ljude, mi onda mrzimo druge kao što
smo nekada mrzeli senku. A onda drugi postaju simptom: nešto sa čime se valja boriti. I tako se duž ove granice nastavljaju raznorazni oblici borbe.
Stvaranje manje ili više pouzdane slike-o-sebi - to jest spuštanje sa nivoa persone na nivo ega - podrazumeva osvešćivanje delova sopstva
čije postojanje do tada nije bilo poznato. A ti delovi se lako uočavaju jer se ispoljavaju kao vaši simptomi, kao vaše suprotnosti, vaše projekcije. Vračanje projekcija u sebe znači brisanje granica, integrisanje onih stvari koje su vam ranije bile strane; stvaranje prostora za razumevanje i prihvatanje sopstvenih različitih potencijala, negativnih i pozitivnih, dobrih i loših, voljenih i nevoljenih, te tako sticanje jedne relativno pouzdane slike o psihofizičkom organizmu u celini. A to znači pomeranje granice, prekrajanje mape duše, usled čega stari neprijatelji postaju saveznici, a tajno sukobljene suprotnosti postaju otvoreni prijatelji. Na kraju, iako ne možete reći da je sve u vama poželjno, mogli biste reći da je sve u vama dopadljivo.
PREPORUKE
Iako je psihoanaliza bila i ostala klasičan pristup nivou ega (to jest, ona pomaže osobi koja živi kao persona da se spusti na nivo ega), više ne mogu da preporučim ovaj postupak kao najpogodniju terapiju, čak i ako imate dovoljno novca i vremena. Prvo, postoje brži metodi koji su isto toliko delotvorni. Drugo, sama analiza često guši uvide koji se spontano javljaju iz dubljih nivoa spektra, nastojeći da svede duboke duševne procese na puku uniformnost. Me|utim, teorija psihoanalize ostaje od suštinskog značaja za razumevanje dinamike ega, persone i senke, a dobar uvod u nju daje Calvin Hali. u knjizi A primer ofFreudian Psychology (Ncw York: Mentor, 1973). Napredni studenti mogu pokušati sa Frojdovim "Opštim uvodom u psihoanalizu". Ozbiljne čitaoce upućujem na Otto Fenichcl-a, Psy-choanalytic Theotj of Neurosis (New York: Norton, 1972).
Knjige u kojima je dat savremeniji pristup pitanju persona/ego su William Glasscr, Rea!ity Therapy (New York: Harper, 1965); A. Bllis and
R. Harper, A new Guide to Rational Living (Hollywood: Wilshire Books, 1960); Karen Hornaj, U poznaj samog sebe (Svjetlost: 1980); Ilornijeva ima neke kentaurski-holističke težnje u svom pristupu. što njena čini dela korisnim i za nivo ega i kentaura); M. Werthman, Self-Psyching (Los Angeles: Tarcher, 1978) je vredna zbirka tehnika, od kojih većina cilja na probleme ega. Putnev and Putnev, The Adjusted American (New York: Harper, 1966) je čudesna knjiga; mnoge primere u ovom poglavlju izvukao sam iz tog dela, i na tome dugujem zahvalnost autorima. Geštalt terapija se tako|e vrlo efikasno bavi senkom, ali pošto ona tako|e radi i s nivoom kentaura, uključio sam relevantan materijal u to poglavlje.
čini se, barem po mom mišljenju, daje najpogodniji pristup ovom nivou dala transakciona analiza. Ona je u sebi sačuvala suštinu Frojdovog učenja, ali ga je postavila u jedan jednostavan, jasan i sažet kontekst. Nadalje, ona generalno prihvata mogućnost da postoje i dublji nivoi bića, i tako ne sabotira otvoreno dublje uvide. Vidi Tomas Heris, Ja sam OK, ti si OK (Medicinska knjiga 1990); i Erik Bernovu "Koju igru igraš (Ne&Bo 1998) i "šta kažeš posle zdravo" (Ne&Bo: 1999).
bglavac
irida
