8

Nivo kentaura

U

POSLEDNJEM POGLAVLJU VIDELI SMO kako se stupanjem u  dodir  sa  projektovanom  senkom  i  njenim  prisajedi-njenjcm,

može "proširiti" identitet od manjkave persone do zdravog ega. Možemo zaceliti rasccp, rastvoriti granicu izme|u  persone  i  senke,  i tako doći do šireg i trajnijeg osećaja sopstvenog identiteta. To dosta podseća na selidbu iz teskobnog stana u udobnu kuću. U ovom poglavlju čeka nas selidba iz udobne kuće u prostrani dvor. Nastavljamo osnovni proces rastvaranja granica, ali na dubljem nivou, istražujući neke od metoda širenja identiteta od ega (i njegovog pogleda na svet) do kentaura, tako što stupamo u dodir sa  projektovanim telom, vraćajući ga u vlasništvo.

Povratiti  vlasništvo  nad  telom  -  to  isprva  može  zazvučati  veoma

čudno. Granica izme|u ega i tela je toliko duboko usa|ena u nes-vesno prosečne osobe, da ona na zadatak isceljenja ovog rascepa odgovara sa

čudnom  mešavinom  zbunjenosti  i  dosade.  Ona  veruje  da  je  granica

izme|u uma i tela nepromentjiva  i stvarna,  i otuda ne  može da  pojmi zašto bi se neko uopšte bavio njome, a kamoli je rastvarao.

Me|utim, pokazalo se da je malo nas izgubilo razum, ali je većina nas izgubila telo, i bojim se da ovo  moramo  shvatiti  doslovno.  U  stvari, stiče se utisak da "ja" sedim na svom telu poput jahača na konju. Bičujem ga ili ga bodrim, hranim, timarim i negujem kada  zatreba. Teram ga bez pitanja i kočim protivno njegovoj volji. Kada se moje telo- konj dobro vlada, uglavnom ga ne primećujem, ali kada  postane neposlušno - što se doga|a često - latim se kandžije da bih ga urazumio i učinio pokornim.

Zaista, čini se baš kao da se moje telo giba ispod mene. Više ne idem u svet sa svojim telom, nego na svom telu. Ja sam gore, ono je dole, i u suštini me onespokojava šta je to što je tamo dole. Moja svest je skoro isključivo povezana sa glavom - ja sam moja glava, a telo posedujem. Telo se od sopstva svelo na vlasništvo, na nešto  što  je "moje" ali nije "ja". Telo je, ukratko, postalo nekakav predmet ili projekcija, upravo kao što se dogodilo sa senkom. U sveukupnom organizmu povučena je granica i telo se odvojilo i projektovalo kao ne- sopstvo. Ta granica liči na rascep, pukotinu, ili rečima Lovena, blokadu: "Blokada deluje tako što razdvaja i izoluje psihičko od somatskog. Naša svest nam govori daje njihovo delovanje uzajamno, ali zbog blokade ne može da obuhvati dublja područja i dokuči osnovno jedinstvo. U stvari blok stvara pukotinu u jedinstvenoj ličnosti. Blokada ne samo da razdvaja psihu od some, nego i površinske pojave od njihovog korena u

dubinama organizma."

Ono što nas ovde u osnovi zanima je cepanje sveukupnog organizma, kentaura, a gubitak tela je samo njegova najvidljivija i najopipljivija posledica. Gubitak tela nije precizan sinonim za cepanje kentaura, "osnovnog jedinstva", nego samo jedna od mnogih manifestacija tog cepanja. Toj manifestaciji, me|utim, posvetićemo pažnju u ovom poglavlju, pošto je nju najlakše shvatiti i najed-nostavnije opisati. Upamtite dobro da ja ne govorim da je telo per se - ono što nazivamo "fizičkim telom" - dublja realnost od mentalnog ega. Obično telo  je najniži od svih vidova svesti, do te mere prosto da ga nismo ni izdvojili kao posebnu temu u ovoj knjizi. Telo nije "dublja realnost" od ega, kao

što misle mnogi somatolozi, ali je integracija tela i ega zaista dublja realnost od tela i uma uzetih pojedinačno, i u ovom poglavlju stavićemo naglasak na tu integraciju, mada ćemo se, iz praktičnih razloga, baviti fizičkim telom i telesnim vežbama.

Postoji, kao što bi se očekivalo, mnoštvo razloga zbog kojih napuštamo telo, i plašimo se da ga prisajedinimo, a neke od njih već smo spomenuli u raspravi o evoluciji spektra. Na najplićem nivou, mi odbijamo da povratimo telo zato što mislimo da ne postoji nijedan valjan razlog za to - čini nam se da je to veliki posao bez vidljive koristi. Na dubljem nivou, mi se plašimo da povratimo telo zato što su u njemu pohranjeni, u veoma upečatljivom i živom obliku - snažna osećanja i oseti koji su društveni tabu. I na kraju, telo se izbegava zato što je stanište smrti.

Iz svih ovih razloga, a oni nisu jedini, "prilago|ena" osoba je davno projektovala svoje  telo kao "spoljašnji  objekat",  ili, bolje  rečeno, kao objekat "ispod". Kentaur je napušten, i osoba se pois-tovećuje sa egom nasuprot telu. Ali, kao i kod svih projekcija, posledica ovog otu|enja je da projektovano telo počinje da proganja svog vlasnika na najgori mogući način i, što je još gore, čini to, energetski gledano, potpuno autonomno. Pošto je telo iz raznoraznih razloga postavljeno sa  one strane granice sopstvo/ne-sopstvo, ono, pošto više nismo bliski sa njim, pošto nam više nije saveznik, postaje naš neprijatelj. Izme|u tela i ega dolazi do sukoba, i začinje se intenzivan, mada ponekad i suptilan rat suprotnosti.

Pošto je, kao što smo već videli, svaka granica poprište sukoba zaraćenih suprotnosti, to isto važi i za granicu izme|u ega i tela. Postoji nekoliko bitnih parova suprotnosti koji se tiču ove granice, ali je najznačajniji od njih voljno i nevoljno. Ego je sedište kontrole, manipulacije, voljnih aktivnosti. U stvari, ego se po pravilu pois- tovećuje samo sa voljnim procesima. Nasuprot tome, telo  je  u  osnovi dobro organizovana skupina nevoljnih procesa, kao što su cirkulacija, varenje, rast i lučenje, metabolizam i tako dalje. Ako vam ovo izgleda

čudno, obratite pažnju na govor prosečne osobe, poslušajte  pažljivo u kojim procesima pominje sebe. Ona će reći, "Ja pomeram ruku", ali neće reći "Ja kucam srce". Reći će, "Ja jedem svoju hranu", ali neće reći "Ja varim svoju hranu". Reći će, "Ja sklapam oči", ali neće reći "Ja rastem

kosu". Reći će: "Mrdam nožnim prstima", ali neće reći "Ja cirkulišem svoju krv".

Drugim rečima, ona se, kao ego, poistovećuje samo sa onim radnjama koje su voljne i kontrolisane; sve ostalo, sve spontane i nevoljne radnje, za nju su nepouzdane i potpadaju pod ne-sopstvo. Nije li čudno što se vi, uprkos zdravom razumu, poistovećujete samo sa jednim delom svog sveukupnog bića? Nije li  čudno što,  u najboljem slučaju, polovinu svog organizma nazivate "sopstvom". Kome onda pripada druga polovina?

U izvesnom smislu, ego oseća kao da je upao u zamku, kao da je postao žrtva neukrotivih ćudi sopstvenog tela. Zato ne čudi što ljudi koji osećaju da su zarobljeni u telu čeznu da dospeju u stanje, odmah ili nakon smrti, kada duša, lebdeći u vazduhu oslobo|ena tela, prekrivena samo nežnom beličastom koprenom, preuzima vrhovno vodstvo, neopterećena slabim i ranjivim telom. Sada je  jasno zašto mnogi vide zastrašujuću sličnost izme|u tela i greha.

Osetljivost tela na bol predstavlja dodatno opterećenje za ego. Potpuno je razumljivo što se ego užasava bola, patnje, preosetljivosti živih tkiva i golih živaca - i što nastoji da se udalji od izvora bola, da umrtvi i zamrzne telo kako bi oslabio njegovu osetljivost na  bolne  nadražaje. Mada ne može upravljati nevoljnim telesnim osetima, ego može, a tome i teži, da povuče svest iz tela, da ga u celosti umrtvi i liši svakog osećaja. To je ono što je Aurobindo nazvao "vitalni šok" - to je šok i uzmicanje svesti od ranjivog i smrtnog tela, uzmicanje koje umrtvljuje telo i iskrivljuje svest.

Me|utim, za umrtvljavanje tela plaća se visoka cena.  Jer  ako  je istina da telo predstavlja izvor bola, tako|e je istina da ono predstavlja izvor zadovoljstva. Ubijajući izvor bola, ego istovremeno ubija i izvor zadovoljstva. Nema više patnje ... ali nema ni radosti.

Tako prosečna osoba zamrzava svoje telo, ne razumevajući prirodu ovog zamrzavanja. čak ni ne zna da je zamrznuta. To dosta podseća na situaciju stvarne pojave promrzlina. žrtva promrzhna ne shvata šta joj se dogodilo, pošto je zahvaćeno područje lišeno svih oseta. Ne oseća ništa i čini joj se da je sve u redu.

Ovo postepeno otupljivanje tela je opšta posledica vitalnog šoka, napuštanja tela i razaranja kentaura. Ovo razaranje se, u manjem  ili većem obimu, dešava čak i zdravom egu. Jer, dok god se pois- tovećujete isključivo sa egom, vaše sopstvo po pravilu ne obuhvata niti integriše spontane procese organizma. Tako, čak i kada proširimo naš identitet sa persone na ego, uočavamo da nam na neki način nedostaje osećaj dubine, osnovni osećaj smisla, izvor unutrašnje  svesnosti  i osećajna pažnja. Iz toga sledi da se proces spuštanja mora nastaviti, da se mora napustiti usko poistovećenje isključivo sa egom i otkriti istovetnost sa čitavim psihofizičkim organizmom. Za terapeute koji rade na ovom nivou, to podrazumeva otkrivanje autentičnog, egzistencijalnog sopstva.

Sada ćemo ispitati na koji način možemo poništiti granicu izme|u tela

i uma, da bismo ponovo otkrili jedinstvo suprotnosti koje leži uspavano u dubinama našeg bića. "Ovaj razdor se ne može pre-vazići",  kaže Loven, "poznavanjem energetskih procesa u telu. Znanje je samo po sebi površna pojava i pripada području ega. čovek bi morao da doživi i oseti proticanje telesnih nadražaja. Me|utim, da bi to izveo, on mora  da napusti krutu ego kontrolu kako bi duboki telesni oseti mogli da isplivaju na površinu."

Ma kako prosto zvučalo, upravo u tome  leži teškoća  na  koju  skoro svaka osoba nailazi kada pokuša da stupi u dodir sa svojim telom. Ona neće osećati svoje noge, stomak, ili ramena, već će, po navici, misliti o svojim nogama, stomaku i ramenima. Pokušaće da ih opiše i tako izbegne da im direktno pokloni osećajnu pažnju. Radi se, naravno, o jednom od suštinskih mehanizama odvajanja od tela. Treba obratiti posebnu pažnju na našu sklonost ka konceptualiziji  osećanja, i uložiti izuzetan napor da bismo, barem privremeno, prekinuli sa navikom prevo|enja osećajne pažnje u misli i slike.

Povezivanje sa telom može se započeti na sledeći način: lezite na le|a, ispruženi na nekoj prostirci ili asuri. Samo sklopite oči, dišite duboko ali lagano, i počnite da ispitujete svoje telesne osete. Ne pokušavajte da bilo šta osetite, ne silite osećanja, samo dopustite da vaša pažnja protiče telom i motrite da li je u različitim delovima tela prisutan neki osećaj, bilo pozitivan ili negativan. Možete li,  na  pri-mer,  osetiti  svoje  noge, svoj stomak, svoje srce, genitalije, bedra, lobanju, dijafragmu, stopala? Uočite koji delovi tela vam deluju živo i osećajno, snažno i vitalno, a koji su mlitavi, tromi, beživotni, mračni, teskobni ili bolni. Istrajte  u  ovome barem tri minuta, i zapazite koliko često se doga|a da vaša  pažnja napusti telo i odluta u maštarenje. Zar  nije neobično to  što vam je teško da ostanete u svom telu tri minuta? Ako niste u telu, gde ste?

Nakon ovog početnog, možemo preći na sledeći korak: još uvek sklopljenih očiju, ležeći sa rukama postrance i lagano raširenim nogama, dišite veoma duboko ali lagano, uvlačeći dah od grla do abdomena, ispunjavajući najzad čitav trup. Zamislite, ako vam se svi|a, da su vaše grudi i  stomak obmotani  velikim balonom i da sa svakim udahom vi naduvavate taj balon do kraja. "Balon" treba lagano da se širi u grudima, a da se naduva snažno i potpuno u predelu abdomena. Ako u bilo kojem od ovih delova tela ne osećate blagu silu naduvanog balona, prosto pustite da se on naduva još malo, da dopre do tog dela tela. Tada nežno i lagano izdahnite, puštajući da se balon potpuno isprazni. Ponovite ovo sedam ili osam puta, održavajući blag ali postojan pritisak unutar balona tako da on naduvava abdomen i dopire do dna karlice. Naročito obratite pažnju na područja u kojima osećate teskobu, napetost, bol ili umrtvljenost.

Možete li osetiti kako je čitavo područje obuhvaćeno balonom jedna celina, ili vam se čini da je izdeljeno na grudi, abdomen, dno karlice, pri

čemu  je  svaki  segment  odvojen  od  ostalih  područjima  ili  pojasevima

teskobe, napetosti, ili bola? Uprkos manjim bolovima i nelagodama, počećete da osećate da se, zajedno sa balonom, vašim telom širi tanano zadovoljstvo i radost. Vi doslovce udišete zadovoljstvo i zračite ga kroz vaše telo-um. Nakon izdisaja, nemojte da izgubite ili iscrpite dah, već pustite da zadovoljstvo prožme čitavo vaše telo. Na taj način, suptilno zadovoljstvo teče kroz vaše telo-um i sa svakim ciklusom postaje sve potpunije. Ako u to niste sigurni, dovršite još tri ili četiri širenja daha, prepuštajući se zadovoljstvu.

Možda počinjete da shvatate zašto jogini nazivaju dah vitalnom silom

-     ne u filozofskom smislu, već u smislu osećanja. U toku udisaja, vi uvlačite vitalnu silu iz grla u abdomen, ispunjavajući svoje telo energijom i životom. Tokom izdisaja, vi otpuštate ovu silu i ona zrači kao suptilno zadovoljstvo i radost širom tela-uma.

Možete nastaviti sa "balonskim" disanjem, uvlačeći vitalnu silu iz grla do pupka (" hare"), ali pokušajte nešto drugo, da osećate izdisaj  kao vitalnu silu koja zrači na sve strane, iz abdomena prema svim delovima vašeg tela. Sa svakim uvlačenjem vazduha kroz grlo, vi punite haru vitalnošću. Sada, prilikom izdisaja, motrite dokle u svakoj nozi možete osetiti (ili slediti) zračenje vitalne sile ili zadovoljstva - do bedara, kolena, stopala? Ono na kraju treba da stigne tačno do vrhova nožnih prstiju. Ponovite nekoliko ciklusa ove vežbe, a onda pokušajte istu stvar sa gornjim ekstremitetima. Možete li osetiti kako se vitalnost osloba|a u vašim rukama, prstima, glavi, mozgu, i lobanji? A  onda, tokom izdisaja, pustite da ovo suptilno zadovoljstvo pro|e kroz vaše telo i otisne se u široki svet. Oslobodite svoj dah, kroz telo, do beskraja.

Kada spojimo sve ove komponente, dobijamo celokupan disajni ciklus: pri udisaju, uvlačimo dah iz grla do hare,  puneći  haru  vitalnom silom. Pri izdisaju, osloba|amo suptilno  zadovoljstvo  kroz  čitavo  telo- um u svet, u kosmos, beskonačnost. Kada ste to usavršili, počnite tokom izdisaja da rastvarate misli i otpušate ih u beskonačnost. Isto činite i sa svim bolnim osećanjima, bolestima, patnjama i bolovima. Pustite da osećajna pažnja prožme ta stanja, a onda da se vine u beskonačnost - iz

časa u čas u čas.

Sada prelazimo na neke pojedinosti ove vrste vežbanja. Sasvim sigurno bićete kadri da osetite kako vitalno zadovoljstvo i  osećajna pažnja cirkulišu lagano kroz vaše telo-um. Ali u svakom trenutku možete očekivati da nai|ete na neki utrnuo, umrtvljen deo  tela  lišen oseta, na jednoj strani, ili na područje zahvaćeno teskobom, na-petošću, bolom i kočenjem, na drugoj strani. Vi ste, drugim recima, osetili, prepreke (mini granice) potpunom toku osećajne pažnje. Većina ljudi neizbežno oseća teskobu i napetost u vratu, očima, anusu, dijafragmi, ramenima ili le|ima. Utrnulost se često javlja u karličnom području, genitalijama, srcu, donjem abdomenu, ili  udovima.  Važno  je  da otkrijete, što preciznije, gde su vaše blokade.  Za  sada,  nemojte pokušavati da ih se oslobodite. U najboljem slučaju to neće delovati, a u najgorem  ćete  samo  ojačati  blokade.  Za  sada  samo  prona|ite  gde  su

blokade, i mentalno označite to mesto.

Kada ste odredili mesto blokadama, možete početi sa procesom njihovog rastvaranja. Ali prvo moramo razmotriti šta znače te blokade i otpori - ti pojasevi teskobe, pritiska i napetosti koji zahvataju odre|ena područja tela. Videli smo da se na nivou ega osoba može opirati nekom impulsu ili emociji poričući da ih poseduje. Kroz mehanizam ego- projekcije, osoba će odvratiti svest od pojedinih senovitih težnji u sebi. Ako stvarno ima neprijateljska osećanja, ali to poriče, ona će ih projektovati i tako doživeti da je  svet  neprijateljski  nastrojen  prema njoj. Drugim recima, ona će, kao rezultat projektovanog neprijateljstva, osećati zabrinutost i strah.

šta se dešava u telu kada se ovo neprijateljstvo projektuje? Na mentalnom planu došlo je do projekcije, ali se  i  na  fizičkom  planu nešto neizbežno doga|a, pošto um i telo nisu razdvojeni. šta se dešava u telu kada potiskujute neprijateljstvo? Kako se, na telesnom nivou, potiskuje neko snažno osećanje koje teži da se isprazni kroz neki čin?

Ako ste veoma ljuti i neprijateljski raspoloženi, ta osećanja  ćete možda isprazniti kroz vrištanje, viku, mahanje rukama i pesnicama. Ove mišićne aktivnosti u suštini znače neprijateljsko raspoloženje, Tako, ukoliko hoćete da potisnete neprijateljstvo, to možete učiniti samo fizičkim potiskivanjem ovih činova mišićnog pražnjenja. Drugim recima, vi morate da upotrebite mišiće da biste sprečili ovo pražnjenje. Tačnije, vi morate da upotrebite neki od vaših mišića da biste sprečili rad nekih drugih vaših mišića. Posledica toga je rat izme|u mišića. Polovina vaših mišića bori se da isprazni neprijateljsko raspoloženje puštajući ga  da izbije, dok druga polovina nastoji da to spreči. To je kao da jednom nogom pritiskate gas, a drugom kočnicu. Sukob se završava nerešeno, pri čemu je utrošena ogromna količina energije, sa neto zaradom nula.

Kada potiskujete neprijateljsko raspoloženje, vi verovatno stežete mišiće vilice, vrata, guše, ramena i nadlaktica, jer to je jedini način na koji možete fizički "zadržati" izbijanje neprijateljstva. A potisnuto neprijateljstvo, kao što smo videli, obično ispliva u svesti u vidu straha. Tako, sledeći put kada se na|ete u zagrljaju neobjašnjivog  straha, uočite kako se vaše rameno područje povlači i diže, što je znak da zadržavate neprijateljstvo i stoga osećate strah. U ramenima više ne osećate težnju da se isprsite i napadnete; više ne

osećate neprijateljstvo; osećate samo jaku napetost, teskobu, pritisak. Vi imate blokadu.

Upravo je takva priroda blokada koje ste tokom vežbi disanja locirali u telu. Svaka blokada, svaka napetost ili pritisak u  telu,  u osnovi predstavljaju mišićno zadržavanje nekog zabranjenog impulsa ili osećanja. Suština je u tome da su blokade mišićne, na šta  ćemo  se kasnije za kratko vratiti. Za sada treba samo uočiti da su blokade  i pojasevi napetosti nastali kao posledica borbe izme|u dve mišićne grupe (duž mini-granice), od kojih jedna grupa nastoji da  isprazni impuls, a druga da ga zadrži. To se zove aktivno zadržavanje, "uz-državanje" ili inhibiranje. Vi sebe u izvesnim područjima doslovce gušite umesto da ispustite impuls koji je povezan sa njima.

Prema tome, ako otkrijete da ste napeti u predelu očiju, možda zadržavate želju da zaplačete. Ako otkrijete bolnu napetost u  predelu slepočnica, možda nesvesno stiskate vilice, pokušavajući da sprečite vrištanje, viku ili čak smejanje. Napetost u predelu ramena i vrata označava potisnuti ili zadržani bes,  ljutnju  ili  neprijateljstvo,  dok napetost u dijafragmi označava da hronično obuzdavate  i  zadržavate svoje disanje, u nastojanju da kontrolišete izražavanje nevoljnih osećanja ili osećajnu pažnju. (Prilikom takve samo-kontrole,  većina  ljudi zadržava dah). Napetost u donjem abdomenu i pri dnu karlice obično znači da je vaša svesnost o sopstvenoj seksualnosti potpuno odsečena, da ste taj predeo ukrutili kako biste osujetili slobodan tok vitalne sile daha i energije. A kada se - iz bilo kog razloga - to desi, vi prestajete da jasno osećate svoje noge. Napetost, krutost ili malaksalost u nogama obično znači nedovoljnu ukorenjenost, stabilnost, utemeljenost ili generalno nedostatak ravnoteže.

Tako je, kao što smo upravo videli, jedan od najboljih načina da se razume osnovno značenje odre|ene blokade, njeno lociranje u telu. Odre|eni delovi tela su povezani sa odre|enim emocijama. Velika je verovatnoća da nećete vrištati stopalima, plakati kolenima ili doživljavati orgazam u laktovima. Tako, ako se u odre|enom delu tela pojavi neka blokada, možemo zaključiti da je potisnuta  i  zadržana  neka  emocija koja odgovara tom delu tela. U vezi s tim, dela Lovena i Kelemana (navedena na kraju ovog poglavlja), predstavljaju izvrsne vodiče.

Pod pretpostavkom da ste sada manje-više utvrdili položaj glavnih osećajnih blokada, možete se upustiti u zanimljiv eksperiment: otpuštanje i rastvaranje samih blokada. Mada je to u osnovi shvatljiv i lako izvodljiv postupak, da bi se njegovi plodovi prepoznali u svesti potrebno  je  mnogo  rada,  truda  i  strpljenja.  Ako  ste  petnaest  godina

života utrošili na stvaranje odre|ene blokade, nemojte se iznenaditi ako ona ne iščezne zauvek za petnaestak minuta vežbanja. Kao i kod svih granica, potrebno je vreme da se ona rastvori u svesti.

Ukoliko  ste  i  ranije  nailazili  na  blokade,  shvatićete  da  kod  njih

najviše zabrinjava to što vam se čini da, bez obzira na uloženi trud, ne uspevate da ih ublažite, barem ne za stalno. Svesnim naporom volje možete učiniti da one popuste na nekoliko minuta, ali napetost (u vratu, le|ima, grudima) vraća se sa još većom silinom čim zaboravite na ovu "prinudnu relaksaciju". Neke blokade i napetosti -možda i većina njih - uopšte ne reaguju na relaksaciju. A ipak jedini nama poznati lek svodi se na bezuspešno nastojanje da svesno opustimo ove napetosti (pristup koji, protivno očekivanju, podra-zumeva iscrpljujući napor).

Drugim recima, izgleda kao da blokade nastaju same od sebe, mimo naše volje, potpuno nevoljno i neželjeno. Mi smo njihove žrtve i osećamo se krajnje nelagodno. Da vidimo onda zbog čega ovi nezvani  gosti uporno odbijaju da odu.

Prva stvar koju zapažamo jeste da su blokade mišićne, što smo već spomenuli. Svaka blokada je kontrakcija, stezanje, kočenje nekog mišića ili mišićne grupe. U pitanju je uvek neka grupa skeletnih mišića, u stvari, to može biti svaki skeletni mišić pod voljnom kontrolom. To su oni isti mišići koje koristimo da pokrenemo ruku, žvaćemo, šetamo, skačemo, stežemo pesnice, ili udaramo - oni su ti koji su obuhvaćeni blokadom.

Me|utim, iz ovoga sledi da blokade nisu - fizički to i ne mogu biti - nevoljne. Nije tačno da nastaju same od sebe. One jesu i moraju biti nešto što aktivno činimo sami sebi. Ukratko, mi smo promi- sijeno, namerno i dobrovoljno stvorili blokade, a dokaz za to je činjenica da su one stvorene isključivo voljnim mišićima.

Ipak, začudo, mi nemamo pojma da smo njihovi tvorci. Stežemo ove mišiće, i mada znamo da su stegnuti i napregnuti, ne znamo da ih mi aktivno naprežemo. Kada se pojavi blokada na nekom mestu, mi više ne možemo da opustimo ove mišiće, iz prostog razloga što ni ne znamo da smo ih stegli. Tako dolazi do privida da ovi blokovi nastaju sami od sebe (baš kao u svim nesvesnim procesima), pa nam se čini da smo bespomoćne žrtve sila "izvan" naše kontrole.

čitava ova situacija izgleda kao da štipam sebe, ali to ne znam. Kao da sam namerno uštinuo sam sebe, ali sam onda zaboravio  da  sam upravo ja izveo tu radnju. Osećam bol od štipanja, ali ne mogu  da shvatim zašto neće da prestane. Na ovaj način su sve mišićne tenzije usidrene u mom telu u stvari duboko utisnuti oblici štipanja sebe. Tako da ključno pitanje nije "Kako da zaustavim ili opustim ove blokade?" nego, "Kako da uvidim da sam ja taj koji ih aktivno stvaram?" Ako

štipate sami sebe, ali to ne znate, ništa neće vredeti što ćete zamoliti nekog da vam zaustavi bol. čim se vi pitate kako da zaustavite štipanje, to znači da niste svesni da to činite sami sebi. S  druge  strane,  kada uvidite da sami sebe štipate, tek onda, i samo onda ćete  spontano prestati to da činite. Kao što nećete ići okolo i raspitivati se kako da podignete  ruku,  tako  se  nećete  ni  raspitivati  kako  da  prestanete  da

štipate sebe. Obe te akcije su voljne.

Suština je, dakle, u tome da neposredno doživim da sam ja taj koji

steže mišiće, i da ne pokušavam da ih  opustim.  Sada  treba  da  učinim nešto upravo suprotno, što mi ranije nikada ne bi palo  na  pamet: trebalo bi da aktivno i svesno pokušam da pojačam odre|enu napetost. Namernim pojačavanjem napetosti uspevam da osvestim čin  štipanja sebe. Ukratko, počinjem da primećujem da sam sebe štipam, Vidim da bukvalno sam sebe napadam. Razumevanje koje sam ostvario sve više i više osloba|a energiju iz rata mišića, energiju koju mogu  da  usmerim prema okolini, a ne prema sebi. Umesto da sebe stiskam i napadam, mogu "napasti" neki posao, knjigu, dobar obrok, i tako ponovo naučiti ispravno značenje reci agresija: "Kretati se prema."

Ali postoji jedan drugi, jednako važan aspekt rastvaranja blokada. Upravo smo videli da pre svega treba namerno da povećamo pritisak ili tenziju jačim naprezanjem mišića. Na taj način svesno činimo nešto što smo nekada činili nesvesno. Ali, setite se da  su  blokade  i  napetosti imale jednu još važniju funkciju - da priguše osećanja i impulse koji su nam izgledali opasno, zabranjeno, ili neprihvatljivo. Ove blokade su bile, i još uvek jesu, oblici otpora prema odre|enim emocijama. Tako, ako imate nameru da ih rastvorite za stalno, moraćete da se otvorite prema emocijama koje leže pokopane ispod mišićnog grča.

Valja naglasiti da ova "pokopana osećanja" nisu nekakvi nezajažljivi i nadmoćni orgijastični prohtevi, niti nekakvi vidovi demonske posednutosti, ili zverski porivi za masakrom nad svojim najbližima  - ocem, majkom i braćom. Najčešće se radi o osećanjima veoma slabog intenziteta, koja samo naizgled poprimaju dramatične razmere, zato što su tako dugo bila zatočena u mišićima. Obično  se  ispoljavaju u vidu suza, jednog ili dva vriska, neinhibiranog orgazma, kao dobri stari izliv besa, ili besni nasrtaj na jastuke postavljene u tu svrhu. čak i ako iskrsne neka snažna negativna emocija - ako se javi neki jak izliv besa - to ne treba previše da vas brine, pošto se ne radi o glavnom delu  vaše ličnosti. U pozorišnoj predstavi, kada se neki  sporedni  lik  pojavi  na sceni prvi put, sve oči u publici ga prate, iako je on nebitan deo čitave predstave. Isto tako, kada neka negativna emocija prvi put ušeta na pozornicu vaše svesti, može se desiti da postanete privremeno opsednuti njom, me|utim i ona je samo delić u ukupnoj predstavi vaših emocija. Mnogo je bolje da je imate na oku nego da luta iza kulisa.

U svakom slučaju, ovo emocionalno pražnjenje, izbijanje neke do tada sputane emocije, obično će  se desiti  spontano čim svesno preuzmete odgovornost za pojačavanje napetosti u mišićima koji su stvorili blokade u odre|enim delovima vašeg tela. Kada primetite da namerno stežete mišiće, nastojte da otkrijete šta je to čemu se opirete dok to radite. Na primer, kada vidite da je neki vaš prijatelj na ivici plača, i kažete mu "Nemoj sad da zaplačeš!" on će verovatno briznuti u plač. U tom trenutku on namerno pokušava da zaustavi nešto što prirodno teži da se izrazi, a pošto je svestan svog pokušaja blokade, više ne može tako lako da potisne tu emociju. Na isti način, kada svesno preuzimate odgovornost za vaše blokade, koristeći postupak intenziviranja, potisnuta

emocija će početi da izbija na površinu svesti.

čitava procedura za ovakav eksperiment sa telesnom svesti mogla bi da izgleda ovako: Nakon što locirate blokadu - recimo napetost u vilicama, grlu, i slepočnicama - vi treba da joj poklonite punu pažnju, da otkrijete gde se nalazi napetost i koji  mišić  je  njome  obuhvaćen. Tada, lagano ali voljno možete otpočeti sa pojačavanjem te napetosti i pritiska; u ovom slučaju, stezanjem mišića grla, i stiskanjem zuba. Dok eksperimentišete sa pojačavanjem mišićnog pritiska, upamtite da vi ne samo da grčite mišiće, već i aktivno pokušavate da zadržite nešto unutra. Možete čak i ponavljati u sebi (ako se ne radi o stezanju viličnih mišića može i naglas), "Ne! Neću! Opirem se!"  tako  da  zaista  osetite  kako sami sebe štipate nastojeći da sprečite osećanje. Zatim lagano opustite mišiće - i istovremeno se sasvim otvorite prema bilo kojem osećanju koje ispliva na površinu. To može biti želja da zaplačete, da ugrizete, da povratite, da se nasmejete ili da vrisnete. Ponekad će na mestu gde je postojala blokada prostrujati zadovoljstvo. Za pravo osloba|anje blokiranih osećanja potrebno je vreme, trud, otvorenost i pošteno zalaganje. Ako imate neku tvrdokornu blokadu, za postizanje značajnijih rezultata sigurno će vam trebati mesec dana svakodnevnog petnaesto-minutnog "vežbanja". Blokada je oslobo|ena kada osećajna pažnja na svom putu ka beskonačnosti savršeno slobodno može da prostruji tim područjem.

Kada pomoću ovog  jednostavnog  postupka  prevladate  rascep izme|u uma i tela, voljnog i nevoljnog, hotimičnog i spontanog, doći će do bitne promene u vašem osećaju sopstva i stvarnosti. U meri u kojoj možete prihvatiti nevoljne telesne radnje kao deo sebe, po-čećete da prihvatate kao savršeno normalne sve one stvari koje ne možete da kontrolišete. Biće vam lakše da prihvatite ono što  ne  možete kontrolisati kao i da se prepustite spontanom životu, sa  verom  u dublje sopstvo koje prevazilazi površnu volju i gun|anje ega. Nije potrebna samo kontrola da biste prihvatili sebe. U stvari, vaš kentaur, vaše dublje sopstvo, leži izvan vaše kontrole. On je voljan i nevoljan, a obe njegove manifestacije su savršeno prihvatljive i vaše.

Dalje, prihvatanje voljnog i nevoljnog kao delova sopstva dovodi do toga da se više  ne  oscćate  kao  žrtva  sopstvenog  tela,  odnosno nevoljnih i spontanih procesa uopšte. Vi tada razvijate duboki osećaj odgovornosti, ne u smislu da svesno kontrolišete sve  što  se  dešava  i stoga snosite odgovornost, već u smislu da više nemate potrebu  da krivite ili hvalite bilo koga za to kako se osećate. Na kraju, vi ste taj duboki izvor svih nevoljnih i voljnih procesa, a ne njihova žrtva.

To što ste prihvatili da su nevoljni procesi deo  vašeg  sopstva  ne znači da sada možete da ih kontrolišete. Vi ne možete učiniti ništa da vaša kosa raste brže, niti da vaš stomak prestane da krči, niti da vaša krv poteče u suprotnom smeru. Saznanje da su nevoljni  procesi  isto toliko deo vas koliko i voljni, osloba|a vas okorele i beskorisne navike da snosite odgovornost za sve pojave, te opsesije da morate po svaku

cenu kontrolisati sebe i svoj svet. Protivno očekivanju, ova spoznaja donosi veći osećaj slobode. Vaš voljni ego može svesno da se bavi sa možda dve ili tri stvari istovremeno. A, s druge strane, vaš sveukupni organizam, bez ikakve pomoći vašeg ega, u istom trenutku uskla|uje doslovno milione procesa,  od složenog  procesa varenja  preko kompleksne neurotransmisije, do sre|ivanja pojmova i podataka. Za  to je potrebna beskrajno veća mudrost od površnih trikova kojima se ego tako ponosi. što više smo spremni da počivamo u kentauru, to više smo spremni da temeljimo svoj život na ogromnoj riznici prirodne mudrosti i slobode.

Većina naših svakodnevnih problema i briga proizlazi iz pokušaja da kontrolišemo procese kojima bi organizam upravljao savršeno kada se ego ne bi mešao. Na primer, ego greši kada nastoji da proizvede osećanje sreće, zadovoljstva ili proste životne radosti. Mi smatramo da je zadovoljstvo nešto što suštinski nedostaje u ovom trenutku, pa moramo da ga stvorimo sofisticiranim igračkama i napravama. To podgreva iluziju da se sreća i zadovoljstvo mogu pronaći u spoljašnjem svetu, iluziju koja je odgovorna za blokiranje zadovoljstva, tako da se sve završava našom žestokom borbom da do|emo do nečega što će nas kasnije sprečavati da doživimo radost.

Vratiti se kentauru znači spoznati da mentalno i fizičko blagostanje već kruže unutar sveukupnog psihofizičkog organizma. "Energija je večni užitak, koji dolazi iz tela", rekao je Blejk, a taj užitak ne zavisi od spoljašnjih nagrada ili obećanja. On izvire iz unutrašnjosti, i dostupan je u svakom trenutku. Dok ego živi u vremenu, očiju uprtih u buduće pobede, oplakujući prošle gubitke, kentaur uvek živi u nunc fluens-u, u konkretnoj sadašnjosti, koja niti prijanja za prošlost niti vapije za budućnošću, već svoje ispunjenje nalazi u punoći sadašnjeg trenutka (to nije večna sadašnjost, nunc stans, ali je korak u pravom smcru). Kentaurska svest je moćan lek za neprijatna iznena|enja koja donosi budućnost.

Ne samo da ćete naučiti da prihvatate sebe u voljnim i nevoljnim radnjama, nego ćete i razumeti da su, na dubljem nivou, voljno i nevoljno jedno. I jedno i drugo su spontane aktivnosti kentaura.  Već znamo da je nevoljno spontano. Ali čak i voljne radnje i važne odluke izviru spontano. Jer šta prethodi voljnom činu? Još jedan voljni čin? Da li ja hoću da hoću, ili se htenje dešava samo od sebe ? Ako je istina ovo prvo, da li ja onda hoću da hoću da hoću? Da li se odluke  javljaju spontano, ili ja odlučim da odlučim da odlučim? U stvari, negde duž puta

čak i voljne svrhovite radnje stiču se u prirodi kentaura, koja u osnovi sjedinjuje voljno i nevoljno. Iz ovog dubljeg nivoa sopstva izvire, kao

što kaže Kumarsvami "neprekidan, neproračunat život u sadašnjosti."

Najvažniji rezultat bilo koje terapije usmerene na ovaj nivo je suptilna ali sveobuhvatna promena u svesti, vaskrsavanje kentaura i otkrivanje prethodnog poistovećenja sa njim. Ovaj potencijal nije samo zbir  potencijala  ega  i  telesnih  potencijala,  već  celina  koja  uveliko

premašuje zbir svojih delova. Rečima Rolo Meja, "Ni ego ni telo ni nesvesno ne mogu biti 'autonomni', već postoje samo kao delovi celine. A upravo je ta celina osnova volje i slobode". široki potencijali ovakve "celine" jesu potencijali koji prate samo-ostva-renje (Goldštajn, Maslov), autonomiju (From, Rajzman), ili smisao života (Mej). Kentaurski nivo je ravan u kojoj funkcionišu i pokret za razvoj ljudskih potencijala, egzistencijalizam, humanistička terapija, a svi ovi pravci kao osnovnu pretpostavku imaju integraciju uma, tela i emocija  u  jedinstvo  višeg reda, "dublju sveukupnost".

Ovo nije pravo mesto za raspravu o samo-ostvarenju; sledeći citat od Maslova zaista govori sve. On pokazuje šta je samo-ostvarenje i koje su posledice kad neko propusti da se bavi njime:

Svi mi imamo potrebu da ostvarujemo više naših potencijala, imamo težnju ka samo-ostvarenju, ili punoj ljudskosti  ili ljudskom ispunjenju. (Ovo je) težnja za uspostavljanjem potpuno razvijenog i autentičnog sopstva..., sa naglaskom na integraciji (jedinstvu, celovitosti). Rastvaranje dihotomije u jedno više, obuhvatnije jedinstvo može se porediti sa za-celjenjem rascepa u

čoveku da bi postao celovitiji. (Ovo je takode impuls) da se bude bolji, najbolji što se može biti. Ako nameravate da u životu postignete  manje  nego  što  možete,  onda  vas  upozoravam  da

ćete biti duboko nesrećni do kraja života.

Kao što je Maslov sugerisao, samo-ostvarenje i smisao su u bliskom odnosu. Upravo iz tog razloga, kentaursko egzistencijalistički terapeuti su duboko zaokupljeni osnovnim smislom života. Ne egoističnim smislom, već nečim  što  seže  iznad toga. Jer, kada jednom razvijete ispravan i zdrav ego, šta onda? Kada jednom upoznate ciljeve svog ega, kada steknete kola i kuću i nešto samo-poštovanja, kada nagomilate materijalna dobra i steknete profesionalni ugled -kada jednom dobijete sve to, šta onda? Kada istorija za dušu izgubi smisao, kada materijalističke težnje u spoljašnjem svetu izgube privlačnost, kada postane sasvim jasno da predstoji samo sigurna smrt, šta onda?

Pronaći  smisao  u  životu  sa  stajališta  ega  znači  učiniti  nešto  u

životu, i sa tog stanovišta to je na mestu. Ali ono što je iznad ega prevazilazi tu vrstu smisla - to je smisao u kome se manje radi, a više postoji. Kao što neko reče, "Ako možeš biti, budi. Ako ne, veseli se i idi za poslovima drugih ljudi, radeći i ne radeći za druge, sve dok ne kloneš."

Pronaći kentaurski smisao u životu - fundamentalni smisao  -  znači otkriti da životni procesi sami po sebi donose radost. Smisao se nalazi ne u spoljašnjim delima ili posedima, već u unutrašnjim blistavim tokovima sopstvenog bića,  u  njihovom osloba|anju i povezivanju  sa  svetom, prijateljima, čovečanstvom u celini.

Pronaći istinski smisao u životu tako|e znači za  života  prihvatiti smrt, postati blizak sa idejom nestalnosti svega postojećeg, pustiti da sa

svakim svakim izdisajem čitavo telo-um utone u prazninu. Bezu-slovno se prepustiti smrti prilikom svakog izdisaja znači biti ponovo ro|en i obnavljati se sa svakim udahom. Na drugoj strani, ako se svakog trenutka uzmiče od smrti i nestalnosti to je kao da se svakog trenutka beži od života, pošto je to dvoje jedno te isto.

Sve u svemu nivo kentaura je stecište 1) samo-ostvarenja, 2) smisla, i 3) pitanja egzistencije ili života-smrti. A rešenje za sva ova traganja je u svesnosti čitavog tela-uma, u izlivu osećajne pažnje koja preplavljuje telo-um i čitavo psihofizičko biće. Kada se čovek pois-toveti sa egom / telom on u stvari menja oba, stavljajući ih u novi kontekst. Ego može da domaši zemlju - njegovu osnovu i podršku -a telo može da domaši nebo - njegovu svetlost i prostor. Granica je ukinuta, i bitka izme|u ovo dvoje je prestala, još jedan par suprotnosti se ponovo ujedinio, i prona|eno je dublje jedinstvo. Vi ste, po prvi put u životu, otelotvorili svoj um i opametili svoje telo.

PREPORUKE

Postoje brojne vrsne knjige koje se bave različitim aspektima kentaursko/egzistencijalnog nivoa. Naročito preporučujem Rollo May, Love and Will (New York: Norton, 1969); Karl Rodžers, Kako  postati ličnost (Beograd, Nolit, 1995); Ernest Becker, The Denial of Death (New York: Free Press, 1973).

Sto se tiče pristupa nivou kentaura, ima tri ili četiri koji se ističu.

Hata joga, metod koji je izdržao probu vremena, je jednostavan, efikasan  i  lak  za  samostalno  izvo|enje.  Vidi  Svami  Vishnudeva-

nanda, Complete lllustratedBook ofYoga (New York: Poscket, 1972). Vidite  takode  Bubba  Free  John,  Conscious  Exercize  and  the  Tran-

scendental Sun (San Francisko: Dawn Ilorse, 1977).

Geštalt terapija predstavlja izvrstan i teoretski zdrav pristup, za šta treba pogledati Perls, Goodman, and Hefferline, Gestalt Therapy (New York: Delta, 1951) Gestalt Therapy Verbatim (Lafavette: Real People Press, 1969). Prvi naslov naročito preporučujem, pošto je -pored klasičnog teoretskog izlaganja o geštalt terapiji - zamišljen i kao praktičan priručnik.

Važno izlaganje o uticajnim školama eksperimentalne terapije dao je

E.T. Gendlin u Focusing (New York: Everest House, 1979), a delo se bavi "nastavkom psihofiziološkog toka". Maslovljevi radovi su veoma značajni, ali pošto on na kraju ipak ide u pravcu transpersonalne orijentacije, njegova dela biće nabrojana u sle-dećem poglavlju.

Kombinacija elemenata noetičke analize i moćnih telesnih vežbi postoji u bioenergetskoj analizi, i ona  predstavlja  izvrstan  pristup kentauru. Me|utim, nije zgoreg spomenuti da su neki "praktičari" bioenergetike opsednuti telom i regresiraju u puko slavljenje fizičkog

tela i telesnih vežbi, kloneći se uvida na mentalnom i ego nivou kao i verbalizacije. Ove takozvane terapeute valja izbegavati - osim ako ne služe kao uvod u ego-terapiju ili pravu kentaursku terapiju. čini se Aleksandar Loven često uspeva da uspostavi dobru ravnotežu izme|u mentalnog i fizičkog; vidi "Betrayal of the Body (New York: Macmillan, 1967); Depression and the Body (Baltimore: Penguin, 1973). Vidi tako|e: Stanlev Keleman, Your Body Speaks Its Mind (New York: Simon and Schuster, 1975).