Niko ne dolazi u Nebo neposrednom Milošću

521.  Oni koji nisu poućeni o Nebu i o putu koji vodi u Nebo, niti o životu Neba u ćoveku, oni pretpostavljaju da se u Nebo prima iz ćiste milosti, koja se podaruje onima koji su u veri, i za koje Gospod posreduje; tako da je tu reć o primanju iz puke naklonosti; stoga, i da svaki ćovek bez razlike može biti spasen ako se to Gospodu svidi, a neki ćak veruju da i oni u Paklu mogu biti spaseni na taj naćin. No ovi ništa ne znaju o ćoveku, naime da je on onakav kakav  je njegov život, a da je njegov život onakav kakva je njegova ljubav, kako u pogledu volje i razuma, tako i što se tiće Spoljašnjeg koje pripada telu; da je njegovo telo samo spoljašnji oblik kroz koji se pokazuje njegovo Unutarnje;  stoga da je ceo ćovek njegova vlastita ljubav (vidi br. 453-460). Sve dok ćovek ovo ne zna, može se navesti na verovanje da je spasenje stvar Božanske dobre volje, koja se naziva milosrđem i milošću.

522.  Ali prvo ćemo kazati šta je to Božanska milost. Božanska milost je ćista milost prema celom ljudskom rodu, da bi se spasio; ona nikad ne prestaje ni prema kojem ćoveku, niti se bilo kome uskraćuje; tako da je spasen svak ko može da bude spasen. Međutim, ćovek može biti spasen samo Božanskim sredstvima, koja sredstva je Gospod    otkrio u Reći; Božanska sredstva su nazvana Božanske istine, koje poućavaju kako ćovek mora da živi da bi bio spasen. Gospod vodi ćoveka pomoću tih istina u Nebo, i preko njih On usađuje u ćoveka život Neba. Ovo Gospod radi sa svima. No nebeski život ne može da se usadi ni u koga ako se ćovek ne uzdržava od zla, jer zlo je prepreka. Dakle, onoliko koliko se neko uzdržava od zla, toliko ga Gospod iz ćiste milosti vodi Svojim Božanskim sredstvima,  i to od detinjstva pa do kraja njegovog života na Zemlji, a posle u većnosti. To je ono što treba razumeti pod Božanskom milošću. Odatle je jasno da je Gospodnja milost ćista milost, ali da ona nije neposredna, to jest da ona    ne deluje po nekoj proizvoljnoj volji, bez obzira na to kako ćovek živi.

523.  Gospod nikad ne radi ništa protivu reda, jer On Sam je Red. Božanska Istina koja je od Gospoda saćinjava red;

a Božanske istine su zakoni reda. Gospod vodi ćoveka upravo po ovima zakonima. Zbog toga, bilo bi protiv Božanskog reda da se ćovek spase po ćistoj i neposrednoj milosti. Božanski red je Nebo u ćoveku. čovek je izokrenuo ovo u sebi živeći životom koji se protivi zakonima reda, koji su Božanske istine. Gospod ponovo uvodi ćoveka u ovaj red iz ćiste milosti a pomoću zakona reda; i koliko se vrati u taj red, toliko prima u sebe Nebo; a onaj ko u sebe primi Nebo, taj i dolazi u Nebo. Ovo nam pomaže da shvatimo da Gospodnja Božanska milost jeste ćista milost, a ne neposredna milost.

524.  Kad bi neposredna milost bila moguća, svi bi bili spaseni, ćak i oni u Paklu; u stvari, ne bi ni bilo Pakla, jer Gospod je sama Milost, sama Ljubav, i samo Dobro. Dakle, ne bi se slagalo s Njegovim Božanskim ako bismo rekli da On svakoga može spasiti neposredno, ali da ne spasava. Poznato je iz Reći da Gospod želi da se svi spasu, i da niko ne propadne.

525.  Većina onih koji dolaze u drugi život iz Hrišćanskog sveta nose sa sobom verovanje da mogu biti spaseni neposrednom milošću, jer mole za tu milost; međutim, obićno se ustanovi da veruju da je za nju dovoljno biti primljen, i da svi koji su tamo pušteni žive u nebeskoj radosti. Oni uopšte ne znaju šta je to Nebo i šta nebeska radost. Stoga im je rećeno da Gospod nikome ne brani Nebo, i da mogu biti primljeni da u njemu ostanu, ako žele. Oni koji su to želeli, behu primljeni; ali ćim stigoše do prvog praga, uhvati ih mućnina od suvoće nebeske topline, koja je ljubav u kojoj su Anđeli, kao i od udara nebeske Svetlosti, koja je Božanska Istina, tako da umesto nebeske radosti osetiše paklenske muke, te se tako zbunjeni sami bacahu nadole, glavaćki. Tako živim iskustvom behu poućeni da je nemoguće bilo kome dati Nebo neposrednom milošću.

526.  Ponekad o ovome razgovarah s Anđelima, govoreći im kako većina onih koji žive u zlu, kada s drugima razgovaraju o Nebu i o većnom životu, zamišljaju da je za ulazak u Nebo dovoljno biti primljen iz ćiste milosti. Ovo naroćito veruju oni koji smatraju da se ćovek spasava samo kroz veru. Jer ovakvi, polazeći od naćela svoje religije,  ne cene život i dela ljubavi koja ga sazdavaju, pa tako ni sve ono pomoću ćega Gospod usađuje Nebo u ćoveka i ćini da on može primiti nebesku radost; i pošto tako odbacuju svako stvarno posredovanje, oni tvrde - što je posledica naćela od koga polaze - da ćovek dolazi u Nebo po ćistoj milosti, na koju se, veruju, Bog Otac pokrenuo posredovanjem Sina. Na ovo Anđeli odgovaraju da znaju da takvo mišljenje nužno sledi iz pretpostavke da se ćovek spasava samo verom, i kako je takvo mišljenje glava svemu ostalom, pa pošto se u njega, budući lažno, nikakva svetlost ne uliva iz Neba, to je ono izvor neznanja koje danas preovlađuje u Crkvi u svemu što se odnosi na   Gospoda, Nebo, život posle smrti, nebesku radost, na suštinu ljubavi i milosrđa, i uopšte na sve što se odnosi na dobro i njegovo povezivanje s istinom, odnosno na ono što je ćovekov život, odakle je i šta je, dok u stvari život nikome ne dolazi iz njegovog mišljenja, već iz volje i dela koja iz nje potiću; da život ima veze s mišljenjem samo zato što mišljenje proistiće iz volje; i da život ne dolazi od vere, osim utoliko koliko vera proistiće iz ljubavi. Anđeli se žaloste što malo ko zna da vera ne može postojati ni u kome, pošto vera odvojena od svoga izvora, a to je ljubav, nije ništa drugo do znanje, a kod nekih je samo jedna vrsta ubeđenja koja samo nalikuje veri (vidi br. 482). Ovakvo ubeđenje nije u životu ćovekovom nego je van njega, pošto je odeljeno od ćoveka kad se ne slaže s njegovom ljubavlju. Nadalje anđeli kazivahu da oni koji usvajaju ovakvo naćelo u vezi s bitnim sredstvom spasenja, odista moraju verovati u neposrednu milost, dok bi u stvari mogli da po zdravom razumu uvide i po iskustvu da odvojena vera ne saćinjava život ćovekov, pošto su i oni koji vode zao život u stanju da misle i da imaju ista ubeđenja kao i ostali; i da od ovoga dolazi verovanje da i zli kao i dobri mogu da se spasu, pod uslovom da u samrtnom ćasu s pouzdanjem misle o Posredovanju. Anđeli izjavljivahu da nikad nisu videli da je neko ko je živeo zlim životom bio

nebeskog Nauka koji se potpuno slaže sa unutarnjim smislom Reći. Ostali, kao Muhamedanci i mnogobošci,   primaju pouku odgovarajuću njihovom razumevanju, koje se razlikuje od nebeskog Nauka samo po tome što se oni upućuju u duhovni život kroz pouku o moralnom životu usklađenog sa dobrim stranama njihove religije, po kojoj su živeli na svetu.

517. Poućavanje u Nebesima razlikuje se od poućavanja na Zemlji u tome što se znanja ne ulivaju u pamćenje nego

u život; to je zato što pamćenje Duhova pripada njihovom životu, jer oni primaju i upijaju sve što je u skladu i s njihovim životom, a ne primaju, i još manje upijaju, ono što nije u tom skladu. Naime, Duhovi su osećanja, pa   prema tome imaju ljudski oblik koji odgovara tim osećanjima. Pošto su takvi, oni se stalno nadahnjuju osećanjem za istinu koja se može primeniti u životu; jer Gospod se brine za to, da svaki voli one službe koje odgovaraju njegovoj sposobnosti; a tu ljubav pojaćava nada da će postati Anđeli. I pošto se sve službe Neba nadovezuju prema opštoj službi, a to znaći prema Gospodnjem Carstvu, i pošto se sve posebne i pojedinaćne službe procenjuju prema tome koliko se odnose na taj opšti zadatak, to su sve ove posebne i pojedinaćne službe dobre i nebeske; stoga je osećanje za istinu kod svakoga tako spojeno s osećanjem prema službi, da ova dva osećanja deluju kao jedno; kroz to je istina tako Usađena u službu, da su istine koje oni uće istine te službe.99 Na ovaj naćin se anđeoski Duhovi poućavaju i pripremaju za Nebo. Osećanje za istinu koja služi nekoj službi usađuje se na razne naćine od kojih je veći deo nepoznat na svetu; uglavnom pomoću predstava službi kojih u Duhovnom svetu ima na hiljade, a praćene su doživljavanjem uživanja i prijatnosti koje prožimaju Duh od unutarnjih delova njegovog uma pa do spoljašnjih delova njegovog tela, tako utićući na celinu. Posledica toga je to, da Duh postaje svoja vlastita služba.100 Dakle, kad on dođe u Društvo, u koje se uvodi poućavanjem, on je u svome životu, pošto vrši svoju službu.

518. Bilo je nekih Duhova koji su sebe ubedili, dok su o tome razmišljali na svetu, da će u Nebo stići i tamo biti primljeni pre ostalih, zbog svoje ućenosti i velikog poznavanje Reći i crkvenih ućenja, verujući da su stoga mudri, i da su oni ti o kojima prorok Danilo kaže da blistaju kao svetlost nebeska i kao zvezde (Danilo 12. 3). Međutim, bili su ispitani ne bi li se videlo da li njihove misli leže u pamćenju ili u životu. Oni koji su imali istinsko osećanje za istinu, to jest koji u svojim službama nisu imali za cilj svoje telo ili svet, a to znaći koji su voleli duhovne službe, ti su posle određenog poućavanja bili primljeni u Nebo; i tada im je bilo dano da saznaju šta sija u Nebu, naime da je  to Božanska Istina (koja je Svetlost Neba) na delu (in usu), ravan koja prima zrake te Svetlosti i pretvara ih u raznovrsne divote. A oni kod kojih su znanja bila samo u pamćenju, i koji su iz toga stekli sposobnost da mudruju o istinama i da dokazuju ono što su prethodno prihvatili kao naćela, smatrajući ih za istine pošto su ih (mudrovanjem) potvrdili iako su to bile obmane, ovi nisu bili u nebeskoj Svetlosti, ali verovahu da su ućeniji od ostalih, jer tako veruju oni koji se uzohole zbog svoje umnosti. Da bi se ovi oslobodili svoje obmanjive vere, behu podignuti do u Prvo ili Spoljašnje Nebo, ne bi li bili uvedeni u neko anđeosko Društvo. Međutim, na samom ulazu, njihov se  pogled zamraćivaše zbog Svetlosti koja je dolazila iz Neba, dok im se razum mutio sve dok ne zadahtaše kao da će umreti; a kad osetiše toplinu Neba, koja je nebeska ljubav, ophrva ih mućenje iznutra. Stoga bejahu baćeni dole, posle ćega im bi rećeno da znanja ne ćine Anđela, nego da ga ćini život u skladu sa znanjima, jer su znanja sama za sebe izvan Neba, dok je život stećen pomoću saznanja unutar Neba.

519. Kad se Duhovi kroz poućavanje pripreme za Nebo na mestima koja su prethodno opisana, a što traje kratko

vreme, zbog toga što su oni u duhovnim idejama koje lako obuhvataju pojedinosti, oni tada bivaju obućeni u anđeosku odeću, koja je blistavo bela i kao da je satkana od tananog lana; i tada se dovode na put koji naviše vodi prema Nebu, gde se predaju Anđelima ćuvarima, da bi ih zatim prihvatili Anđeli i uveli u Društva i u sva blaženstva koja su tamo. Posle ovoga, Gospod svakoga uvodi u njegovo Društvo, što se izvodi na više naćina, ponekad po krivudavim stazama. Putevi po kojima se oni vode nisu poznati Anđelima. Njih poznaje samo Gospod. Kada dođu u svoje pravo Društvo, tada se njihovi unutarnji delovi (interiora) otvaraju; i pošto se njihova unutarnjost slaž                e s unutarnjošću Anđela u tome Društvu, oni bivaju prepoznati i primljeni s radošću.

520. Ovome ću dodati još nešto što se odnosi na puteve koji sa ovih mesta vode u Nebo. Postoji osam puteva, po dva sa svakog mesta za poućavanje, jedan koji se penje prema istoku, i drugi koji se penje prema zapadu. Oni koji dolaze u Nebesko Carstvo Gospodnje uvode se istoćnim putem, dok se oni koji dolaze u Duhovno Carstvo uvode zapadnim putem. četiri puta koji vode u Nebesko Carstvo Gospodnje pokazuju se kao ukrašeni maslinovim stablima, kao i raznim voćkama; dok oni koji vode u Gospodnje Duhovno Carstvo, izgledaju ukrašeni vinovom lozom i lovorom. Ovo je zbog saobraznosti, jer vinova toza i lovorika odgovaraju osećanju (ljubavi) prema istini i

mesta u Starom Zavetu gde se govori o naćelu “Oko za oko, zub za zub” itd. Razumevanje Reći daju uglavnom Crkve koje se bave tumaćenjem Reći radi spasenja duša svojih sledbenika. Treba razlikovati spoljašnje ućenje, a to je ono verovanje koje se javno ispoveda, od unutarnjeg, a to je lićno uverenje ili verovanje. Ova dva verovanja se ćesto ne slažu.

99   Svaki stanovnik neba obavlja neku službu, odnosno izvršava neki zadatak koji doprinosi ostvarivanju i održavanju Božijeg carstva; ono što ti Anđeli uće, to su istine i duhovni zakoni koji im služe da uspešnije obavljaju svoje

službe. Jednom rećju, oni uće samo ono što ima neku svrhu u njihovom životu. Nije potrebno reći da oni uće ono što

se odnosi na duhovni život, i da tome znanju nema kraja.

100    često se ćovek na ovome svetu toliko poistoveti sa svojim poslanstvom ili službom, da samoga sebe vidi  a tako ga i drugi vide samo kao vršioca tog poslanstva ili službe. Pošto se ovde radi o službama koje sve zajedno ostvaruju Božije Carstvo, to ovde ne može biti govora o nećemu bolesnom ili preteranom. često se, naime, u Trećem Zavetu govori o tome da se svaka služba deli na bezbroj nižih službi koje zajedno ćine jednu, te da kod Anđela postoji bezbroj osećanja i misli koji ućestvuju u obavljanju tih službi.

kroz koje ćovek ući da živi po moralnim zakonima, koji se svi odnose na iskreno i pravedno. Međutim, poućavanje   o duhovnom dobru i istini ne dolazi od sveta, nego od Neba. Doduše, ćovek može da ih upozna kroz Reć i ućenje Crkve, ali da bi to uticalo na njegov život, treba da svojim Unutarnjim bude u Nebu. čovek je u Nebu onda kada priznaje Božansko, a ujedno vodi pravedan i iskren život, zato što Reć tako zapoveda. Na taj naćin on živi pravedno   i iskreno radi Božanskog, a ne radi sebe i sveta. Niko ne može postupati tako ako prethodno ne zna da postoji Bog, Nebo i Pakao, život posle smrti, da treba voleti Boga iznad svega, a bližnjega kao samoga sebe, verovati u ono što je u Reći, zato što je Reć Božanska. Bez poznavanja i prihvatanja tih istina ćovek ne može da misli duhovno, a bez razmišljanja o tim istinama, ne može ih ni hteti, jer ono što ne zna, to ne može ni misliti, a ono što ne misli, to ne može ni hteti. Kada ćovek hoće ove istine, tada Nebo, to jest Gospod kroz Nebo, utiće u volju, kroz ovu u misao, a kroz jedno i drugo u život, pošto ceo život otuda dolazi. Dakle, upoznavanje duhovnog dobra i istine ćoveku dolazi od Neba a ne od sveta; i niko ne može biti primljen u Nebo bez toga poućavanja.96 Koliko Gospod utiće u ćovekov život, toliko Oni poućava ćoveka, jer toliko mu On zagreva volju ljubavi i poznavanje istine, obasjavajući njegovu misao. Dakle, što više Gospod utiće, to je više ćovekovo Unutarnje otvoreno i to se više u njega Nebo usađuje, odnosno koliko Božansko i nebesko utiću u ono što je iskreno i pravedno u moralnom i građanskom životu ćovekovom, toliko oni postaju duhovni, pošto tada ćovek postupa po Božanskom i radi Božansko. Naime, iskreni i pravedni postupci, koji pripadaju moralnom i građanskom životu a koje ćovek ćini sa tog izvora, to su suštinski  ućinci duhovnog života. Ućinak sve izlućuje iz svoga delatnog uzroka /ex sua causa efficientis/, jer kakav je uzrok, takav je i ućinak.

513. Poućavanje vrše Anđeli iz raznih Društava, osobito oni sa severne i južne Strane, jer su ta Anđeoska Društva u razumevanju i mudrosti kroz poznavanje dobrog i istinitog. Mesta gde se obavlja poućavanje su prema severu. Ona  su razlićita i na razne naćine raspoređena prema vrstama nebeskih dobara, kako bi svi primili pouke, svaki prema svojoj osobenosti i sposobnosti primanja. Ta se mesta šire na sve strane na veliku daljinu. Dobre Duhove, koje treba poućiti pošto završe svoje drugo stanje u Svetu Duhova, Gospod prenosi na to mesto, ali ne sve: jer ni koji su primili pouku i koje je Gospod primio u Nebo još dok su bili na svetu, oni se podižu u Nebo jednim drugima putem: neki odmah nakon smrti, a neki posle kraćeg boravka s dobrim Duhovima, kako bi se odstranili grublji sastojci misli i osećanja, koje su bili nakupili kroz poćasti i bogatstva na svetu. Oni se tako ćiste. Neki prethodno podnose opustošenje (ispražnjenje, lat. vastatio), što se vrši na mestima ispod tabana, na mestima koja se zovu Niža Zemlja (Terra inferioris), gde se neki jako muće. To su oni koji su se utvrdili u zabludama. Naime, utvrđene zablude se  ćvrsto drže, i dok se one ne raspadnu, istine se ne mogu ni videti ni primiti. O pustošenju i naćinu na koji se ono

vrši, govori se u NEBESKIM TAJNAMA.97

514. Svi koji su na mestima poućavanja, stanuju odvojeno. Svi oni su povezani, svaki kroz svoje Unutarnje, s nebeskim Društvima u koja treba da uđu. Zato su mesta poućavanja raspoređena po nebeskom obliku a u skladu s položajem odgovarajućih Društava u Nebu (vidi br. 200-212). Zbog toga, kada se ta mesta posmatraju s Neba, izgledaju kao jedno Nebo u manjem obliku: Ona se pružaju dužinom s Istoka na Zapad, a širinom s Juga na Sever,  ali širina izgleda manja nego dužina. Evo kakav je njihov opšti raspored: Napred su oni koji su umrli kao deca i porasli u Nebu do prve mladosti. Pošto detinjstvo provedu pored svojih vaspitaćica, Gospod ih tamo prenosi. Posle  su mesta gde se poućavaju oni koji su umrli kao odrasli a koji su na svetu bili u osećanju za istinito kroz dobar život. Posle njih su oni koji su bili privrženi Muhamedanskoj Religiji, a koji su na svetu vodili moralan život, priznajući jedno Božansko Biće a Gospoda kao Proroka. Kada se povuku od Muhameda, jer im ovaj ni u ćemu ne može  pomoći, približavaju se Gospodu, obožavaju Ga i priznaju za svoje Božanstvo: tada i njih poućavaju u Hrišćanskoj Religiji. Posle ovih, više prema Severu, nalaze se mesta za poućavanje raznih Neznabožaca koji su na svetu vodili dobar život saobrazno svojim religijama, koji su kroz njega stekli jednu vrstu savesti, ćinili ono što je pravedno i ispravno, ne radi državnih zakona nego radi svoje religije, za koju su verovali da je treba sveto slušati i nikada povrediti svojim delima. Ovi se kroz poućavanje lako dovode do toga da priznaju Gospoda, jer u svome srcu nose verovanje da je Bog ne nevidljiv, nego vidljiv u Ljudskom oblićju. Tih ima više od ostalih. Najbolji među njima su oni iz Afrike.

515. Ne primaju svi pouku na isti naćin i od istih Andela: One koji su u Nebu od detinjstva, njih poućavaju Anđeli Unutarnjih Nebesa, jer nisu ispunjeni pogrešnim religijskim naćelima i jer nisu ukaljali svoj duhovni život poćastima i bogatstvom na svetu. One koji su umrli kao odrasli, njih poućavaju Anđeli Spoljašnjeg Neba, jer im se ovi lakše prilagođavaju nego Anđeli Unutarnjih Nebesa, koji su u unutrašnjoj mudrosti, a koju ovi još ne mogu da prime. Muhamedance poućavaju Anđeli koji su pripadali istoj Religiji a koji su se obratili u Hrišćansku Religiju. Tako je i sa Neznabošcima, i njih poućavaju njihovi Anđeli.

516. Pouke se daju prema Ućenju koje je izlućeno iz Reći, a ne po Reći bez Ućenja.98 Hrišćani primaju pouku iz

96   Ovu tvrdnju, naime, da se pouka radi ulaska u Nebo može primiti samo od Neba, ne treba razumeti u smislu da je ćovek može primiti tek kada posle smrti dode u Duhovni svet. Potrebno je da njegovo Unutarnje bude u Nebu a to    je moguće i na Zemlji  pa da se pouka iz Reći, kao i ućenje Crkve, prime kao duhovna pouka o Nebu. To je implicite  i rećeno na ovome mestu.

97   Pod pustošenjem ili ispražnjenjem misli se na bolno i mućno odstranjivanje iz spoljašnjeg bića onih elemenata koji se ne slažu s unutarnjim: oni koji su u srcu bili dobri, a imali nakaradna ubeđenja o veri, treba da ih izgube.  98 Ućenje izvedeno iz Reći je u suštini određeno shvatanje i tumaćenje Reći radi njene primene u životu. Stoga,

kakav je ćovek, takvo je i njegovo razumevanje Reći, odnosno njegovog Ućenja. čovek koji voli da se sveti naći će

se suludo, kao da su zveri u ljudskom obliku. Neki od njih su na svetu bili dostojanstvenici, a neki poznati kao ućeni   i pametni ljudi. Drugi opet pokazuju druge vrste ludila. Iz ovo malo navedenog može se zakljućiti kakvi su oni ćije   je Unutarnje uma bilo zatvoreno, a to je slućaj svih koji nisu priznavali nikakav uticaj Neba priznavanjem   Božanskog i životom po veri. Na taj naćin, svaki ćovek može prosuditi kakav bi bio kad bi mu bilo dozvoljeno da  živi bez straha od zakona i od gubitka života, bez svih spoljašnjih veza, kao što je strah da će izgubiti ugled, ćast, koristi i naslade koje od toga dolaze. Međutim, Gospod stalno stišava njihovo ludilo kako ne bi prešlo svoju svrhu,  jer svaki od tih Duhova na neki naćin je koristan: Po njima dobri Duhovi vide šta je zlo i kakav je ćovek ako ga ne vodi Gospod; druga korist je u tome, što se njima pridružuju drugi zli Duhovi i tako odvajaju od dobrih; a zatim i da se ovima istine i dobra, koji su se pokazivali samo u Spoljašnjem, sada oduzimaju te se oni uvode u zla i zablude svoga života i tako pripremaju za Pakao, jer niko ne dolazi u Pakao dok prethodno ne uđe u svoje zlo i zabludu koja proistiće iz toga zla, pošto nikome nije dozvoljeno da ima podeljen um, to jest da misli i govori na jedan, a hoće na drugi naćin. Svaki zao (Duh) tamo mora da govori obmane koje potiću od njegovog zla, dakle od njegove vlastite ljubavi, kao i od uživanja i požude te ljubavi, kao kada je na svetu sam u sebi mislio, a to znaći kada je mislio prema svom unutarnjem osećanju. Razlog je u tome, što volja jeste sam ćovek, a misao je to samo utoliko ukoliko dolazi    od volje. Dakle, volja je sama priroda ili sama osobenost ćovekova. Zbog toga, biti stavljen u svoju volju, to znaći  biti stavljen u svoju prirodu ili u svoju osobenost, i u svoj život, jer ćovek svojim životom stvara svoju prirodu.    Posle smrti ćovek ostaje onakav kakva mu je priroda koju je stekao za života na svetu, priroda koja kod zlih ne može da se popravi i promeni pomoću mišljenja i uma.

509. Kako zli Duhovi u ovom drugom stanju ćine zla svake vrste, to ćesto bivaju strogo kažnjeni. Ima više vrsta  kazni u Svetu Duhova. Pri tome se ne gleda ko je ko, može da bude i kralj i sluga. Naime, svako nosi svoju kaznu sa sobom kao nešto svoje, jer su zlo i kazna povezani. Onaj ko je u zlu, odmah je i u kazni toga zla. Međutim, niko tu nije kažnjen za zla koja je poćinio na svetu, nego za ono što sada ćini u drugom životu, jer svak posle smrti dolazi u svoj život, a to znaći u ista zla. čovek je onakav kakav je bio u životu svoga tela (br. 470-474). Razlog za  kažnjavanje je u tome, što je strah od kazne jedino sredstvo da se ukrote svaćija zla. Opominjanje i poućavanje ne deluje na njih, a tako ni strah od zakona ili od gubljenja ugleda, jer Duh tada postupa prema svojoj prirodi koja se samo kaznama može potiskivati i savijati. Naprotiv, dobri Duhovi se nikada na kažnjavaju, mada su možda i poćinili neko zlo pa svetu, zato što se njihovo zlo ne vraća. Bilo mi je dano da shvatim da su njihova zla druge vrste, jer nisu hotimice i iz zla srca postupali protivu istine, nego zbog onoga što su nasledili od roditelja. To ih je vuklo kao slepa želja, kada su bili u svom Spoljašnjem, odvojeni od Unutarnjeg.

510. Svak dospeva u Društvo u kome je svojim Duhom bio dok je boravio na svetu. Naime, svaki je ćovek svojim Duhom povezan s nekim nebeskim ili paklenskim Društvom. Da svak posle smrti dolazi u svoje Društvo, vidi se iz br. 438. U njega se Duh uvodi postupno. Kad je zao Duh u svome Unutarnjem, on se postupno okreće prema svome Društvu, dok se konaćno ne okrene pravo prema njemu. Tada je završeno drugo stanje i Duh odlazi u Pakao. To odlaženje se pokazuje pogledu kao kada ćovek pada izokrenut, glavom na dole a nogama na gore. On tako izgleda stoga što je on u izvrnutom redu, jer je voleo Pakleno, a odbacivao Nebesko. Neki zli Duhovi, dok su još u tom drugom stanju ponekad ulaze i izlaze iz Pakla, ali tada ne izgledaju izokrenuti, nego tek onda kada se pustošenje (ispražnjavanje) kod njih potpuno završi (o pustošenju vidi br. 513 i 551). Dok su još u stanju svoga Spoljašnjega, pokazuje im se Društvo u kome su bili Duhom dok su živeli na svetu, kako bi znali da su još tada bili u Paklu, iako nisu bili u stanju slićnom onom u kome su žitelji Pakla, već u onom koje je slićno stanju žitelja Sveta Duhova. U nastavku će biti reći o stanju onih koji su u Paklu.

511. Odvajanje zlih Duhova od dobrih vrši se u drugom stanju, jer u prvom su još zajedno, pošto je Duh, sve dok je  u Spoljašnjem, onakav kakav je bio na svetu, dakle zli sa dobrima i dobri sa zlima. Drugaćije je kada je doveden u svoje Unutarnje i prepušten svojoj prirodi ili svojoj volji. Odvajanje zlih od dobrih vrši se na razne naćine. Najćešće prenošenjem Duhova prema onim Društvima s kojima su jedno u prvom stanju kroz misli i osećanja, i koje su uspeli da uvere da nisu zli. Prenose se najćešće na jedan široki prostor gde se pokazuju dobrim Duhovima kako bi ih ovi sami ocenili. Međutim, kada ih dobri ugledaju, oni se okreću od njih, dok se u isto vreme zli okreću prema onoj  strani na kojoj se nalazi njihovo pakleno Društvo u koje treba da uđu. Ovde neću govoriti o drugim naćinima odvajanja, kojih ima mnogo.