NIKAKVOG BARJAKA

       KO MOJIM USTIMA KAZUJE REČI?

 

 

Čitav dan mislim na to, pa noću i kažem.

Odakle sam došao, i šta bi trebalo da radim?

Pojma nemam.

Moja duša je iz nekog drugog mesta, siguran sam u to,

i nameravam da tamo završim.

Ovo pijanstvo počelo je u nekoj drugoj krčmi.

Kad prođem okolo i vratim se na to mesto

biću potpuno trezan. A dotle,

kao ptica sam s drugog kontinenta,

u ovoj ogromni krletki.

Bliži se dan kad ću prhnuti,

ali ko mi je to sad u uhu, ko sluša moj glas?

Ko mojim ustima kazuje reči?

Ko mojim očima posmatra svet? Šta je duša?

Ne mogu da prestanem sa pitanjima.

Kada bih okusio srk odgovora

mogao bih uteći iz ovog zatvora za pijance.

Ne dođoh ovde svojom voljom, i ne mogu tako da odem.

Ko god da me je doveo ovamo, moraće da me odvede kući.

Ovo pesništvo. Nikada ne znam šta ću reći.

Ne smišljam. Kada me prođe,

postajem gotovo nečujan i retko išta kažem.