Nije tako teško voditi život koji vodi u Nebo, kao što se veruje

528. Neki veruju da je teško voditi život koji vodi u Nebo, naime duhovni život, jer su ćuli da se ćovek mora odreći sveta, odbaciti želje tela, i da mora živeti duhovno; oni ovo shvataju tako, da misle da se moraju osloboditi svetskih stvari koje se uglavnom sastoje od bogatstva i poćasti; da neprestano moraju pobožno misliti o Bogu, spasenju i većnom životu; i da moraju provoditi život u ćitanju Reći i drugih pobožnih knjiga i, naravno, u molitvama. Oni misle da ovo znaći odricanje od sveta, i život u Duhu a ne u telu. Da stvari stoje sasvim drugaćije, beše mi dano da saznam iskustvom, a i kroz razgovore s Anđelima. Video sam da oni koji se na ovaj naćin odriću sveta i na ovaj naćin žive u Duhu, ne mogu da u svoj život prime nebesku radost, jer je njihov život tužan, a svako posle smrti produžava onaj život koji je imao na svetu. Naprotiv, da bi primio nebeski život, ćovek treba da živi u svetu i mora da radi i da ima dužnosti, da bi kroz moralni i građanski život primio duhovni. Duhovni život se ne može primiti ni na koji drugi naćin, niti se Duh pripremiti za Nebo; jer živeti unutarnjim životom, a ne u isto vreme i spoljašnjim, to je kao kad bi neko stanovao u kući koja nema temelja, i koja postupno tone te puca i raspada se.

529. Ako razumskim sredstvima ispitamo ćovekov život, naći ćemo da je on trostruk, da je duhovan, moralan i građanski, pri ćemu su ova tri života takva da se lako mogu razlikovati. Jer ima ljudi koji žive građanskim životom, ali ne i moralnim i duhovnim; tako isto, ima ljudi koji žive moralnim, ali ne i duhovnim životom; i na kraju, ima ih koji žive i građanskim i moralnim i duhovnim životom u isto vreme. Ovi žive nebeskim životom. Iz ovoga treba zakljućiti da duhovni život nije odvojen od prirodnog, odnosno od života u svetu, nego da je povezan s njim kao što je duša povezana s telom; a kad bi bili odvojeni, to bi bilo kao kuća koja nema temelja. Jer moralni i građanski život su u stvari duhovni život na delu, pošto želja da se ćini dobro pripada duhovnom životu, dok samo ćinjenje dobra pripada moralnom i građanskom životu; a ako su ove dve stvari odvojene, tada se duhovni život sastoji samo u mišljenju i govoru, dok se volja, ostavljena bez potpore, povlaći; a volja je srž ćovekove duhovnosti.

530. Da nije tako teško voditi život Neba, može se videti i iz sledećeg. Svak može da živi građanskim i moralnim životom; jer svak je uveden u taj život od detinjstva, i o njemu ući živeći u svetu. Pored toga, svak - bilo da je dobar ili loš - živi tako; jer ko ne želi da ga ljudi smatraju poštenim i pravednim? Skoro svak postupa izvana pošteno i pravedno. Duhovni ćovek treba da živi tako, s tom razlikom što on veruje u Božansko - i postupa ćasno i pravedno, ne samo zato što je to građanski i moralno ispravno, nego i zato što se to slaže s Božanskim zakonima. Pošto duhovni ćovek, u svemu što radi, misli o Božanskim stvarima, on je povezan s Anđelima u Nebu; i što duže tako živi, to je dublje s njima vezan; a kroz to se otvara njegov unutarnji ćovek, koji je u stvari njegov duhovni ćovek. Kada ćovek dođe u ovo stanje, tada ga prihvata i vodi Gospod, iako sam ćovek nije ovoga svestan; tada, sve što ćovek radi ćasno i pošteno, on to radi iz same ćastii poštenja, pri ćemu je njegova pobuda duhovna; naime, kad ćovek u nećemu ima duhovnu pobudu, to znaći da on postupa po samom poštenju i ćasti, odnosno iz srca. Izvana, njegova pravednost i njegova ćasnost izgledaju isto onako kao i ćasnost i pravednost prirodnog ćoveka, ili ćak ćoveka koji je paklenski; međutim, po unutarnjem obliku, oni su razlićiti. Jer rđavi ljudi postupaju pravedno i ćasno samo radi sebe i radi sveta; stoga, kad se ne bi bojali zakona i kazni, ili gubitka ugleda, ćasti, dobitka ili života, oni  bi u svakom pogledu postupali neiskreno i nećasno, pošto se oni ne plaše ni Boga ni Božanskog zakona, a to znaći njenim službama, dok masline i voćke odgovaraju osećanju (ljubavi) prema dobru i njegovim službama.