III.           POGLAVLJE

NEZNANJE

Jedino Mudrac može da postavi tačnu dijagnozu naših nevolja i da prepiše pravi lek. Jedino on može da rasplete zamršeno klupko ispravnog i pogrešnog znanja koje ispunjava naše umove.

Prvo što nam kažu Mudraci je da je uzrok svih naših patnji jedino u nama samima, a ne izvan nas. Kažu da je Buda rekao: "Vi sebi sami nanosite patnju; niko vas na to ne prisiljava." Mudrac sa Arunačale kaže to isto u odgovoru na pitanje da li u samom planu sveta postoji nešto korenito pogrešno: "Svet, onakav kakav jeste, sasvim je u redu; mi smo ti koje bi trebalo kriviti zbog pogrešnog načina mišljenja. Ono što treba da uradimo je da pratimo prvobitnu grešku do mesta odakle izvire u našoj podsvesti, i iskorenimo je. Tada će sve biti u redu".

Ovo otkrivanje i otklanjanje naše temeljne greške je jedini efikasni lek koji postoji; svi ostali su samo ublažavajuća sredstva. Najviše što se za njih može reći je da na svoj način pomažu da nas dovedu do pravog leka. Religiozna verovanja i prakse (koje dele svet) samo u toj meri imaju vrednost. Često samo zarobljavaju i oslabljuju um, i tako odlažu dan oslobođenja.

Zapravo, sa ove tačke gledišta, iskren i ozbiljan skeptik može da bude u daleko boljem položaju od zadrtog vernika - onog koji nema razuma da vidi da sve ove religije postoje zbog čovečanstva, a ne čovečanstvo zbog religija. Takav čovek se lakomisleno i neoprezno drži svojih verovanja kao stvarnih iskustava Istine, Istine po sebi, a ne kao sredstva kojom se ona stiče, pa čak i ne pomišlja da se njegova uverenja lako mogu pokazati kao pogrešna. Takozvani skeptik zapravo nije skeptik ako veruje da postoji nešto što je istinito, i da je jedino to važno. Slobodno se može reći da je onaj koji je predan istini najbolji od svih obožavalaca. Nijedan vernik nije vredan pažnje ako ne uspe da razume da je istina sve i sva, i da bi verovanja trebalo da se čuvaju kao sveta jedino radi istine. Takav čovek je u mnogo lošijoj poziciji od poštenog i ozbiljnog skeptika, jer je, pre svega, vrlo nerad da započne ispitivanje koje je prikazano u

ovim poglavljima. Zatim, ako ode kod Mudraca i od njega zatraži vođstvo, vrlo je lako moguće da će pogrešno razumeti ono što bi Mudrac mogao da mu kaže. Iz ovog razloga se dešava da Mudraci, po pravilu, ne iznose sva učenja na isti način svim ispitivačima. Oni kriju dublje istine od onih čiji umovi nisu otvoreni. Jer je pogrešno shvaćena istina pogubnija od samog neznanja. Ko god je, stoga, željan da u potpunosti primi uputstva od Mudraca, mora da bude spreman da ostavi po strani svoja verovanja. On ne sme da bude fanatično vezan ni za koju veru. Učenik otvorenog uma, koji poseduje malo, ili nikakvog knjiškog znanja, zbog toga je u boljoj poziciji od učenih, čiji su umovi porobljeni raznim verama.

Mi tada otvorenih umova odlazimo kod Mudraca i pitamo ga zašto smo zarobljeni željama i strahovima. On nam odgovara da je to zato što ne poznajemo sebe dovoljno dobro - mislimo da smo nešto što zapravo nismo.

Na prvi pogled može izgledati da je ovaj odgovor dvostruko pogrešan. Mi nismo sposobni da vidimo kako je ispravno znanje o sebi neophodno za ostvarenje ciljeva života. Želimo da znamo kako da pokorimo ovaj svet svojim prohtevima, ili, još bolje, kako da se prilagodimo svetu, tako da iz njega možemo da izvučemo najviše što možemo. Ne vidimo kako pravilno poznavanje sebe može da nam bude od pomoći u svemu ovome. I drugo, potpuno smo ubeđeni da sebe zaista poznajemo dovoljno dobro.

Verujemo da je znanje od velike vrednosti i trudimo se da saznamo istinu o svemu na šta nailazimo u životu. Čak smo u ovome toliko fanatični, da tekovinu znanja smatramo prinudnom obaveznom za sve. A sve ovo znanje se tiče sveta - ne nas samih. Tokom vekova, svaki pojedini narod, ili grupa naroda, nagomilavala je ogromne hrpe znanja - istoriju, geografiju, astronomiju, hemiju, fiziku, etiku, teologiju, biologiju, sociologiju, čak i ono koje ponosno nazivamo filosofijom ili metafizikom. Ako je sve ovo znanje, onda je zajedno sa njegovim nagomilavanjem moralo da dođe do postojanog porasta ljudske sreće. Međutim, to nije tako.

Može se tvrditi da nam je nakupljeno znanje dalo veću prevlast nad slepim silama Prirode, i da je zato korisno. Međutim, nije tako. Jer, ova prevlast je nesrećnom sudbinom data nekolicini, a što je veća ova neravnoteža, dublja je degradacija i očaj u koji tonu mase.

Uviđanje njihove nesmanjene bede može samo da zatruje ono malo sreće - ili prividne sreće - namenjenu nekolicini srećnih koji nisu potpuno sebični. Milenijum, koji su naučnici već  zaboravljenog doba predskazivali, sada je udaljeniji nego ikada. Zapravo, nauka je dovela svet do stanja u kojem sam život ljudske rase biva ozbiljno ugrožen. Ne. Krajnja je zloba - nedostojna onoga ko teži čistoj i nepomućenoj sreći - da ostane pri tvrdnji da je sve ovo znanje bilo za nekoga korisno. A ovo bi trebalo da nas dovede do sumnje da li je ovo uopšte znanje. Možemo da sumnjamo da sreća može da se zadobije kroz ovakvu vrstu znanja. Učenja Mudraca potvrđuju ovu sumnju. Mudrac sa Arunačale ide čak toliko daleko da je okarakterisao sve ovo znanje kao neznanje.

Jednom prilikom je mladić koji je tek završio fakultet (posebno se bavio naučnim proučavanjem), došao kod Mudraca i pitao ga o "šupljem zidu neznanja" s kojim se naučnik suočava u svojoj potrazi za konačnom istinom univerzuma. Istražujući "beskonačno malo", bio je u mogućnosti samo da nagađa o postojanju i ponašanju određenih misterioznih entiteta nazvanih elektroni, protoni, pozitroni i neutroni, ali nije mogao da dopre do njih i da ih spozna neposredno. Da i ne govorimo o pronalaženju jedine konačne supstance, uzroka svega. S druge strane, u svojim istraživanjima "beskonačno velikog", nije mogao da dopre dalje od nebule ili zvezdane prašine, za koju se pretpostavljalo da je sirov materijal kreacije. Niti je mogao da otkrije tajne temelja sve objektivnosti, naime, vremena i prostora.

Mudrac je odgovorio da ispitivanje spoljašnjeg sveta nikada ne može da odvede ničem drugom do neznanju. Rekao je da kada neko nastoji da zna nešto drugo osim samog sebe, ne starajući se da spozna istinu o sebi, znanje koje se tako stiče nikako ne može da bude pravo znanje. (Ulladu Narpadu, stih 11).

Ovo može da nam izgleda kao vrlo čudan razlog zbog kojeg se diskredituje celokupno ljudsko znanje jednim zamahom. Međutim, malo nepristrasnog razmišljanja jasno će pokazati da je Mudrac u pravu. Prvo, kao što smo videli, ovo znanje je već sumnjivog porekla jer nije uspelo da doprinese ljudskoj sreći. Drugo, ne postoji ništa što liči na pravu usaglašenost onih koje smatramo znalcima. Često za ovaj nedostatak usaglašenosti ljudi i ne saznaju, jer većina onih za koje se pretpostavlja da znaju, žive u slozi praveći buku, dok su

oni koji mnogo više znaju - ne slažući se sa većinom - praktično u tišini. A zaista se često dešava da su ovi u pravu, a ne bučna većina osrednjih umova. Običan čovek pretpostavlja da postoji nauka, nezavisno od naučnika. Međutim, kao u religiji i filosofiji, tako i u nauci postoje razlike u mišljenju, usled razlika u urođenoj inteligenciji i karakteru. Gospodin Bernard Šo je primetio da je preobraćanje divljaka u hrišćanstvo zapravo preobraćanje hrišćanstva u divljaštvo. Divljak ne prestaje da bude divljak time što ga pokrste i poduče katehizmu. Pokušaj pronalaženja istine zahteva od tragaoca određeno savršenstvo uma i srca, koje je zasigurno retko. Univerzalno obrazovanje sigurno nije uspelo da uveća broj zaista kompetentnih istraživača. Prema tome, proizilazi da iste činjenice različite ljude dovode do različitih zaključaka. Zbog toga moramo da se složimo da je Mudrac, ipak, možda u pravu.

Objašnjenje koje je Mudrac dao jeste: da bi neko znao istinu o bilo kojoj stvari, mora prvo da poznaje sebe. On pritom misli da onaj ko ne poznaje sebe, od početka pravi grešku koja iskrivljuje sve znanje koje zadobija svojim ispitivanjima. Znalac Sopstva oslobođen je mogućnosti da načini ovu grešku, pa je zato jedino on kompetentan da pronađe istinu o svetu ili o stvarima u svetu. Osobenost tobožnjeg znalca neizbežno oblikuje znanje koje stiče. Sticanje pravog znanja bi bilo moguće samo ukoliko bi tobožnji znalac bio opremljen za takvu potragu.

Ovo je istinsko objašnjenje činjenice, koju bi mnogi porekli, zašto je nauka pretrpela neuspeh. Naučnik smatra da nema potrebe da dobro poznaje sebe. U svakom slučaju, on započinje svoje istraživanje objektivne stvarnosti sa određenim pogrešnim predstavama o sebi.

Ali, zar mi ne poznajemo sebe? Mi mislimo da se znamo. Prosečan čovek je vrlo siguran da dobro poznaje sebe. Verovatno ne bi ni mogao da uvidi da nije u pravu, čak i ako mu to kaže Mudrac. Da bi se uočila i priznala činjenica da ne poznajemo sebe, da su sve one predstave koje smo negovali bile pogrešne, neophodan je vrlo napredan i vrlo pročišćen um. Mudraci nam kažu da su naše predstave o sebi smesa istina i grešaka.

Jednom je nekoliko sledbenika religije koja veoma osuđuje korišćenje "idola", došlo kod Mudraca i počelo da mu postavlja

pitanja. Cilj im je bio da od Njega dobiju priznanje da je pogrešno obožavati idol kao Boga. Jedan od njih je pitao Mudraca: "Ima li Bog neki oblik?" Mudrac je odgovorio: "Ko kaže da Bog ima oblik?" Čovek je tada upitao: "Ako je Bog bezobličan, nije li onda pogrešno obožavati Ga u idolu?" Mudrac je rekao: "Pusti Boga na miru: reci mi da li ti imaš oblik?" Pitalac je bez oklevanja odgovorio: "Da, ja imam oblik, kao što vidite." Mudrac je rekao: "Šta! Da li si ti ovo telo koje je visoko oko metar i nešto, tamne puti, sa bradom i brkovima?" "Da". "Ako je tako, zašto telo ne kaže onima koji se spremaju da ga odnesu na spaljivanje: 'Ne, ne, ne smete me odvesti. Ova kuća je moja i hoću da ostanem ovde!'" Tada je sagovornik konačno uvideo gde je pogrešio, i rekao: "Nisam bio u pravu; ja nisam telo; ja sam život koji obitava u njemu." Tada je Mudrac objasnio: "Slušaj. Sve do sada si ozbiljno verovao da si ovo telo, ali sada vidiš da nisi bio u pravu. Shvati, ovo je prvobitno neznanje. Iz njega neminovno izrasta celokupno neznanje koje porobljava ljude. Sve dok ovo osnovno neznanje opstaje, ne znači puno da li smatraš da Bog ima formu ili je nema. Ali kada ovo osnovno neznanje nestane, sa njim će i sva ostala nestati." Mudrac, vidimo, postavlja dijagnozu bolesti - ropstvo željama i strahovima - kao nečega što je izazvano nepoznavanjem našeg istinskog Sopstva, i pogrešnom pretpostavkom koja iz toga sledi, da je telo Sopstvo. A ovo se potvrđuje zapažanjem da se želja i strah javljaju zbog tela.

Većina od nas nije ništa mudrija od sagovornika u ovom dijalogu. Svi smo potpuno ubeđeni da je telo koje je neprekidno u našim mislima i koje je predmet sve naše zabrinutosti - sopstvo. Prethodni dijalog takođe pokazuje da ovo verovanje nije ispravno.

U prethodnom dijalogu sagovornik je verovao u besmrtnost Sopstva, prema tome, nije mogao drugo, nego da prizna da je pogrešio. Međutim, postoje materijalisti i ateisti koji ostaju pri tvrdnji da ne postoji drugo Sopstvo osim tela. Ali, kada za svog učitelja imamo Mudraca, argumenti ovih ljudi nemaju značaja. Jer Mudrac govori sa autoritetom direktnog iskustva, i mi smo daleko spremniji da verujemo njemu nego ovim polufilosofima. Ipak, Mudrac ne koristi mnogo reči, niti kaže: "Moraš mi verovati, jer ja o ovoj činjenici imam znanje iz prve ruke". Naprotiv, on nastoji da nas ubedi pomoću argumenata koji se zasnivaju na našem sopstvenom iskustvu.  Verovatno  teško  može  da  se  uvidi  puna  snaga  ovih

argumenata, sve dok se celokupno njegovo Otkrovenje ne usvoji. Za sada ćemo se zadovoljiti sažetim prikazom tih argumenata. Na prvom mestu, Sopstvo neprekidno postoji u sva tri stanja bivanja koja su nam poznata, naime, budnosti, snu i spavanju, dok telo postoji samo u prva dva, ali ne i u trećem. Ovo neće biti sasvim ubedljivo, posebno onima čiji su umovi duboko zapleteni u materijalistički način razmišljanja. Međutim, čak i oni mogu da vide da postoji stanje naime, spavanje - u kojem Sopstvo postoji bez tela.

Drugi argument je da je Sopstvo jedina neosporna stvarnost, dok se u stvarnost svih ostalih stvari uključujući telo, pa čak i um - može posumnjati. Ovaj argument će se razumeti kada dođemo do poglavlja o svetu. Kada budemo uvideli punu snagu ovih argumenata, više nas neće zanimati argumenti materijalista.

Ali tada neko može da upita: "Šta je sa onim obožavaocima i filosofima koji se izjašnjavaju da znaju da telo nije sopstvo, koji nikako ne mogu da veruju da su telo i sopstvo identični, pošto čvrsto veruju u postojanje Sopstva različitog od tela? Ovi tvrde da je duša krajnje suptilno biće koje stanuje u telu kao što čovek stanuje u kući, koristeći telo neko vreme, i napuštajući ga da bi nakon toga nastanila novo. Nisu li oni svojim nepokolebljivim verovanjem zaštićeni od ove iluzije? Da li su i oni neznalice, kao sagovornik u prethodno navedenom dijalogu?" Istina je da oni na početku misle da su zbog svojih verovanja iznad običnih ljudi. Međutim, blagovremeno se otrezne. Tada uviđaju da je njihovo znanje samo teorijsko - ne i praktično - i da nisu ni u kom slučaju bolji od ostalih. Nalaze kako još uvek brkaju telo - grubo ili suptilno - sa Sopstvom, isto kao što čine ostali. Ako je telo malo rastom, i oni su mali; ako je visoko, i oni su visoki; ako je svetle puti, i oni su svetli; ako je slabo i bolesno, i oni sami su takvi, a ako se ono oporavi, i oni postaju krepkiji. Na isti način se odnose i prema umu kao da je Sopstvo: ako je um pažljiv, veseo, bistar, ili suprotno, i oni sami su takvi. Ropstvo želji i strahu nije manje nego ranije, možda je čak i veće, zbog njihovog pojačanog samopoštovanja.

Mudraci su nam rekli da ćemo prestati da se poistovećujemo sa telom - i na taj način jednom za svagda biti oslobođeni patnje koja dolazi kroz njega - jedino kada dostignemo direktno iskustvo stvarnog Sopstva. Baš kao što sada imamo direktno iskustvo tela kao Sopstva, tako moramo da imamo direktno iskustvo Sopstva

kakvo zaista jeste. Uzrok ovom neznanju je ukorenjena  navika misli, koja je uzgajana u umu usled dugog ponavljanja pogrešnih akcija i mišljenja. Iz ovoga su proizašle brojne vezanosti za stvari. Ove misaone navike formiraju samu strukturu uma. Puko uvođenje suprotne misli - koja je vrlo slaba, baš kao novorođenče - malo će šta promeniti. Um će i dalje teći istim kanalima navika; i dalje će biti podložan istim privlačnostima i odbojnostima. Ovo će tako biti jer, mada je moguće da učen filosof povremeno oseti da nije telo, on ne može sa istom lakoćom da dođe do osećanja da nije um. Ovo dvostruko neznanje prestaće jedino kada se Sopstvo spozna - ne teorijski, već praktično, tj. stvarnim iskustvom Sopstva.

Sve dok ne osvane to ostvarenje, za filosofa se ne može reći da je odbacio neznanje. Ono će opstati u svoj svojoj snazi. Njegova učenost ne menja ništa čak ni u njegovom karakteru. Zapravo, kako Mudrac ističe, (Ulladu Narpadu Anubandham, stih 36), učeni filosof čak lošije prolazi od drugih ljudi. Njegov egoizam raste jer je ponosan na znanje; njegovo srce se opterećuje novim vezanostima - od kojih su nepismeni oslobođeni koje mu ne ostavljaju nimalo vremena za poduhvat pronalaženja stvarnog Sopstva. Često je čak nesvestan hitne potrebe pripremanja sebe za taj poduhvat usklađivanjem sadržaja svog uma i usmeravanjem njegovih energija ka Sopstvu, umesto ka svetu. Iz toga sledi da onaj ko Sopstvo poznaje jedino iz knjiga, ne zna o njemu ništa više od skromnih ljudi. Zato njemu Mudrac liči na gramofon: on je za njegovu učenost isto što i gramofon za dobre ploče, koje uvek iznova pušta. (Ulladu Narpadu Anubandham, stih 35)

Knjige, trebalo bi da zapamtimo, nisu ništa više od putokaza na putu do mudrosti koja nas oslobađa. Te mudrosti nema u samim knjigama. Sopstvo koje treba da spoznamo je unutra, a ne spolja. Tek kada se otvori oko mudrosti, Sopstvo će se otkriti u svoj svojoj slavi i sjaju, direktno, bez posrednika. Međutim, proučavanje knjiga daje predstavu da je Sopstvo nešto spolja, što treba da se spozna kao objekat, posredstvom uma.

Ogromna zbrka koja preovladava u filosofskim i teološkim spekulacijama izazvana je, kaže Mudrac, ovim neznanjem. Svako je potpuno ubeđen da teško razumljiva pitanja koja se tiču sveta, duše i Boga, mogu konačno i zadovoljavajuće da se reše intelektualnom spekulacijom, potkrepljenom argumentima koji se crpe iz običnog

ljudskog iskustva koje je takvo kakvo jeste zbog ovog neznanja. Filosofi i teolozi su se prepirali od samog početka kreacije - ako je uopšte i bilo kreacije - o prvobitnom uzroku, načinu stvaranja, prirodi vremena i prostora, i tako dalje, u beskraj. Međutim, nije se došlo do neke konačne istine. Mudrac nam objašnjava da nema konačnog zaključka koji ne može da bude uzdrman novim, ili prividno novim argumentima koje iznose novi sagovornici - sve dok se ne ostvari stvarno Sopstvo. Za onoga ko je ostvario Sopstvo, ovi sporovi se okončavaju. Za ostale se sigurno nastavljaju, osim ako poslušaju savet Mudraca da sva ova pitanja ostave po strani i da se svim srcem posvete traganju za Sopstvom. Moramo da prihvatimo učenje Mudraca o ovome bar privremeno, da nam ove rasprave više ne bi odvlačile pažnju od traganja, ili da prepoznamo duboku istinu da ovakva pitanja nisu ni od kakve važnosti, i da na njih nije potrebno da se odgovori. Jedino što je potrebno je pronaći Sopstvo. Ova pitanja se javljaju, ako se uopšte i javljaju, samo onima koji smatraju da su um i telo Sopstvo. (Ulladu Narpadu Anubandham, stih 34)

Na taj način shvatamo da je uzrok svih naših patnji neznanje stvarnog Sopstva. Ovo neznanje mora da se otkloni ako želimo da uvek uživamo u stvarnoj sreći. Otklanjanje uzroka je jedini pravi lek. Sve ostalo je samo ublažavajući tretman koji kasnije čak može da šteti i pogorša bolest. Ovog neznanja možemo da se otarasimo jedino stvarnim iskustvom Sopstva.

Ovo nije lak zadatak jer je instrument pomoću kojeg moramo da ga se rešimo, um. On mora da se okrene od svega i ustremi na istinsko Sopstvo. Međutim, um nije spreman da se okrene od svojih uobičajenih preokupacija. Ako se okrene na silu, neće se dugo zadržati, i uskoro će se ponovo vratiti starim sadržajima. Ovo se dešava zato što je um pun predstava koje su potomstvo ovog neznanja, a ove predstave se, prirodno, hvataju oružja da brane život svog roditelja, neznanje, jer je njegov život takođe i njihov. Zato moramo da uništimo sve predstave u umu.

Budući da su sve one potomstvo prvobitnog neznanja, po svoj prilici su lažne. A očigledno je da se lažno znanje protivi osvitu Istine. Stoga je potrebno da ispitamo ove predstave i da ih odbacimo ako se pronađe da su netačne, ili čak samo sumnjive. Jedino tako

ćemo se sačuvati od izdajničkih pobuna iza naših leđa, dok smo zaokupljeni traganjem za stvarnim Sopstvom.

U ovom ispitivanju mora da nas vodi apsolutna  predanost Istini. Gita nam kaže: "Onaj ko voli Istinu i preda svo svoje biće ljubavi prema Istini, pronaći će je." Ovaj preduslov je vrlo važan. Zasigurno ne može da postoji delimična ljubav prema Istini. Takva ljubav podrazumeva ljubav prema neistini u većoj ili manjoj meri. Savršena ljubav prema Istini znači savršenu spremnost da se odbaci sve za šta se pronađe da je neistinito, kao rezultat nepristrasnog ispitivanja. Ona podrazumeva i sposobnost da izložimo temeljnom ispitivanju sva verovanja koja sada imamo o svetu, duši i Bogu, bez vezivanja za njih. Obeležje Istinoljupca je to što on za svoja verovanja nije vezan ništa više nego za tuđa. On se drži tih verovanja kao privremenih i može smireno da kontemplira o mogućnosti da pronađe kako su prevaziđena i zaslužuju da budu napuštena. Oslobođenost od vezanosti za svoja verovanja je ono što nekome omogućuje da sprovede nepristrasno ispitivanje njihovih valjanosti. Ako uvidi da su ta ispitivanja neopravdana, on ne samo da ih se odriče, već se uvek čuva njihovog mogućeg povratka, sve dok ona ne izgube svoj snažan uticaj na njega. Stoga moramo da se potrudimo da budemo predani Istini i jedino Istini, neokaljanoj greškama. Radi nje moramo da se odreknemo ljubavi koju imamo prema našim sadašnjim verovanjima, tako da Istina može suvereno da vlada u našima srcima, kada je pronađemo.

Ono što je poznato kao filosofija je samo ovo nepristrasno pomno ispitivanje svih naših predstava celokupnog sadržaja našeg uma. Jedino je ovo istinska filosofija. Sve ostalo je pseudo-filosofija. Slobodno se može reći da su pseudo-filosofi oni koji ili nisu razumeli činjenicu da nemaju znanje o Sopstvu, ili su sasvim zadovoljni dok ostaju pod uticajem tog neznanja.

Sada ćemo da razmotrimo kako da budemo sigurni da ćemo u našem filosofiranju izbeći zamke koje se skrivaju na našem putu, i stići do zapažanja koja neće biti štetna u Traganju za istinskim Sopstvom.