II

NEVOLJA U NEUROBIOLOGIJI: OTEZANA KOORDINACIJA DVA MOZGA

Moramo paziti da od intelekta ne stvaramo svoje božanstvo.

Jntelekt, naravno,

ima jake misiće, ali nema ličnost. On ne moie da komanduje; samo sluii.

Albert Ajnstajn Zivot bez osećanja nema smisla. Sta to nasem postojanju daje

začin ako to nisu ljubav, lepota, pravda, istina, dostojanstvo, čast i

nagrade koje nam oni donose? Ovi osećaji i osećanja koja ih prate su poput kompasa koji nas na svakom koraku vode. Uvek trazimo vise ljubavi, lepote, pravde i sto veću udaljenost od onoga sto im je suprotno. Uskraćeni za osećanja gubimo najosnovnije putokaze i postajemo nesposobni da napravimo izbor u funkciji onoga sto nam je istinski vazno.

Neke mentalne bolesti tumače se gubitkom takvog kontakta. Pacijenti oboleli od njih su kao izbeglice u nekoj osećajnoj, ničijoj zemlji: na primer, Piter, mladi Kanađanin grčkog porekla, koji se nasao u hitnoj sluzbi moje bolnice dok sam tamo jos stazirao. Pre izvesnog vremena Piter je čuo neke glasove. Oni su mu govorili da je smesan, nesposoban, da bi mu bilo najbolje da umre. Vremenom su glasovi počeli da dolaze odasvuda, a Piterovo ponasanje je postajalo sve čudnije. Prestao je da se pere, odbijao je da jede i ostajao u svojoj sobi vise dana zatvoren. Njegova majka, koja je zivela sama sa njim, veoma se brinula, ne znajući sta da čini. Uz to, njen jedinac, briljantan student prve godine filozofije, prvi u klasi, uvek je bio malo ekscentričan.

Jednog dana, razdrazen bogzna čime, Piter je napao i udario svoju majku. Ona je pozvala policiju, i tako se on nasao u hitnoj pomoći. Pod uticajem lekova Piter se prilično smirio. Glasovi su za nekoliko dana isčezli: govorio je da sada moze ,da ih kontrolise". Ali, ipak nije postao normalan.

Posle nekoliko nedelja lečenja (antipsihotički lekovi moraju

duze da se uzimaju) njegova majka je bila uznemirena isto toliko koliko u početku. ,On vise nista ne oseća, doktore", govorila mi je s molbom u glasu. ,Pogledajte ga. On se vise ni za sta ne interesuje. Provodi dane puseći cigarete."

Posmatrao sam Pitera dok je to govorila. On kao da je nije

video. Lako pogrbljen, ukočenog lica, praznog pogleda, kao zombi je hodao hodnikom bolnice. On, koji je bio tako briljantan, skoro da vise nije reagovao ni na novosti iz spoljnog sveta ni na ljude. Takvo stanje osećajne ravnodusnosti najčesće vodi sazaljenju i uznemirenosti kod pacijenata poput Pitera. Ipak, njegove halucinacije i delirijumi, koje su lekovi uklonili, bili su mnogo opasniji za njega i njegovu majku nego ovi sekundarni efekti. Jer, poznato je: nema emocija, nema zivota.1

S druge strane, osećanja prepustena sama sebi ne omogućuju zivot kao u snu. Ona se obavezno moraju izmeniti racionalnom analizom za koju je zaduzen saznajni mozak, jer svaka odluka doneta

,na brzinu" moze učiniti opasnom slozenu ravnotezu nasih odnosa sa drugima. Bez koncentracije, refleksije i planiranja nama se igraju i zadovoljstvo i frustracija. Ako postanemo nesposobni da kontrolisemo vlastito postojanje, ono će vrlo brzo izgubiti svoj smisao.

OSEĆAJNA TNTELTGENCTJA

Termin koji ponajbolje ukazuje na ravnotezu između osećanja i razuma jeste ,osećajna inteligencija". Smislili su ga istrazivači sa Jel univerziteta i Univerziteta Nju Hempsir (1), a izraz je postao slavan zahvaljujući knjizi novinara Njujork tajmsa za oblast nauke Danijela Golmana, čija je svetska slava obnovila raspravu u vezi s pitanjem:

1 Danas postoje antipsihotički lekovi koji deluju uravnoteienije i omogućavaju da se kontrolisu halucinacije i delirijumi a da se mnogo ne suzbije osečajni iivot pacijenata koji ih uzimaju.

,Sta je to inteligencija?"(2) Osećajna inteligencija je ideja koliko značajna toliko i jednostavna. Prema početnoj i opstoj definiciji, onoj koja je nadahnula Alfreda Binea, francuskog psihologa sa početka stoleća poznatog po ideji o ,intelektualnom koeficijentu", inteligencija je skup mentalnih sposobnosti koje omogućuju da se predvidi uspeh pojedinca. Dakle, ako ste ,inteligentniji", tj. ako vam je IQ visi, bićete

,uspesniji". Da bi potvrdio ovo predviđanje, Bine je sastavio test koji je postao slavan kao ,test za IQ". Test se oslanja pre svega na sposobnosti apstrakcije i fleksibilnosti u tretiranju logičkih informacija. Međutim, primećeno je da je odnos između IQ jednog pojedinca i njegovog

,uspeha" u dosta sirokom smislu (drustveni polozaj, plata, bračni status ili ne, imanje ili nemanje potomstva, itd.) najmanje odrziv. Prema različitim izučavanjima, manje od 20% ovog uspeha moglo bi se pripisati koeficijentu inteligencije. Nameće se sledeći zaključak: drugi faktori, vidljivo vazniji od apstraktne i logičke inteligencije, odgovorni su za uspeh u 80% slučajeva.

Jung i Pijaze su već predlozili različite tipove inteligencije.

Nema sumnje da neke osobe - kao Mocart - imaju izuzetnu inteligen- ciju za muziku, daje druge imaju za oblik - Rođen, na primer, a treće za pokrete tela u prostoru - Nurejev ili Majki Dzordan. Istrazivači sa Jela iz Nju Hempsira su ukazali na dodatan oblik inteligencije. Izgleda da upravo ta ,osećajna inteligencija" najbolje objasnjava uspeh u zivotu, koji je uveliko nezavisan od koeficijenta inteligencije.

Polazeći od ideje osećajne inteligencije, istrazivači sa Jela i iz Nju Hempsira su definisali ,emocionalni koeficijent" koji omogućuje da se ona meri na osnovu četiri bitne funkcije:

1) sposobnosti identifikovanja svog osećajnog stanja i onog kod drugih ljudi;

2) sposobnosti da se razume prirodno razvijanje osećanja (isto kao sto

se pion ili lovac kreću, prema različitim pravilima, na sahovskoj ploči, tako se strah ili bes, na primer, razvijaju različito u vremenu);

3) sposobnosti da se zaključuje kako o sopstvenim emocijama tako i o tuđim;

4) sposobnosti da se vlada svojim emocijama kao i emocijama drugih (3).

Ove četiri sposobnosti su temelj vladanja sobom i drustvenog

uspeha. One su u osnovi samospoznaje, samokontrole, saosećanja i saradnje i sposobnosti da se sukobi resavaju. Sve je to bitno. Svi smo

čak ubeđeni da smo izvrsni u ove četiri oblasti. A ipak, daleko smo od toga.

Sećam se, na primer, mlade i briljantne istrazivačice sa medi-

cinskog fakulteta u Pitsburgu. Ona je prihvatila da učestvuje u jednom eksperimentu moje laboratorije o lokalizaciji emocija u mozgu. U tom istrazivanju je trebalo da subjekti smesteni unutar jednog IRM2 skenera gledaju vrlo snazne inserte iz filmova, sa često nasilnim elementima. Zivo se sećam ovog iskustva: video sam srčani ritam i kako se arterijski pritisak te mlade zene strmoglavo penje, stoje bio znak velikog stresa. Smatrao sam to toliko uznemirujućim, te sam joj predlozio da odustane. Iznenađeno mije odgovorila da se oseća vrlo dobro, da nista nije ose- tila, da slike na nju nisu ostavile nikakav utisak i da ne razume zasto sam predlozio da sve zaustavimo.

Posle sam saznao da je ova mlada zena imala vrlo malo pri- jatelja i da je zivela samo za svoj posao. Nisam shvatao zasto su je članovi moje ekipe smatrali antipatičnom. Da li zato stoje suvise pričala o sebi i izgledala ravnodusna prema ljudima koji su je okruzivali? Sa svoje strane, pak, ona uopste nije shvatala zastoje nisu vise cenili. Po mom misljenju, bila je primer osobe čiji je IQ vrlo visok a EQ jadan. Izgleda da je njen osnovni nedostatak bio sto nije shvatala sopstvena osećanja i stoje, isto tako, bila ,gluva" za tuđa. Nisam mnogo verovao u njenu karijeru. Cak i u najstrozim naučnim disciplinama treba znati raditi u ekipi, stvarati veze, usmeravati svoje saradnike, itd. Bilo kojom aktivnosću se bavili, uvek se očekuje da sarađujemo sa drugim ljudima. To se ne moze izbeći. Nasa dispozicija za ovaj tip odnosa odrećuje du- gotrajnost ličnog uspeha.

Ponasanje male dece dobro ilustruje koliko moze biti tesko ra- zlikovati njihova emotivna stanja. Dete koje plače uglavnom ne zna tačno da li to čini zato sto mu je toplo, stoje gladno, stoje tuzno ili pro- sto zato stoje umorno posle dugog dana igranja. Ono plače ne znajući tačno zasto, i ne zna sta da učini da bi se bolje osećalo. U takvoj će se situaciji odrasla osoba sa slabo razvijenom emotivnom inteligencijom osetiti preopterećenom zato sto ni ona ne ume da identifikuje detetovo osećanje i da, dakle, odgovori njegovoj potrebi. Druge osobe sa izra-

Skener funkcionalnih slika kroz magnetsku rezonancu koji omogućuje da se utvrde promene aktivnosti neurona u različitim oblastima mozga u funkciji sadriaja misli i emocija.

zitom osećajnom inteligencijom znaće sta valja učiniti da bi se dete lako smirilo. Cesto se opisuje Fransoaz Dolto koja je, jednim gestom ili rečju, umela da umiri dete koje je danima plakalo: bila je obdarena osećajnom inteligencijom.

Nesposobnost odrasle osobe da jasno razlikuje različita osećanja nije retka. Konstatovao sam da je to bio slučaj sa nekim stazistima u mojoj bolnici u Sjedinjenim Drzavama. Pod stresom od beskonačnog radnog vremena, iscrpljeni noćnim smenama svaki četvrti dan, kom- penzirali su to jedući previse. Dok im je telo govorilo ,moram malo da se zaustavim i da odspavam", oni su čuli samo ono ,moram", i na taj zahtev odgovarali onim sto im je bilo pri ruci: fast-food na raspola- ganju 24 sata u svim američkim bolnicama. U takvoj situaciji pokazati osećajnu inteligenciju značilo je staviti u pogon jedan od četiri stava koje je opisala grupa sa Jela: pre svega, identifikovati stvarno unutarnje stanje (zamor, a ne glad), znati kako se ono razvija (razvija se onda kada suvise trazimo od svog organizma; bez sumnje, kasnije će biti bolje), razmisljati o tome (apsolutno ničemu neće posluziti da pojedemo jos jedan sladoled; to će, naprotiv, biti dodatno opterećenje za organizam, a uz to izazvati i krivicu) i najzad ovladati situacijom na odgovarajući način (naučiti odagnati umor ili pauzom za ,meditaciju" ili, čak, snom od dvadeset minuta, za sta se uvek moze naći vreme i stoje mnogo bolje za osvezenje od ne znam koje po redu kafe ili pola table čokolade).

Ovaj slučaj moze izgledati trivijalno. Međutim, situacija je

interesantna upravo zato sto je u isti mah i veoma banalna i izuzetno teska da se njome vlada. Većina specijalista za ishranu ili debljinu slaze se daje lose upravljanje osećanj ima jedan od glavnih uzroka dobijanja na tezini u drustvu u kome je stres sveprisutan a hrana obilno upotre- bljavana da se na njega odgovori. Oni koji su naučili da vladaju stresom obično nemaju problema sa tezinom posto umeju da slusaju svoje telo, da prepoznaju svoje emocije i da im odgovaraju inteligentno.

Golmanova teza je da posedovanje osećajne inteligencije pre osigurava uspeh nego koeficijent inteligencije. Prema jednoj od najboljih studija o tome sta omogućava da se predvidi uspeh psiholozi su od 1940.3 posmatrali skoro sto harvardskih studenata.

3 Prirodno, neka svojstva se simultano smanjuju, kao sto su dlakavost, mladalački izraz lica, itd.

/Njihove intelektualne sposobnosti sa dvadeset godina nisu omogućile da se predvidi nivo njihovog budućeg prihoda, njihove produktivnosti ili priznanje njihovih rivala. Oni koji su na univerzitetu imali najbolje ocene nisu imali najsrećniji porodični zivot ili vise pri- jatelja. Obratno, ovo istrazivanje učinjeno među decom siromasnog kraja Bostona nagovestava da ,koeficijent osećajnosti" igra vaznu ulogu: ono stoje najbolje predviđalo njihov uspeh kad odrastu nije bio njihov koeficijent inteligencije već njihova sposobnost da, tokom teskog detinjstva, kontrolisu svoje emocije, smiruju svoju frustraciju i sarađuju sa drugima (5).

S ONE STRANE FROJDA T DARVTNA: TREĆA RE VOLUCTJA PSTHOLOGTJE

Dve velike teorije vladale su psihologijom XX veka: Darvinova i Frojdova. Trebalo je vise od sto godina da bi njihovo spajanje dovelo do jedne potpuno nove perspektive u vezi sa ravnotezom osećanja.

Za Darvina razvoj jedne vrste napreduje sukcesivnim dodava- njem novih struktura i funkcija. Prema tome, svaki organizam poseduje fizičke karakteristike svojih predaka, a uz to i druge. Posto su se čovek i veliki majmun vrlo kasno razisli u razvoju vrsta, čovek je na neki način jedan ,majmun plus". Majmun, pak, deli brojne crte sa svim drugim sisarima koji imaju zajedničkog pretka, i tako dalje duz linije evolucije.

Kao u arheoloskim istrazivanjima, ovu sukcesivnu po slojevi- ma evoluciju nalazimo u anatomiji i fiziologiji ljudskog mozga. Duboke strukture mozga identične su onima kod majmuna, a neke, najdublje, čak onima kod reptila. Suprotno tome, strukture skorijeg razvoja, kao stoje predčeoni korteks, na tom razvojnom stupnju postoje samo kod čoveka. Otud izbočeno čelo homo sapiensa razlikuje od majmuna. To stoje Darvin objavio bilo je toliko revolucionarno i uznemirujuće da su konsekvence njegovih stavova bile prihvaćene tek sredinom XX veka: mi smo osuđeni da zivimo unutar naseg mozga sa mozgom onih koji su nam prethodili u evoluciji.

Frojd je sa svoje strane podvukao i definisao postojanje jednog dela psihičkog zivota koji je nazvao ,podsvesnim": to je ono sto ne izmiče samo svesnoj paznji već i razumu. Po obrazovanju neurolog,

Frojd nikad nije prihvatio ideju da se njegove teorije ne mogu objasniti terminima struktura i funkcija mozga. Međutim, u odsustvu spoznaje o anatomiji mozga (njegove arhitekture) kojom danas raspolazemo, i, posebno, o njegovoj fiziologiji (načinu funkcionjsanja) bilo mu je nemoguće da tim putem napreduje. Njegov pokusaj da integrise ove dve oblasti (njegov čuveni ,Projekat naučne psihologije") zavrsio se neuspehom. On je time bio toliko nezadovoljan daje za zivota odbio i da ga objavi. To ga nije sprečavalo da stalno na njega misli. Sećam se da sam sreo doktora Vortisa, slavnog psihijatra koga je Frojd analizirao. Imao je 85 godina i jos uvek bio veoma aktivan u glavnom časopisu bioloske psihijatrije Biological Psychiatry koji je i osnovao. Doktor Vortis mi je pričao kako ga je Frojd, koga je početkom tride- setih posetio u Beču da bi se analizirao, iznenadio svojim insistira- njem: ,Nemojte se zadovoljiti da upoznate psihoanalizu onakvu kako se danas formulise. To je već prevaziđeno. Vasa generacija će videti stvaranje sinteze između psihologije i biologije. Vi treba tome da se posvetite." I dok je čitav svet otkrivao njegove teorije i njegovu terapiju recima, Frojd, uvek pionir, već je tragao dalje.

Trebalo je sačekati kraj XX veka da bi Antonio Dama-sio, veliki američki lekar i istrazivač portugalskog porekla, ponudio neurolosko objasnjenje konstantne tenzije između primitivnog i racio- nalnog mozga - strasti i razuma - na način koji bi Frojda bez sumnje zadovoljio. Damasio je, idući dalje, pokazao u čemu su emocije razumu prosto neophodne.

DVA MOZGA: SAZNAJNTTOSEĆAJNT

Za Damasija je psihički zivot rezultat neprestanog napora simbioze između dva mozga: s jedne strane, saznajnog mozga, sve- snog, racionalnog, okrenutog prema spoljnjom svetu i, s druge strane, osećajnog mozga, nesvesnog, pre svega zaokupljenog prezivljavanjem i povezanog sa telom. Ova dva mozga su relativno nezavisni jedan od drugoga, i svaki od njih na vrlo različit način doprinosi nasem zivotnom iskustvu i nasem ponasanju. Kao sto je Darvin prethodno tvrdio, ljud- ski mozak obuhvata dva velika dela: u samoj njegovoj dubini, sasvim u centru, postoji nekadasnji mozak, onaj kakav imaju svi sisari i, u i- zvesnim delovima, reptili. To je prvi sloj u evoluciji. Pol Broka, veliki

francuski neurolog XIX veka, prvi gaje opisao i nazvao ,limbičnim" (rubnim) mozgom. Oko tog limbičnog mozga, kroz milione godina evolucije, formirao se jedan noviji sloj, ,novi" mozak ili ,neokorteks", sto na latinskom znači ,nova ljuska" ili ,novi omotač" (vidi sliku 2).

LTMBTČNT  MOZAK  KONTROLTSE OSEĆANJA T  FTZTOLOGTJU  TELA

Limbični mozak čine najdublji slojevi ljudskog mozga. To je u stvari ,mozak unutar mozga". Slika koja je napravljena u mojoj labo- ratoriji neurokognitivnih nauka na Univerzitetu u Pitsburgu omogućuje ilustraciju te ideje (vidi sliku 3). Kada se volonterima ubrizga supstanca koja neposredno stimulise deo dubokog mozga, centar za strah (vidi se kako se emotivni mozak aktivira) reaguje kao kad se sijalica upali, dok oko njega neokorteks ne ukazuje ni na kakvu delatnost.

Prilikom istrazivanja, kada je napravljena ova ilustracija, bio sam prvi kome je ubrizgana supstanca koja direktno aktivira osećajni mozak. Vrlo dobro se sećam čudnog osećaja tom prilikom: bio sam uzasnut, uopste ne znajući zasto. Bilo je to iskustvo ,čistog" straha, straha koji se nije odnosio ni na sta posebno. Nakon toga, mnogi učesnici u ovom istrazivanju opisali su isti čudan osećaj intenzivnog i

,lebdećeg" straha koji je srećom trajao samo nekoliko minuta.

Organizacija osećajnog mozga je mnogo jednostavnija nego organizacija neokorteksa. Za razliku od onog sto se desava sa ovim poslednjim, većina oblasti limbičnog mozga nije organizovana u pravil- nim slojevima neurona koji bi omogućio razradu informacije: tu su neu- roni vise spojeni, slepljeni. Zbog te rudimentarnije strukture tretiranje informacije od strane osećajnog mozga mnogo je primitivnije nego ono koje obavlja neokorteks. Ali, on je brzi i usklađeniji sa reakcijama bit- nim za prezivljavanje. Iz tog razloga, na primer, u senci sume parče drveta koje liči na zmiju moze izazvati reakciju straha. Pre nego sto smo zaokruzili analizu i zaključili da je reč o bezopasnom predmetu, osećajni mozak će na osnovu vrlo oskudnih informacija, često netačnih, početi reakciju prezivljavanja koja mu se čini umesnom.

I samo tkivo osećajnog mozga razlikuje se od tkiva neokortek- sa. Kada neki virus, kao sto su herpes ili besnilo, napadne mozak, samo je najdublji njegov deo time zarazen, a ne i neokorteks. Zato je prva

manifestacija besnila nenormalno osećajno ponasanje.

Limbični mozak je komandno mesto koje kontinuirano prima informacije od različitih delova tela, i na njih odgovara na pravi način, kontrolisući fiziolosku ravnotezu: disanje, srčani ritam, arterijski priti- sak, apetit, san, libido, lučenje hormona; čak je i funkcionisanje imunog sistema pod njegovim nadzorom. Uloga limbičnog mozga izgleda je ta da odrzi različite funkcije u ravnotezi, u onom stanju koje je otac mo- derne fiziologije, francuski naučnik s kraja XIX veka Klod Bernar, zvao

,homeostazom": dinamičnom ravnotezom koja nas odrzava u zivotu.

S tog stanovista, nasa osećanja su samo svesno iskustvo sirokog skupa fizioloskih reakcija koje neprekidno nadziru i podesavaju ak- tivnost bioloskih sistema tela, prema imperativima unutarnje i spoljnje okoline. Osećajni mozak je, dakle, blizi telu nego saznajnom mozgu. I zato je često lakse pristupiti emocijama preko tela nego recima.

Marijana je, na primer, dve godine bila na tradicionalnom frojdovskom lečenju. Ispruzila bi se na kauč i trudila da ,slobodno asocira" na teme koje su činile da ona pati, pre svega u vezi sa svo- jom osećajnom zavisnosću od muskaraca. Nije imala utisak da stvarno zivi ako joj neki muskarac ne bi često govorio daje voli, a odvajanja, čak i vrlo kratka, tesko je podnosila. Dolazila bi u stanje neke difuzne uznemirenosti, kao devojčica. Posle dve godine analize, Marijana je savrseno shvatala svoj problem. Mogla je da u detalje opise komplikovan odnos sa majkom, koja ju je često poveravala nepoznatim dadiljama, i govorila je sebi da to sigurno objasnjava njen trajni osećaj nesigurnosti. Posto je bila vaspitana u duhu velike skole, odusevila se analizom svojih simptoma i načinom na koji ih je ponovo prezivljavala u odnosu sa svojim analitičarem, od koga je, prirodno, postala vrlo zavisna.

Mnogo je napredovala i osećala se slobodnije čak iako u analizi nikada nije mogla ponovo da prezivi bol i tugu svog detinjstva. Uvek usredsređena na svoje misli i jezik, ona je sada shvatila da nikada na kauču nije plakala. Na sopstveno veliko iznenađenje, neočekivano je ponovo nasla svoja osećanja kod jedne maserke, u toku sedmice tala- soterapije. Lezala je na leđima, a maserka joj je nezno masirala trbuh. Kad bi se priblizila određenoj tački, iznad pupka, Marijana je osetila kako joj se jecaj penje uz grlo. Maserka je to primetila i zamolila je da prosto zapise staje osetila, a zatim je polako nastavila iste pokrete. Nekoliko sekundi kasnije, Marijanu su obuzeli zestoki jecaji koji su joj potresali čitavo telo. Videla je sebe na operacionom stolu u bolnici,

posle operacije slepog creva, samu sa sedam godina, posto se njena majka nije mogla vratiti s odmora da se brine o njoj. To osećanje, koje je toliko dugo trazila u svojoj glavi, oduvek je bilo tu, skriveno u nje- nom telu.

Zbog njegove uske veze sa telom, uvek je lakse delovati na

osećajni mozak preko tela nego jezikom: lekovi su, naravno, direktno povezani sa funkcionisanjem neurona, ali mogu se pokrenuti i fizioloski ritmovi koji su bitni, kao sto su pokreti očiju povezani sa snovima, prirodne frekvencije srca, ciklus sna i njegova usaglasenost sa ritmom dana i noći, s tim kako se upotrebljava fizička vezba ili akupunktura i odnos prema hrani. Kao sto ćemo videti, osećajni odnosi i, čak, odnos prema drugima, preko zajednice u kojoj zivimo, imaju jaku fizičku komponentu, telesno iskustvo. Ovi putevi telesnog pristupa osećajnom mozgu neposredniji su i često moćniji nego misao i jezik.

MOZDANA KORA KONTROLTSE SAZNANJE, JEZTK T RASUĐTVANJE

Neokorteks, ,nova ljuska", jeste vijugava povrsina koja mozgu daje tako karakterističan izgled. On je i omotač osećajnog mozga. Na- lazi se na povrsini jer je, sa stanovista evolucije, najnoviji sloj. Sačinjen je od sest različitih slojeva neurona, savrseno uređenih i organizovanih za optimalan tretman informacije, kao kod mikroprocesora.

To je organizacija koja mozgu poverava izuzetnu sposobnost razmatranja informacije. Dok se jos i danas mučimo da programiramo kompjutere da prepoznaju ljudska lica u svim uslovima osvetljenja i orijentacije, neokorteks to postize bez teskoća u vremenu od nekoliko milisekundi. U oblasti sluha njegove kompleksne sposobnosti tretiranja zvuka omogućavaju mu da razlikuje, čak i pre samog rođenja* maternji i svaki drugi jezik!

Kod čoveka je deo neokorteksa koji se nalazi iza čela, iznad očiju, nazvan ,predčeonim korteksom", posebno razvijen. Dok je veličina osećajnog mozga uglavnom ista od vrste do vrste (imajući, naravno, u vidu razlike u veličini), predčeoni korteks kod čoveka predstavlja mnogo veći deo mozga nego kod svih ostalih zivotinja.

Posredstvom predčeonog korteksa neokorteks preuzima na sebe paznju, koncentraciju, inhibiciju impulsa i instinkata, poredak

drustvenih odnosa i, kako je to Damasio pokazao, moralno ponasanje. On naročito zasniva planove za budućnost polazeći od ,simbola" koji su prisutni samo u duhu, odnosno informacija o njima ne postoji ni pred nasim očima ni u nasim rukama. Paznja, koncentracija, refleksija, planiranje, moralno ponasanje: neokorteks, nas saznajni mozak, bitan je sastojak nase humanosti.

KAD SE DVA MOZGA NE SLAZU

Dva mozga, osećajni i saznajni, informaciju iz spoljnog sveta primaju skoro istovremeno. Počevsi odatle, oni mogu ili sarađivati ili se boriti između sebe za kontrolu misli, osećanja i ponasanja. Rezultat te interakcije - saradnje ili nadmetanja - određuje ono sto mi osećamo, nas odnos prema svetu i nas odnos prema drugima. Različiti oblici nadmetanja čine nas nesrećnim. Međutim, kad se osećajni i saznajni mozak slazu, kad jedan određuje pravac onoga sto zelimo da prozivimo (osećajni), a drugi nas gura tim putem na najinteligentniji mogući način (saznajni), mi onda osećamo unutrasnji sklad - jedno ,ovde sam gde zelim u zivotu da budem" - sto podrazumeva sva trajna iskustva nase sreće.

OSEĆAJNT KRATAK SPOJ

Razvoj je imao svoje prioritete. Evolucija je pre svega pita- nje prezivljavanja i prenosa nasih gena sa jedne generacije na sledeću. Ma kakvu slozenost mozga je ona stvorila tokom vise miliona godina, ma kakve bile njene čudesne sposobnosti koncentracije, apstrakcije, refleksije o samom sebi, koje bi nas sprečile da primetimo tigra ili neprijatelja, ili da propustimo pojavu odgovarajućeg seksualnog partnera i, dakle, priliku da se reprodukujemo, nasa vrsta bi se ugasila pre mnogo vremena. Na sreću, osećajni mozak je stalno budan. On ima duznost da iz pozadine nadgleda okolinu. Kada otkrije opasnost ili izuzetnu mogućnost sa stanovista prezivljavanja - mogućeg partnera, teritoriju, korisno materijalno dobro - on odmah uključuje alarm koji u nekolko milisekundi ponistava sve operacije saznajnog mozga i prekida njegovu aktivnost. To mozgu u celini omogućava da se u istom trenutku

koncentrise na ono stoje bitno za prezivljavanje. Kada vozimo kola, taj mehanizam nam omogućava da otkrijemo, nesvesno, kamion koji ide prema nama, čak i kad uveliko razgovaramo sa saputnikom. Osećajni mozak oseti opasnost, a zatim fokusira nasu paznju dok opasnost ne prođe. On prekida razgovor između dvojice ljudi na terasi nekog kafea dok neka primamljiva mini.suknja prolazi njihovim vidnim poljem. On ućutka roditelje u parku kada krajičkom oka primete nepoznatog psa koji se priblizava njihovom detetu.

Tim Patricije Goldman-Rakić na Jel univerzitetu pokazao je da osećajni mozak ima sposobnost da ,isključi" predčeoni korteks, najna- predniji deo saznajnog mozga (engleski termin, kao u informatici, jeste staviti ,off-line"). Usled velikog stresa, predčeoni korteks vise ne odgo- vara i gubi sposobnost da vodi ponasanje. Odjednom, stvar preuzimaju refleksi i instinktivne akcije. Kako su brzi i blizi nasem genetskom nasleđu, evolucija im je dala prioritet u urgentnim situacijama, kao da su oni smatrani boljim nego apstraktne refleksije da nas vode kada je posredi prezivljavanje. U skoro zivotinjskim uslovima zivota nasih pre- daka ovaj alarmni sistem bio je bitan. Vise stotina hiljada godina nakon pojave homo sapiensa on nam je i te kako koristan u svakodnevnom zivotu. Međutim, kad su nam emocije suvise raspaljene, to prvo pravo osećajnog mozga nad saznajnim počinje da dominira nasim mentalnim funkcionisanjem. Onda gubimo kontrolu toka nasih misli i postajemo nesposobni da delujemo u funkciji svoga najboljeg interesa na dugu stazu. To nam se desava kad se osećamo ,razdrazljivim" nakon nekog suprotstavljanja, depresije, ili kao posledica teze osećajne povrede. To objasnjava ,suvise osetljiv temperament" ljudi koji su podneli fizičko, seksualno ili osećajno zlostavljanje.

U medicinskoj praksi susrećemo dva česta primera ovog ose- ćajnog kratkog spoja. Prvi se naziva stanjem posttraumatskog stresa - ESPT [srp. SPTS]. Posle teske traume - na primer, posle silovanja ili zemljotresa - osećajni mozak se ponasa kao lojalni i savesni strazar koji je dozvolio da bude iznenađen. On suvise često pokreće alarm, kao da ne moze da bude siguran da ne postoji nikakva opasnost. Tako nesto se desilo jednoj osobi koja je prezivela 11. septembar i dosla u nas centar u Pitsburgu da se leci: mesecima posle atentata, telo bi joj se paralizovalo čim bi usla u neki neboder.

Drugi uobičajeni primer su napadi anksioznosti koji se u psi- hijatriji nazivaju i napadima panike. U razvijenim zemljama vise od

jedne osobe od njih 20 patilo je od napada panike. Zrtve često imaju utisak da će dobiti infarkt, jer su fizičke manifestacije vrlo upečatljive. Limbični mozak iznenada preuzima kontrolu nad svim funkcijama tela: srce lupa, stomak se grči, ruke i noge drhte, znoj teče na sve strane. U istom trenutku, saznajne funkcije su zbog oslobođenog adrenalina umrtvljene: saznajni mozak ne opaza nikakve razloge za tako alarmantno stanje; sve dok je pod uticajem adrenalina on nije sposoban da organizuje koherentan odgovor na takvu situaciju. Ljudi koji su doziveli takve napade dobro ih opisuju: ,Mozak kao da mi se ispraznio; nisam mogao da mislim. Jedine reci kojih sam bio svestan bile su - "ti umires, odmah zovi hitnu pomoć'."

GUSENJE SAZNANJEM

Nasuprot tome, saznajni mozak kontrolise svesnu paznju i sposobnost da se umere emotivne reakcije pre nego sto postanu ne- srazmerne. Ovo regulisanje osecanja saznajnim osolobađa nas onog sto bi mogla biti tiranija osecanja i jedan zivot koji potpuno vode in- stinkti i refleksi. Jedno istrazivanje, obavljeno na Stenford univerzitetu sredstvima cerebralnih slika, očigledno pokazuje ovu ulogu korteksnog mozga. Kada studenti gledaju vrlo mučne fotografije - osakaćena tela i unakazena lica, na primer - njihov osećajni mozak odmah reaguje. Ipak, ako učine svesni napor da kontrolisu svoje emocije, onda ćemo videti kako kortikalni delovi vladaju slikama u njihovom mozgu u ak- ciji i kako blokiraju aktivnost osećajnog mozga (13).

Međutim, sečivo spoznajne kontrole osecanja ima dve ostrice: ako se ono suvise upotrebljava, na kraju se moze izgubiti kontakt sa pozivima u pomoć emotivnog mozga. Cesto se efekti ovog preteranog pritiska mogu videti kod osoba koje su kao deca naučile da njihova osecanja nisu prihvatljiva; tipičan klise ove vrste je bez sumnje nalog koji smo toliko puta čuli od ljudi: ,Dečak ne treba da plače".

Preterana kontrola osecanja moze tako izroditi nedovoljno ,,ose- tljiv" temperament. Mozak koji ne pusta da emotivna informacija odigra svoju ulogu suočava se sa drugim problemima. S jedne strane, mnogo je teze donositi odluke ako ih ne osećamo ,iznutra", to jest u srcu i sto- maku, onim delovima tela koji iz utrobe odjekuju na osecanja. Zato često vidimo intelektualce suvise obdarene za matematiku - često muskarce

-   kako se gube u beskonačnim razmatranjima detalja kada, na primer, treba izabrati između dva automobila ili čak dva fotoaparata.

U najozbiljnijim slučajevima, kao stoje čuveni primer Finea-

sa Gejdza u XIX veku (14), ili onaj noviji o ,E.V.R." pacijentu kojeg su opisali Ajslinger i Damasio (15), neuroloska povreda sprečava saznajni mozak da spozna emotivni osećaj. Uzmimo slučaj EVR-a. Taj računovođa obdaren koeficijentom inteligencije 130 sto ga je plasiralo u sloj ,superiorno inteligentnih" - bio je cenjen član svoje zajednice. Ozenjen godinama, imao je dosta dece, isao redovno u crkvu i vodio vrlo sređen zivot. Jednog dana se morao podvrći operaciji koja je ,prekinula vezu" između njegovog saznajnog i osećajnog mozga. Odmah je postao nesposoban da donese i najmanju odluku. Nijedna za njega nije imala ,smisla". O odlukama je mogao da razmislja samo na apstraktan način. Začudo, testovi inteligencije - koji mere samo ap- straktnu inteligenciju - uvek su upućivali na inteligenciju apsolutno visu od osrednje. Uprkos tome, E.V.R. vise nije znao sta da radi posto su se bez istinskog ,unutrasnjeg" preferiranja jedne ili druge opcije svi izbori gubili u beskonačnim razmatranjima detalja. Najzad je izgubio posao, zatim mu je brak upao u krizu i počeo je da se bavi sumnjivim poslovima u kojima je izgubio sav svoj novac. Bez emocija, koje bi usmerile njegov izbor, ponasanje mu se potpuno poremetilo, iako mu je inteligencija ostala nedirnuta.

Kod ljudi sa nedirnutim mozgom tendencija ka gusenju emocija ipak ima teske posledice za zdravlje. Razdvajanje saznaj nog od osećajnog mozga dovodi do jedne izuzetne sposobnosti da ne primećujemo male signale za uzbunu naseg limbičkog sistema. Uvek nalazimo hiljadu do- brih razloga da se zatvorimo u brak ili profesiju zbog kojih u stvari pa- timo posto svaki dan činimo nasilje nad nasim najdubljim vrednostima. Ali, tuga koja iz toga proističe ne isčezava ako se pravimo slepi. Posto je telo glavno polje akcije osećajnog mozga, ovaj ćorsokak se prebacuje na fizičke probleme. Simptomi su klasične bolesti stresa: neobjasnjiv umor, visok pritisak, kijavice i često ponavljane infekcije, srčane bole- sti, problemi sa crevima i sa kozom. Istrazivači sa Berklija nedavno su sugerisali da je potiskivanje negativnih osećanja od strane saznajnog mozga, a ne sama negativna osećanja, ono sto najteze opterećuje nase srce i arterije (16).

,PROTTCANJE"  T  BUDTN  OSMEH

Da bi se zivelo harmonično u drustvu ljudskih bića, treba doseći i odrzati ravnotezu između nasih neposrednih emocionalnih reakcija (instinktivnih) i racionalnih odgovora koji drustvene veze dugo čuvaju. Osećajna inteligencija se najbolje izrazava kada dva mozdana sistema, kortikalni i limbički, u svakom trenutku sarađuju. U tom stanju misli, odluke i gesto vi se pokreću i prirodno odvijaju a da im ne obraćamo posebnu paznju. U tom stanju mi znamo kakvu odluku u svakom trenutku treba da donesemo, i bez napora sledimo svoje ciljeve, sa prirodnom koncentracijom, jer se nasi postupci ravnaju prema nasim vrednostima. To stanje sreće je ono čemu neprestano tezimo: ispolja- vanje savrsenog sklada između osećajnog mozga, koji daje energiju i pravac, i saznajnog, koji organizuje izvrsenje. Veliki američki psiholog Mihail Siksentmihal (Mihali Csikszentmihalvi), koji je odrastao u haosu Mađarske nakon rata, posvetio je zivot razumevanju sustine sreće. To stanje je on krstio prema engleskom izrazu ,,flow" - proticanje (17).

Zanimljivo je da postoji fizioloski vrlo jednostavan znak te ce- rebralne harmonije, čije je bioloske osnove Darvin proučavao pre vise od jednog veka: osmeh. Lazan osmeh - onaj na koji smo naterani iz drustvenih obzira - pokreće samo određene (zigomatičke) misiće lica koji, kad stisnemo usne, pokazuju zube.

,Pravi" osmeh, naprotiv, pokreće i misiće oko očiju. Ali, oni ne mogu da se stezu voljom, tj. kognitivnim mozgom. Naređenje mora doći iz limbičke oblasti, duboke i primitivne. Zato oči nikad ne lazu: njihovo stiskanje označava da li je jedan osmeh autentičan ili ne. Topao, pravi osmeh omogućuje nam da intuitivno shvatimo da se nas sagovornik u tom trenutku nalazi u stanju sklada između onoga sto misli i onoga sto oseća, između saznanja i osećanja. Mozak ima urođenu sposobnost da dosegne to stanje proticanja. Njegov najuniverzalniji simbol je Budin osmeh.

Cilj prirodnih metoda koje ću se potruditi da predstavim u sledećim poglavljima jeste upravo da se lakse dođe do tog sklada ili da se on ponovo nađe. Suprotno koeficijentu inteligencije, koji se vrlo malo razvija tokom zivota, osećajna inteligencija moze da se neguje u svim dobima. Nikada nije suvise kasno naučiti kako da bolje vladamo osećanjima i svojim odnosom prema drugome.

Prvi ovde opisan pristup je bez sumnje najosnovniji. Reč je o tome da optimalizujemo ritam svog srca da bismo odoleli stresu, da kontrolisemo strepnju i povećamo do maksimuma zivotnu energiju koja je u nama. To je prvi ključ osećajne inteligencije.