NEVESTA

Sinjora Ričoti, koja je pre kratkog vremena stigla sa ćerkom Margeritom u banju Valdšteterhof, pripadala je onim plavokosim, nežnim, nešto nemarnim Italijankama koje se često sreću u oblasti Venecije i Lombardije. Nosila je mnogo lepog prstenja na punačkim prstićima, a njen veoma karakteristični hod, koji se neko vreme mogao smatrati razbludnim ljuljuškanjem, prelazilo je sve više u onaj tip kretanja koji se karakterne kao geganje. Elegantna i očigledno u prošlosti navikla na počasti, imala je reprezentativnu figuru, nosila je prikladnu odeću, ponekada uveče pevala uz klavir školovanim, malo sladunjavim glasom, pri čemu je punačkim rukama s ručnim zglobovima jako izvijenim u stranu, držala note. Dolazila je iz Padove, gde je njen pokojni muž bio poznati poslovni čovek i političar. Kod njega je živela u atmosferi rascvetale boemštine i iznad svojih mogućnosti, što je posle njegove smrti s očajničkom hrabrošću i nastavila.
I pored svega toga, ona nam uopšte ne bi bila zanimljiva da sa sobom nije povela svoju mladu ćerku, Margeritu, devojčurka koji je imao problema s malokrvnošću i apetitom. Bilo je to zanosno, vitko, mirno i bledo stvorenje s tamnoplavom gustom kosom, i kada bi u svojoj jednostavnoj beloj ili bledoplavoj letnjoj odeći šetala po bašti ili hodala ulicama, svako bi je pogledao blagonaklono i sa simpatijama. Ovo je bila prva godina da je gospođa Ričoti povela devojku sa sobom u svet - u Padovi je živela prilično povučeno - a dobro joj je stajala i iskra rezigniranosti, zato što je primetila da je pred ljudima u hotelu bila u senci svoje ćerke. Gospođa Ričoti je do sada bila dobra majka, iako ne bez pretenzija za sopstvenu sudbinu i budućnost; ali sada je odbacila ta skrivena nadanja i počela da ulepšava svoje dete onako kako to rade dobre majke, skidajući s vrata nakit sa sopstvenog venčanja i kiteći za to doraslu ćerku.
U početku, smatrala je da muškarcima koji su se interesovali za vitku, plavokosu devojku iz Padove ništa ne nedostaje. Ali stražarila je i okružila se zidom poštovanja i čvrstih zahteva, koji su odbili mnoge avanturiste. Njenoj ćerki je bio potreban muškarac kod koga bi joj bilo dobro, i pošto je lepota bila njen jedini miraz, valjalo je biti duplo na oprezu.
Posle kraćeg vremena, u banji se pojavio budući heroj ove priče i sve se odvijalo brže i jednostavnije nego što je zabrinuta majka mogla da zamisli. Jedan mladi Nemac se na prvi pogled zaljubio u Margeritu i svoje namere izneo onako odlučno kako to čine ljudi koji nemaju mnogo vremena i ne znaju da okolišaju. Gospodin Štatenfos je u stvari imao vrlo malo vremena. Bio je upravnik jedne plantaže čaja na Cejlonu i provodio je odmor u Evropi. Kroz dva meseca imao je da se vrati na Cejlon, a Evropu ponovo može da poseti najranije kroz dve ili tri godine.
Taj mršavi, preplanuli mladi čovek odlučnog nastupa nije se naročito svideo gospođi Ričoti, ali se dopao lepoj Margenti, kojoj se od prvoga sata uporno udvarao. On uopšte nije loše izgledao, nastupao je bezbrižno, gospodski, na način koji su Evropejci i u tropima gajili, i imao je dvadeset i šest godina. To što je dolazio s Cejlona, te čudesne zemlje, bio je samo jedan romantičan dodatak, a njegova prekookeanska osetljivost donosila mu je veliku nadmočnost nad prosekom ovdašnjeg svakodnevnog života. Oblačio se kao Englez; od smokinga do odeće za tenis, od fraka do opreme za planinarenje, sve stvari su bile prvoklasnog kvaliteta, a iako je bio momak, nosio je sa sobom iznenađujuće mnogo velikih kofera i videlo se da je u svakom pogledu navikao na prvoklasan život. Poslovima i zadovoljstvima se posvećivao s mirnom predanošću, radio je temeljno i dobro to što se moralo uraditi, ali se činilo da nigde nije prisutna strast, ni kod planinarenja, ni kod veslanja, tenisa, niti kod vista, već je izgledalo da je tu samo neko vreme, kao gost u prolazu, negde iz dalekog, neverovatnog sveta gde ima palmi i krokodila, gde ljudi
njegovog kova žive u belim čistim letnjikovcima i gde ih mnogobrojne i vredne sluge hlade velikim lepezama i poslužuju ledenim napicima. Jedino je u odnosima s Margeritom napuštao svoju uzdržanost i egzotičnu smotrenost i razgovarao s njom vatrenom mešavinom nemačkog, italijanskog, francuskog i engleskog, bavio se damama Ričoti od jutra do večeri, čitao im novine, nosio ležaljke za plažu i uopšte se nije trudio da svoje obožavanje Margerite sakrije od drugih ljudi, tako da su uskoro svi radoznalo posmatrali njegov trud oko lepe Italijanke. Neki su ovu romansu posmatrali i sa sportskim interesovanjem, tako da su ovom zgodom sklapali i opklade.
Sve ovo se nije sviđalo majci Ričoti i bilo je dana kada se ona durila kao uvređeno veličanstvo, dok je Margerita izgledala uplakano, a gospodin Štatenfos namrgođenog izraza lica pio viski s ledom na verandi. Međutim, uskoro su se devojka i on složili da ih više ništa neće rastaviti, pa kada je gospođa Ričoti jednog sparnog jutra ćerki ljutito iznela svoj stav da njen prisan odnos s mladim odgajivačem čaja nanosi štetu njenom dobrom glasu i da za nju čovek bez velikog imetka uopšte ne dolazi u obzir, očajna Margerita se zaključala u svoju sobu i ispila flašicu nekakve mutne vode za koju je mislila da je otrovna, čime je samo pokvarila svoj i onako slab apetit, a lice joj je postalo za nijansu bleđe.
Tog dana je Margerita uporno, satima patila na divanu, dok je njena mama na iznajmljenom čamcu na vesla isto tako dugo razgovarala s gospodinom Štatenfosom, a posle toga, istog dana objavljena je veridba, i već sledećeg dana je energični prekomorac doručkovao za stolom s obe dame. Margerita je bila srećna, a njena majka je nasuprot tome smatrala ovu veridbu doduše neophodnom, ali po svoj prilici i prolaznom nevoljom. „Na kraju krajeva”, razmišljala je, „kod kuće o ovome niko ništa ne zna, i ako se ubuduće pruži neka bolja prilika, mladoženja je veoma daleko, na Cejlonu, i nema potrebe da bude pitan.” Tako je ona zahtevala da Štatenfos ne odlaže svoj povratak i pretila je odlaskom i prekidom kada je verenik izrazio želju da se venčaju još toga leta i da svoju mladu ženu odmah povede sa sobom u Indiju.
Morao se povinovati, ali je bio veoma besan, jer od dana objave veridbe dame Ričoti kao da su srasle jedna uz drugu, pa je morao da se služi raznoraznim lukavstvima da bi makar minut bio nasamo sa svojom verenicom. U Lucernu joj je kupio najlepše svadbene poklone, ali su ga uskoro telegramom pozvali u Englesku zbog poslova, tako da je svoju lepu verenicu ponovo video tek kad ga je u pratnji majke sačekala na železničkoj stanici u Ženevi, da bi proveli još jedno veče zajedno, a već sledećeg jutra su ga ispratile do pristaništa.
„Vraćam se najdalje kroz tri godine, i onda ćemo se venčati”, vikao je s brodskih stepenica, koje su posle njega bile uklonjene. Onda je zasvirao brodski orkestar i parobrod je polako isplovio iz pristaništa.
Dve dame su mirno otputovale nazad u Padovu i nastavile uobičajeni život. Gospođa Ričoti se nije predavala: „Sledeće godine”, razmišljala je, „sve će izgledati drugačije, ponovo ću pronaći neko fino banjsko lečilište i tada će se bez sumnje ukazati nove i sjajnije prilike.” U međuvremenu je verenik iz daleka često pisao dugačka pisma i Margerita je bila srećna. Potpuno se oporavila od napetosti u kojoj je provela nemirno leto, primetno je „procvetala”, a o malokrvnosti i lošem apetitu više nije bilo govora. Njeno srce je bilo osvojeno, sudbina izvesna i zadovoljna lagodnim i mirnim životom snevala je prijatne snove, pomalo učila engleski jezik i oformila lep album s divnim slikama palmi, građevina i slonova, koje joj je slao mladoženja.
Narednog leta nisu putovale u inostranstvo, već su izabrale da provedu nekoliko nedelja boravka u skromnom letovalištu u brdima, i majka je počela postepeno da pravi planove o srećnoj budućnosti svoje nepokolebljive ćerke. Iz Indije su s vremena na vreme stizale pošiljke s finim muslinima, lepim čipkama, kutijama od čekinja bodljikavog praseta, figuricama od slonovače; one su to pokazivale poznanicima i uskoro napunile pola sobe, a kada su primile vest da Štatenfos leži bolestan i da ga zbog oporavka moraju transportovati u planine, majka i ćerka su se zajedno
molile za ozdravljenje dragoga u daljini, što se srećom i ispunilo.
Za obe dame, ovo mirno zadovoljstvo je bilo neobično stanje. Gospođa nije više boemski živela, malo je ostarila, ali se toliko ugojila da joj je i pevanje teško padalo. Više nije bilo razloga da se prikazuje privid imućnosti, manje se trošilo na garderobu, bez preke potrebe se nije izlazilo iz kuće, više se nije štedelo za skupocena putovanja, ali se zato više činilo za svakodnevna zadovoljstva.
Pri tome se otkrilo, a da učesnice to nisu posebno primetile, koliko je Margerita ćerka svoje majke. Posle ispijanja one mutne vode i rastanka u Ženevi, više nije imala nikakvih muka, raskrupnjala se i kako joj razvoj nisu ometali ni duševni poremećaji ni telesni napori - tenis je takođe davno ostavila - s njenog bledog ljupkog lica su se izgubili ne samo potištenost ili oduševljenje već joj se i vitak stas promenio i sve više razvio u mirnu jedrinu, što ranije niko ne bi mogao da poveruje. Još uvek se činilo da je ono što kod majke izgleda smešno i preterano kod mlade dame još uvek krepko i mladalački ublaženo, ali nije bilo sumnje, naginjala je gojaznosti i bilo je lako shvatiti da će se pretvoriti u pozamašnu, ogromnu damu.
Prošle su tri godine i očajni mladoženja je napisao da mu je te godine nemoguće da dobije godišnji odmor, ali da su zato njegova primanja povećana, pa zato predlaže, ako mu i sledeće godine ne bude moguće da poseti Evropu, da onda njegova draga devojka dođe kod njega i useli se kao gospodarica u divan letnjikovac koji upravo gradi.
Prebolele su razočaranje i prihvatile predlog. Gospođa Ričoti nije mogla sebi da prikrije da je njena ćerka izgubila nešto od telesnih draži i da bi bilo besmisleno prigovorima dovesti u opasnost njenu sigurnu budućnost.
Dovde mi je ova priča kasnije ispričana; a ostatku sam slučajno lično prisustvovao kao svedok.
Jednoga dana, u Ženevi sam se ukrcao na brod Severnonemačke kompanije, koji je plovio za istočnu Aziju. Među malobrojnim putnicima prve klase nalazila se i mlada Italijanka, koja se sa mnom u Ženevi ukrcala na brod i koja je kao nevesta putovala u Kolombo. Vrlo slabo je govorila engleski, a kako je na brodu bilo još nevesta koje su putovale u Penang, Šangaj i Manilu, te mlade i odvažne devojke su obrazovale prijatnu i omiljenu grupu, u kojoj su svi bezbrižno uživali. Pre nego što smo prošli Suecki kanal, mi mladi ljudi smo se sprijateljili i družili i često proveravali svoje znanje italijanskog jezika s krupnom devojkom iz Padove, koju smo zvali Kolos.
Nažalost, iza Rta Guardafui more se uzburkalo i ona je dobila morsku bolest. Ta devojka koju smo smatrali komičnom igrom prirode, danima je očajna i nemoćna ležala u ležaljci na palubi, a mi svi smo se iz milosrđa odnosili prema njoj s puno obzira, iako ponekad nismo uspevali da potisnemo poneki osmeh zbog njene zaprepašćujuće težine. Donosili smo joj čaj i supu, obraćali joj se na italijanskom, što bi je poneki put nasmejalo, i svakog jutra i podneva nosili smo je u stolici od trske na mirnije i senovitije mesto na palubi. Nešto pre Kolomba donekle se oporavila, ali i tada je ležala ravnodušno i malaksalo, s dečijim izrazom patnje i nemoći na debelom i dobroćudnom licu.
Dok smo se približavali Cejlonu, svi smo pomogli da spakujemo Kolosove kofere. Stajali smo na sredini palube spremni za izlazak i posle četrnaest dana plovidbe ceo brod je obuzeo divlji nemir kojim smo očekivali prvu značajnu luku.
Svi su se uželeli kopna, raspakivali su tropske šlemove i suncobrane, držali u rukama turističke mape i vodiče, dvogledima razgledali obližnja ostrva i potpuno zaboravili na ljude s kojima su se pre kratkog vremena srdačno oprostili, iako su oni još bili tu. Niko nije mislio ni na šta drugo osim kako izaći na kopno, što je brže moguće izaći na kopno, što je značilo vratiti se kući i poslu posle dugog putovanja, radoznalo uledati prvu tropsku obalu, prvu palmu kokosa i
tamnopute urođenike, a takođe i napustiti brod koji je u tom trenutku postao potpuno nezanimljiv, i na čvrstom kopnu u nekom komfornom hotelu popiti viski. Svi su bili užurbani i zaposleni zaključavanjem svojih kabina, plaćanjem računa u salonima, raspitivanjem o pošti koja je upravo stigla na brod, razmenjivanjem važnih vesti iz sveta i politike.
U sredini te sebične gungule ležala je na svom mestu debela Italijanka, primetno nezainteresovana, još uvek bolesnog izgleda, onemoćala od posne hrane, upalih obraza i pospanih očiju. S vremena na vreme, kako bi ga gužva nanela, prišao bi joj još neko od onih s kojima se odavno oprostila, još neko bi joj pružio ruku i poželeo dobrodošlicu. A onda je snažno zagrmela muzika, drugi oficir je započeo komande oko pokretnih silaznih stepenica, pojavio se kapetan, čudno stran i drugačiji u civilnom odelu s krutim šeširom. Ukrcao se u čamac poslovnog zastupnika, kao i manji broj gostiju kojima je data prednost, dok su se ostali gurali za njima prema motornim i čamcima na vesla koji su bili ponuđeni za prevoz do obale.
U tom trenutku, s kopna je stigao se gospodin u belom tropskom odelu s srebrnom dugmadi.
Izgledao je veoma privlačno, preplanulo mlado lice ispod tropskog šlema odavalo je mirnu čvrstinu i samostalnost koja se tako često sreće kod ljudi preko mora. Čovek je u ruci držao ogroman buket raskošnog indijskog cveća. Kretao se kroz gomilu korakom čoveka koji se snalazi na brodu, uzbuđeno, i tražeći pogledom. Kada je prošao pored mene, istog trenutka sam bez ikakve sumnje znao da je to Kolosov mladoženja. Koračao je žurno, napred i nazad, dva puta je prošao pored svoje neveste, ulazio u salon za pušenje, vraćao se zadihan nazad, pozivao rukovodioca prtljaga i konačno naleteo na glavnog stjuarda.Video sam ga kako daje napojnicu i vatreno mu šapatom objašnjava, a stjuard se smeje, raspoloženo klima glavom i pokazuje na ležaljku gde naša Italijanka leži ispružena s još uvek poluotvorenim očima. Stranac joj se približio, zagledao tu ležeću priliku, ponovo otišao do stjuarda, koji je ponovo potvrdno klimao glavom, opet se vratio do ležaljke, i još jednom s bliskog odstojanja ispitivački zagledao debelu devojku. A onda je stegao zube, polako se okrenuo i neodlučno se udaljio.
Ušao je u salon za pušenje, koji je upravo trebalo da se zatvori. Stjuardu u salonu je dao napojnicu, zatražio veliku čašu viskija, seo i brzo je ispio, odsutan i zamišljen. Stjuard ga je ljubazno zamolio da izađe i zaključao salon.
Stranac je, bled i potpuno poremećenog izraza na licu koračao po prednjoj palubi, gde je duvački orkestar pakovao svoje instrumente. Došao je do ograde i lagano pustio svoj veliki buket cveća da padne u prljavu vodu, a onda se nagnuo i pljunuo za njim.
A onda je doneo konačnu odluku. Laganim korakom je ponovo prešao preko palube i došao do mesta gde je prvi put ugledao Italijanku. Ova je u međuvremenu ustala i umorno i pomalo plašljivo gledala u njega. Približio joj se, skinuo šlem s glave i pružio Kolosu ruku.
Ona ga je jecajući obgrila oko vrata i neko vreme ga tako zadržala, dok je on, napet i turoban, preko njenih širokih ramena ukočeno gledao prema ostrvima. Onda je došao do ograde i nekome dole vičući besno izdao čitavu bujicu naređenja na grlenom singaleskom jeziku, ćuteći uzeo nevestu za ruku i poveo je stepenicama naniže ka čamcu.
Kako im sada ide, ne znam. Ali da je venčanje obavljeno doznao sam pri povratku, u konzulatu u Kolombu.
(1913)