Neprijatelji molitve

Molitva ima unutrašnje i spoljašnje neprijatelje. Prvi neprijatelj je samoljublje. Samoljublje je nepravilna ljubav prema sebi. Ona se ispoljava u tri oblika: kao taština, srebroljublje i slastoljublje, odnosno težnja ka nasladi.

Molitva je unutrašnji život, a taština je teatralnost, spoljašnji život, život pred ljudima. Molitva je unutrašnji, nevidljivi i najmoćniji faktor postojanja ljudske ličnosti, a taština zamenjuje lice maskom i samu molitvu pretvara u predstavu. Tašt čovek je glumac svetosti, on ne može da prebiva umom u svom srcu, on neprestano vežba uloge koje će igrati pred ljudima, uključujući i ulogu molitvenika. Tašt čovek će praviti aluzije na silu i značaj svoje molitve, pričaće o neobičnim slučajevima ili čak čudima koja se dešavaju po njegovoj molitvi. Kad se tašt čovek nalazi u okruženju ljudi spreman je da se moli satima kako bi začuo aplauze upućene njegovoj pobožnosti. Strast taštine daje mu demonsku silu za molitvu, a kad ostaje nasamo sa sobom, želja da se moli u njemu nestaje. Tašt čovek se ne moli, već samo glumi molitvu, zato njegova molitva postaje bezdušna i licemerna. Taština postepeno prelazi u gordost. Gord čovek ne oseća potrebu za pomoći Božijom, on smatra da su za njega dovoljna njegova lična savršenstva kako bi ispunio Jevanđelje ili ga čak prevazišao. Gord čovek postaje bog za sebe, zato molitva ili potpuno nestaje ili se u njoj potpuno gubi osećaj pobožnosti: on razgovara s Bogom kao s jednakim sebi.

Dalje sledi srebroljublje. Pomisli i osećanja srebroljubivog se nalaze tamo gde je njegovo bogatstvo. On je u neprekidnom nemiru: kako ga sačuvati, kako ga povećati, čak i na molitvi razmišlja o novcu. NJegova molitva je mrtva i hladna, to je samo neki spoljašnji danak Bogu, zato što se on ne uzda u Boga, već u novac, on je postao njegov bog. Srce srebroljubivog postaje tvrdo kao kamen, molitva ne ostavlja u njemu praktično nikakav trag, kao čelično sečivo na dijamantu. Apostol Pavle je srebroljublje nazvao idolosluženjem.[1]

Slastoljublje ili ljubav prema nasladama je u stušini samoljublje, nepravilna ljubav prema sebi kad čovek sebe poistovećuje sa svojim telom. Molitva zahteva trezvenje kao prozračnost uma, a naslada gasi svetlost uma. Naslada spada u komplekse nervne uzbuđenosti, zato se po pravilu završava duševnom pustošju, umorom i tugom. Svaka naslada je gubitak duhovne snage. Naslada je jedan od glavnih neprijatelja molitve, kao

surogat i falsifikat duhovne radosti. LJubav prema nasladama čini čoveka hladnim i egoističkim, molitva za njega postaje nešto neshvatiljivo i tuđe, on je u sebi mrzi. dok je gordost pre svega provokacija protiv vere, "zamena" Boga samim sobom, a srebroljublje neprijatelj nade (nije Bog, već bogatstvo izvor i garancija čovekove sreće), naslada je greh protiv ljubavi.

Sledeći nepriajtelj molitve je zaboravljanje. Ceo život je škola i svaki dan je lekcija koju čovek dobija. Glavna lekcija je u tome da nas Bog nikada ne ostavlja. A zaborav  uništava sećanje na pomoć i dobročinstva Božija kojima je prožet, kao svetlosnim zracima, sav naš život. Druga lekcija je da je greh smrt. Koliko puta smo čineći greh u iskustvu osetili da ulazimo u oblast smrti i odbacivanja, da posle počinjenog greha naša duša postaje mrtvac kojeg nosimo u sebi, koji truli i raspada se! Treće iskustvo našeg života je da je jedina istinska radost Bog, a sve ostalo su iluzije i prividi. Zaborav nam oduzima sećanje na ova neophodna znanja koja smo stekli mučnim i gorkim iskustvom. Zaborav je potput ptice koja kljuca sazrele plodove i ostavlja prazne grane. Zato je zaborav oblik bezumlja: čovek stalno pada na istom mestu.

Drugi neprijatelj molitve je neznanje ili neshvatanje. Neznanje biva voljno: čovek ne zna zato što ne želi da zna, a glavno znanje se sastoji u onome što je istinski postojeće - to je nevidljivi svet, dok sve vidljivo podleže razaranju i smrti. Čovek se plaši ovog znanja, on traži sreću u veštastvenosti i materijalnosti, u kojoj se krije velika laž, pošto se sve materijalno nalazi u ropstvu vremena i smrti.

Još jedan neprijatelj je nerazumnost. Nerazumnost je nepravilna skala vrednosti, nepravilno izabran cilj ili pak nepravilna sredstva za ostvarivanje cilja. Nerazumnost je zarobljenost spoljašnjim, večno vrćenje u onoj ravni zemaljskog bića gde su samo ispraznost i mučenje duha. Istinska mudrost je smatrati jedinim blagom Boga i jedinim zlom - greh, a sve ostalo su međustanja, ne dobro i zlo, već samo situacije. Ako je Bog najviše i jedino blago, najvažnije u našem životu je bogoopštenje, čije glavno sredstvo je molitva. LJubav prema nasladama razlaže u čoveku volju, čini ga plašljivim. Bojazan je paraliza duše, kukavica je potencijalni izdajica i odstupnik. Da bi čovek savladao plašljivost treba uništiti njen uzrok, vezanost za ono što se čovek plaši da izgubi. Da bi čovek savladao plašljivost treba da uništi pristrasnosti, ljubav prema telesnom spokoju i nasladama. Plašljivost rađa laž. Laž guta duhovne sile čoveka, jer za jednom lažju slede druge dve. Čovek koji laže prinuđen je da drži u umu sliku koju je izmislio, da joj prida privid istine, a na ovo odlazi ogromna količina vremena i snage. Zbog toga je velika mudrost uvek govoriti istinu: istina je prosta, laž je raznolika, Bog je istina zato je Bog prost. Van istine nije moguće videti Boga, a molitva je put ka viđenju Božanstva; laž uništava ili izvrće molitvu. Svet laži je oblast demona, ma kakvim uzrocima i okolnostima čovek da se pravda.

Sledeći neprijatelj molitve je lenjost. Lenjost je jedna od posledica naslade. Volja se u duhovnom smislu ispoljava kao pažnja prema rečima molitve. Sile duše su se "odvojile" jedna od druge, zato je za molitvu neophodna volja, a ne očekivanje da čovek poželi da se moli. Naslada parališe volju, čini čoveka surovim i tvrdoglavim, ili naprotiv plačnim i histeričnim. Da bi se uništila lenjost treba voditi borbu s maštanjem i snovima, s onim tananim sladostrašćem koje se kao otrov ubrizgan u venu, razliva po ljudskom telu i

porobljava um. Molitva je u mnogome stvar volje. Ako ne možemo da se koncentrišemo na reči molitve i ona isklizava iz naše pažnje kao zraci sunca koji se ne mogu zadržati rukom, možemo privremeno da ostavimo molitvu i u svojstvu pripreme za nju treba da se bavimo razmišljanjem o sledećim stvarima.

1.  Sposobnost čoveka da se moli jeste najviše dostojanstvo čoveka. Ako se po daru reči čovek razlikuje od svih zemaljskih bića (kod svetih otaca on se naziva slovesnim bićem), molitva čini njegovu dušu bude jednakog dostojanstva s Anđelima. (Prepodobni Maksim Ispovednik piše za molitvenike da je njihova duša jednaka Anđelima, osim što Anđeli nemaju, za razliku od ljudi, pohot i gnev.) Nijedna vrlina, nijedan duhovni dar, nijedna zapovest, nisu u stanju da podignu čoveka na takvu visinu kao molitva, zato je ona - carica svih vrlina.

Kad ne želimo da se molimo i reči molitve nam izgledaju kao suvi pesak koji nam je ispunio usta, treba da kažemo da je to laž, da naš duh uvek želi da se moli, da želi da uvek bude s Bogom, da nas od molitve ne odvraća lenjost već bolest naše duše. Kao što ne možemo da poistovećujemo svoje telo s gnojnim ranama koje ga pokrivaju, tako ne možemo da poistovećujemo sebe, i što je glavno, svoj duh, s onom bolesnom žeđi za nasladama, s onim stremljenjem ka spoljašnjem koje se suprotstavlja našoj molitvi. Treba upitati sebe: "Ko sam ja? Da li je moj duh oko večnosti ili su moje strasti crvi iz groba koji se hrane truležju? Ja sam duh, moje je moja duša. Delimično moje je moje telo koje će vaskrsnuti s drugim svojstvima saobraznim duševnim, i tada će biti istinski moje, a ostalo ništa nije moje."

Tražiti sreću u spoljašnjem je najstrašnija obmana demona. Adam punotu bitija nije tražio u Bogu, već u spoljašnjem predmetu, u nekakvom plodu koji je u svom bezumlju počeo da smatra izvorom moći, naslade i blaženstva. Kad tražimo smisao života i sreću u spoljašnjem ponavljamo zlokobnu grešku Adama. Bogotvoreći spoljašnje on je izgubio Boga kao unutrašnji faktor svog života. Strast bogotvori spoljašnje. Povratak od spoljašnjeg ka unutrašnjem i od unutrašnjeg ka Bogu može se ostvariti samo putem molitve. Zato učiti se molitvi znači učiti se spasenju. Naći svoje sopstveno srce znači naći Boga, a naći srce moguće je samo kroz Boga i sresti se s Bogom moguće je samo u srcu. Ući umom u srce moguće je samo u svetlosti blagodati, zato što su bez Boga

dubine srca skrivene za nas i nepoznate nama samima. Ovo blago je zakopano u zemlju;

čovek kao da prolazi, čini se, poznatim mestom, korača po njemu i ne zna šta se tamo čuva.

To je prva pomisao, prvi predmet za razmišljanje, koje međutim, nema ništa zajedničko s meditacijom. Meditacija je autosugestija, za koju je kao prilikom hipnoze, potrebno pasivno stanje naše svesti. Meditacija kao da uvodi stranu materiju u čovekovu duhovnu prirodu.

2.  Drugi predmet našeg razmišljanja je vreme, dejstva u ravni bitija, večnost i vreme. Sve spoljašnje se nalazi u vlasti vremena, ono nije naše, mi se samo dodirujemo s njim; naše je ono što možemo da zadržimo. U bujici vremena sve se ruši i nestaje. Mi smo poput čoveka koji sedi na obali reke i gleda talas koji juri: on misli da je on njegov, ali kroz tren njega više nema. Život u vremenu je najniži oblik života, to je samo priprema za večni život. Velika je zabluda smatrati put koji odlazi u daljinu svojim sopstvenim domom. Istinski život je večni život. Tamo nema gubitaka, razočarenja, osećanja sopstvene nemoći, tamo nema promena, već postoji otvaranje, pritom večnost nije nekakva nepokretnost, večnost je dinamika. Postoje dva aspekta večnosti: večni život i večna smrt. Trećeg stanja nema. Zemaljski život protiče na pozadini večnosti na koju smo mi zaboravili. Vreme će biti sklonjeno kao što se u pozorištu skida scena, i tada ćemo se neočekivano naći u sferi večnosti; tamo će čovek videti sebe onakvim kakav jeste. U srcu onoga ko nije iskorenio u svom srcu bogoboračke strasti caruje smrt. Strast i greh nisu prosto slabost, njihova metafizička osnova je mržnja i bogoborstvo, to je takođe carstvo, carstvo sastane.

Molitva ovde na zemlji daje iskustvo dodira s večnošću, molitva je dokaz naše borbe s grehom i strastima. Molitvom kao da govorimo demonu: "Nisam tvoj." Čovek kojem je molitva tuđa svedoči da voli svoj greh i ne želi da se rastane od njega.

3.  Treća pomisao je pomisao na smrt. Jedan od paradoksa naše svesti sastoji se u tome što svuda vidimo smrt i najmanje od svega razmišljamo o njoj. Čini nam se da smo mi izuzetak iz opšteg pravila: svi umiru, ali se nas smrt neće dotaći. Smrt je uvek neočekivana, uvek je tragična. Jedan od uzroka ovoga jeste naša nepripremljenost za nju, trudimo se da prevarimo sebe kako bismo mirno grešili. U ovom smislu svi mi ličimo na noja, koji, kako kažu, spasavajući se od neprijatelja, zariva glavu u pesak: on ništa ne vidi i misli da njegovi neprijatelji takođe ne vide. Zanimljivo je da je noj jedna od najbržih životinja, koju ne može da stigne čak ni jahač na konju i kad bi znao od koga i kako treba da se spasava, sačuvao bi svoj život. Kad bi se čovek sećao smrti i pripremao za nju pokajanjem i molitvom, smrt bi za njega postala prelazak u večni život, a ne dželat koji je ušao na vrata njegove kuće kako bi ga vezao i zatim pogubio.

Zato treba imati na umu poslednji dan svog života, koji može da postane bilo koji, čak i današnji dan. Prepodobni Jovan Lestvičnik smatra da je sećanje na smrt neophodno za molitvu. Treba pitati sebe: "Ko si, zašto si došao ovamo, kad ćeš i kuda ćeš otići odavde?" Jovan Lestvičnik piše: "Neki kažu da je molitva bolja od sećanja na smrt, a ja opevam dva bića u jednom licu."

4.  Sledeća pomisao je pomisao na pakao. Pakao je mesto zaborava, to je večna odbačenost, tamo nema ni nade, ni ljubavi, tamo je more mržnje. Mi se trzamo kad čitamo priče o sobama za mučenje i logorima i gubilištima. S kakvom istančanom surovošću se dželati rugaju svojim žrtvama, ali tamo postoji kraj, u krajnju ruku - smrt, a u paklu nema smrti, tačnije, tamo je večita smrt koja nema kraja. Ma kako surovi sadisti bili ljudi, ma kako divlju nasladu da nalaze u mučenju svojih žrtava, ipak se u duši svakog dželata ponekad probudi nešto dobro i ljudsko, makar kao uspomena iz detinjstva. Međutim, koliko je demon strašniji i suroviji od svih zločinaca koji su živeli na zemlji! On je ovaploćenje samog zla. Demon je crni plamen mržnje prema Bogu, on se sveti Bogu, preko NJegove tvorevine. Čovek je obraz Božji, zato mrzeći Boga demon mrzi čoveka.

Ipak, najstrašnije u paklu nije mučenje, već tuga zbog gubitka. Grešnik zna šta je izgubio, ko je mogao da bude i ko je postao. Međutim, u paklu nema pokajanja, tamo je samo upodobljenje demonima i zato svest o gubitku večnog života izaziva kod grešnika mržnju prema Bogu, sličnu mržnji demona. U paklu će ljudi koji su na zemlji najbliži mrzeti jedni druge, tamo će majka za kćerku i sin za oca stati u obliku ogromnih čovekoobraznih zmija i škorpiona. Voleti se može samo dobro u čoveku: stvarno ili pretpostavljeno. Rafinirano zlo nije moguće voleti. Zlo, kad u njemu nema tragove dobra koje preporađa podleže samouništenju. Pakao je razdvojenost, podela dobra i zla. Pakao je kao i raj, dinamičan, samo što je u paklu prisutan proces raspadanja, tamo su samo centrifugalne sile i greh će, otkrivajući se u večnosti, činiti svakog grešnika sve više i više sličnim satani. I antičkom i savremenom humanizmu podjednako je teško da prihvate učenje o paklu, oni su više voleli da ga smatraju ili "pedagoškom metodom" ili "mučnom mitologijom". U stvari to je apologija greha, samoumirenje grešnika koji ne želi da se bori protiv svojih strasti. Kad bi čovek znao kako je užasan i mrzak demon, on bi shvatio da je carstvo demona - carstvo večne smrti, da je greh ne prosto oskudica dobra, već u metafizičkom smislu - ubistvo Hrista; zato je nepokajani grešnik

bogoubica. Greh je odvajanje duše od Boga. Bog je život i izvor života, drugog izvora nema, besmrtnost bez Boga se pretvara u smrt.

5.  Poslednje razmišljanje je o rajskom blaženstvu. Čovek je stvoren za raj, raj je prebivanje s Bogom; unutrašnji raj je Božanska svetlost u ljudskom srcu. Ovde na zemlji, čovek se oseća kao izgnanik, on je nesrećan, pati, - i to je univerzalna činjenica.

Spoljašnji uslovi života nas ne izbavljaju od stradanja, znači, s čovečanstvom se dogodilo nešto zaista užasno, čim se sva njegova istorija pretvorila u tragediju. Tako može da pati car, koji je izgubio svoje carstvo. Čovek traži sreću, ali je nigde ne nalazi. Filosofija ne daje ni sreću, ni istinu - to je lavirint: otvorivši jedna vrata čovek vidi deset drugih zatvorenih, pritom ne zna da li se približava izlazu ili ne. Čulna zadovoljstva takođe ne donose sreću. LJudi koji su se u potpunosti potčinili strastima imaju tužna i mračna lica. Jedini bljesak svetlosti u ljudskom životu je osećaj blizine Boga, to su kapljice duhovne radosti koje je čovek osetio u molitvi, naročito u Tajni ili u čudotvornoj ikoni. One liče na kapljice vode za onoga ko u pustinji umire od žeđi.

Čovek traži istinsku ljubav, ali ovde, na zemlji nalazi drugu ljubav, izopačenu, afektivnu, pomešanu s blatom strasti, koja donosi samo jedno surovo razočarenje za drugim, koja sakrušava dušu. I samo u nekim trenucima svog života on oseća kao dodir Božanskog prsta, drugu, čistu, Božansku ljubav; nju može da da samo Bog, njoj se suprotstavljaju ljudske strasti. Raj je ljubav duše prema Bogu i Boga prema duši. Raj  jesu zraci ljubavi od svakog sveca prema svima i od svih ljudi prema svakom, to je  pravi svetlosni okean ljubavi.