NEOPHODNOST ISKRENOSTI U MOLITVI

Hrist ponekad govori o stanju iz koga se čovek moli. Beskorisno je ako se moli iz neodgovarajućeg  stanja i zbog toga čovek mora da posmatra sebe i vidi iz čega u sebi se moli, pošto nikakva komunikacija sa višlm nivoom nije moguća kroz ono što je neiskreno ili lažno u njemu. Samo ono što je iskreno i istinsko u čoveku može dotaći viši nivo. Na primer, bilo kakav trag sujete ili uobraženosti ili arogancije, zaustavlja komunikaciju sa višim nivoom. U vezi sa tim, u Jevanđeljima se mnogo govori o pročišćavanju emocija; jer najveća nečistoča u čoveku i ono što  se  stalno  ističe u parabolama i Hristovim kazivanjima, proističe iz osećanja potrebe "da sam u pravu", potrebe "da sam uvek adekvatan", potrebe "da imam korist od...", osećanja potrebe za "superiomošću" itd. Sledeća parabola govori o "...nekima koji bijahu uvjereni za sebe da su pravedni, a ostale nipodaštavahu": (Luka 18: 9)

"Dva čovjeka uđoše u hram da se mole Bogu, jedan farisej a drugi carinik. Farisej stade i moljaše se u sebi ovako: Bože, hvala ti što nisam kao ostali Ijudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dva puta u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. A carinik izdaleka stajaše, i ne htjede ni očiju uzdignuti nebu, nego se bijaše u prsa svoja govoreći: Bože, milostivi budi meni grješnome! Kažem vam, ovaj otide opravdan domu svome, a ne onaj. Jer svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se." (Luka 18:10-14)

Da bi se molio, to jest da bi došao u dodir sa višim nivoom, čovek mora da prizna i oseti svoju ništavnost u odnosu na ono što je iznad njega. Mora istinski da vidi da je to tako, a ne samo da vidi kako je zemlja mala kada se pogleda u zvezde. Kada se oseća "malim" na taj način, radi se o fizičkom osećaju; međutim, čovek mora psihološki da se oseca "malim". Sve dok se ne oseti ništavnim, čovekova molitva je beskorisna, baš kao i

vlažna šibica. Čovek je čist u svom emocionalnom životu proporcionalno osećaju sopstvene ništavnosti, svesnosti svog znanja i sopstvene bespomoćnosti. Istu ideju zastupa Hrist kad govori o delovanju iz sebe, a ne iz sujete:

"/ kada se moliš Bogu, ne budi kao licemjeri, koji rado po sinagogama i na raskršću ulica stoje i mole se da ih vide Ijudi. Zaista vam kažem: Primili su platu svoju. A ti kada se moiš, udi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja, pomoli se Ocu svome koji je u tajnosti: i Otac tvoj koji vidi tajno, uzvratiće tebf'. (Mat. 6: 5, 6)

Izraz "...udi u klijet svoju, i zatvorivši vrata svoja...", znači ići pravo u sebe (sopstvenu kuću), u "najunutrašnjiji" prostor, zatvoriti vrata svemu spoljašnjem i moliti iz tog unutrašnjeg sebe koji ne služi svetini, ili izmišljenom socijalnom mitu, ili tragaču za nagradom i uspehom i spoljnim pohvalama. Mora se zaobići svako povezivanje sa sujetom ili maštom. Samo unutrašnji čovek u čoveku može da dobije odgovor na molitvu i da komunicira sa višim nivoom. Spoljna, svetovna strana čoveka, čoveka koji se pretvara, nije u stanju da moli.

Sve ovo je povezano sa pitanjem kako preneti poruke na viši nivo. To su praktične instrukcije o metodi prenosa, telepatije, a što je moguće jedino kroz stvarne emocije. Samo stvarne emocije mogu da prenose; samo su stvarne emocije telepatske. Lažne emocije zasnovane na sujeti i mašti ne mogu da prenesu. Da bi  se dobio odgovor, molitva mora da bude određenog kvaliteta. Mora  da ispunjava određene uslove, a jedan je da molitva potiče iz apsolutno čistog i istinskog emocionalnog stanja, jer u suprotnom, ne može da stigne do odredišta. Zbog toga čovek treba da očisti sebe od sebe tokom svog emocionalnog života, a to znači da treba da se razvije emocionalno. On mora početi da voli svog suseda *. To je prva faza u emocionalnom razvoju kome nas uči Hrist. A koliko je to teško. Kako je teško ponašati se svesno u odnosu na druge - čak i u odnosu na one za koje se smatra da su voljeni. Da li možete  da  kažete  da  volite  izvan  svog  samoljublja?  Samo

Ljubiti bližnjeg svog

emocionalna stanja koja su izvan samoljublja i egocentričnosti, mogu biti u vezi sa nečim izvan samog čoveka. I najzad, može se očekivati da ćemo jednom doći do razmišljanja o pitanju: Kako možemo putem sopstvenih emocija da komuniciramo sa drugim Ijudima? Preko njih zasad komuniciramo samo sa sobom. Zato počinjemo da uviđamo zašto se insistira na "voleti svog suseda".