V

..

Muzika koja se izvodi tokom vežbanja skreće u nama urođen pokret koji je u životu glavni izvor smetnje. Muzika sama ne može odvojiti sav naš nesvesni automatizam, ali je jedan od pomoćnika za to. Muzika ne može udaljiti svu našu mehaničnost, ali za trenutak, usled odsustva drugih sredstava, koristićemo samo muziku.

..

Jedna stvar je važna: dok izvodimo sve date spoljašnje zadatke kao pratnju muzici, od početka morate naučiti da ne poklanjate pažnju muzici nego da je slušate automatski. S početka, pažnja će s vremena na vreme odlutati prema muzici, ali kasnije će biti moguće slušati muziku i druge stvari potpuno automatskom pažnjom, čija

je priroda drugačija.

..

Važno je naučiti razdvajati ovu pažnju od mehaničke pažnje. Onoliko dugo koliko dve pažnje nisu razdvojene jedna od druge one ostaju tako slične da neuka osoba nije u stanju da ih razlikuje.

Puna, duboka, visoko koncentrisana pažnja čini mogućim razdvajanje jedne od druge. Naučite da prepoznajete razliku između ove dve vrste pažnje po ukusu da biste razdvojili među mislima koje nam dolaze, informaciju sa jedne

strane i razlikovanje sa druge.

..

(Prieure, 20. januar 1923)

Prieure, 19. januar 1923.

Nemoguće je setiti se sebe . . .

Na sva moja pitanja, „Da li iko dok  danas  radi,  misli  o jučerašnjem predavanju?" stalno dobijam isti odgovor -  zaboravili su. A ipak misliti dok se radi isto je kao i setiti se sebe,

Nemoguće je setiti se sebe. A ljudi se ne sećaju sebe jer žele da žive samo umom. Iako je zaliha pažnje u umu (kao električno punjenje baterije) veoma mala. A drugi delovi tela nemaju želju da se sećaju.

Možda se sećate da je  rečeno da je čovek sličan  zaprezi sastavljenoj od putnika, vozača, konja i vozila. Pošto ne može biti reči o putniku, jer nije tu, možemo govoriti samo  o vozaču. Naš um je vozač.

Taj naš um želi da uradi nešto, postavlja sebi zadatak da radi na drugačiji način nego do tada, u pogledu sećanja sebe. Sva interesovanja koja imamo prema menjanju sebe,  popravljanju sebe pripadaju samo vozaču, to jest, samo su mentalna.

Što se tiče osećanja i tela - ovi delovi ni najmanje nisu zainteresovani za primenu samosećanja u praksi. A ipak glavna stvar je promena ne u umu, nego u delovima koji nisu zaintere­ sovani. Um se može vrlo lako promeniti. Cilj nije dostignut kroz um; ako je dosegnut kroz um potpuno je beskoristan.

Zato čovek treba da podučava i da bude učen ne putem uma nego preko osećanja i tela. Istovremeno, osećanja i telo nemaju jezik; niti imaju jezik niti razumevanje koje mi posedujemo. Ne razumeju ni ruski ni engleski; konj ne razume jezik vozača, niti vozilo konja. Ako vozač na engleskom kaže, ,,Skreni desno", ništa

se neće dogoditi. Konj razume jedino jezik uzdi i skrenuće desno pokoravajući se uzdama. Ili će drugi konj skrenuti bez uzdi ako ga dodirnete na odgovarajuće mesto - kao što su na primer izvežbani magarci u Persiji.

Isto je sa vozilom - ono poseduje sopstvenu strukturu. Ako ruda krene desno, zadnji točkovi idu levo. Onda drugi pokret i točkovi idu desno. To je zato što vozilo jedino razume taj pokret i reaguje  na njega na  svoj način. Zato vozač  treba da zna  slabe strane, ili karakteristike vozila. Samo tada može ih voziti u željenom pravcu. Ali ako prosto sedi u svojoj kutiji i govori na svom jeziku „idi desno" ili „idi levo", zaprega se neće preokrenuti čak i da viče godinu dana.

Mi smo jedna verna kopija takve zaprege. Sam um ne može biti nazvan čovekom, isto kao što vozač koji sedi  u  krčmi  ne može biti nazvan vozačem koji ispunjava svoju funkciju. Naš um je kao profesionalni vozač koji sedi kod kuće ili u krčmi i prevozi putnike na različita mesta, u svojim snovima. Baš kao što njegova vožnja nije stvarna, tako i pokušavanje rada samo umom neće nikud odvesti. Čovek će samo postati profesionalac, ludak.

Snaga promene samog sebe ne leži u umu, nego u telu i osećanjima. Nažalost, međutim, naše telo i naša osećanja tako su sačinjeni da se nimalo ni za šta ne brinu sve dok su srećni. Oni žive za trenutak i njihovo je pamćenje kratko. Jedino um živi za sutra. Svako ima sopstvene vrednosti. Vrednost uma je da gleda unapred. Ali samo drugo dvoje mogu da „čine".

Do sada, do danas, veći deo želje i nastojanja bio je slučajan, samo u umu. To znači da želja postoji samo u umu. Do sada, u umovima ovde prisutnih slučajno bi nastala želja da postignu nešto, da promene nešto. Ali samo u umu. Ali ništa se u njima nije još promenilo. Postoji samo ta prazna ideja u glavi, ali je svako ostao kakav je bio. Čak i  da  radi  10  godina  svojim umom, izučava dan i noć, pamti svojim umom i stremi,  neće postići ništa korisno ili stvarno, pošto u umu ne postoji ništa da se promeni; ono što mora da se promeni je karakter konja. Želja mora biti u konju, a sposobnost u vozilu.

Ali, kao što smo već rekli, teškoća je u tome što je, zahvaljujući pogrešnom modernom vaspitanju i činjenici da se za odsustvo veze između tela, osećanja i uma ne zna počevši od detinjstva, većina ljudi tako deformisana da ne postoji zajednički jezik između jednog i drugog dela. To je razlog zašto nam je tako teško da učvrstimo vezu između njih i zašto je još teže da nateramo naše delove da promene način života. Zbog toga smo obavezni da uspostavimo njihovu komunikaciju, ali ne jezikom koji nam je priroda dala, jednostavnim i takvim kojim bi se naši delovi vrlo brzo pomirili, došli do sklada i zajedničkim naporima i razume- vanjem postigli željeni cilj jedinstven za sve njih.

Kod većine nas zajednički jezik o kom govorim nepovratno je izgubljen. Jedina stvar koja nam je ostala je uspostavljanje veze na posredni, „lupeški" način. A te indirektne,  „lupeške",  veštačke veze moraju biti veoma subjektivne pošto moraju zavisiti od čovekovog karaktera i oblika  koji je  stekla njegova  unutrašnjost.

Tako sada moramo ustanoviti tu subjektivnost i naći program rada, da bi sačinili veze sa drugim delovima. Uspostavljanje te subjektivnosti takođe je komplikovano; do nje se ne može stići odjednom, ne sve dok se čovek temeljno ne analizira i rastavi na delove, ne sve dok se ne prouči „sve do sopstvene babe".

Stoga ćemo s jedne strane ustanovljavati tu  subjektivnost posebno za svakog, a sa druge ćemo započeti sa opštim radom mogućim svakom - praktičnim vežbama. Postoje određene subje­ ktivne metode i postoje opšte metode. Tako ćemo pokušati da pronađemo subjektivne metode i u  isto  vreme  da  prirnenirno opšte metode. Imajte na umu da će subjektivna uputstva biti data samo  onima koji će  se dokazati,  koji će pokazati da mogu da rade i ne besposlice. Opšte metode, opšta zanimanja biće pristupačni svima, ali subjektivne metode  biće  date  u  grupama  samo  onima koji rade, koji pokušavaju i žele da pokušaju da rade celim bićem. Oni koji su lenji, koji veruju sreći, nikad neće videti ili čuti šta konstituiše stvarni rad, čak i ako ostanu ovde    10    godina.

Oni koji su slušali predavanja mora da su već čuli, razmišljali o, i pokušavali tzv. „samosećanje". Oni koji su pokušali verovatno

su našli da je, uprkos velikim naporima i želji, ovo samosećanje, umu tako razumljivo, intelektualno tako lako moguće i prihva­ tljivo, u stvarnoj praksi, nemoguće. I zaista nemoguće je.

Kad mi kažemo „setiti se sebe", mislimo na sebe. Ali mi smo množina, moje ,Ja" su - moja osećanja, moje telo, moji osećaji. Ja sam nisam moj um, moje misli. Naš um nismo mi - to je samo jedan naš mali deo. Istina je da taj deo ima vezu sa nama, ali samo malu i vrlo malo materijala mu je povereno od naše organizacije. Ako naše telo i osećanja primaju za svoje postojanje neophodnu energiju i različite elemente u proporciji od, recimo,   20   de- lova, naš um prima samo jedan deo. Naša pažnja je proizvod pro­ istekao od ovih elemenata, ovog materijala. Naši odvojeni delovi imaju različitu pažnju; njeno trajanje i snaga proporcionalni su primljenom materijalu. Deo koji prima više materijala ima više pažnje.

Pošto se naš um hrani sa manje materijala, njegova pažnja, to jest pamćenje, kratko je i efektivno je dok traje materijal za njega. Zaista, ako želimo (i nastavimo da želimo) da se sećamo sebe samo svojim umom, nećemo biti u stanju da se sećamo sebe duže nego što nam to materijal dozvoljava, bez obzira koliko maštali o tome, bez obzira koliko to želeli ili koje mere preduzimali. Kad je ovaj materijal potrošen, naša pažnja iščezava.

To je baš kao akumulator sa svrhom osvetljavanja. Lampa će svetleti onoliko dugo koliko je on napunjen. Kad je energija potrošena lampa ne može  dati  nikakvo  svetlo  čak  i  ako  je ispravna, a električni spojevi u dobrom  stanju.  Svetlost  lampe  je naše pamćenje. To treba da objasni zašto čovek ne može dugo da pamti sebe. I zaista ne može, jer je  ova posebna  pažnja  kratka i uvek će biti kratka. Tako je napravljeno.

Nemoguće je instalirati veći akumulator ili ga napuniti većom količinom energije nego što  može  podneti.  Ali  moguće  je povećati naše samosećanje, ne povećavanjem  našeg  akumulatora već priključivanjem drugih delova sa njihovim akumulatorima i njihovim uključivanjem u opšti rad. Ako je to postignuto, svi naši delovi   će   pružiti   ruku   i   uzajamno   se   pomagati   u   očuvanju

željenog svetla lampe. Pošto imamo poverenja u naš um, a naš um je došao do zaključka da je to dobro i neophodno za naše druge delove, moramo učiniti sve što možemo da probudimo njihov interes i pokušamo da ih ubedimo da je željeno postignuće korisno i nužno za njih takođe.

Moram da priznam da veći deo našeg ukupnog ,Ja" ni najmanje nije zainteresovan za samosećanje. I više od toga, čak i ne pretpostavlja postojanje te želje kod njegovog brata  -  misli. Zato moramo pokušati da ih upoznamo sa ovim željama. Ako prihvate želju za radom u tom pravcu, pola posla je obavljeno; možemo početi da ih podučavamo i da im pomažemo.

Nažalost, čovek ne može sa njima odmah da govori razumno pošto, zahvaljujući nebrižljivom vaspitanju, konj i vozilo ne znaju nijedan jezik poznat dobro vaspitanom čoveku. Njihov život i njihovo mišljenje su instinktivni, kao kod životinje, pa  je tako nemoguće logički im dokazati gde leži njihova buduća dobrobit ili da im se objasne sve njihove mogućnosti. Zasad je jedino moguće učiniti da započnu da rade posrednim,  „lupeškim"  metodama. Ako to bude učinjeno oni možda mogu da razviju zdrav razum. Logika i zdrav razum nisu im strani, ali su bez ikakvog obra­ zovanja, slični su čoveku kome se desilo da živi daleko od svojih zemljaka, bez komunikacije sa njima. Takav čovek ne može misliti logično kao mi. Mi imamo tu sposobnost pošto smo od detinjstva živeli među njima i delili sve sa njima. Kao taj čovek, izolovan od ostalih, naši delovi žive životinjskim instinktima, bez misli i logike. Zahvaljujući tome, te su sposobnosti degenerisane, kvali­ teti koje im je dala priroda otupeli su i atrofirali. Ali u pogledu njihove izvorne prirode, atrofija nema nepopravljive posledice i moguće ih je povratiti u život i izvorni oblik.

Prirodno, velik deo posla je potreban da se uništi naslaga poroka - posledica - već oblikovanih. Tako je umesto započi­ njanja novog rada, neophodno ispraviti stare grehove.

Na primer, želim da pamtim sebe što duže mogu. Ali dokazao sam sebi da veoma brzo zaboravljam zadatak koji je postavljen, pošto moj um ima vrlo malo asocijacija povezanih sa tim.

Primetio sam da druge asocijacije guše asocijacije povezane sa samosećanjem. Naše asocijacije odigravaju se u formativnom aparatu zahvaćajući šokovima koje formativni aparat dobija iz centara. Svaki šok ima asocijacije posebnog karaktera; njihova snaga zavisi od materijala koji ih proizvode.

Ako misaoni centar stvara asocijacije u vezi sa samosećanjem, druge asocijacije drugačijeg karaktera,  koje  dolaze  iz  drugih delova i nemaju ništa sa samosećanjem, apsorbuju ove željene asocijacije, pošto dolaze sa mnogo različitih mesta i mnogo su brojnije.

I tako, sedim ovde.

Moj problem je da dovedem druge delove do tačke u kojoj bi moj misaoni centar mogao da produži stanje samosećanja onoliko koliko je moguće, bez trenutnog iscrpljivanja energije.

Treba ukazati na to da samosećanje, koliko god puno i celo, može biti od dve vrste, svesno i mehaničko - pamćenje sebe svesno i pamćenje putem asocijacija. Mehaničko, to jest, asoci­ jativno samosećanje, ne može doneti suštinski profit iako je takvo samosećanje od ogromne vrednosti u početku. Kasnije ne bi trebalo da se koristi, pošto takvo samosećanje, koliko god potpu­ no, ne rezultira nikakvim realnim, konkretnim činjenjem. Ali u početku ono je takođe neophodno.

Postoji drugačije, svesno, samosećanje koje nije mehaničko.

Prieure, 20. januar 1923.