NEMA PUTA U RAJ[27]

Sedeo sam u baru na Zapadnoj aveniji. Bilo je oko ponoći i nalazio sam se u uobičajenom zblanutom stanju znate već, kada ništa ne funkcioniše kako treba: žene, poslovi, besposlica, vreme, kerovi. Na kraju samo sediš u nekoj vrsti šoka i čekaš, kao čovek koji na klupi autobuske stanice iščekuje smrt.
Eto, sedeo sam tako, i onda je ušla jedna duge smeđe kose, lepo građena,
tužnih tamnih očiju. Nisam se bacio na nju. Ignorisao sam je, i pored toga što je za šankom bilo mnogo praznih stolica, a ona sela baš na stolicu do mene.
Bili smo u stvari jedini gosti u tom baru, nas dvoje i barmen. Naručila je vino.
Onda me je upitala šta pijem.
„Skoč sa vodom.“
„Dajte mu skoč sa vodom“, rekla je barmenu.
E, to je već bilo neobično.
Otvorila je torbu, izvukla mali kavez od žice, izvadila neke sićušne ljude iz njega i spustila ih na šank. Svi su bili oko prst visoki, bili su živi i pristojno obučeni. Bilo ih je četvoro, dva muškarca i dve žene.
„Sad prave ovakve stvari“, rekla je. „Veoma su skupi. Koštali su dve
hiljade dolara po komadu kad sam ih kupila. Sada su već po dve i četiristo.
Ne znam kako ih proizvode, ali verovatno je nezakonito.“
Mali ljudi su šetali po šanku. Iznenada, jedan čovečuljak ošamario je
malu ženu.
„Droljo“, rekao je, „dosta mi je tebe!“
„Ne, Džordž, nemoj tako“, plakala je žena. „Volim te! Ubiću se! Moram te
imati!“
„Baš me zabole“, rekao je čovečuljak, izvadio minijaturnu cigaretu i
pripalio je. „Imam i ja pravo da živim.“
„Ako je ti nećeš“, rekao je drugi čovečuljak, „ja ću da je uzmem. Volim je.“
„Ja neću tebe, Marti. Zaljubljena sam u Džordža.“ „Ali on je gad, En, pravi
gad!“
„Znam, ali svejedno ga volim.“
Mali gad je prišao drugoj ženici i poljubio je. „Imam ljubavni trougao“,
rekla je dama koja me je častila pićem. „Ovo su Marti, Džordž, En i Ruti.
Džordž dobro radi one stvari, tera uvek do kraja. Marti je nekako tunjav.“
„Zar nije tužno posmatrati sve to?Ti, kako se zoveš?“
„Don.[28] Grozno ime. Ali to je ono što majke ponekad rade svojoj deci.“
„Ja sam Henk. Ali zar nije tužno. . .“
„Ne, nije tužno posmatrati ih. Nisam imala mnogo sreće u ljubavi, užasno sam prošla u suštini. . .“ „Svi smo užasno prošli.“
„Verovatno. Sve u svemu, kupila sam ove male ljude i sada ih posmatram, a to je kao da imaš i nemaš bilo koji od tih problema. Ali strahovito se uzbudim kad počnu da vode ljubav. Tada postaje teško.“
„Jesu li seksepilni?“
„Neverovatno. Gospode, kako me pale!“
„Zašto ih ne nateraš da to rade? Mislim, sada. Posmatraćemo ih zajedno.“
„O, ne možeš ih naterati. Oni vode ljubav kad je njima volja.“
„Koliko često?“
„Pa, prilično su dobri. Četiri-pet puta nedeljno.“ Mali ljudi su šetali po
šanku. „Slušaj“, rekao je Marti, „pruži mi bar šansu. Pruži mi samo jednu šansu, En.“
„Ne“, rekla je En, „moja ljubav pripada Džordžu. Ne može biti drukčije.“
Džordž je ljubio Ruti i gladio joj sise. Ruti je počela da se pali.
„Ruti se pali“, rekao sam.
„Da. Stvarno se pali“, rekla je Don.
I ja sam počeo da se palim. Zagrlio sam Don i poljubio je.
„Slušaj“, rekla je, „ne volim da vode ljubav na javnom mestu. Poneću ih
kući neka to rade tamo.“
„Ali onda ja neću moći da ih vidim.“
„Dobro, moraćeš sa mnom.“
„Važi“, rekao sam. „Idemo.“
Ispio sam pa smo zajedno izašli. Nosila je male ljude u kavezu. Ušli smo u njena kola i smestili male ljude između nas, na prednje sedište. Pogledao sam Don. Bila je zaista mlada i lepa. Činilo se da je i iznutra takva. Kako je mogla da omane sa muškarcima? Mada ima toliko načina da se omane u tome.
Četvoro malih ljudi koštali su je osam hiljada dolara. Samo toliko da
pobegneš od veza s ljudima i ne pobegneš od njih.
Njena kuća bila je ispod bregova Holivuda, lepo je izgledala. Izašli smo i
došli do vrata. Nosio sam male ljude u kavezu, dok je Don otključavala.
„Slušala sam Rendija Njumena prošle nedelje na koncertu. Zar nije
najbolji?“
„Da, jeste“, rekao sam.
Ušli smo u dnevnu sobu. Don je izvadila male ljude i spustila ih na sto.
Onda je prošla u kuhinju, otvorila frižider i izvadila flašu vina. Donela je i dve čaše.
„Izvini“, rekla je, „ali deluješ malo otkačeno. Čime se baviš?“
„Ja sam pisac.“
„Hoćeš li da pišeš o ovome?“
„Nikada mi neće poverovati, ali pisaću.“ „Gledaj“, rekla je Don. „Džordž je
skinuo Ruti gaćice. Sad je džara prstom. Leda?“
„Da, stvarno. Ne, ne treba leda.“
„Ne znam“, rekla je Don, „ali baš me pali da ih gledam. Možda zato što su tako mali. Stvarno me uzbude.“ „Znam na šta misliš.“
„Gledaj. Džordž je uzima.“
„Da, zaista.“
„Gledaj ih!“
„Gospode bože!“
Zagrlio sam Don. Stajali smo i ljubili se. Njene su oči gledale u moje, onda ka malim ljudima, pa ponovo u moje.
Mali Marti i mala En su takođe posmatrali. „Gledaj“, rekao je Marti,
„pogledaj šta rade. Mogli bismo i mi. Čak se i oni veliki spremaju. Gledaj ih!“
„Jesi li čula ovo?“ upitao sam Don. „Kažu da se i mi spremamo. Da li je to istina?“
„Nadam se da je istina“, rekla je.
Poveo sam je do kauča i zadigao joj suknju oko bokova. Ljubio sam je niz
vrat. „Volim te“, rekao sam.
„Voliš? Zaista?“
„Da, na neki način, da. . .“
„U redu“, rekla je mala En malom Martiju, „mogli bismo i mi da uradimo to, bez obzira što te ne volim.“ Zagrlili su se nasred stola. Smaknuo sam devojci gaćice. Don je ječala. Mala Ruti je ječala. Marti ga je stavio En.
Dešavalo se svuda. Uvrteo sam kako čitav svet to radi. Onda sam zaboravio na ostali svet. Stvorili smo se u spavaćoj sobi. Ušao sam u Don i poveo je na dugu laganu vožnju.
Kad je izašla iz kupatila čitao sam tupu i glupu priču u Plejboju.
„Tako je dobro bilo“, rekla je.
„Drago mi je“, rekao sam.
Vratila se u krevet. Spustio sam časopis.
„Misliš da ćemo uraditi nešto zajedno?“ upitala je. „Kako to misliš?“
„Mislim, hoćemo li uspeti neko vreme zajedno?“
„Ne znam. Sve je moguće. Početak je uvek najlakši.“
Onda se začuo vrisak iz dnevne sobe.
„Aj-jaj“, rekla je Don.
Skočila je i jurnula tamo. Pošao sam za njom. Kad sam ušao, držala je
Džordža na dlanu.
„O, gospode!“
„Šta se desilo?“
„En mu je to uradila!“
„Šta to?“
„Odsekla mu je jaja! Džordž je postao evnuh!“ „Uau!“
„Daj toalet-papir, brzo! Može da iskrvari i umre!“
„Kurvin sin“, rekla je mala En sa stola. „Ako ja ne mogu da imam Džordža, niko ga neće imati!“
„Sada ste obe moje!“ rekao je Marti.
„Ne, moraš da izabereš između nas dve“, rekla je En.
„Koju ćeš od nas?“ upitala je Ruti.
„Obe vas volim“, rekao je Marti.
„Prestao je da krvari“, rekla je Don. „Mislim da je mrtav.“
Uvila je Džordža u maramicu i stavila ga preko svog mantila.
„Znaš šta“, rekla je, „ako ne misliš da ćemo uraditi nešto zajedno, ja ne
želim da se dalje upuštam u to.“
„Mislim da te volim, Don.“
„Gledaj“, rekla je. „Marti je zagrlio Ruti!“
„Misliš da će da urade nešto?“
„Ne znam. Deluju uzbuđeno.“
Don je podigla malu En i ubacila je u kavez.
„Pusti me odavde! Ubiću ih oboje! Pusti me!“
Džordž je zaječao iz maramice. Marti je ljubio Ruti. Skidao je njene
gaćice. Privukao sam Don. Bila je predivna i mlada, i imala je dušu. Da li sam ponovo voleo? Sasvim moguće. Ljubili smo se. Propao sam kroz njene oči.
Onda sam ustao i počeo da bežim. Znao sam gde se nalazim. Bubašvaba i orao vodili su ljubav. Vreme je bilo ludaja sa bendžom. Trčao sam dalje. Njena duga kosa pala mi je preko lica.
„Sve ću vas pobiti!“ vrištala je mala En.
Čangrljala je u svom kavezu u tri ujutro.