III

NEKI  ASPEKTI  MODERNE  PSIHOTERAPIJE

Na jednom kongresu za »Public Health« moderna psihoterapija se nalazi u nešto posebnom položaju. Ona se ne može pozvati niti na internacionalne spo­ razume, niti je u stanju da zakonodavcima i ministri­ ma zdravlja pruži dobre i praktične savete. Ona smer- no stoji pored velikih organizacija i institucija za društveni napredak i mora se ograničiti na indivi­ dualnu pomoć, nezavisno od činjenice što su neuroze zastrašujuće proširene i što ne zauzimaju malo mesto unutar armije zala, koja pritiskaju zdravlje civilizo- vanog sveta.

Psihoterapija i moderna psihologija su, međutim, ostale individualni pokušaji i poduhvati i do danas nisu našle opštu primenu ili je ova bila neznatna. Njena primena sasvim je prepuštena ličnoj inicijativi lekara pojedinca, pri čemu je čak ne potpomažu ni univerziteti. Pa ipak problemi moderne psihologije pobudili su tako veliko interesovanje, da je u ogrom­ noj nesrazmeri neznatna zvanična pažnja koja im se poklanja.

Moram priznati da i meni samom nije bilo lako da se sprijateljim sa novim putevima na koje je uka­ zao Frojd, a koje sam kao mlad lekar upoznao iz nje­ govih, tada malobrojnih dela. U to vreme bavio sam

[*] Prevod engleskog predavanja održanog na kongresu Societv of Public Health, Zurich, 1929. Objavlje.no u Journal of State Medicine,  London,  1930, XXXVIII,  6.  S.' 348—354.

se eksperimentalnom psihopatologijom, pri čemu su me uglavnom interesovali poremećaji reakcije u tako­ zvanom asocijativnom eksperimentu. Pri tome nisam mogao da pred vidim da moji rezultati neosporno pot­ vrđuju činjenice potiskivanja, subistitucije i simboli- zacije koje je opisao Frojd. Isto tako nisam mogao ni da zaobiđeni važnu ulogu seksualnosti u etiologiji a naročito strukturi neuroza.

Medicinska psihologija je još uvek pionirski po­ sao, a ipak izgleda kao da zvanična medicina počinje mnogo toga što je do sada procenjivala samo sa fizio­ loške strane da shvata i sa psihološke, sasvim nezavi­ sno od neuroza, čija se psihička priroda više ne može osporavati. S tim izgleda da je i medicinska psiholo­ gija izborila svoje mesto u lekarskom mišljenju. Ali gde student medicine može da izuči psihologiju? Za lekara je važno da nešto zna o psihologiji svojih paci­ jenata, o psihologiji neurotskih, duševnih i somatskih bolesnika. U ovom pogledu specijalista već raspolaže znatnim znanjima; ali univerziteti ne pospešuju ovak­ ve studije. Kada bih ja bio odgovoran za fakultet ne­ kog univerziteta, verovatno bih i ja bio uzdržijiv u odnosu na medicinsku psihologiju kao predmet, tako da zbog toga mogu razumeti ovakav stav.

Kao prvo, ne može se prevideti činjenica da su se Frojdove teorije sukobile sa izvesnim duboko uko- renjenim predrasudama. Malo je pomoglo to što je Frojd kasnije modifikovao neke aspekte svog učenja. U očima javnosti bio je već obeležen pomoću njegovih prvašnjih, jednostranih i preteranih zaključaka. Osim toga ovi počivaju na materijalističkom gledanju na svet, koje od početka ovog veka sve više gubi tle. Frojdovo ekstremno gledište ne vređa samo neke ide­ alističke stavove, već ono ne odgovara ni prirodnim sklonostima čovekove psihe. Sigurno da čovekova pri­ roda ima svoje tarrne strane, ali kako laik tako i ra­ zumni naučnik su ubeđeni da ova ima i svoje dobre i pozitivne strane, koje su bar isto toliko stvarne. Zdrav ljudski razum se opire tome da se sve izvodi iz seksualnosti i drugih moralnih inkompatibilnosti. Jedno takvo shvatanje je isuviše destruktivno.

Frojd pripisuje nesvesnom izvanredni značaj, ali ovo njegovo gledište nema velikog eha, a ipak se pri tom radi o shvatanju kome se ne može odreći izve- sna važnost. Ipak se treba čuvati od preteranog na­ glašavanja nesvesnog, jer inače postoji opasnost da se potceni svesno, čime se konačno dospeva do potpuno mehanističkih shvatanja. Ovo se,  međutim,  ne slaže sa našim instinktom, koji svest podiže kao arbiter mundi. Ali kako svest precenjuju racionalnosti, zdra­ va je pojava da se i nesvesnom prizna vrednost koja mu pripada; pa ipak se ono ne bi smelo vrednovati više od svesti.

Dalji razlog suzdržanosti leži u tome što nedo­ staje jedna stvarna medicinska psihologija, mada po­ stoji psihologija za lekare. Psihologija nije samo stvar specijalista, niti se ograničava samo na izvesna obo­ ljenja. Ona je nešto opšte ljudsko sa odgovarajućim odstupanjima, koja zavise od vrste praktičnog poziva, dotičnog oboljenja itd. Ona isto tako nije samo nešto instinktivno ili biološko. Kada bi to bio slučaj, onda bi isto tako dobro mogla biti obrađena u nekom od poglavlja udžbenika biologije. Naprotiv, ona ima ne­ obično važne socijalne i kulturne aspekte, bez kojih ne bismo mogli da zamislimo ljudsku psihu. Zbog to­ ga je nemoguće govoriti o opštoj i normalnoj psiho­ logiji kao o čistom produktu nastalom iz sukoba in­ stinkta i morala ili sličnih suprotnosti. Pre svakog po­ četka čovek je samom sebi dao svoje sopstvene zako­ ne, pa čak ako su ovi, kako izgleda da smatra Frojd, pronalazak naših zlonamernih predaka, ipak je čud­ novato da se čovečanstvo u svim vremenima ćutke vladalo po  ovim zakonima.

I sam Frojd, koji je hteo da svoju psihoanalizu ograniči na medicinsko područje (samo povremeno prelazeći na druga područja), bio je prinuđen da se pozabavi principijelnim pitanjima, koja daleko pre- vazilaze čisto medicinska područja. Već površni tret­ man inteligentnog  pacijenta bezuslovno vodi do  os­ novnih pitanja, pošto mejuseza ili bilo koji psihički konflikt mnogo više zavisi od ličnog stava pacijenta nego od njegovog istorijata detinjstvajSasvim neza-

visno od uticaja koje je morao pacijent da trpi u svo­ joj  mladosti,  on mora konačno  da izađe  na kraj  sa tim, a to mu uspeva samo pomoću zauzimanja odgo­ varajućeg stava.  Stav je od najvećeg značaja. Nasu­ prot tome Frojd stavlja težište na etiologiju slučaja i  pretpostavlja da  će  izlečenje neuroze  uslediti  čim se  privedu  u  svest  njeni  uzroci.  U  stvari samo  po ­ znavanje  uzroka pomaže  isto  tako  malo  kao  što  bi, na  primer,  tačno  poznavanje  uzroka  rata  moglo  da podigne vrednost francuskog franka.1 Zadatak psiho­ terapije se sastoji u tome da menja svesni stav, a ne u tome da goni i lovi potonula dečja sećanja. Sigurno da jedno nije moguće bez drugog, ali glavni akcenat trebalo bi staviti na (svesni) stav pacijentov. Ovo ima svoje dobre razloge; jedva da postoji ijedan neuroti- čar koji se isuviše rado ne drži svojih ranijih patnji da bi se u svojim sećanjima što potpunije naslađivao samosažaljenjem.  često se njegova neuroza i sastoji upravo u fiksiranosti za prošlost i u tome što neuro- tičar pokušava da prošlošću sve objasni i sve opravda.

Kao što je poznato u ovom pitanju zauzimam kri­ tički stav prema Frojdu. Ali moja kritika ne ide tako daleko da bi osporavala izvanrednu moć retrospek- tivne tendencije. Naprotiv, njoj pripisujem veliki zna­ čaj. Po mome mišljenju terapija, koja ne bi uzimala u obzir ove tendencije, ne bi bila dovoljno temeljna. Frojd sledi retrospektivne tendencije do kraja i tako dospeva do svojih opšte poznatih otkrića. Pri tom se samo na izgled radi o činjenicama; to su uglavnom interpretacije. Frojd ima posebnu metodu interpre­ tacije psihičkog materijala; on dolazi do svojih tipič­ nih zaključaka ne samo stoga što materijal poseduje seksualni aspekt, već pre svega što ga sagledava na određeni način. Ovo se, na primer, pokazuje u nje ­ govom tretmanu snova. Frojd smatra da je san fa­ sada, da se može i obrnuti, a pored toga je ovaj ili onaj faktor sna eliminisan pomoću cenzora itd.

Tumačenje je u stvari jezgro teškoća. Isto  tako dobro može se pretpostaviti da san ne predstavlja fasadu, da ne postoji cenzor i da nesvesno dolazi neposredno do izraza u snu. San je isto tako genuin

kao belančevina u mokraći, što je konačno sve drugo samo ne fasada. Ako se san shvati na ovaj način, pri­ rodno da se dospeva do sasvim drugačijih zaključaka. Isto važi i za regresivne tendencije. Po mome shva­ tanju kod njih se ne radi o  vraćanju u infantilnost već o legitimnom pokušaju čoveka da nađe nešto sebi neophodno. Sigurno da ne nedostaju infantilne per­ verzije. Ali, da  li  smo  baš  tako  sigurni  da  ono  što se javlja  kao  incestuozna želja  i  kao  takvo  tumači, i u stvarnosti nije ništa drugo? Ako se savesno i bez teorijskih predrasuda potrudimo da pronađemo šta pacijent stvarno traži u svom ocu ili svojoj  majci, onda po pravilu nećemo naći incestne želje već pre pravi zazor od tako nečega. Pokazalo se da on traži nešto sasvim drugo, nešto što Frojd redukuje samo negativno, naime osećanje dečje nevinosti, zbrinu- tosti i sigurnosti, međusobne ljubavi, poverenja i ver- nosti — ukratko, nešto što ima mnogo imena.

Da li je ovaj cilj regresivne tendencije stvarno tako potpuno neopravdan? Ili, da nije on upravo ono što je pacijentu preko potrebno da bi iznova izgradio svoj  svesni  stav?

Smatram da je  incestna želja, kao  i  ostali  per­ verzni seksualni aspekti, u najvećem broju slučajeva samo sporedni produkt, i da se suštinski sadržaj re ­ gresivne tendencije može sagledati upravo u pome- nutim željama. Nemam ništa protiv ako  se pacijent u ovom smislu vrati u detinjstvo ili ako se zadubi u dečja  sećanja.

Ne priključujem se ni činjenici da prepuštanje ovim dečjim sećanjima za pacijenta predstavlja rizik, i da zbog toga, možda, može propasti. Naprotiv, sve­ sno ga podstičem da se pozabavi ovim dragocenim sećanjima, a pri tom se prepuštam njegovom kriteri- jumu vrednosti, pošto želim da ga izlečim a stoga mo ­ ram da primenim sva raspoloživa sredstva da bih po ­ stigao taj terapijski cilj.

Regresivna tendencija kazuje jedino da pacijent traži sebe u svojim dečjim sećanjima, ponekad u svo­ ju korist, često na svoju štetu. Njegov dotadašnji raz­ vitak bio je jednostran; bitni delovi ličnosti nisu uzi-mani u obzir, što je konačno dovelo do njegovog za­ kazivanja. Zbog toga mora da se vraća. U mojoj knji­ zi Psihološki tipovi pokušao sam da pokažem  kuda vodi takav jednostrani razvitak. Mogu se razlikovati dva principijelno različita glavna stava; naime intra- verzija i ekstraverzija. Oba su po sebi korisni  sta­ vovi, sve dok su donekle usklađeni jedan sa drugim. Opasna je samo naglašena jednostranost. Unutar ovog više opšteg okvira sreću se mnoge finije lične razlike, koje su uslovljene dominacijom neke određene psi­ hičke funkcije. Onaj ko, na primer, ima bistru glavu, taj će svoj britki intelekt razviti na račun osećanja, a realista će uvek obezvređivati lepe iluzije intuitivca. Jednostrani ljudi gledaju unatrag u detinjstvo uvek kada dospeju u ćorsokak; oni čeznu za izgubljenim rajem, sa kojim su u vezi sa sada već manje vrednom funkcijom; ili njihovi snovi oživljavaju čarobna se- ćanja na davno potonulu prošlost.

Sa malo više idealističkog stava stvari se mogu tumačiti i drugačije i tako dospeti do psihologije koja uzima u obzir i ono pozitivno a ipak je tačna kao i ona koja vidi samo tamnu,  zasenčenu stranu.  Zašto ne bi trebalo tamo gde je to moguće činjenice tuma­ čiti u prihvatljivom i pozitivnom smislu? To je za veći broj ljudi bolje i u svakom slučaju više ohrabrujuće, nego kada se sve svodi samo na infantilne sklonosti. Ali i ovde se ne srne biti jednostran; izvesnim paci­ jentima može samo koristiti, ako im se katkada sa- opšti, doduše drastična ali lekovita istina.

Prema  prvobitnoj  Frojdovoj  ideji  nesvesno  je neka vrsta posude ili sobe za starež, za potisnuti ma­terijal,  infantilne želje ili tome slično. Nesvesno je, međutim, više od toga; ono je naprosto osnova i pred- uslov  svesti.  Ono  je  psihički  život  pre,  za  vreme  i posle uspostavljanja svesti. Kao što novorođeno dete dolazi na svet sa gotovim i visoko razvijenim moz­ gom, do čije je diferencijacije došlo kroz iskustvo to­ kom bezbrojnih vekova, tako se i nesvesna psiha sa­ stoji od nasleđenih instinkata, funkcija i oblika, koji su bili svojstveni još ancestralnoj  psihi. Ovo kolek­ tivno  nasleđe  ne sastoji  se  od nasleđenih  predstava

već od mogućnosti za takve predstave — drugim re­ cima od apriori kategorija mogućih načina funkcio- nisanja. Ovakvo nasleđe može se označiti kao instinkt u prvobitnom smislu te reči. Svakako to nije tako jed­ nostavno; naprotiv, radi se o vrlo komplikovanoj mre­ ži koju sam ja označio kao arhetipske uslove. Ova či­ njenica implicira da će se čovek u određenoj situaciji verovatno ponašati onako kako su se ponašali  nje­ govi preci, sve unazad do Metuzalema. Nesvesno je, dakle, shvaćeno kao opšta predispozicija ka ekstrem­ nom konzervatizmu, u neku  ruku kao  garancija  za to da se nikada neće desiti nešto novo.

Kada bi ovaj iskaz imao neograničenu važnost, onda ne bi postojala stvaralačka fantazija. Ova je, međutim, dovela do radikalnih promena i obnavlja­ nja. Stoga naš zaključak mora biti delimično pogre­ šan, pošto stvaralačka mašta postoji, i nije samo pre­ rogativ nesvesne psihe. Kod stvaralačke fantazije radi se o procesu pri kome psihički sadržaji iz područja nesvesnog prodiru u svest. To su nadahnuća, dakle nešto što se ni na koji način ne može uporediti sa koncentrisanim misaonim procesom svesti. Tako se nesvesno može posmatrati kao stvaralački  faktor, čak kao smeli novator, pa ipak ono je istovremeno tvrđava konzervatizma. Priznajem da ovo shvatanje izgleda paradoksalno; ali činjenice su takve. Sam čo­ vek je paradoksalan, što se ne može menjati.

Ima svog dobrog razloga što se naša rasprava za­ vršava sa paradoksom i da ovo paradoksno kazivanje pre odgovara istini nego jednostrani, takozvani »po­ zitivni« zaključak. Ali ovde nije mesto za iscrpnu, logičnu diskusiju.

Ako se predoči ono što sam upravo naveo o zna­ čaju nesvesnog i regresivne tendencije, shvatiće se zbog čega kod pacijenata nastaju ove tendencije i ko­ liko su one opravdane. Retrospektivno i introspek- tivno ponašanje je patološko i pogrešno samo onda, kada   stane   i   ostane    kod    ništavnosti    kao    što su incest i druge neplodne fantazije ili kod osećanja niže vrednosti. Retrospekciju i introspekciju treba još intenzivnije potpomagati, pošto tada pacijent ne upo-

znaje samo svoje infantilne želje, već osim toga pro­ dire u sfere kolektivno nesvesnog, gde najpre otkriva riznicu kolektivnih ideja a zatim i sopstvene stva­ ralačke snage. Na ovaj način pokazuje mu se njegova povezanost sa celim čovečanstvom, onako kako je od- uvek bilo i kako će uvek biti. Kroz to on povećava svoj skromni lični posed, koji se pokazao nedovolj­ nim. Ovakve tekovine ojačavaju njegov stav, i to je takođe razlog zbog čega su kolektivne ideje oduvek bile od tako velike važnosti.

Izgleda kao da je Frojd zastao u svom sopstve- nom pesimizmu, budući da se čvrsto drži negativnog i ličnog pojma nesvesnog. Ne vodi nikuda ako se ve­ ruje da je vitalna osnova čoveka samo lične prirode i na taj način privatna »affaire scandaleuse«. Ovakav način mišljenja je apsolutno jalov i odgovara stvar­ nosti toliko koliko, recimo, neka Strindbergova dra­ ma. Ako se pocepa veo ove nezdrave i pogrešne pred­ stave, onda se iz uske, prigušene, lične atmosfere do- speva u široko područje kolektivne psihe i u zdravo, prirodno tle čovekovog duha, tj. u dušu čovečanstva. Jedino na ovoj osnovi možemo steći nov i upotrebljiv stav.