PETNAESTO POGLAVLJE

NEKA TEORIJSKA RAZMATRANJA

Poglavlja od trećeg do petnaestog koja ste do sada pročitali zamišljena su, kao i kurs Kontrole uma, da vam pomognu da više koristite svoj um na poseban način, kako biste rešili one probleme koji se javljaju u životu svih ljudi. Ono što ste pročitali proističe iz više od trideset godina mojih proučavanja i eksperimenata. Kao što možete videti, svoj rad sam održavao na vrlo praktičnom nivou, možda zato što sam se rodio kao vrlo siromašan i život me je od početka suočavao sa praktičnim problemima.

Međutim, na tom putu izgledalo je sasvim prirodno razmatrati mnoga otkrića koja su me oduševila. Zbog velikog uticaja koji je na mene imala literatura koju sam čitao, učeni saradnici, a možda ponajviše vrlo bogata hrišćanska tradicija, ne mogu se pohvaliti da su ove misli previše originalne.

Jedna od stvari koja me je zaprepastila bila je da ništa od onoga što sam otkrio kao stvarno delotvorno nije bilo ni u kakvom sukobu s mojim religioznim uverenjima. Na nesreću, odnos između nauke i religije vekovima je bio vrlo nelagodan. Ovo nikada nisam lično doživeo. Još više me je zapanjilo to što moja otkrića nisu bila u sukobu ni sa jednom drugom religijom kao ni sa bilo kojim utvrđenim pogledom na svet. Među onima koji su sa oduševljenjem završili kurs Kontrole uma nalaze se ateisti, protestanti, katolici, Jevreji, muslimani, budisti i hinduisti, zajedno sa naučnicima i studentima veoma različitih disciplina.

Da li to znači da u Kontroli uma ne postoje samo njoj svojstvene vrednosti? Nisu li tehnike koje sam razvio ni dobre ni loše, kao tablica množenja? Rekao sam da ću se u ovom poglavlju baviti teorijskim razmatranjima, ali u ovoj tački imam neka čvrsta uverenja koja verujem da mogu potkrepiti logikom. Dozvolite da ovo izrazim u obliku katihizisa:

1. Postoje li zakoni u univerzumu? Naravno - nauka ih otkriva.

2. Možemo li kršiti te zakone? Ne. Možemo skočiti s vrha zgrade i poginuti, ili se ozlediti, ali time nećemo povrediti zakone, već sebe.

3.   Može li univerzum razmišljati o sebi? Znamo da bar jedan njegov  deo to

može: mi. Zar nije razložno zaključiti da to može i celina?

4.  Da li je univerzum ravnodušan prema nama? Kako bi mogao da bude? Mi smo njegov deo i uzajamno se prožimamo.

5.  Da li smo mi u suštini dobri ili loši? Kada smo u najbližem dodiru sa samima

sobom - u meditaciji - nismo sposobni ni za kakvo zlo, već za svekoliko dobro.

Da nije bilo mojih eksperimenata koji su dokazali tačku pod brojem 5, ja i moj pogled na stvarnost bili bi u potpunosti drugačiji.

Najbolja definicija stvarnosti koju sam ikada čuo jeste da je to jedan zajednički san. Mi imamo samo nejasne nagoveštaje o tome šta je ona u stvari. Ono što opažamo kao i način na koji to činimo umnogome nam idu na ruku. Udaljene stvari nisu zbilja manje kao što ni neke tvrde stvari nisu zaista čvrste.

Sve je energija. Razlika između boje i zvuka, između kosmičkog zraka i televizijske slike jeste u frekvenciji, ili šta energija radi i kojom brzinom. I materija

je takođe energija, kako saznajemo iz E=mc2 - to je energija koja radi nešto drugo, u

nekom drugom obliku. Zanimljivo je da u svetu suprotnosti: gore i dole, crno i belo, brzo i sporo - za energiju ne postoji suprotnost. To je stoga što ne postoji ništa što nije energija, uključujući vas i mene i sve što mislimo. Mišljenje i troši i stvara energiju, ili da budemo precizniji, ono je preobražava.

Sada možete shvatiti zašto pravim malu razliku između misli i stvari. Mogu li misli uticati na stvari? Naravno, energija može.

Mogu li misli uticati na događaje? Naravno, energija može.

Da li je vreme energija? Moja razmišljanja o ovom su krajnje hipotetička jer vreme  nam  pokazuje  toliko  različitih  lica.  Osmotrimo  li  ga  na  jedan  način

pomišljamo da ga vidimo jasno, a već na drugi pogled izgleda sasvim drugačije.

Da bismo vezali pertle ili prešli preko ulice biće bolje da o vremenu razmišljamo kao o nečemu što iz prošlosti pravolinijski teče kroz sadašnjost i uvire u budućnost. Moramo ovako o njemu misliti kako bismo obavljali svakodnevne poslove, kao što nam je još uvek lagodno da mislimo kako sunce izlazi i zalazi, kao da nije dokazano da je Kopernik bio u zabludi. Iz ove perspektive možemo se sećati prošlosti, doživljavati sadašnjost i, ako je uopšte moguće, neizvesno gledati u budućnost.

To nije tako iz druge perspektive. U Alfi i Teti možemo gledati u budućnost kao i u prošlost. Predstojeći događaji bacaju unapred svoje senke, a mi se možemo obučiti da ih vidimo. Ova sposobnost je poznata kao sada cenjena reč - prekognicija. Mnogo su je manje poštovali kada sam ja dobio na meksičkoj lutriji.

Ako u Alfi i Teti budućnost možemo videti ovde i sada, ona mora kao prethodnicu poslati neku vrstu energije u koju se možemo uključiti. Da bi vreme moglo da pošalje bilo kakvu energiju, bilo gde, ono i samo mora biti energija.

Pre mnogo godina, u doba kada sam eksperimentisao sa hipnozom, otkrio sam nešto prilično čudno o tome kako opažamo vreme. Kada sam svoje dvoje dece

izlagao starosnoj regresiji - vraćajući ih kroz vreme - ako bi promena prizora iz

sadašnjosti u prošlost počela isuviše naglo, oni bi se zateturali na svoju desnu stranu baš kao što poletimo napred u autobusu kada naglo zakoči.

Putujući unazad kroz vreme, deca su osećala da putuju u svoju desnu stranu. Kada sam ih vratio u sadašnjost i zaustavio, dogodilo se suprotno: nagnuli bi se

ulevo. Ovo su potvrdili mnogi moji raniji eksperimenti sa različitim osobama.

Kasnije, kada sam hipnozu zamenio kontrolisanom meditacijom, želeo sam da naučim kako da se subjektivno krećem napred i nazad kroz vreme. Okrenuo sam se

licem prema istoku jer orijentalne discipline naglašavaju da nebo treba tako gledati,

a istok mi je izgledao podjednako dobro kao i ostale strane sveta. Onda sam se

zapitao da li bih se slobodnije kretao kroz vreme, ako bih - rukovodeći se svojim eksperimentima pod hipnozom - stavio budućnost sa leve, a prošlost sa desne strane.

Na ovoj planeti sunce donosi novi dan sa istoka i odnosi ga na zapad. Da sam za vreme meditacije okrenut jugu, istok bi bio sa moje leve strane, a zapad sa desne,

čime bih bio usmeren ka planetarnom protoku vremena.

Jesam li zaista otkrio smer proticanja vremena na zemlji ili nisam, ne znam; zasigurno znam samo da se, otkako sam počeo da se okrećem ka jugu, bolje orijentišem u vremenu i lakše se kroz njega krećem.

* * *

Pozabavimo se sada jednim krupnijim pitanjem. U ranijim poglavljima nekoliko puta sam pominjao Višu Inteligenciju. Da li je ovo neki moj neobavezan način obraćanja Bogu? Ne mogu da dokažem ono što ću upravo reći; moram govoriti polazeći od vere. Moj odgovor je ne, ja pod Višom Inteligencijom ne podrazumevam Boga. Upotrebljavam velika slova za te reči jer sam pun poštovanja, ali za mene ona nije Bog.

Čini se da sve što univerzum radi, radi vrlo delotvorno - bez rasipanja. Kada stavim  jednu  nogu  ispred  druge,  ne  mogu  da  verujem  da  je  jedna  od  Božjih

preokupacija da pazi da se ja ne sapletem, niti da je to briga Više Inteligencije; to je

moja briga. Genetski sam programiran da naučim da hodam; to je Božje delo. Sada kada sam to naučio, rutinski koraci zavise od mene.

Međutim, neki koraci u životu nisu rutinski i da bih doneo odluku može mi ustrebati informacija koja se ne može dobiti putem pet čula. Za ovo se obraćam

Višoj Inteligenciji. Ponekad mi je potreban opšti savet od transcendentnog značaja. Za ovo se obraćam Bogu. Molim se.

Vidim različite nivoe inteligencije kao kontinuum, od nežive materije preko biljaka, životinja, do čoveka i Više Inteligencije i konačno do Boga. Verujem da sam

naučno pronašao načine za komunikaciju sa svim nivoima, od neživog do Više Inteligencije. Sproveo sam eksperimente pod kontrolisanim uslovima i dokazao ih

kroz ponavljanja i svako ko sledi uputstva data u ovoj knjizi ili ode na kurs Kontrole uma može ih ponovo primeniti. To je ono što podrazumevam pod "naučnim". Veći

deo ostalog je mudrovanje i vera; ali ne i ovo.

Evo još samo jednog mog razmišljanja: iz perspektive naše duge istorije mi, ljudi, samo što smo završili jedan stadijum evolucije. To je bio razvoj našeg mozga.

S tim je sada završeno, to je gotovo; imamo sve moždane ćelije koje je trebalo da

dobijemo. Sledeći stadijum je već u toku: razvoj našeg uma. Uskoro će ono što se sada smatra posebnim jasnovidim mogućnostima biti uobičajeno za sve, kao što je danas za one koji su završili kurs Kontrole uma i čitaoce koji slede uputstva u ovoj knjizi.

Iz ovih razmišljanja možete videti da imam određen pogled na svet i na suštinu istine i stvarnosti. Sada je potpuno ispravno da upitate: da li se slični pogledi javljaju

i kod ljudi koji završe kurs Kontrole uma? Ne, daleko od toga. Dozvolite da vam dam jedan primer.

Među onima koji ostanu najprilježniji u vežbama Kontrole uma iznenađujući je broj onih koji postaju vegetarijanci. Hari MekNajt, moj bliski saradnik, odskora je

vegetarijanac. Ja još uvek uživam u dobrom bifteku.