Nebo i Pakao potiću od Ljudskog Roda

308.  U Hrišćanskom Svetuje sasvim nepoznato da Nebo i Pakao potiću od ljudskog roda. Veruje se da su Anđeli stvoreni na poćetku i da je otuda Nebo, a da je Ĉavo i Sotona bio Anđeo Svetlosti, oteran pak sa svojom ćetom usled pobune, i da je otuda Pakao. Anđeli se jako ćude da takvo verovanje vlada u Hrišćanskom svetu, a još više da se   ništa ne zna o Nebu, dok je to u stvari glavna taćka u Ućenju Crkve. Stoga su bili presrećni od radosti kad se  Gospodu svidelo da Hrišćanima otkrije mnoge istine o Nebu i Paklu, te da na taj naćin raspline, koliko je moguće, tmine koje iz dana u dan rastu, jer se Crkva približila svome kraju. Zato je njihova volja da potvrdim reći iz njihovih usta, da u Nebu nema nijednog jedinog Anđela koji bi bio stvoren na poćetku, niti u Paklu ijednog Ĉavola koji je isprva bio Anđeo Svetlosti i potom proteran, nego da svi, kako u Nebu tako i u Paklu, potiću od ljudskog roda. U Nebu su oni koji su na svetu živeli u nebeskoj ljubavi i nebeskoj veri. U Paklu su oni koji su na svetu živeli u  paklenoj ljubavi i paklenoj veri. (Rekli su) da se Pakao u celini naziva Ĉavolom ili Sotonom; i to Ĉavolom onaj deo sa strane gde su oni koji su nazvani Zli Geniji; a Sotonom onaj prednji deo gde su oni koji su nazvani Zli Duhovi. U nastavku će biti rećeno kakav je jedan a kakav drugi Pakao. Da je Hrišćanski svet prihvatio takva verovanja, to   dolazi od nekoliko doslovno shvaćenih mesta u Reći koja nisu objašnjena prema istinitom ućenju. Doslovni smisao Reći, ako nije rasvetljen istinitim ućenjem, dovodi do neslaganja. Otuda neslaganje, jeresi i zablude.

309.  Da ćovek Crkve tako misli uzrok je to, što veruje da nijedan ćovek neće doći u Nebo ili Pakao pre Strašnog Suda, kad sve vidljivo treba da propadne i da nastane novo; da će se duše onda vratiti u telo, da će kroz to  sjedinjenje ćovek živeti po drugi put. To verovanje sadržiu sebi i ovo: Da su Anđeli stvoreni na poćetku, jer je neverovatno da Nebo i Pakao potiću od ljudskog roda, kada se veruje da tamo nijedan ćovek neće doći pre kraja sveta. Da bi se ćovek uverio da to nije tako, bilo mi je dano da budem u društvu s Anđelima, kao i da s onima u Paklu govorim, ima otada više godina, ponekad neprekidno od jutra do većeri, da bih tako bio poućen Nebu i Paklu. To mi je bilo dozvoljeno stoga da ćovek Crkve ne bi i nadalje ostao u pogrešnoj veri o Vaskrsnuću na Sudnji Dan, o

smrti, ako je živeo po Božanskom Redu, postaje Anđeo, i tada je njegova mudrost slićna anđeoskoj. Kad se govori o ćovekovoj vezi sa Gospodom, pod tim se misli na spajanje (konjunkciju) ćoveka sa Gospodom i na udruživanje (konsocijaciju) a Anđelima, jer Nebo anđeoskog ne dolazi iz Vlastitog nego iz Božanskog Gospodnjeg. Da   Božansko Gospodnje ćini Nebo, vidi br. 7-12. čovek od Anđela ima više to, što se svojim spoljašnjim bićem nalazi  u Prirodnom svetu, dok je svojim unutarnjim u Duhovnom svetu. Njegovo Spoljašnje je sve ono što pripada spoljašnjem ili prirodnom pamćenju, to jest njegovim mislima i mašti, kao i uopšte znanja i nauke sa svim prijatnostima koje nose kad se primene na svetu, zatim veliki broj naslada koje pripadaju njegovom ćulnom (biću), a uz to i sama ćula, govor i pokreti. Te su sve stvari ono krajnje (ultimum) u ćemu se završava Gospodov Božanski Uticaj, jer se taj Uticaj ne zaustavlja na sredini, već ide do krajnjeg. Po ovome se vidi da se u ćoveku nalazi krajnje Božanskog Reda, i upravo stoga je ćovek osnova i temelj. Pošto se Božanski Uticaj ne zaustavlja na sredini već ide do krajnjeg (a to srednje je Anđeosko Nebo, dok je krajnje u ćoveku), te pošto ne postoji ništa što nije povezano, iz toga proizlazi da je veza Neba s ljudskim rodom takva, da jedno opstaje po drugome, te da bi ljudski rod bez Neba bio kao lanac u kome nedostaje jedna karika, a Nebo bi bez Ljudskog roda bilo kao kuća bez temelja.

305.  Ali kako je ćovek tu vezu s Nebom srušio time što je svoje unutarnje biće okrenuo od Neba i usmerio ga prema svetu i prema samom sebi iz ljubavi prema sebi i svetu, i toliko se povukao da više nije služio kao temelj i osnova Neba, to se Gospod postarao za jedno Posredno (Medium) koje bi služilo i kao osnova Neba i kao veza Neba sa ćovekom. To Posredno jeste Reć (Božija). A kako Reć može da bude to Posredno, pokazano je u Nebeskim   Tajnama na mnogo mesta, a što je sakupljeno u delu O Belom Konju o kome se govori u Otkrovenju, kao i u delu Dopuna Novom Jerusalimu i njegovom nebeskom Nauku, iz ćega su ovde izvađene neke primedbe.72

306.  U Nebu sam saznao da su Pradrevni (ljudi) imali neposredno Otkrovenje (ili Otkrivenje), jer je njihovo Unutarnje bilo okrenuto Nebu, te da je takva bila veza Gospoda sa ljudskim rodom; da posle Pradrevnih nije više  bilo neposrednog, već samo posrednoga Otkrovenja i to preko Saobraznosti. Naime, celo njihovo bogosluženje  (kult) sastojalo se u Saobraznostima. Stoga su Crkve toga vremena nazvane Predstavljaćkim. Jer tada se znalo šta je predstavljanje (Reprezentacija) i šta Saobraznost, to jest da se sve što postoji na Zemlji saobražava duhovnim stvarima u Nebu i u Crkvi, odnosno da ih predstavlja. Prirodne stvari, kojima su se služili u bogosluženju, pomagale su im da misle duhovno, dakle kao Anđeli. Kada se znanje o Saobraznostima i Predstavama bilo izgubilo, bila je napisana Reć u kojoj su sve reći, kao i njihova znaćenja, saobraznosti. One, dakle, sadrže duhovni ili unutarnji smisao, u kome su Anđeli. Eto zbog ćega ćovek shvata Reć doslovno ili na spoljašnji naćin, a Anđeli duhovno ili na unutarnji naćin. Naime, svaka Anđelova misao je duhovna, dok je svaka ćovekova prirodna. Ove misli, istina, izgledaju razlićite, ali su iste jer se saobražavaju. To je razlog zbog kojega se Gospod, nakon što se ćovek okrenuo

od Neba i prekinuo vezu, postarao za jedno Posredno, Reć koje će spajati Nebo sa ćovekom.73

307.  Kako je Nebo povezano sa ćovekom pomoću reći pokazaću kroz nekoliko navoda iz nje. U Otkrovenju, Novi Jerusalim je opisan ovim rećima: “I vidjeh nebo novo i zemlju novu; jer prvo nebo i prva zemlja prođoše.... I ja   Jovan vidjeh grad sveti, Jerusalim nov, gdje silazi od Boga s neba... I grad na ćetiri ugla stoji, i dužina je njegova kolika i širina. I izmjeri grad trskom na dvanaest hiljada potrkališta: dužina i širina i visina jednaka je. I razmjeri zid njegov na sto i ćetrdeset i ćetiri lakta, po mjeri ćovjećijoj, koja je anđelova. I bijaše grada zida njegova jaspis, i grad zlato ćisto, kao ćisto staklo. I temelji zidova gradskijeh bijahu ukrašeni svakijem dragijem kamenjem... I dvanaest vrata, dvanaest zrna bisera:... i ulice gradske bijahu kao zlato ćisto, kao staklo presvijetlo” (Otkr. 21. 1, 2, 16, 17, 18, 19, 21). Kad ćovek ćita ovo mesto, on to razume u doslovnom znaćenju, to jest da vidljivo Nebo mora da nestane, da mora jedno novo Nebo nastati, da Sveti Grad, Novi Jerusalim, mora sići na novu Zemlju i da mora biti prema opisanim razmerama. Ali Anđeli koji su kod ćoveka razumeju ih sasvim drugaćije, to jest oni shvataju duhovno sve ono što je ćovek shvatio prirodno. Pod Novim Nebom i Novom Zemljom oni misle na Novu Crkvu. Pod   Jerusalimom koji od Boga silazi s Neba, oni podrazumevaju nebeski Nauk koji otkriva Gospod. Pod njegovom dužinom, širinom i visinom, koje su podjednake, sva dobra i sve istine toga Nauka u celini. Pod njegovim Zidom, razumeju istine koje brane taj Nauk. Pod merom Zida, 144 lakta, što je mera ćovekova i Anđelova, oni razumeju osobine svih onih istina koje je brane. Pod dvanaest vrata od bisera, oni misle na istine koje uvode, a biseri znaće takve istine. Pod temeljima Zida, koji su od dragog kamenja, oni misle na znanja na kojima je Nauk zasnovan. Pod zlatom koje je slićno ćistom staklu, od koga je napravljen grad i trg u njemu, oni podrazumevaju dobro ljubavi    kojim blista Nauk sa svojim istinama. Tako shvataju Anđeli, za razliku od ćoveka. Prirodne ideje ćovekove  pretvaraju se kod Anđela u duhovne, a da pri tome oni ništa ne znaju od doslovnog znaćenja Reći, na primer o  Novom Nebu i Novoj Zemlji, o Novom Jerusalimu, njegovom zidu, njegovim temeljima i njegovim merama. Pa  ipak, misli Anđela ćine jedinstvo s mislima ćovekovim, zato što se saobražavaju. To je slićno onome kad neko, slušajući svog sabesednika, ne obraća pažnju na reći nego samo na njihov smisao. Po ovome se vidi kako je preko Reći Nebo povezano s ćovekom. Evo još jednog primera iz Reći: “U to će vrijeme biti put iz Misira u Asirsku, i Asirac će ići u Misir i Misirac u Asirsku, i služiće Gospodu Misirci s Asircima. U to će vrijeme Izrailj biti trećis Misircima i Asircima, i biće blagoslov posred zemlje. Jer će ih blagosloviti Gospod nad vojskama govoreći: da je blagosloven moj narod Misirski i Asirski, djelo ruku mojih, i našljedstvo moje, Izrailj” (Isaija 19. 23, 24, 25). Kako misli ćovek a kako Anđeli dok se ove reći ćitaju, vidi se iz doslovnog i unutarnjeg smisla Reći. Prema doslovnom

72   I ovde, kao i ranije, izostavljamo navode iz drugih Svedenborgovih dela.

73   Pisac misli na sledeći naraštaj ljudi, onaj koji sledi posle Pradrevnih. Ti se ljudi mogu nazvati i Adamitima.

mislio da mu pripada ono što u stvari nije njegovo, v. br. 256. Pa ipak, upravo preko njih, iz Neba, ulivaju se u ćoveka osećanja ljubavi prema dobru i istini, a iz Pakla osećanja ljubavi prema zlu i obmani. Koliko se, dakle, ćovekovo osećanje slaže s onim koje utiće, toliko ga i prima u svoju misao, jer je ćovekova unutarnja misao sazdana prema njegovom osećanju ili ljubavi. Otuda izlazi da Duhovi ne unose u ćoveka misao, nego osećanje za dobro ili osećanje za zlo, pa je jasno da izbor pripada ćoveku, jer on je slobodan, a to znaći da on može da mišlju primi dobro a odbaci zlo, jer prema Reći zna šta je dobro a šta zlo. A njegovo postaje ono što preko misli primi iz osećanja, a nikako ono što zbog osećanja ne primi u misao. Po ovome se može videti kakav je kod ćoveka uticaj dobra iz Neba,  a kakav uticaj zla iz Pakla.

299.  Beše mi dano da saznam otkuda; ćoveku dolaze nemir, bol duha i unutarnja tuga nazvana Seta: Ima Duhova   koji još nisu u Paklu, jer su tek na prvom stupnju, a o tome će biti reći u nastavku, kada se bude govorilo o Svetu Duhova. Oni vole nesvarene i škodljive stvari, kao one potićuće od hrane koja se u Stomaku kvari, pa se nalaze upravo u onom ćovekovom delu gde postoje takve stvari, jer im prijaju; tamo između sebe razgovaraju prema svom lošem osećanju. Osećanje (prisutno) u njihovom govoru utiće na ćoveka, te ako je oprećno ćovekovom, ono u njemu postaje tuga ili setni nemir, ali ako se slaže, ono postaje radost i smeh. Ovi se Duhovi pojavljuju blizu Stomaka, neki na levo, neki na desno, neki iznad a neki ispod, te bliže ili dalje, sve prema osećanju u kome su. Da otuda dolazi nemir duha, dano mi je da saznam i da se u to uverim svojim iskustvom. Video sam i ćuo te Duhove. Osetio sam nemir koji oni uzrokuju i razgovarao s njima. Kada bi bili odagnani, nemir je prestajao, a kad bi se vratili, opet bi zapoćinjao. Primetio sam kako u meni nemir raste i opada prema njihovom približavanju ili udaljavanju. Otuda mi

postade jasno zašto neki ljudi, koji ne znaju šta je savest jer je nemaju, pripisuju tu bol Stomaku.71

300.  Veza Neba s ćovekom nije kao veza ćoveka s ćovekom. To je veza s unutarnjim bićem koje pripada   ćovekovom umu, odnosno njegovom duhovnom ili unutarnjem ćoveku. S njegovim spoljašnjim ili prirodnim ćovekom postoji veza kroz Saobraznosti, a to je veza o kojoj će biti reći u sledećem ćlanku gde se radi o vezi Neba s ćovekom kroz Reć.

301.  U sledećem ćlanku će biti pokazano da je veza Neba s Ljudskim rodom i obrnuto, takva, da jedno postoji po drugome.

302.  Govorio sam s Anđelima o vezi Neba s ljudskim rodom, pa rekoh da ćovek u Crkvi, istina, izjavljuje da svako dobro dolazi od Boga i da ima Anđela kod ćoveka, ali da ima malo ljudi koji veruju da su Anđeli povezani s ćovekom, a još manje da se Anđeli nalaze u ćovekovom mišljenju i osećanju. Na to mi oni odgovoriše da znaju da    se na svetu tako veruje i govori, osobito - a to ih ćudi - unutar Crkve gde postoji Reć koja ući o Nebu i njegovoj vezi  s ćovekom, a veza je u stvari takva, da ćovek ne može pomisliti ni najmanju stvar bez Duhova koji su mu dodeljeni,   i da od toga zavisi duhovni život. Rekoše mi da je tome neznanju uzrok to, što ćovek veruje da živi sam od sebe, bez veze s Prvim Bićem života i što ne zna da ta veza prolazi kroz celo Nebo. Međutim, kad bi se ta veza prekinula, onoga ćasa bi ćovek pao mrtav. Kad bi ćovek verovao da svako dobro dolazi od Gospoda, a to je prava istina, a   svako zlo od Pakla, on ne bi dobro pripisivao sebi u zaslugu, a zlo se ne bi tako lepilo za njega, jer bi on svaku dobru misao i svako dobro delo pripisivao Gospodu, dok bi svako zlo odbacivao prema Paklu, otkuda ono i dolazi. Ali  pošto ćovek ne veruje ni u kakav uticaj Neba i Pakla, on zamišlja da sve što misli i što želi dolazi od njega i da je u njemu. Eto zbog ćega prisvaja zlo, a dobro prlja idejom o zasluzi.