Nebesa ne negiraju našu vrednost

Inkarnacija ume da bude prilično teška i zbunjujuća. To ne znači da nismo svetlost. Često imamo tendenciju da se omalovažavamo pitajući se: "Ko, ja? Ni u sopstvenom životu ne umem da se snađem! Kako ja da ukazujem na pravi put kojim planeta treba da ide?" Ovo dolazi zbog tlačenja i zbunjenosti koja se vekovima utiskuje u kolektivnu svest. Vreme ja da sa tim sada prestanemo.

Ovde smo zbog misije. Pre inkarnacije oko nas je zračila svetlost. Čakre su nam bile otvorene, funkcionisale su uravnoteženo. Verovali smo da otvorena srčana čakra služi da emituje ljubav. Rekli smo: "Sićićemo dole i preplavićemo ih ljubavlju, saosećanjem, mirom, dobrom voljom. Ostavićemo za sobom transformisanu planetu". Ali, kada smo ušli u fizičko telo, izbombardovali su nas ljutnja, strah, krivica, sumnja, zabrinutost. Oni su pretvorili telepatski rezervoar ove planete u konglomerat odvratnog, sivkasto zelenog, bljak, đubreta. Ovo ovde je nužnik i kada se spustimo sa otvorenim čakrama, jednostavno usisamo svo to đubre. Prihvatimo ga kao da je zaista naše, jer ne shvatamo kako sistem funkcioniše. Kažemo: "Ne mogu da održim ravnotežu, nisam dovoljno duhovan. Još uvek osećam krivicu, mora biti da sam loša osoba".

Đubre nije naše, niti smo ga mi stvorili - samo smo zaboravili da zatvorimo vrata (naše čakre) kada smo došli. Kada uđete u bazen sa vodom, nakvasite se. Isto tako, kada uđete u telepatski rezervoar, povežete se sa prosečnim nivoom svesti.

Kada visoko razvijena bica dodju na Zemlju, gotovo obavezno se polome i zapale. S vremenom otkriju da imaju tri, cetiri, pet godina, da je ovo mesto prepuno bola. Povuku se i zatvore. Pitaju: "Sto mi, pobogu, niste dali uputstvo za koriscenje ovog tela kada ste me poslali? Zasto me niste upozorili? Sta sada da radim sa ovim stvarima?"

Pa, mi smo takođe pristali da ponešto i naučimo dok smo ovde. Zemlja je najekspeditivnija škola u univerzumu. Čak je i Isus pohađao po neki kurs pre nego što je počeo da podučava po sopstvenom metodu. Kada bismo unapred dobili uputstvo, ništa ne bismo mogli da naučimo. Znali bismo da je sve iluzija jer na prvoj stranici uputstva piše: "Nikada ne zaboravi da sve ono što vidiš zapravo ne postoji". Svako ko dođe na Zemlju, razbije se i zapali, zaboravlja tu prvu stranu. Sada je taj period našeg života gotov. Došlo je vreme kada treba da se prisetimo kako da kontrolišemo sopstvenu realnost.

Prosečna svest

Učenici dvanaestog razreda i povremeni posetioci sada su spremni da počiste klozet od podsvesti koji sada postoji na Zemlji. Pre nego što počnete da brinete da li je zaista dovoljno biti samo prisutan na planeti, predlažem da pogledamo kakva je to prosečna kolektivna svest. Treba samo da uključite televizor. Program se prilagođava najprosečnijem načinu mišljenja kako bi se postigla najveća gledanost. Televizija je idealan barometer prosečne svesti. Prikazuje TV sapunice, drame, ubistva i večernje izdanje vesti. Uveravam vas da je dovoljno za spas Zemlje samo da ostanete na nivou svesti na kome ste sada. Potpuno je zadovoljavajuće to što posmatrate zalazak sunca ili radite posao koji vas inspiriše. Vaš mozak je transmiter koji nudi energiju i matricu mišljenja na određenoj frekvenciji koju mogu da prime ljudske mase. Svaka naša uzvišena misao pomaže usponu planete. Pošto smo se uverili da smo korisni, možemo slobodno da se posvetimo postizanju pristojnog komfora u kome treba da izvršavamo svoj zadatak.

Nivo komfora nema nikakve veze sa tim koliko je velika naša kuća. U ovoj inkarnaciji on je direktno proporcionalan našoj sposobnosti da prepoznamo na kom je nivou naša svest u odnosu na prosečnu. Ovo možda liči na izolovano mišljenje, ali moramo da prihvatimo da smo mi učitelji u ovoj školi. Kada budemo anketirali različite razrede, videćemo očajnu masu ljudi koja nas preklinje da budemo iskreni prema sebi i da sa njima podelimo našu intuitivnu mudrost.

Spiritualni koncepti za neke predstavljaju pretnju. Oni će nam reći da smo naivni i omalovažavaće nas pogled na realnost. Kada čujemo takav kriticizam na nama je da odaberemo da li ćemo verovati ili nećemo. Kritičara strah i nesigurnost teraju da tako govori. Sigurno je u pitanju nesigurnost jer bi, da su kojim slučajem prosvetljeni, jednostavno preplavili svetlošću onoga za koga misle da greši. Prosvetljena bića niti napadaju niti se brane. Sama cinjenica da neko reaguje na bilo koju situaciju kroz strah dovoljan je indikator da je ovde da bi bio učenik. On još uvek ne može da se seti kako da izrazi bezuslovnu ljubav.

Većina čovečanstva ne pripada direktno grupi naših studenata. Nije potrebno da sa svakim govorimo licem u lice. Bez obzira na to što su majstori učitelji dolazili zbog svih, što je svako od nas došao kako bi svima pomogao, čak i onima koji još uvek veruju u gubitak, tragediju i borbu. Postoji efekat zaraze koji važi za bilo koju formu učenja. Kada podučavas narod, on za uzvrat dalje podučava i podučava. Konačno se poruka prenese do poslednje individue inkarnirane na planeti. Ne možemo im se obratiti direktno, jer na nivou razumevanja na kome se nalaze nisu u stanju da razumeju jednostavnost spiritualne istine. Ponekad razmišljamo o Isusu kao o bezosećajnom, zbog toga što je ženi koja mu se obratila rečima: "Gospodaru, podari mi svoje ucčnje", odgovorio: "Stanite malo, gospođo. Nisam ja došao zbog Vas. Vi ste tek u sedmom razredu. Ja sam došao zbog dece Izrailja, posvećenih kosmičkom zakonu, najprosvetljenijih od onih koji tragaju". O.K. To jeste parafraza, ali veoma podvlači poruku. Nijedan majstor nije došao na Zemlju da bi oformio religiju, masovni pokret ili da bi prosvećivao. Mi takođe moramo da napravimo izbor sa kim možemo da komuniciramo, a sa kim ne i ko uopšte nema referentne tačke pomoću kojih bi čuo reči lišene straha.