Ne ukradi

Osma biblijska zapovest glasi: ne ukradi,[1] odnosno, ne prisvajaj tuđe. Moralne obaveze čoveka sadrže u sebi njegov odnos prema Bogu, prema ljudima, prema svetu, prema samom sebi, zbog toga se zapovest ne ukradi odnosi na ono što pripada Bogu, svetu, ljudima i nama samima. Bogu pripada ljudska duša. On ju je stvorio za Sebe; ljudska duša je objekat Božanske ljubavi, jedina dragocenost u stvorenom svetu koju Gospod želi da ima kao Svoju; samo ljudska duša je sposobna da primi u sebe ljubav Božiju, sposobna je da uđe u tajanstveno sjedinjenje s Bogom, da postane odraz i kao odbljesak Božanskih savršenstava.

Sveto Pismo se naziva Zavetom. Zavet jesu uslovi koje duša prima i posle toga dospeva u polje Božanske svetlosti, pošto se ljudska volja usaglašava s voljom Božijom, jer da bi primio u sebe ljubav Božiju čovek mora sam da nauči da voli Boga, da da blagodati Božijoj mesto u svom srcu. Prvi lopovluk koji čovek čini i čini ga stalno jeste krađa samog sebe od Boga i predavanje ovom prolaznom, surovom i tuđem mu po svojoj prirodi svetu. Duša je iskra Božanske svetlosti, ona ne može da se pronađe u materijalnom svetu i čovek je ukravši sebe od Boga, ukrao sebe od sebe samog.

Čovek se sastoji od duše i tela koji imaju svoje nužde i potrebe. Međutim, besmrtna duša je toliko dragocenija od tela koliko je nebo iznad zemlje i večnost iznad zemaljskog života. Nekoliko desetina godina dodeljeno nam je za boravak u ovom svetu. Međutim, veći deo ovog vremena mi gubimo na svoje telesne potrebe i zbog toga stalno krademo ono što pripada duši. Stvoreni smo za večni život, ali pogružavajući se u svetovne brige, u njihovu prazninu koja ubija, krademo večnost od svoje sopstvene duše.

Hrišćanin je dužan da nedelju i dane crkvenih praznika posvećuje Bogu, da dan započinje  i  završava  molitvom.  Ovo  vreme  Gospod  je  odredio  za  Sebe,  a  mi  ga

koristimo za zemaljske poslove i zbog toga ponovo krademo ono što pripada Bogu. Zaboravljajući na molitvu ili moleći se nemarno, krademo svoje srce od Boga Koji je rekao: Sine Moj, daj Mi srce tvoje.[2] Uopšte svaki greh je krađa samog sebe od Boga, Kojem moramo pripadati i Čijim slugama sebe licemerno nazivamo. Jedini od koga ne krademo, već kome naprotiv, rado dajemo jeste đavo. On je za nas tuđi duh. On u nama nema svoje. Međutim, mi prema njemu pokazujemo neobičnu milost, delimo s njim sve, uključujući i sopstvenu dušu.

Duhovna dobra su nerazdeljiva. Bog svima podjednako pripada, onoliko koliko je svaki čovek unutrašnje u stanju da primi u sebe ljubav Božiju, a prolazna dobra ovog sveta su oskudna i ograničena, zbog toga se čovek, pogruzivši se u svetski život bori s drugima za ova dobra, želi da ih oduzme i prisvoji za sebe. Ono što nazivamo "svojim" je najniži zakon pravičnosti, koji se suprotstavlja gorem - samovolji. Ovo je pravičnost naše pale prirode, to je pravičnost društva koje živi duhom strasti i egoizma. Sama svojina je neizbežno i manje zlo, ali ona je svedočanstvo o tome kako je malo ljubavi u našem srcu i u ovom svetu: borimo se s onima koji imaju, kao i mi, besmrtnu dušu i koji su stvoreni po obrazu i podobiju Božijem za nežive predmete koji su osuđeni na truležnost.

U priči o nepravednom upravitelju[3] govori se o tome kako je čovek zloupotrebljavao poverenje svog gospodara i kako je krao njegovo imanje. Ovo imanje su vreme života, snage i sposobnosti čoveka, koje mora da upotrebi za dobra dela i milosrđe. Međutim, čovek ih najčešće upotrebljava za zadovoljavanje svojih pohoti i strasti. Gospod nas je izveo iz nebića i mi ništa nismo doneli sa sobom u ovaj svet. Sve što smatramo svojim je "nepravedno stečeno"; ono što imamo povrh neophodnog jeste znak oskudice naše ljubavi prema ljudima. Zbog toga je Gospod rekao: teško bogatima.[4] Kad stičemo više nego što nam je neophodno, unesrećujemo druge. Međutim, samo sticanje i ljubav prema stvarima nose u sebi osvetu čoveku opterećujući ga težinom briga, vezujući ga za zemlju, oduzimajući mu vreme i snagu koji su potrebni za ono glavno.

Sve veće sabiranje kao sve gušći oblaci zatvaraju za nas nebo i oduzimaju od duše Boga. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov je govorio da je izgubio ljubav onaj ko je prvi rekao "ovo je moje", a ne "ovo je tvoje", a prvi je ovde bio Kain, koji je za svoju porodicu izgradio grad, ogradio ga ogradom i rekao: "Ovo je moje".[5] Reč "moje" je krađa od ljubavi.

Bog je ljubav. Ukoliko imamo više nego što nam je potrebno to je greh protiv ljubavi prema ljudima, našoj braći u Adamu i delu nas u mističkom telu Hrista - Crkvi. To je greh protiv nade. Zaboravljamo da Bog nije samo Tvorac, već i Promislitelj, ne samo Promislitelj, već i Otac Koji ne može da ostavi Svoju decu, tim pre kad ona čine NJegovu volju. To je greh protiv vere u to da ćemo dobiti platu za sva svoja dela u večnosti, da milost najviše od svih dobrodetelji pomaže večnom spasenju.

Uostalom, retko se zadržavamo na granici i ove, kako je bilo gore rečeno, svetske pravičnosti, to jest posedovanja samo svoje svojine. Stalno je zanemarujemo i naša spoljašnja "pristojnost" često se pokazuje prosto kao maska lopova. Mnogi se s ovim neće složiti, ali neka pogledaju koliko se laž ujela u naš život. A ko laže to želi da sakrije, znači sve vreme moramo nešto da krijemo. Kako često koristimo poverenje ljudi i plaćamo im nezahvalnošću. Kako često pokazujemo lažnu naklonost prema čoveku kako bismo koristili njegove usluge i pomoć, kao glumci igramo se "ljubavi" i uopšte ne smatramo grehom ovo licemerje i koketljivost koja se prodaje. A kad dobijemo ono što smo želeli i kad nam čovek više nije potreban, gledamo na njega kao na nepoznatog. I više od toga, znajući da treba da budemo zahvalni tom čoveku, ljutimo se na njega, želimo da ga se izbavimo. I ovde se dešava paradoksalna, ali u običajena pojava: čovek plaća zlom za dobro i to je takođe oblik duševne krađe.

Čovek je obraz i podobije Božije i ma kako nisko pao, obraz Božiji se ne briše u njemu u potpunosti: ako je zlato isprljano blatom, mi ćemo se svejedno odnositi prema njemu kao prema dragocenosti, a ne kao prema blatu. Međutim, kako često vređamo čoveka zaboravljajući da je on obraz Božji, čak i ako je taj obraz potamneo, prašnjav i teško može da se razlikuje! I ovako krademo od čoveka njegovo večno dostojanstvo.

Anđele-čuvare Bog šalje u pomoć ljudima, ali i oni služe čoveku rado i s ljubavlju kao obrazu Božijem, saosećajući s njim i ne odbacujući ga, a mi smo  zbog sitnica spremni da obraz Božji - čoveka, ocrnimo najprljavijim rečima i da ga uporedimo s demonom. To je isto kao da čovek uzme ikonu potamnelu od dima, pljune je i zgazi. Gospod veli: Ko kaže čoveku: "bezumniče", kriv je paklu ognjenom[6] - upravo zbog toga što je takav oduzeo od čoveka slavu obraza Božijeg. Znači, vređajući čoveka, krademo od njega ono nebesko dostojanstvo o kojem je pisao psalmopojac David: Nisi ga (čoveka) mnogo (Gospode) umanjio od Anđela.[7] Znači, u ophođenju s ljudima stalno se pokazujemo kao lopovi.

Kako često nezakonito želimo da potčinimo sebi drugog čoveka, da ga porobimo, pretvorimo u neku stvar koja nam pripada! Čak i Gospod poštuje ličnost čoveka. On mu je dao unutrašnju slobodu, a mi smo navikli da gledamo na bližnjeg kao na instrument za ispunjenje svojih želja i planova, odnosno kao na figuru na dasci za šah - i ovo je krađa slobode od čoveka. Ovde treba izložiti izvesno pojašnjenje. Učitelj odgovara za svog učenika, roditelji - za decu, sloboda nije samovolja, stariji u izvesnoj meri odgovara za mlađeg, ali mi ovde govorimo o nečem drugom - ne o učenju, poslušanju, već o gušenju ljudske ličnosti, o zloupotrebi svog položaja, o besmislenoj sitničavosti, o neprekidnoj duhovnoj agresiji. Kad se učitelji ili roditelji pretvaraju u nekakve robovlasnike, njihova deca i učenici postaju ili bezvoljna bića ili sitni demoni. Društvo je sagrađeno po hijerarhijskom principu na međusobnom potčinjavanju, ali zloupotreba ovog principa predstavlja krađu i pljačku. Vlast starijeg ne sme da ignoriše ličnost mlađeg, već treba da ima u vidu njegovu korist inače se pretvara u nekakvu presu.

Međutim, još veću nepravičnost čovek čini u odnosu na samog sebe. On ne može drugog da potkrade tako potpuno kao sebe samog, da oduzme drugom ono dragoceno što oduzima sebi. Kažemo da se čovek sastoji od duše i tela, ali tačnije je reći: od tela, duše i duha i upravo se po duhu razlikuje od svih ostalih bića koja žive na zemlji. Duh je usmerenost ka večnosti, zahvaljujući duhu čovek postoji na granici između prolaznog i večnog, između materijalnog i duhovnog. Duh čoveka opšti s Bogom. A kod nas je duh pokraden, opljačkan i još je izbijen.

Duša koja se okrenula ka zemlji, uhvatila je u svoju vlast misli, želje i težnje čoveka. Ona liči na uzurpatora koji je svrgao cara s prestola i naterao ga da služi slugi, u ovom slučaju - našem telu.

Glavni cilj ljudskog života je bogoopštenje. Carstvije Božije vnutr vas jest,[8] - rekao je Gospod. Ovo Carstvo - udeo Anđela - mi sami krademo od sebe. Naš život je stalna krađa vremena kojim bi se mogla steći večnost, krađa vremena od sopstvenog duha radi zadovoljenja svojih strasti, radi praznih poslova i još praznijih razgovora. Ukoliko obuhvatimo svoj život pažljivim pogledom, pokušamo da shvatimo koliko vremena smo dali svom duhu, a koliko duši, videćemo da smo duhu ostavili samo neke male mrvice. Čak su neki sveci umirući molili Gospoda za odlaganje smrti radi pokajanja, a mi smo sami od sebe ukrali vreme koje se ne može vratiti i nagi stojimo pred večnošću koja je spremna da se pokaže pred nama.