Ne ubij

Šesta zapovest je: Ne ubij.[1] Ubiti znači uništiti, lišiti života. Prvi ubica je demon koji je lišio čoveka večnog života, odvojio ga od Boga - izvora punote bitija, potčinio ga vlasti pakla i smrti. Nakon svog zemaljskog života čovek prelazi u večnost. Ubica je pre svega onaj ko ga lišava istinskog života, kao da mu ga oduzima u večnosti. Gubitak večnosti je najstrašnija katastrofa. To je nepopravljiva nesreća, neisceljiva bolest, crni bezdan iz kojeg nema povratka. Zbog toga je nagori oblik ubistva oduzeti čoveku veru, odvojiti ga od Boga, učiniti da njegov kraj zemaljskog života bude početak drugog bitija kao mučnog stanja bez ljubavi i nade. Čovekova duša se ispunjava nekakvom strašnom crnom prazninom. On shvata šta je izgubio, ali istovremeno bez blagodati njegovo srce ne može da voli Boga. On ne samo da dospeva u ropstvo satane, već mu postaje i sličan. U ovome se sastoji strašna tajna večnih muka, nemogućnost da se Bogu okrene ona duša koja pateći viče: "Mrzim!"

LJudska duša je obraz i podobije Božije. Bog daje čoveku blagodat kako bi ga privukao Sebi. Čovek odbacujući blagodat kao da je "ubija" u sebi. Grešnik koji je odbacio Boga je bogoubica u sopstvenom srcu. Ovo je strašna tajna greha. Grešnik ne želi da Bog postoji. On mrzi Boga, a večni život je ljubav prema Bogu kao mistično jedinstvo. Ovde, na zemlji sveci su stekli plamičak ljubavi prema Bogu i najviše od

svega su se trudili da čuvaju ovaj plamičak kako ga bure strasti ne bi ugasile. Nakon smrti njihova ljubav se iz male vatrice, iz plamena sveće pretvorila u jarko sunce.

Greh je iskra mržnje prema Bogu; ne nailazeći na prepreke rasplamsavajući se sve više i više ona klokoće u dubinama duše kao strašan podzemni plamen pomračujući um kolutovima dima i paleći srce ognjem strasti. A posle smrti ovo unutrašnje odbacivanje Boga se pretvara u crnu vatru pakla. U svakoj strasti postoji i neka tanana demonska naslada, postoji ova paklena naslada pomešana s mukom i u mržnji.

U večnosti grešnik živi mržnjom prema Bogu i istovremeno, odbacujući Ga, on mrzi svece zbog toga što oni prebivaju u istoj ovoj večnosti s NJim. On mrzi i iste takve grešnike kao što je on sam, jer u njima vidi nakaznost svog greha. Mrzi demona kao rob okrutnog gospodara. On mrzi samog sebe, proklinje dan svog stvaranja, mrzi roditelje zbog toga što su mu dali život. Mrzi Boga zato što je Bog ljubav. On ima samo jednu utehu: svojim patnjama u paklu "napakostio" je Bogu, ali Mu se nije pokorio.

Posle demona najstrašniji ubica je onaj ko poput čovekoubice od iskona[2] poseže na najveću dragocenost ljudskog života, u kojoj se sastoji sav smisao ljudskog postojanja - na veru. Dobrovoljno gubljenje Boga od strane čoveka jeste samoubistvo. Gubljenje počinje od malog - od pristanka na greh. Put ka Bogu takođe počinje od malog: čovek osluškuje zov blagodati Božije - to je prvi korak. Svaki besciljno proživljen dan je ubistvo dana, svaki svesno počinjeni greh je "ubistvo" blagodati u svom srcu.

Blagodat se hrišćaninu daje u Tajnama Crkve, on oseća, doživljava ovu blagodat. Međutim, dolazi iskušenje i čovekovo srce počinje da se razdvaja i da se koleba. Savest mu kaže: "Ne čini", a strast - kaže drugo, ona šapuće kao zmija: "Daću ti raj bez Boga - ovde na zemlji; daću ti onu nasladu koju Bog ne želi da ti da." I čovek veruje strasti koja ga je već mnogo puta prevarila, ulazi u svet iluzija, u svet svoje strasne fantazije, čini mu se da je sopstvena savest postala njegov protivnik i neprijatelj i u njemu se pojavljuje želja da je ubije, da je uništi. Ovde je prisutna ona metafizička strana greha koju smo nazvali bogoubistvom. Za grešnika đavo predstavlja duha oslobođenja, dobrog duha koji njegovim ustima prinosi željeni pehar naslade. Gešnik kao da kaže blagodati: "Zašto si došla? Nisam te zvao, idi i ne smetaj mi!" Kad se srce zaledi u grehu ono se zaleđuje u mržnji prema Bogu; u večnosti se ova usmerenost duše - od Boga - više ne može promeniti kao što se ne može pomeriti strelica kompasa koja će svejedno uvek pokazivati sever.

Večni život je večno bogoopštenje. Bogoopštenje je sjedinjenje; ako se Bog približi nepokajanom grešniku Svojom ljubavlju, on će odgovoriti: "Idi, mrzim Te!" Sveti oci govore o tome da Bog ne može da spasi čoveka bez samog čoveka. Zbog toga je nepokajani greh kad čovek ubija sopstvenu dušu; za onoga ko se nije pokajao za svoje grehove samo vaskrsenje iz mrtvih biće početak metafizičke smrti - večnog bitija sa satanom i po obrazu satane. Mi smo ubice u odnosu na druge ljude kad ih teramo u greh, jer je u grehu "programirana" smrt. Kad sablažnjavamo čoveka postajemo đavo u

odnosu na njega. A koliko je u našem životu tanane sablazni koju ljudi uopšte ne smatraju grehom Koliko je vrsta nežnosti i maženja pod kojima se krije blud! "Nežnost" se pokazuje kao dah koji raspaljuje ugljevlje strasti u duši drugog čoveka. I čime se to završava? Veoma često - padom, kad čovek gubi blagodat, kao da je izgubio sve što je imao, kad u jedan tren postaje poslednji siromah. Pritom se ispostavlja da je njegovo srce, u kojem praktično ne ostaje mesta za Boga, kao potpuno zarobljeno strasnom vezanošću. Ili sve ovo  dovodi do patnje  kad čovek s  tugom otkida od svoje duše grehovnu pristrasnost kao što se s bolom otkida zavoj koji se sasušio na otvorenoj rani.

Drugi oblik ubistva je surovost koja može da dovede čoveka do duhovne iznemoglosti, do uninija i očajanja i predstavlja podobije smrti. Čoveku može da postane svejedno za sve, čak i za sopstveno spasenje. U stanju uninija i očajanja on lako pada u greh, čak i više od toga: traži ga, kako bi se zaboravio u njemu kao u drogi ili vinu. Ponekad čovek, iz ozlojeđenosti greši za inat nekome. Ovde kao da dva noža istovremeno udaraju u grudi. Ovde su dve ubice jedne duše. Kako često reč koju bacimo nanosi čoveku ranu koja ne zarasta dugo godina - i ovde smo ubice! Koliko često na svom putu nailazimo na ljude, nesrećne i bespomoćne, a mi ravnodušno prolazimo pored njih. "To nije naša stvar," kažemo i postajemo ubice. Ponekad se čovek nalazi u takvom stanju da bi samo jedna naša samilosna reč mogla da ga ohrabri, da mu da snage; a ako pak vidi unaokolo samo laž i ravnodušnost čini mu se da nema izlaza. Tada se pokazuje da smo ubice ne samo drugog čoveka, već i u sebi ubijamo ono glavno i najdragocenije - osećanje ljubavi i pretvaramo se u živi leš. Laž je takođe ubistvo, to je ubistvo međusobnog poverenja na kojem se zasniva duhovna bliskost. Po rečima Gospoda satana je od samog početka ubica i lažljivac.[3]

Postoji još jedna vrsta ubistva. Ponekad, kad nas ljudi uvrede mi kao da se ne svetimo, ali se trudimo da isteramo iz svoje duša čak i uspomenu na čoveka koji nas je uvredio govoreći: "On je za mene umro." A prosto naprosto osvetili smo mu se izbrisavši ga iz svog života i izbacivši ga iz njega kao što se izbacuje đubre. Čak nam je i da se molimo za onoga ko nas je uvredio teško i neprijatno, kao da nosimo na leđima teško i nezgodno breme. Ne molimo se za njega od srca već kao ovlaš, forme radi, čak kao da ne želimo da se naša molitva ispuni. Ako mu se dogodi nesreća negde u dubini duše obradovaćemo se tome i reći: "Dobio si ono što si zaslužio, tako ti i treba." Tako da se ispod prividne ravnodušnosti krije ledena mržnja.

Bog je ljubav. Čovek živi onoliko koliko voli. LJubav čini čoveka potpunijim, srce - dubljim, um - mudrijim i premda čovek u ovom svetu oseća tugu zbog sebe i zbog drugih u ovoj tuzi Gospod mu daje neočekivanu i neizrecivu radost. Zato zapovestne ubij označava: "Ne ubijaj Boga u svom srcu, ne ubijaj ljubav prema ljudima, ne ubijaj svoj besmrtni duh za kojeg je istinski život - Bog."

U greh ubistva spada i gnev - strast koja čoveka čini dobrovoljnim bezumnikom. Sveti oci su pisali da je gnev kao izvesna sposobnost duše bio dat čoveku zajedno sa

silama kao što su razum i ljubav. Gnev treba da čuva čovekovu dušu od greha, kao što pas čuva kuću svog gazde. Gnev protiv greha i strasti predstavlja drugu stranu celomudrenosti, a gnev protiv demona i onih koji pokušaju da nas odvoje od Boga neraskidivo je povezan s ljubavlju prema Bogu. Da su naši praoci na vreme upotrebili gnev kao oružje  i uperili ga protiv demona  zapovest ne bi bila narušena, a Edem izgubljen.

Posle pada u greh sile duše su se izopačile, gnev se umesto zaštitnika srca pretvorio u jednu od rana koje se čas kriju na dnu srca, čas izlaze na površinu. Kad bismo se gnevili protiv demona koji nas iskušava i odvodi od Boga gnev bi bio naš drug. Međutim, ispalo je suprotno: zaboravljamo na postojanje svog istinskog neprijatelja i usmeravamo gnev protiv čoveka - istog bića kao što smo mi - koji je kao i mi sami, strastan, nesavršen, moralno slab i kojeg je demon prevario. Kad psa gađaju kamenom on ne vidi ruku koja je ga je bacila, već se baca na ovaj kamen i ostrvljeno ga grize zubima. Mi vidimo čoveka koji nas je ozlojedio, ali ne vidimo demona koji stoji iza njegovih leđa - glavnog uzročnika svih ljudskih padova. U stanju gneva čoveka koji nas je uvredio smatramo oličenjem poroka i zla i svojim gnevom želimo da ga spalimo kao ognjem. Zaboravljamo da u svakom čoveku zajedno žive dobro i zlo čineći neku čudnu šaru duše, da su čak i sveci mogli da imaju svoje "slabosti" i čak i zločinac ima ponekad ovu ili onu vrlinu.

Umesto da neprijateljem smatramo đavola mi neprijateljem smatramo čoveka, bojimo ga u svom srcu u crnu boju, pripisujemo mu sve poroke i zatim počinjemo da mu sudimo. U stanju gneva nije moguće bilo kakvo opravdanje - mi samo optužujemo. Svaka omaška, svaka greška čoveka izgledaju nam kao neko vaseljensko zlo, slično kao što mušica pod mikroskopom izgleda kao ogromno čudovište. Međutim, u gnevu otkrivamo ono što se sakupilo u našoj sopstvenoj duši, nekakve naslage prljavštine sakupile su se u njoj, a sad se izlivaju u slovesnoj nečistoti. Kad se čovek gnevi izgleda da iz njegovih usta prska smrdljiva tečnost. Kakve reči koristi u gnevu? - Najgore od onih koje postoje na ljudskom jeziku, i pritom, ma kako paradoksalno zvučalo, čini mu se da se bori za istinu ne primećujući da njegova "istina" smrdi zbog razvratnih reči. Ako pogledamo  na čoveka koji se gnevi sa strane  on će nam izgledati kao ludak: njegovo lice gubi ljudski izraz i on postaje poput divlje životinje koja želi da se upije u svog protivnika zubima i kandžama i da ga raskomada na delove. Oči počinju da svetle vatrom mržnje kao oči gladnog vuka. Lice postaje tamno crveno kao da je zaliveno krvlju, glas - ne liči na ljudski govor, već na riku divlje životinje. I to je samo spolja, a kad bismo mogli da zavirimo u srce onoga ko se gnevi ugledali bismo pakleni plamen, krater vulkana koji klokoće.

Gnev je smrtna presuda koju donosimo čoveku često postajući i izvršioci ove presude. Koliko se nepravičnosti, surovosti i zločina čini u stanju gneva! A satana - uzročnik greha - stoji pored i smeje se tome što je oružje koje je dato za borbu protiv

demona čovek uperio protiv sličnog sebi, a demon je ostao neprimećen i zaboravljen. Treba reći da se u gnevu čovek ponaša sumanuto, bije samog sebe, grize sopstveno telo, istovremeno oseća neku tajnu nasladu usled gneva, zadovoljava zversku strast koja vuče ka razaranju i ubistvu, prepušta se vlasti ove strasti - kao što se samoubica zatvorivši oči baca u provaliju. A kad gnev prođe čovek kao da se budi vidi u kakvom zarobljeništvu se nalazio, vidi da je bio samo lutka na pozorišnoj sceni, a iza "kulisa" se krio onaj koje vukao konce lutke kako bi ona skakala i igrala.

Sveti oci su nam zapovedili da ništa ne govorimo u gnevu - ni dobro, ni loše, već samo da čvrsto stisnemo usne kao što se čvrsto zatvara poklopac na tegli u kojoj gmižu otrovne zmije pokušavajući da nađu pukotinu kako bi ispuzale kroz nju napolje. Nakon gneva obično dolazi raskajanje, čovek vidi kako je bio nepravičan i zato odjednom postaje mekan kao vosak. Međutim, to je samo na izvesno vreme: svojstvo strasti gneva je takvo da se slične eksplozije često ponavljaju.

Moramo imati na umu da čovek prožet gnevom ne može da ispravi srce drugog čoveka, on je u stanju samo ili da ozlojedi ili da uplaši. U ljutnji je isto tako nemoguće zaštiti ili vaspostaviti istinu, kao i naterati đavola da čini dobro. Zato, kad čoveka gnev počinje da opija kao vino on treba da se seti koliko ga je već puta prevario đavo, koliko je puta padao na istom mestu, da ima na umu da prepuštajući se gnevu kao da se baca u zagrljaj đavola i poput njega, postaje čovekoubica u svom srcu.

Kao dopuna

Pitanje: Šta čovek treba da radi da se ne bi naljutio?

Odgovor: Treba da se ljuti, ali ne na čoveka, već na demona koji uvodi čoveka u greh, predstavlja pronalazača, počinitelja i završitelja svakog greha. Čoveka koji nam je skrivio vidimo, a demona koji je besknačno više kriv - i pred nama i pred onim ko nas je ozlojedio, ne možemo da vidimo. Zato prosto zaboravljamo na njegovo postojanje i smatramo uzrokom greha i izvorom zla čoveka, sličnog nama. Postoji asketska metoda: gušiti gnev ne dajući mu da se probije kroz zlu reč kao što se iz peći otkida vatra. Ovaj račun je tačan, ali sami oci priznaju da je to dug put: samo postepeno čovek može da se nauči da obuzdava gnev, još dugo vremena će ga napadati misleni gnev, kojem je postavio, kao prepreku, svoje stisnute usne.

Međutim, postoji i druga metoda koja se zasniva na tome što greh nije sila koja je tuđa čoveku, već sposobnost duše da štiti sebe od greha i demona, ali sposobnost oštećena, izopačena grehopadom, koja se i sama pretvorila u greh. Gnev nam je dat kao oružje protiv demona, a mi smo ovo oružje uperili protiv čoveka, a u suštini protiv samih sebe.

Druga metoda se sastoji u tome da se podnese gnev protiv demona i one gorke reči koje želimo da obrušimo na glavu čoveka, treba da usmerimo protiv demona koji je zaista dostojan ovih reči. Reći ćemo demonu koji za vreme svađe skače oko nas: "Ti si đavole, nitkov, zato što si postao mrzak Bogu, tebe su izbacili kao prljavštinu s neba na zemlju i sad se baviš time da nas mučiš. Ti si bezuman, zato što si izgubio glavno - večni život i nas pokušavaš da lišiš Nebeskog Carstva. Ti si podlac, zato se vučeš za nama i ujedaš kao zmija; iskušavaš mog brata na greh, a zatim se kriješ iza njegovih leđa kao da te nema i kao da je samo on kriv, ali ti si glavni uzrok njegovog greha. Podstičeš me da se, umesto da volim svog brata i saosećam s njim, gnevim na njega, vređam ga i tako vređam Nebeskog Oca i Anđele-čuvare, koje je Gospod poslao radi našeg spasenja. Međutim, ja volim svog brata i mrzim tebe, izdajnika Boga ne potčinjavajući se tvojoj volji, već te proklinjem imenom Isusa Hrista Koji je za nas - spasenje, a za tebe odbacivanje i pogibelj." Sve za šta želimo da prekorimo jedan drugog u gnevu prenesimo na demona, grdimo ga i proklinjimo, zato što je nad njim već izgovoreno večno prokletstvo. Jedna od najvećih i najblagodatnijih knjiga Svetog Pisma - Psaltir - sadrži u sebi  prokletstvo protiv demona. Zato, kad gnev uzavri  u tvom srcu reci: "Proklet si, satano, i sva dela tvoja. I neka bude spasen brat moj i ja po njegovim molitvama. Zavidiš nam zato što za tebe nema spasenja." Postupajući tako, može se sačuvati ljubav prema bratu i uneti svetlost u svoju dušu.

Osim toga, treba imati na umu da se sve dešava po Promislu Božijem da Gospod može samo zlo da pretvori u dobro, da tuge uče trpljenju i otkrivaju unutrašnje stanje naše duše, koje je često sakriveno od nas samih, da svoje muke treba prihvatati kao epitimiju, koju nam je Bog dao radi spasenja.

Dakle, ako se u tvom umu pojave reči grdnje usmeri ih protiv demona: on je autor tih reči, zato mu vraćaš  njegovu svojinu. Prorok David kaže: Zakonoprestupnija voznenavidjeh, zakon že Tvoj vozljubih. LJubav prema zakonu Božijem čuva nas gnevom prema grehu. Demon nas iskušava kad mu tajno saosećamo, ali ne može da deluje kad se gnevimo protiv njega: gnev je znak odbačenosti.