6

Sledeći korak u don Huanovom učenju  bio  je novi vid načina da se ovlada drugim delom korena Daturae. U vreme koje je proteklo između dve etape mog učenja don Huan se raspitivao samo o tome  kako moja biljka napreduje.

Četvrtak, 27. jun 1963.

„Dobro je ispitati tatulu pre nego što se potpuno uputiš njenim putem", reče don Huan.

„Kako se ona ispituje, don Huane?"

„Moraš još jednom  da  pokušaš magiju s gušteri­

ma.  Imaš  sve  potrebne  elemente  da  bi  mogao

gušterima  da   postaviš  još  jedno  pitanje,  ali  ovog

puta bez moje pomoći."

,,Je li baš neophodno da izvedem tu magiju, don

Huane?"

,,To  je  najbolji  način  da  ispitaš  šta  tatula  oseća

prema tebi. Ona tebe ispituje stalno, pa je pravo da i

ti nju ispitaš,  pa  ako ma  u kom delu njenog puta

osetiš   da   iz   bilo   kog  razloga   ne   bi  trebalo  da

produžiš, onda moraš prosto da prestaneš."

Subota,  29. jun  1963.

Potegao sam temu o tatuli. Želeo sam da mi don Huan kaže nešto više o  njoj, ali nisam ipak hteo da se obavežem  da  ću  učestvovati  u  magiji.

„Drugi deo se upotrebljava samo zato da čovek postane vidovit, je li tako, don Huane?" upitah da bih započeo razgovor.

„Ne samo za vidovitost. Čovek nauči magiju s gušterima pomoću drugog dela, a u isti mah ispituje tatulu, ali drugi deo korena se u stvari upotrebljava za nešto drugo. Magija s gušterima je samo po­ četak."

„Za šta se onda on upotrebljava, don Huane?" Nije odgovorio. Naglo je promenio temu i upitao me koje su veličine biljke Datura koje su izrasle oko

moje biljke.  Pokazah mu rukom kolike su.

Don   Huan  reče:   „Naučio  sam   te   kako  ćeš

razlikovati mušku biljku od ženske. Sad idi svojim

biljkama  i  donesi  mi  obe.  Idi  prvo  svojoj  biljci  i

pažljivo  prouči  kako  je  kiša  izbrazdala  zemlju  na

tom mestu. Kiša je do sada već morala seme daleko

odneti. Zagledaj dobro udubljenja (zanjitas) koja je

voda  načinila i po njima odredi pravac u kome je

tekla. Onda nađi biljku koja raste na najdaljoj tački

od  tvoje.  Svi  grmovi  tatule  između  tih  dveju  biljki

tvoji su. Docnije, kad se oni usemene, možeš svoju

teritoriju da proširiš sledeći tok kuda je voda oticala

od  svake  biljke."

Dao mi je podrobna uputstva o tome kako treba da načinim oruđe za sečenje. Koren treba seći na sledeći način,  reče.  1.  treba da  izaberem  biljku koju želim da odsečem i da očistim zemlju oko onog mesta  gde  se  koren  spaja  sa  stabljikom.  2., treba ponovo da odigram onu istu igru koju sam igrao kad sam presadio koren. 3.,  treba  da odsečem stabljiku, a koren da ostavim u zemlji. Poslednji  korak  je  da  iskopam   16   palaca korena. Upozorio me da ne govorim niti da na bilo koji način pokažem šta osećam dok to radim.

„Treba  da  poneseš        2     komada  platna",  reče.

„Raširi ih na zemlji i stavi biljke na njih. Onda iseci

biljke na delove pa ih složi. Red kojim ćeš ih slagati

sam  odredi,  ali  uvek  moraš da  zapamtiš  kojim si

redom išao, jer ćeš i ubuduće morati isto tako da činiš. Donesi mi biljke čim ih odsečeš i složiš".

Subota,  6. jul  1963.

U ponedeljak 1. jula posekao sam one biljke Datura koje je don Huan tražio. Čekao sam da se dobro smrači pre nego što počnem da  igram  oko biljki zato što nisam želeo da me neko vidi. Bio sam prilično uplašen. Verovao sam da će neko posmatra- ti moje čudne postupke. Prethodno sam  odabrao biljke za koje sam mislio da su muške i ženske. Morao  sam  odseći  po   16    palaca  korena  od jedne i druge, a kopati do te dubine drvenim štapom nije bilo nimalo lako. Za to mi je trebalo nekoliko sati. Morao sam da završim  posao  u  potpunom mraku, i kad sam bio spreman da presečem korenje, morao sam ga osvetliti baterijskom lampom. Moj prvobitni strah da će me neko posmatrati  nije  bio ništa u poređenju sa strahom da će neko  primetiti svetio  u  žbunju.

Odneo sam biljke don Huanovoj kući u utorak 2. jula. Otvorio je zavežljaje i zagledao isečene koma­ de. Rekao je da još i sad mora da mi da seme svojih biljki. Gurnuo je avan preda me. Uzeo je potom jednu staklenu teglu i sve iz nje — sasušeno semenje koje se slepilo u grudvu — sručio u avan.

Pitao sam šta je to, a on mi reče da je to seme koje su jeli žišci. U semenu je bilo i buba — malih crnih žižaka sličnih zrnevlju. Reče da su to naročite bube, i da treba da ih izvadimo i stavimo u posebnu teglu. Pružio mi je drugu  teglu  koja  je  do  trećine bila puna  žižaka.  Preko  njih je  stavljen  papir  da žišci  ne  bi pobegli.

„Sledeći put ćeš morati da upotrebiš bube sa svojih biljki", reče don Huan. „Treba da odsečeš čaure koje imaju rupice; one su pune bubica. Otvori čauru pa sve  iz nje sastruži i saspi u teglu.  Skupi

pregršt buba pa ih stavi u neki drugi sud. Budi grub s njima. Nemoj prema njima imati obzira ni nežno- sti. Odmeri pregršt tih slepljenih čaura koje su bube izgrizle i pregršt praha od tih buba, a ostatak zakopaj u ovom pravcu (ovde pokaza na jugoistok) od tvoje biljke. Onda skupi dobro, suvo semenje i stavi ga u drugi sud. Možeš da ga skupiš koliko god želiš. Možeš ga uvek upotrebiti. Dobro je da odmah tu izvadiš seme iz čaura tako da sve možeš smesta da zakopaš."

Zatim mi je don Huan rekao da prvo istucam ono slepljeno semenje, pa žiškova jajašca, zatim bube, i na kraju zdravo, osušeno semenje.

Kad sam sve to stucao u sitan prah, don Huan uze one komade Daturae koje sam isekao i složio. Odvoji muški koren pa ga nežno zavi u jednu krpu. Pruži mi ostatak i reče da isečem sve u sitne komade, da ih dobro izgnječim i da potom sav taj sok saspem u lonac. Reče da treba te delove biljke da gnječim istim onim redom kojim sam ih i složio.

Kad sam to završio, rekao mi je da izmerim solju ključale vode pa da je pomešam sa svim onim što je u loncu, i da onda dodam još dve šolje. Pružio mi je lepo uglačan štap od kosti. Mešao sam njime kašu i stavio lonac na vatru. Onda je rekao da moramo da pripremimo koren, a za to nam treba veći avan pošto muški koren ne srne nikako da se seče. Otišli smo iza kuće. Avan je već bio spreman, i ja sam tucao koren kao što sam i pre činio. Ostavili smo koren namočen u vodi, izložen noćnom vazduhu, i vratili se u kuću.

Probudio sam se kad je don Huan ustao. Sunce je sijalo na vedrom nebu. Bio je topao, suv dan. Don Huan je to opet propratio primedbom da me tatula voli.

Radili smo i dalje pripravljajući koren i na kraju dana imali smo prilično žućkaste mase na dnu zdele. Don Huan odli vodu koja je bila iznad nje. Pomislih

da je to kraj  procedure, ali on opet napuni zdelu ključalom  vodom.

Doneo je lonac s onom kašom koji je visio pod krovom. Kaša je, činilo se, bila suva. Uneo je lonac u kuću, pažljivo ga spustio na zemlju i seo. Onda poče da govori.

„Moj dobrotvor je rekao da se  biljka  sme pomešati sa svinjskom mašću. I to ćeš ti učiniti. Moj dobrotvor ju je takođe mešao s  mašću,  ali,  kao  što sam  ti već rekao, ja tatulu nisam nikad mnogo voleo i nikad se nisam ozbiljno ni potrudio  da se s njom sjedinim. Dobrotvor mi je rekao da se može najviše postići, misleći na one koji  zaista  žele  da  ovladaju tom moći, ako se biljka  pomeša  s  mašću  divlje svinje. Salo iz creva je najbolje. Ali tvoje je da biraš. Možda će točak sreće odlučiti da uzmeš tatulu za saveznika, i, ako tako bude, savetujem ti, kao što je i on meni savetovao, da uloviš divljeg vepra i  da uzmeš mast iz njegovih creva (sebo  de  tripa).  U staro vreme, kad je đavolja trava bila najvažnija, brujos su naročito organizovali lovačke hajke da bi došli do masti divljeg vepra. Tražili su najveće i najjače mužjake. Imali su naročitu moć, tako izuzet­ nu da je u to bilo teško poverovati čak i  u  ono vreme. Ali ta moć je izgubljena. Ja o njoj ništa ne znam. I ne znam nikoga ko bi  to znao.  Možda  će tebe  tatula  naučiti  svemu  tome."

Don Huan odmeri šaku masti, spusti je u sud sa osušenom kašom pa ono masti što mu je još ostalo na šaci sastruga na ivicu lonca. Reče mi da to

mešam dok smesa ne postane glatka i ujednačena.

Mešao sam to gotovo 3 sata. Don Huan bi to pogledao s vremena na vreme i onda mu se obično činilo da još nije gotovo. Najzad je izgledao zado­ voljan. Vazduh koji je mešanjem dospeo u pastu dao joj je svetlosivu boju, a po gustini je ličila na pihtije. Obesio je lonac o krov do  onog  drugog  lonca. Rekao je da će ga tu ostaviti do sutradan jer će za spravljanje    drugog   dela    korena    biti   potrebna  2

dana. Rekao mi je da u međuvremenu ne smem ništa da jedem. Mogu da pijem vode, ali nimalo hrane ne smem uzeti.

Sutradan, u četvrtak 4. jula, don Huan mi je rekao da 4  puta kiselim koren. Kad sam posle- dnji put izlio vodu iz suda, već se bilo smrklo. Sedeli smo na tremu. On stavi obe zdele preda se. Ekstrakta korena sličnog beličastom škrobu bilo je koliko za malu kašiku. On ga stavi u jednu solju i dodade vode. Okretao je šolju u ruci da bi se masa rastopila i onda je pružio meni. Reče mi da popijem sve što je u šolji. Popih brzo, onda spustih solju na pod i zavalio se. Srce je počelo snažno da mi bije; osećao sam da ne mogu da dišem. Don Huan mi poslovnim tonom naredi da  svučem svu odeću sa sebe. Pitao sam ga zašto, i on mi reče da se moram namazati pastom. Oklevao sam. Nisam znao da li da se skinem. Don Huan mi reče da požurim. Kazao je da imam još sasvim malo vremena za izmotavanje. Skinuh sve sa sebe.

On uze onaj koštani štap pa povuče dve horizon­ talne crte po površini paste, podelivši tako sadržinu zdele na tri jednaka dela. Zatim, počevši od sredine gornje crte, on povuče vertikalnu crtu, pod pravim uglom prema onim dvema, podelivši tako pastu na pet delova. Pokazao je na  deo na dnu, desno, i rekao da je to za moje levo stopalo. Deo iznad toga bio je za moju levu nogu. Gornji i najveći deo je za moje polne organe. Sledeći deo ispod površine, levo jeste za moju desnu nogu, a deo na dnu levo je za moje desno stopalo. Rekao mi je da onaj deo paste namenjen mom levom stopalu namažem na taban i da ga dobro utrljam. Onda mi je pokazivao kako da stavim pastu na unutrašnji deo cele leve noge, pa na polne organe, zatim naniže na unutrašnju stranu desne noge i na kraju na taban moje desne noge.

Sledio sam  njegova uputstva.  Pasta je bila hladna i imala je veoma jak miris. Kad sam završio s mazanjem,  uspravio  sam  se.  Miris  mešavine  uvlačio

mi se u nozdrve. Gušio me. Bio je sličan nekakvom gasu. Pokušao sam da dišem na usta i da nešto kažem don Huanu, ali nisam mogao.

Don Huan me netremice gledao. Pođoh korak prema njemu. Noge su mi bile kao od gume i duge, veoma duge. Načinih još jedan korak. Osetih da su mi zglobovi u kolenu poput opruga, kao motka za skakanje; podrhtavali su i vibrirali i elastično se skupljali. Pođoh napred. Moje telo kretalo se lagano i nesigurno — to kretanje pre je ličilo na drhtaj koji me nosi napred i uvis. Pogledah naniže i videh don Huana gde sedi dole, daleko ispod mene. Započeti pokret odnese me dalje za još jedan korak koji je bio elastičniji i duži od prvog. I odatle se vrnuh uvis. Sećam se da sam se jedanput spustio, i tada sam se odupro obema nogama, odskočio unazad i klizio na leđima. Video sam tamno nebo nad sobom, i oblake koji su prolazili pored mene. Trgnuo sam telo tako da mogu da gledam dole. Video sam tamnu masu planina. Moja brzina bila je izvanredna. Ruke su mi bile pripijene, savijene uz telo sa strane. Moja glava bila je deo koji određuje pravac. Kad bih je zabacio unazad, leteo sam u vertikalnim krugovima. Menjao sam pravac okretanjem glave u stranu. Uživao sam takvu slobodu i brzinu kakve do tada nisam pozna­ vao. Čudesna tama izazivala je u meni tugu, čežnju, možda. Osećao sam se kao da sam našao  svoje pravo mesto — u noćnoj tami. Pokušao sam da gledam oko sebe; osetio sam samo da je noć vedra, ali da u njoj ipak ima toliko mnogo moći.

Iznenada sam znao da je vreme da siđem;  to je bilo kao da mi je neko izdao naređenje koje moram da izvršim. I počeh da se spuštam kao pero bočnim kretanjem. Od takvog kretanja bilo mi je zlo. Kretao sam se lagano, u  trzajima, kao da me neko  spušta pomoću koturače. Smučilo mi se. Glava mi je pucala od neizdržljivih bolova. Obavi me neko crnilo.  Bio sam  potpuno  svestan  osećanja  da  visim  u  njemu.

Sledeće čega se sećam bilo je buđenje. Ležao sam

u krevetu u svojoj sobi. Seo sam.  I slika moje sobe se izgubi. Ustadoh. Bio sam go! Od ustajanja mi je opet  bilo  muka.

Prepoznao sam neke točke u tom kraju. Bio sam oko pola milje udaljen od don Huanove kuće, blizu mesta gde su rasle njegove  Daturae.  Odjednom  je sve došlo na svoje mesto i ja shvatih da ću morati da se vratim njegovoj kući, go. Biti bez odeće bilo je psihološki veoma neprijatno,  ali ništa nisam mogao učiniti da rešim taj problem. Palo  mi je  na  um  da sebi napravim suknju od granja, ali to mi se učini smešno, a osim toga uskoro  će  svanuti,  jer  je jutarnje nebo već bilo svetio. Zaboravih na neprijat­ nosti i muku i pođoh prema njegovoj kući. Nisam se mogao osloboditi straha da  će  me  neko  videti. Motrio sam da ne naiđem na ljude ili pse.  Pokušao sam da trčim, ali sam noge ozleđivao na oštrim kamenčićima. Hodao sam zatim lagano. Već je bilo veoma svetio. Onda videh da mi putem neko  ide  u susret, pa se brzo sakrih iza žbunja. Moj položaj mi se činio  nepriličan.  Pre jednog trenutka  uživao sam u  neverovatnom  zadovoljstvu  letenja,  a  sledećeg časa se, eto, krijem, u neprilici zbog sopstvene golotinje. Pomislih da bi trebalo opet da iskočim na put pa da najbrže što mogu protrčim pored te osobe koja dolazi. Mislio sam da bi se ona toliko zaprepa­ stila da bi shvatila da je to  bio nag čovek tek pošto bih ja daleko odmakao. Sve mi je to prošlo  kroz glavu,  ali  ne  usudih  se  ni  da  se  pomaknem.

Osoba  koja  se  približavala  putem  stigla  je  do mene i  zastala.  Čuo  sam  da  me doziva po  imenu.  To je bio don Huan, i u rukama  je  nosio  moju  odeću. Dok sam se oblačio, gledao me je i srne jao se; smejao  se  toliko  da  sam  i  sam  počeo  da  se  smejem.

Istog tog dana, u petak 5.  jula,  kasno  popodne, don Huan me zamoli  da  mu  podrobno  ispričam  sve što sam doživeo. Ispričao sam mu celu epizodu najpažljivije   što   sam   mogao.

„Drugi  deo   tatule   upotrebljava  se  za  letenje",

reče kad sam završio. „Sama mast  nije  dovoljna. Moj dobrotvor je rekao da koren daje pravac i mudrost, i da je on uzrok letenja. Kad budeš još više naučio, i kad ga budeš češće uzimao da letiš, videćeš sve oko sebe veoma jasno. Možeš da letiš kroz vazduh stotinama milja da vidiš šta se događa na kome god mestu zaželiš, ili da zadaš smrtni udarac svojim neprijateljima koji su daleko. Kad se budeš još više zbližio sa tatulom, ona će te naučiti kako da radiš takve stvari. Ona te, na primer, već naučila kako se menja pravac leta. Isto će te tako naučiti drugom koječemu što ne možeš ni da zamisliš."

„Čemu, na primer, don Huane?"

,,To ti ne mogu reći. Svaki čovek je drukčiji od ostalih. Moj dobrotvor mi nikad nije rekao šta je naučio. Rekao mi je šta treba da činim, ali nikad ne i šta je video. To je samo za onoga ko to doživi."

,,AIi ja tebi pričam sve što vidim, don Huane."

„Pričaš sada. Kasnije nećeš. Sledeći put kad uzmeš tatulu uzećeš je sam, kod tvojih biljki, zato što ćeš se tako i spustiti, kod tvojih biljki. Zapamti to. Zato sam i došao ovamo kod svojih biljki da te potražim."

Nije više ništa rekao, i ja zaspah. Kad sam se probudio te večeri, osećao sam se okrepljen. Iz mene je odnekud zračilo neko osećanje telesnog zadovoljstva.  Bio sam srećan, zadovoljan.

Don Huan me upita: „Da li ti se svidela noć? Ili te uplašila?"

Rekao sam mu da je noć bila zaista veličanstvena.

,,A šta je s glavoboljom? Je li bila veoma jaka?" upita.

„Bila je jaka kao i sva moja druga osećanja. To je bio najjači bol koji sam ikad osetio", odgovorih.

„Da li bi te to sprečilo da opet okušaš tatulinu moć?"

„Ne znam. Sad ne bih, ali možda ću kasnije. Zaista ne znam, don Huane."

Želeo sam  nešto da ga pitam. Znao sam da će

pokušati da izbegne odgovor i zato sam čekao da on to sam pomene; čekao sam ceo dan. Najzad, morao sam ga upitati pred polazak te večeri. „Jesam li ja zaista leteo, don Huane?"

„Sam si mi to rekao. Zar nisi?"

„Znam, don Huane. Hoću da kažem — da li je moje telo letelo? Jesam li se digao sa zemlje kao ptica?"

„Uvek mi postavljaš pitanja na koja ti ne mogu odgovoriti. Leteo si. Tome služi drugi deo korena. Kad ga budeš više uzimao, umećeš savršeno da letiš. To nije prosto. Čovek leti pomoću drugog dela korena tatule. To je sve što mogu da ti kažem. To što ti želiš da znaš nema nikakvog smisla. Ptice lete kao ptice, čovek koji je uzeo tatulu leti kao takav (el enyerbado vuela asi)."

„Kao   ptica?   (Asi  como  los  pajaros?)."

„Ne, on leti kao čovek koji je uzeo tatulu (No, asi como los enyerbados)."

„Onda nisam zaista leteo, don Huane. Leteo sam samo u mašti, samo u mislima. Gdje je bilo moje telo?"

,,U žbunju", odgovori odsečno, ali odmah opet prasnu u smeh. „Nevolja s tobom je u tome što ti sve shvataš samo na jedan način. Ti ne misliš da čovek leti, a ipak jedan brujo može da prevali hiljade milja  u jednoj  sekundi da vidi šta se tamo dešava. Može da zadaje udarce  neprijateljima koji su na velikoj udaljenosti. Prema tome, da li on leti ili ne leti?"

„Vidiš, don Huane, ti i ja smo različito orijentisa- ni. Pretpostavimo, da bismo ovo izveli na čistinu, da je neki moj prijatelj student bio ovde sa mnom kad sam uzeo tatulu. Da li bi on mogao da me vidi kako letim?"

„Opet ti s tvojim pitanjima šta bi bilo kad bi. . . Ne vredi tako razgovarati. Kad bi tvoj prijatelj, ili bilo ko drugi, uzeo drugi deo korena tatule jedino što bi mogao učiniti bilo bi da leti. E sad, da te samo

posmatrao, mogao bi te videti kako letiš, a možda i ne bi. To zavisi od čoveka."

„Ali ja hoću da kažem, don Huane, da kad ti i ja gledamo pticu i vidimo da  ona  leti,  slažemo  se  da leti. Ali da  su  mene  2  moja  prijatelja  videla  da letim onako kako sam noćas leteo, da li bi se složili da  letim?"

„Pa, možda bi. Slažeš se da ptice lete zato što si ih video da lete. Let je za ptice  obična stvar.  Ali nećeš se složiti za druge stvari koje ptice čine, zato što ih nikad nisi video da to rade. Kad bi tvoji prijatelji znali za ljude  koji  lete  uz  pomoć tatule,  i oni  bi se složili."

„Postavimo to drukčije, don Huane. Hoću da kažem, kad bih se vezao za stenu kakvim teškim lancem, ipak bih leteo, jer moje telo nije imalo nikakve veze s mojim letom."

Don Huan me gledao s nevericom. „Kad bi se vezao za stenu", reče, „plašim se da bi morao da letiš noseći i stenu i teški lanac."