Ne poželi...

Deseta zapovest Starog Zaveta glasi: Ne želi doma bližnjeg tvog; ne poželi ženu bližnjeg tvog, ni polje njegovo, ni slugu njegovog, ni sluškinju njegovu, ni vola njegovog, ni magarca njegovog, ni bilo kakvu životinju njegovu, ništa što je bližnjeg tvog.[1]Ona liči na most koji spaja Mojsijevo Petoknjižje i Jevanđelje. Ako se prvih devet zapovesti dekaloga uglavnom bavilo društvenom etikom i bilo dato u formi zabrana koje liče na mrežu koju lovac baca na divlju zver - na ljudske strasti (u suštini njihov cilj se i sastoji u ograničavanju i obuzdavanju greha), deseta zapovest usmerava pojam moralnosti na unutrašnji očima nevidljivi život čoveka, na oblast njegovog duha, na izvor njegovih želja i pomisli, na sam centar ljudskog bića, njegov um i srce.

Deseta zapovest uči čoveka da se bori s grehom na samom početku, u samom njegovom začetku, kad grehovna pomisao isplivavajući iz dubine srca kao hobotnica iz dubina mora poprima formu obraza ili još neiskazane reči. U njoj je izraženo glavno asketsko pravilo: stajati umom i pažnjom kod svog srca i uništavati grehovne pomisli kao što baštovan čupa u svojoj bašti prve izdanke korova dok još nisu pustili duboko korenje. Sveti oci su govorili: Novi Zavet se skriva u Starom, a Stari se u Novom otkriva. U desetoj zapovedi je skrivena pouka i moralnost Novog Zaveta, gde je glavno stanje ljudskog srca, a dela, postupci su samo ispoljavanje i odražavanje unutrašnjeg skrivenog čovekovog života. Sveti Jovan Kronštatski je govorio da je srce u stvari sam čovek.

Osnova sve asketike je očišćenje srca kako bi se u njemu zacario Gospod. Deseta zapovest govori o tome da čovek ne treba da želi tuđe, koje mu ne pripada, ali u višem, sakralnom smislu ona zabranjuje da se želi sve ono što je tuđe ljudskom duhu, da se strasno želi materijalno, prolazno, osuđeno na truležnost i smrt. S ovom zapovešću se poklapaju reči apostola Jovana Bogoslova: Ne volite svet, ni ono što je u svetu. Strasti su bolesne kraste duše, to su izopačena i deformisana osećanja, to je kao tkivo duše koje je ispunjeno gnojem. Ne želeti tuđe znači ne prepuštati svoje srce strastima, jer strasti uvek žele tuđe. Pomisli i strasti okreću naš um, kao vetar ili bujica vode vodenične žrvnje. Strasti liče na tešku zavesu koja sakriva od naše duše svetlost Božanstva. Strasti su greh - neprijatelji Boga koji Ga sprečavaju da uđe u ljudsko srce, kao u Svoju obitelj. Hristos kao ništi tuđinovatelj stoji iza vrata našeg srca, koje smo za NJega zatvorili.

Međutim, kako da ne želimo ako srce želi, kako se boriti s pomislima kad su one nalik na roj pčela koje zujeći lete i puze u našoj glavi kao u svojoj kućici? Kuda bežati od strasti ako su nas one zahvatile kao plamen kuću? Pre svega treba ispovedati pred Gospodom svoju nemoć i slabost i unutrašnje vapiti: "Spasi, pomozi i smiluj se, ja ne mogu da pobedim greh, ali Ti, Pobednik satane i pakla - možeš da poraziš i pobediš greh u mom srcu." Sveti oci govore o unutrašnjoj borbi kao o borbi Mojsija s Amalićanima: kad je Mojsije u vidu krsta podizao ruke prema nebu pobeđivali su njegovi vojnici, a kad je spuštao ruke, pobeđivali su Amalićani.[2] Kad duša vapije k Bogu, ne pobeđuje ona, već blagodat Božija pobeđuje greh; kad ona zaboravlja na Boga kao da spušta pogled naniže, pobeđuju strasti; zato sveti oci savetuju da se za vreme iskušenja molimo kratkim molitvama kao što kratkim i odsečnim rečima zovemo u pomoć za vreme smrtne opasnosti.

Međutim, sveti oci su nam otkrili i drugi način duhovne borbe i očišćenja srca - stajati s imenom Isusa Hrista nad svojim srcem kao na steni iznad obale bezdanog mora i odsecati  pomisli prilikom same njihove pojave.  Prvu pojavu pomisli sveti oci su nazivali prilogom. Prilog liči na plod drveta poznanja dobra i zla, čovek može da ga ubere, ali može da zadrži svoju ruku, ovde još nema greha, već postoji samo izbor. Međutim, ako budemo oklevali naša strasna duša počinje da oseća saosećanje prema pomisli. U ovom saosećanju postoje dva elementa: naslada i interesovanje. To je usvajanje greha.

Zatim dolazi do spajanja s pomišlju: duša kao da joj se prepušta, ona odvodi dušu sa sobom, kao što prevarant odvodi dete. Spajanje prelazi u strast koja ovladava čovekom, parališe njegov um, pali u njegovom srcu pakleni plamen. Ovaj stadijum se naziva zarobljavanjem. Čovek postaje zarobljenik. Volja se priklonila, pokorila strasti i vuče za sobom um: čovek počinje da razmišlja kako da zadovolji svoju strast. Zatim se greh ovaploćuje u postupku: to je već pad. Blagodat odstupa od čoveka, do iskrenog pokajanja on prebiva u vlasti demona. Pad ponavljajući se prelazi u naviku, a navika se upija u samu prirodu čoveka kao rđa u gvožđe. I čovek svojim silama nije u stanju da se protivi grehovnoj navici, ispostavlja se da stalno izdaje sebe. Međutim, uz  pomoć Crkve, njenih Tajni, čistosrdačne ispovesti i molitava može biti spasen kao čovek izvučen iz rečnog vira, ipak, ova borba je veoma teška, ovde je potrebno posebno poslušanje i smirenje.

Čovek se izvlači iz lavovskih šapa, ali rane od kandži neprijatelja ostaju u njegovom srcu i one se dugo gnoje i ne zarastaju. Međutim, istinsko pokajanje je najteže za one koji su se ranije bavili magijom i okultizmom. Kakva strašna i neočekivana iskušenja satana podiže protiv njih! Međutim, Gospod nam kaže: budite hrabri: Ja sam pobedio svet.[3] Gubitak nade je duhovna smrt. Da bi čovek ispunio desetu zapovest treba da se trudi da stekne neprestanu Isusovu molitvu, zahvaljujući njoj postepeno se obasjavaju dubine čovekovog srca iako je za to potrebno mnogo vremena i truda. Veliki