Ne kleveći

Na ovo nas poziva deveta zapovest. Na slovenskom jeziku ona zvuči mnogo dublje i tačnije: Ne poslušestvuj na druga svojego svidetelstva ložna.

Ovde su prisutne dve misli ili dva principa: drugi čovek je drug i svaka lažna reč o njemu je kleveta.

Direktno značenje zapovesti je: "Ne izgovori svesno laž u cilju da obrukaš čoveka, ne laži na sudu, ne širi tajno lažne glasine, ne pretvaraj svoj jezik u zmijin žalac koji ranjava ljude." Međutim, dok zmija pogađa samo svoju žrtvu u čiju krv pušta otrov klevete truje mnoge, truje duše onih koji slušaju ovog čoveka i opšte s njim. Kleveta liči na zaraznu bolest, koja se prenosi s jednog bolesnika na drugog. Zbog toga je car David rekao na pouku nama: Onoga koji tajno kleveće na svog bližnjeg isteraću.[1] Sveti oci su govorili: "Ne stidi se da prekineš klevetnika. Slušajući ga saučestvuješ u kleveti."

LJudi, pošto su sami pogođeni grehom, sude o drugima po sebi, zato što rado veruju kleveti. Osim toga, dva poroka koja su nam svojstvena - gordost i zavist - tajno žele poniženje i sramotu drugih ljudi kako bi čovek mogao da se naslađuje mišlju da je navodno bolji od drugih. Zbog toga se čovek obično hvata za klevetu kao za ukusnu hranu.

Gospod je zapovedio: Ne sudite.[2] U svakoj osudi čoveka sadrži se kleveta. Mi ocenjujemo čoveka kao učitelj na ispitu - učenika, donosimo mu presudu, kao sudija prestupniku, govorimo o njemu tako kao da vidimo najskrivenije kutke njegove duše ili kao da je sav njegov život otvoren pred nama. Za svoje pretpostavke o čoveku, netačne i klimave, zasnovane ne toliko na činjenicama koliko na našem ličnom odnosu prema njemu, simpatiji ili antipatiji, tvrdimo da su stvarnost. U dubini duše smatrajući sebe nepogrešivim analitičarima tuđih vrlina i nedostataka, opisujemo ličnost drugog čoveka kao naučnik infuzoriju, koju razgleda pod mikroskopom.

Osuda je jedan od oblika ispoljavanja gordosti, to je strast koja ništavilu daje mogućnost da se ocrnjujući druge divi sebi. Često se ljudi okupljaju upravo radi osuđivanja. Kako živahna postaju njihova lica kad govore o ljudskim slabostima ili porocima! S kakvim likovanjem donose novosti o svojim komšijama, kao plen na zajednički sto! Gotovo uvek osuđujući i klevećući druge pravdaju sebe time što se "bore za pravdu". Međutim, u stvari ovde ne govorimo o osuđivanju poroka, već o patološkoj unutašnjoj prljavštini samih sudija-klevetnika. Ovakvi ljudi liče na muve, koje puze po tezgi na kojoj leži meso ili na crve koji jedu leš.

Naša obaveza je da ispunjavamo zapovesti, a ne da sudimo. Mi sami smo osuđeni (sopstvenim grehovima) i potrebno nam je pomilovanje. Zbog toga osuđujući druge mi samim tim kao da molimo od Boga da nam da kaznu za naše grehove slične onima o kojima govorimo. Premudri piše: u mnogoslovlju se ne može izbeći greh,[3] zato su sveti oci kao na vagi merili svaku svoju reč.

Međutim, postoji još jedan oblik klevete. To je kleveta protiv mrtvih. Naša ocena ljudi koji žive pored nas je veoma nepouzdana, a suđenja o njima su površna i jednostrana. Međutim, mi sa sigurnošću sudimo i donosimo presude čak i onima koji su živeli pre mnogo vekova, odnosno klevećemo ne samo na žive, već i na počivše. U duhovnom smislu kelveta je ubistvo i krađa: ubistvo dobrog imena čoveka i krađa njegove časti. Klevećući na čoveka pretvaramo ga od bližnjeg u tuđeg, oduzimamo sebi mogućnost da ga volimo kao što je zapovedio Hristos i u mističkom smislu činimo bratoubistvo.

Čovekova duša (kako naša tako i drugog) jeste tajna. Zar možemo da znamo srce čoveka, da vidimo njegova stremljenja, želje, njegovu borbu sa svojim strastima, dobra dela koja on čini, uslove u kojima se nalazi, demonsku silu koja je delovala na njega i borila se s njim? Naravno da ne. Zato naš sud o čoveku nikada neće biti slobodan od klevete, zbog čega su sveti oci i učili: "Pazi na samog sebe, sudi samom sebi, razobličavaj samog sebe." Tvoja sopstvena duša je polje zaraslo u korov i čičak na kojem treba raditi celog života. Sveti oci su govorili: "Kad bi čovek shvatio šta znači: od reči svojih ćeš se opravdati i od reči svojih ćeš se osuditi,[4] prednost bio dao ćutanju." A treba imati na umu i to da je čovek - obraz i podobije Božije, dakle ponižavanje obraza odnosi se i na Prvoobraz, postaje ponižavanje Tvorca.

A kako se boriti s klevetom i osudom - ovim običajem niskih duša, ovom željom za samopotvrđivanjem u svojim sopstvenim očima zarad ponižavanja i ocrnjivanja drugih? Pre svega kleveta i osuda jesu deficit ljubavi - osnove Jevanđelja. Zato, ako čovek zaista želi da se bori sa strašću osude treba tajno da čini bližnjima dobro i da se moli za one koje bi u duši želeo da osudi. Zatim za svoje delanje treba da ima Isusovu molitvu u čijoj svetlosti srce spoznaje svu niskost i mrskost naše svakodnevne klevete. Osuda je tajna želja da se uništi drugi, a molitva rađa osećanje živog, neposredne samilosti prema svakom čoveku kad bližnji postaje kao naš "dvojnik".

Klevetnik nanosi štetu, barem trojici. Pre svega samom sebi, jer prljavština klevete, pre nego što se ovaploti u rečima prolazi kroz njegovo sopstveno srce. Zatim onome koga kleveće, zato što ima malo ljudi koji bi mogli da podnose klevetu spokojno i velikodušno, a većina pada u uninije i gnev, a često odgovara onima koji su ih uvredili istom merom. I na kraju, onome ko sluša klevetu: on misleno i sam počinje da osuđuje kao da ga guta živo blato. Naslušavši se klevetnika on gubi ljubav prema čoveku i pretvara se u učesnika u očigledno nepravednom sudu nad svojim bratom. Onaj ko bespogovorno  veruje svakoj  reči  klevetnika  najčešće nije  saučesnik,  već svojevrstan

"medijum" klevete, kao da je zombiran klevetom. Zbog toga su sveti oci voleli da ponavljaju psalamski stih: da ne vozglagoljut usta moja djel čelovječeskih.[5]

Jedina savršena istina koja izlazi iz čovekovih usta jesu reči molitve. Kao dopuna

Pitanje: Kakve uopšte grehove čovek čini jezikom?

Odgovor: Jezik je sličan plamenu koji izgleda mali, ali pri neopreznom ophođenju s njim može da pretvori u pepeo čitav grad. Jezik je poput malog kormila na brodu: ono se ne vidi u vodi, ali njegovo nepravilno okretanje daje brodu pogrešno usmerenje i što dalje brod plovi tim više se udaljava od cilja.[6] Čovek je nazvan slovesnim bićem, kroz reč on obraća u molitvi dušu Bogu, putem reči opšti s ljudima, kroz reč stiče znanja i istovremeno neoprezno obraćanje s rečju i raspuštenost jezika bacaju dušu čoveka u mnoštvo grehova. Verovatno se skoro polovina svih grehova koje čovek čini dešava zbog zloupotrebe velikog dara Božijeg - reči. Može se reći da su u vlasti jezika život i smrt naše duše.

Najstrašniji greh rečju je prestupanje zakletve. Kad se čovek kune lažno, naročito imenom Božjim i priziva Boga za svedoka svojih reči on kao da daje u zalog svoju sopstvenu dušu. Podvrgava se sudu Božijem kako u večnosti, tako i ovde na zemlji. Zbog toga se greh prestupanja zakletve naziva vapijućim grehom: kao prolivena ljudska krv, tako i on vapije na nebo za osvetu. Prestupnik zakletve prodaje svoju dušu demonu, pečat Jude nevidljivo leži na njegovim usnama. Onaj ko se odriče Boga jeste prestupnik zakletve: on se odrekao zaveta Krštenja, odrekao se blagodati Božije, koju je dobio u Tajnama Crkve. On je izgubio ime hrišćanina.

Postoji i drugi vid odricanja od Boga - odricanje od monaških zaveta. Monah, koji živi u bludu jeste stalni prestupnik zakletve; po crkvenim pravilima ako ovakav čovek umre bez pokajanja i povratka monaškom životu on se čak ne sme ni sahraniti hrišćanski. Naročito je strašno kad je takav čovek sveštenoslužitelj i služi Liturgiju: u svakom molitvenom vozglasu on kao da samom sebi izgovara anatemu. Po otkrovenju, koje je bilo dato prepodobnom Makariju Egipatskom, vidi se duše ovakvih ljudi idu u samu dubinu pakla.

Drugi greh je prokletstvo koje čovek izgovara u stanju gneva ili uvrede, ponekad čak i bliskim ljudima. Proklinjati čoveka znači želeti mu kaznu na zemlji i pogibelj u večnosti. Naročito je  strašna kletva sveštenoslužitelja, a zatim roditelja prema deci. Nezasluženo prokletstvo se okreće protiv onoga ko ga izgovara, a zasluženo pomračava i bez toga težak život čoveka koji ga je navukao na sebe, ono kao da se upija u njegove kosti i on ga svuda nosi sa sobom. Kletva je greh protiv jevanđeljske zapovesti: volite neprijatelje vaše,[7] protiv reči apostola: blagoslovite, a ne kunite.[8] Često se sam onaj ko je prokleo drugog čoveka gorko kaje zbog onoga što je učinio, ali je reč već izgovorena, pakleni plamen se otkinuo iz njegovih usta.

Treći greh rečju jeste kleveta, namerna laž uz pomoć koje želimo da ocrnimo drugog čoveka, mreže, koje mu postavljamo. U Svetom Pismu se pali anđeo naziva đavolom, odnosno klevetnikom. Onaj ko kleveće, ko plete intrige, ko se trudi da ocrni drugog čoveka postaje istog duha s đavolom. Kleveta je oblik čovekoubistva rečju.

Četvrti greh je osuda. Gospod je rekao: U Mene je osveta i plata,[9] a čovek se prihvata da sudi drugima umesto Boga. Svaka osuda sadrži u sebi laž, čak i kad naizgled liči na istinu, jer Gospod neće suditi čoveku samo po njegovim delima, već i po stanju njegovog srca, a dubina tuđeg srca je za nas zatvorena, zato je onaj ko sudi bratu svom - slepi sudija. Gospod je rekao:kakvim sudom sudite, takvim će vam se suditi; i kakvom merom merite, takvom će se i vama meriti.[10] Znači, čovek koji osuđuje druge u stvari osuđuje sebe. On kao da zahteva od Boga kaznu za svoje grehove; osuditi znači ne oprostiti, a ne oprostiti znači sam ostati bez oproštaja. Treba reći da jasne granice između klevete i osude nema i gotovo uvek se ispostavlja da je zlorek čovek klevetnik.

Peta vrsta greha jeste laž i pretvaranje. U molitvi Gospodnjoj đavo je nazvan lukavim, drugo ime đavola je lažljivac. Gospod je rekao o Sebi da je NJegovo ime Istina i onaj ko je od istine čuće NJegov glas.[11] Ovde kao da se nalazimo između dva pola: istina vodi ka Hristu, laž - ka satani. Savremeni čovek više ne ume da bude ono što jeste. On stalno stavlja maske, stalno igra i laže. U naše vreme laž je postala nekakav sveobuhvatni, univerzalni greh. Čovek je prestao da veruje drugom čoveku, u tome se sadrži jedan od razloga zbog čega je tako teško živeti u savremenom svetu; lažju je čovek ubio svoje srce i ugasio ljubav. Laž molitvu čini nemoćnom: na nebu se čuje samo glas srca, a srce se zatvorilo za molitvene reči. Onaj ko svesno laže čoveku nehotice će lagati i Bogu. Laž ispunjava glavu čitavim oblakom pomisli. Čovek krije jednu laž za drugom. Jedan od oblika laži pred Bogom je samoopravdanje. Sveti oci su rekli: "Ako se grehovima doda još i licemerje duša ostaje neisceljena."

Šesti oblik greha rečju jesu vulgarne šale i psovke. U tom slučaju čovek svojim rečima širi oko sebe duhovni smrad; on liči na bombu zaraženu blatom, koja eksplodira pri najmanjem dodiru i kroz sluh prlja duše drugih ljudi; naročito je gnusna psovka s pominjanjem svetinje ili svetogrdne šale. Ovaj greh najčešće biva kažnjen ovde, na zemlji. Govorili smo o svetogrdnim šalama, ali svaka šala i podsmeh takođe su bliski svetogrđu. Šaljivdžija je mlađi brat psovača: čovek je obraz Božji, a u šalama se ovaj obraz pokazuje kao iskrivljen i unakažen. Šala je manifestacija pohotne duše bez straha Božijeg.

Sledeći oblik greha rečju jeste praznoslovlje, navika da se govori o nepotrebnom i praznom, da se svoje i tuđe sećanje puni slučajnim otpacima. Praznoslovlje je želja da se govori, koja prelazi u naviku. Ukoliko praznoslov ne kaže sve što je hteo, oseća da je bolestan i razbijen, kao alkoholičar bez vina. Praznoslovlje udaljava blagodat Božiju. Praznoslov  postaje  breme  za  okolinu,  zbog toga  treba  da se učimo  velikoj  nauci -

ćutanju.   Praznoslov   je   neprijatelj   svoje   duše   i   kradljivac   tuđeg   vremena.    Uz praznoslovlje ide i mnogoslovlje, ali se ipak na izvestan način razlikuje od njega.

Mnogoslovni čovek može da govori o potrebnom i korisnom, ali pritom upotrebljava takvo obilje reči koje uopšte nije potrebno. Mnogoslovni ne može da odvoji glavno od sekundarnog, čini se da sedi na seoskim kolima koji idu toliko sporo da ne znaš kad će na odredište. Beseda s takvim čovekom ostavlja osećaj razbijenosti i zamora, pažnja slabi i postepeno prestaješ čak i da shvataš o čemu ti priča. Mnogoslovlje je istovremeno gordost koja voli da se pokaže i odsustvo kulture razmišljanja. Ovome se dodaje takođe odsustvo poštovanja prema sabesedniku, kojeg ne pitaju da li želi da sluša ili pak ne zna kako da se izvuče na obalu od ove bujice reči.

S kim čovek naročito treba da se trudi da ne bude mnogoslovan? Kao prvo, s čovekom koji je stariji od tebe po godinama; kao drugo, s onim ko bolje od tebe poznaje materiju o kojoj govoriš i shvata na pola reči; kao treće, s monahom, koji po svom činu treba da se bavi unutrašnjom molitvom, pri čemu svaka suvišna reč ometa njegovo unutrašnje delanje; kao četvrto, s neprijateljem koji želi da te uhvati na reči kako bi te obrukao; kao peto, s bolesnikom kojem si došao u posetu; kao šesto s čovekom koji ima malo vremena i kojem je raspoređen svaki minut; kao sedmo, s onim ko te neprekidno prekida, gleda za vreme razgovora na sve strane i najčešće na sat, ko odgovara nepovezano (očigledan znak da si mu dosadio i da te čovek ne sluša), ko se u tvom prisustvu ljuti na ženu i decu ili grubo tera mačku koja se mazeći tare o njegove noge, ko slušajući te zatvara oči (to znači da mu se od tvojih reči već drema, jer su prilikom zanimljivog razgovora oči sabesednika široko otvorene i usmerene prema tebi). I čak ako svega ovoga što je rečeno nema, ipak je bolje ne govoriti mnogo.

Ne treba govoriti o onome što ne znaš, u šta nisi siguran, što je rečeno s duhovnom štetom po one koji te slušaju. Treba govoriti o onome u čemu si znalac, što je korisno za druge i pritom treba govoriti kratko. Bolje je ako se kod ljudi pojavi želja da govoriš još nego želja da što pre zaćutiš. Čak i u dobrom treba poštovati meru. Po rečima Premudrog,ako si našao med jedi koliko ti je potrebno da se ne bi prejeo i izbljuvao ga.[12]

Pitanje: Kad diskusija može da donese korist?

Odgovor: Kad obe strane žele da podele informacije i da otkriju istinu i kad čovek javno treba da brani svoja uverenja.

Pitanje: Mogu li sporovi i diskusije da dovedu čoveka do vere?

Odgovor: Postoje dve vrste neverja: od neznanja i od razvraćenosti volje (pri čemu je ovde najgora duhovna gordost). Ali, dok se u prvom slučaju čovek može podstaći da se ozbiljnije odnosi prema pitanjima gledanja na svet, u drugom slučaju u čoveku počinje da govori povređeno samoljublje, koje ga čini gluvim (ali ne i nemim).

Pitanje: Kome ne treba verovati?

Odgovor: Čoveku koji:

*  mnogo obećava;

*  stalno govori o svojoj časti i o svojim vrlinama;

*  hvali ljude u oči i bruka ih iza leđa;

*  u svakoj prilici se kune u ljubav i odanost;

*  koristi u svom govoru previše šala i poslovica. Pitanje: Kad treba prekinuti diskusiju?

Odgovor: Kad čovek ne teži ka tome da shvati onoga s kim govori, već da utvrdi svoje sopstveno mišljenje. Kad je predmet razgovora nepoznat sabesedniku i nezanimljiv. Kad jedan prekida drugog. Kad čovek ponavlja jedno isto. Kad ne govori, već deklamuje kao glumac na sceni (ovo znači da nema dokaza i umesto razuma u njemu deluju emocije). Kad čovek ignoriše činjenice i umesto da odgovara na pitanje skače s jedne teme na drugu. Kad smatra da je u svemu u pravu i ne priznaje da greši. Kad čovek nastupa u ulozi sveznalice. Kad ne govori o principima već o ličnostima. Kad umesto dokaza na red dolaze otrovni podsmesi. Kad čovek ne odgovara na temu. Kad čovek govori previše ne dajući sabesedniku da ubaci ni reč (to je znak samozaljubljenog glupaka koji ne poseduje jasnost razmišljanja, već s nasladom sluša svoj glas kao meloman ariju Karuza; u tom slučaju ako se razgovor nastavi to više neće biti dijalog, već dva međusobno izolovana monologa). Ako čovek dozvoljava sebi nekorektnost u ophođenju, uvredljiv ton i izraze (jurodstvo bez svetosti gubi svoj šarm i pretvara se u svakodnevnu svinjariju). Uopšte, treba imati na umu da se u srcu sumira čovekov život i u razgovoru pre svega zvuči sadržaj srca i strast duše. LJudi koji se nalaze na različitim duhovnim talasima prestaju da se razumeju: posle ovakve besede ne dolazi do zbližavanja, već do još većeg razilaženja.

U svakom slučaju treba se sećati priznanja prepodobnog Arsenija Velikog: "Posle razgovora sam se često kajao, a posle ćutanja - nikada."